Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Жалиће ме моја мила нáна, И жалиће још милија дика; Нана жали за годину дана, Диса жали за недељу дана — Еј, та милија је дикина недеља, Нег’ нанини’ сто година дана! — И-ју, ала је безобразан!
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Десило се то већ код Диса, који је – сасвим неважно да ли хотимично или нехотично – почео да нарушава претходно усавршене језичке и песничке
Од Војислава Илића, преко Ракића и Пандуровића до Диса, удео смрти градуално се увећавао. Не само што се, рецимо, драга поглавито појављује као мртва драга, него код
Уз то код Диса нарушавање изгледа спонтаније, будући да се не ослања ни на какав песнички програм какав су, доцније, авангардни
подсећа на један мали, индивидуални, али свакако модерни – и чисто песнички – мит о изгубљеном рају, какав се и код Диса наслућивао. Његово наличје чини нам се значајнијим од његовога лица.
А у српској се поезији, по свему судећи, почела назирати код Владислава Петковића Диса, да би код Растка Петровића постала преломном линијом око које се окупљају његове колико чудновате, неочекиване,
Тако се за Владислава Петковића Диса пре може рећи све друго него да је савршен као његови претходници. Он је, просто речено, расејан у поезији као што је
се и бавио сложеним, „тешким“ писцима, поред Настасијевића – Попом, Миљковићем, као и „међашима“ попут Станковића, Диса и Црњанског или Растка и Матића.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
са чесме”, са хладном и „мрко-гвозденом светлошћу” месечевом - који су чудесно слични пејзажима Владислава Петковића Диса - у Нечистој крви почињу се јављати тек од Х главе, од тренутка када Софкина пропаст започиње.
су се морали читати на јакоме фону београдског стила; као што су на истоме фону читане и песме Владислава Петковића Диса. Из начина читања проистицало је књижевно вредновање, једном изричито, други пут прећутно.
Као код Диса „мртва драга”, код Станковића „мртва љубав” долази у сну као благовесно виђење, небесни дар нежности, „љубави, миља и