Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— А зар не знаш, несрећниче матори, да се ово тиче моје главе? — јекну Лазар. Маринко се стаде церити: — Богме, дијете, па и главе, ја!... Шта се мене тиче твоја глава, ја чувам своју!... Кад бих ја сад тебе пустио, куд бих онда?...
— Е, тако, видиш! — насмеје се Крушка. — А сад иди с Лазаром до куће, нека дијете није само. – Хоћу, ефендија, како не бих!... Хајде, Лазо! Хајде, роде!...
— Онај ко је пројавио. — Зар Лазар?! Она потврди главом. — Дијете!... Бог с тобом!... Прекрсти се!... Она обори главу. Чудила се својој куражи.
— Али ја велим: то ће бити! — Не могу! — Моћи ћеш, моћи! За љубав свога дјетета отац може!... Видиш, Лазо је добро дијете. Он њу воли. Грјехота је раставити оне што се воле!... А... најпослије, зар си ти једном учинио њешто преко своје воље?
— рече Алекса. — Ми смо то већ свршили сами. Него сутра... сутра ће бити пуне руке! — Добро! — рекоше ови. — Дијете!... Дај-де још ракије! — викаше Алекса. И Мара им донесе опет пуну чутуру. Ракија отвори разговор.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Сасвим, сасвим друкчије него Густав Дроз2! И тако полако претурисмо десет сати. — Спава ли ти се, дијете? — Богами ми се спава, мамо. Купао сам се! — Па хајде да лежемо! Легосмо.
Баш њега! — Њега! — Куку мени! А шта му је? — Не види ништа! — Помакни се с тог места, дијете! Како, наопако, да не види? — Не види ништа! — рекох ја, а позната јабука заседе ми у грло. — Па.. има ли му... лека?
У тај пар паде ми на памет што ми мати рече у једној прилици кад сам се збунио: „Богати, дијете, та ти си светски човек!
— Ко си ти ту? — Ја сам, ђедо, Анока! Хоћу да умрем! Опрости ми, ако можеш! Ђеда претрну и заљуља се: — Дијете, грехота ти је од бога! Видиш овај перчин? Ни у овце није бељи!
Он клече на траву и узе се молити богу. Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете. Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви. Љубе попа у руку и честитају. А он се чисто подмладио.
А кад је насамо, често му се развуку уста, гледа на ону страну гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: „Слава теби, господе!
— Све залуд! Она отвори још једном очи. Показа својом жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: „Благослови ме... и опрости!
Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлијска врата, а дијете у соби запишта. Не поздрави се он ни с ким, већ, поводећи се, уђе у собу гдје је дијете било.
Не поздрави се он ни с ким, већ, поводећи се, уђе у собу гдје је дијете било. Рече женама да изиђу, а сам оста неко вријеме код дјетета.
Рече женама да изиђу, а сам оста неко вријеме код дјетета. Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа. Гледао га је он дуго. Онда обриса очи и уђе у народ.
— Ја, — вели — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом. Тако је божја воља, нека му је слава! Али дијете ваља гледати. Шта ћу ја, стар и нејак, с њиме? Опет сви ћуте и уставили дах.
У тај пар отворише се врата од куће, и Иконија, сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама. — Ја — вели — не дам дијетета од себе, ако ћете ме сву исјећи. Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Он јој је, при повратку из затвора, рекао: Где је онај дугајлија? Ако би ти Исакович, дијете, срећу донео, ја бих му писменое емство дао, да ћу му чизме чистити свако јутро, до века!
Зна их. Па зашто да се крије од Трифуна? У буџаку? „Је ли ти је, Петре, сврака, мозак попила?“ „Ти си, дијете, брат Трифуну!“ „Ја нисам! Вас сте, двојица, исту матер сисали, блаженопочившу. Ја нисам!
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Он поваздан промукло виче: — Миш бијели срећу дијели! Још као дијете дошао с планете! Казат ће ти сат кад ћеш сломит врат!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Код нас је од тих обичаја најпознатији узимање накончета на свадби. Наконче је, пише Вук, „мушко дијете што се по обичају да дјевојци на коњу, кад је сватови доведу пред младожењину кућу“.
рађају само кћери, онда кум „када се враћа са крштења презује опанке с лијеве ноге на десну, да би жена родила мушко дијете“.
У Црној Гори „када је жена бређа, ваља питати дијете шта ће родити, пак ако оно рече дјетића или дјевојку, то онако ваља и да буде.
не треба „ништа крити што јој пане на ум да једе“, с обзиром да је „то пожуда дјетиња, па ако она не окуси, могло би дијете врло лахко остати неразвијено“.
За овако рођену децу народ верује да имају нарочите моћи и натприродне особине. Вук пише: „Дијете које се роди у кошуљици, зове се видовито; и такови послије човјек (приповједају), или жена, иде с вилама, и зна више
¹ У Боки и Херцеговини поп долази породиљи наредног дана од порођаја да „закрсти водицу и с њом окрепи родиљу и дијете, па сву кућу“.
Црква налаже да се дијете непосредно иза рођења мора крштавати. Ма Срби тако неће. Истом онда када мати устане из бабина сасвијем, па када може
Ма Срби тако неће. Истом онда када мати устане из бабина сасвијем, па када може дочекати свога кума, онда ће дијете крстити. Ово потраје цијелијех првијех шест недјеља, а и повише богме.
⁵¹ И у многим другим српским крајевима је исто. „Ако је дијете здраво, не крсте га, прође два-три, па и шест мјесеци. Познавао сам дијете, које је било некрштено, а чувало туке,
„Ако је дијете здраво, не крсте га, прође два-три, па и шест мјесеци. Познавао сам дијете, које је било некрштено, а чувало туке, дакле имало је око својих пет година.
Слично веровање постоји и у горњој Крајини, где се каже: „Дијете које плаче на крштењу, остаће живо; а које не плаче неће живети.
(„Урећи се море најлакше мало дијете, с тога му се не ваља чудити кад добро напредује.“) Када се дотле здраво, весело и живахно дете, наједном без икаквог
Матавуљ, Симо - УСКОК
Јанку би тада згодна прилика да добро уочи дјевојку. На крилу јој сјеђаше здраво мушко дијете од непуне двије године, голијех ножица, јер на њему не бјеше друге одјеће до кошуљице.
јој сјеђаше здраво мушко дијете од непуне двије године, голијех ножица, јер на њему не бјеше друге одјеће до кошуљице. Дијете раширило руке преко тетинијех набреклијег груди, а главу прислонило на њено грло, те је морала одићи своју главу да
и, видјевши лијепу облу јабучицу, хтједе пријећи ка дједу, али се намах сјети да је увријећен, те се опет окрете. Дијете много више наликоваше на Милицу, него на матер. Тада заграјаше што које: — Е, не ваља тако, Драгићу! То није лијепо!
Опака је, па ће га бити! Неће то ђавоље јабуке он појести, но ће му све она грабити!... Јанко је мамио дијете, а оно час гледаше њега неповјерљиво, час се погледом обраћаше тетки, па ваљда на њен миг, отиде к ускоку.
божји, будите нам у помоћи, у дневу и у ноћи, сачувајте дом ови од болести, срамоте, биједе невидовне, сачувајте нам дијете наше Драгића и свијем живијем подајте здравље, а мртвијема покој! Амин.
— Мене ради — рече кнез, чудећи се. — Да, синовче! Ето имаш унука, хвала богу, дијете напредно мимо дјецу, па чисто сви страхујемо е би га могло кобити оволико наше туговање! — О, сачувај, боже и Божићу!
— О, сачувај, боже и Божићу! — рече Крстиња, па у страху узе дијете у наручје. — То је једно — настави Мргуд — а друго је: ево ти у кући госта, о коме ће се гракнути кроза сву Црну Гору
? — Ваистину, дијете, знају добро за нас цареви, краљеви, толики књажеви и ђенерали, паше и везири, а за фукару не марим.
Кнез га ублажи: — То је истина, стрикане. Ти си чувен надалеко, али не видиш ли, болан, да је овај наш ускок још дијете? Дај, Милице, бардак старцу да наздрави. Поп запита Ћора: — А ти, Стијепо, јеси ли бивао ђе и Мргуд?
Он је по роду мало мањи од Долгоруког. — Лијепо, ваистину! Биће мило владици... А да ли си, Јанко, дијете, био кад у рату? — Јесам — рече Јанко. — А гдје? — На Ваграму, у Наполеоновој војсци.
Али, у потоњем часу, отац се предомисли, видје да дијете није створено за свећеника, те га отправи у војну школу у Праг. То је било крајем године 1805.
Кад Јанко заврши, она пружи чашу Мргуду. Пошто се обредише, рећи ће Пуро Мијушков: — Ја, побогу дијете, тако млад, а толико си препатио и чуда доживио! Колико ти је сад година? — Двадесет трећа.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Мислећи, који је онда дан, и гледајући на ђецу моју, плакао сам као лудо дијете. Све, што се могло продати или заложити, заложио сам или продао; сад не знам шта ћу чинити са женом и троје нејаке
Милићевић, Вук - Беспуће
И задријемали су, сједећи око ватре; у другом ћошку се мицале двије-трије овце, и цијелу ноћ јечало једно болесно дијете.
Ко зна . . . Кад је дигао очи, видио је гдје према њему иде једно сељачко дијете коме су тек негдје одскора обукли гаће кад је пошло у школу, скиде с много муке своју црвену капицу и стаде пред њега.
које не разумијевају, припијала се уз њезино крило, и наслањала главу на њезине груди, знајући да ови часови које је дијете волило, долазе тако ријетко; да ће проћи мјесеци да она ради мирно у свом ћошку свој школски задатак, да шкрипи перо и
И онда отац, вазда да избјегне да дијете не буде више свједок њихових свађа које су биле оштре, и у којима се нису штедиле ријечи, дао ју је у самостан гдје се
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Вук је зелен! — окидох ја поносито. Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве. — Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо? — Каже мој дјед — одвалих ја самоувјерено. — Није тачно, вук није зелен. — Јесте, зелен је!
— Иди, бено, гдје ће дијете знати у сат. Хајде де да си бар војску одслужио, друго би било. — Богами, дједе, знам. Знам га и навити па да иде.
— Ни дијете ми на миру не оставише — прожвака дјед, старачки потиштен и немоћан, па спорим кораком одбаврља у свој собичак.
— Видим и ја да немају — покајнички признаје каплар. — Излети ми тек онако. То сам чуо још кад сам био дијете. — Хм, дијете ...Није ово дјетињарија, него службена работа.
— Излети ми тек онако. То сам чуо још кад сам био дијете. — Хм, дијете ...Није ово дјетињарија, него службена работа. Ђурајица зрики као креја из орахове крошње па истом подскочи.
— Прангија ти је то, она права, црквена. — Зар и ти, Веселине, дијете моје, а син би могао да ми будеш?! — мученички се обзире осумњичени Пантелија и као највише му дошло криво баш на тога
Однекле из таме јавља се познат гргутав гласић: — А и ти будан, куме Перајица? — Ма зар ти не спаваш, дијете? — чуди се пушач. — Ја сам старији човјек, мени сан лако неће на очи, а ти си, брате, млад, шта је то с тобом?
нешто врача и чита из пиљака пред собом: — Е, мој кумићу, мој кумићу, знам ја сваког од њих у главу, као своје рођено дијете ...Чуо си како се јутрос поштено туку, а?
ДОГАЂАЈ У МИЛИЦИЈИ У канцеларију командира милиције упаде црна Савка, сеоска луда, носи на рукама једногодишње дијете и још с врата, без поздрава и увода, надаје вику: — Ево вам га, џаба вам га, ја се више не могу с њим бочити.
— Па шта ћемо, Савка, како ћемо? — Нећу више да пртим и носим Јошаново дијете, па нећу! — тупоумно се инати дјевојка. — Зар он чизме на ноге, нову кабаницу, а његов синчић ни пелена нема.
за Јошанове нове чизме, од њих више ништа даље не види и не разумије, у огорчењу заборавља да је то и њезино дијете и тврдоглаво гура само једно те једно: — Нећу више и нећу, ето му његовог дјетета!
Врага, за луду нема закона, шта јој ти можеш, трпи што те снашло. Дијете је, канда, некакав мирничак, навикло на сваку невољу поред будаласте матере.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
На овом је друму за дуго стајао и плакао, док ево ти царског татарина па му каже: — Помоз бог, дијете! А овај му одговори: — Бог ти помогао! — Како си? Шта радиш? — Фала богу! здраво, како си ти?
Сјутрадан каже отац дечку: — Чујеш, дијете, нашу Миленку морамо још данас убити. — Па добро, — вели дечко — убити, убити; него знаш што је, пусти ти то мени; ја
успјети јер би јој човјек увијек одговарао кад она много навали: — Бог с тобом, жено, како бих отјерао своје рођено дијете! Ама она не престајаше: те оваки је, те онаки је!
Како дође, привеза магарца под један ајат пред кућом, па уђе у кућу. Отац се обрадова кад га видје ко мало дијете, јер се бијаше покајао што га је отјерао, а маћеха и њен син се тек поздравише.
Отац се први трже: — Ја загаламио, а не сјећам се да је дијете гладно. Дај овамо виђело и делај спреми вечеру! — рече маћехи.
МРВА Био један цар, па кад му умрије жена остане удов с малешнијем дјететом мушкарцем, које је, као и свако мало дијете, много плакало. Једном се, тако, дигне цар да иде у лов, а синчић му обисне о врат и удари још јаче у плач.
Цару то буде врло жао, па намисли да се ради дјетета ожени поново, а та друга жена нека чува ово дијете у његову двору. Онда ућутка којекако дијете па оде у лов.
Онда ућутка којекако дијете па оде у лов. Идући тако наиђе у планини код једног извора на неку лијепу и здраву жену која захвата воде, у дванаест
се цар томе још више зачуди, па како је била млада и згодна помисли у себи: „Ова би била добра за моју кућу и моје дијете“. Потом јој се каже да је цар од ове земље и упита је би ли она пошла за њега.
Али царици онемили и таки живот. „Што, помисли она, да поред мога дјетета и оно туђе дијете има свако добро?“ Зато намисли да сина у оца омрази, не би ли га отац како од куће отјерао.
— Дајем ти их, онаке каке су! — рече бог. И човјек се радоваше као мало дијете што је набрао себи цијелих осамдесет година живота.
Онда га узме један слуга те га уведе у двор, па пружи руку на једно дијете које бјеше узјахало на штап па трче по двору: — Ено, оно је Премудри!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ЈАКОВ: Али сам у магарцу био ја. То ће суд извидити. СЕЉАК: Знаш шта је, дијете! Да се ми оставимо суда и кавге; него ево да ја теби дам три дуката, па иди збогом. ЈАКОВ: За све? То не може бити.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Шта има да чека? Да му испадну зуби од старости? Да оћелави? Да добије боре? Да постане масер, да држи дијете; да личи на стару, тврдо кувану кокошку, шта ли?
— Од данас прелазимо на јабуке! Пролазе дани, али, што је страшно чудно, нико не мршави грама, … Петнаестог дана дијете избио је дуго очекивани скандал!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Мало, па ми се опет јави и зове... Лепо га видим... маше руком... — Бог с тобом, дијете;... прекрсти се Смиљка. Немој да мислиш о нему више. Зато ти се и јавља што једнако мислиш. — Како могу да не мислим!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
228. Војску купи Ерцеже Стеване, Прво рока, на недељу дана; Стевана је сјетовала мајка: “Ој, Стеване, моје дијете драго! Право пиши момке у солдате!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Бог ти помог'о, ти жив и здрав! — Јесте се уморили радећи? — Помало, вала, трчкарамо. Дијете, јесте метули јастуке на клупу?
— О, белаја, Бога ми ја бих волела седети у соби на клупи, само да ми није рада. Дај, дијете, високу столицу и јастук. — Дај ми троножац, молим те; ја најволим уз огњиште на њему седети.
— Море, пазио ме командир, ка' рођено дијете, — хвали се он једном приликом пред сељанима. — Је л' истина, Љубиша, славе ти? — питају они Љубишу. — Тсс...
— Не, не, Ви боље читате, — брани се ћата. — Дијете, дај учитељу још један полић, па нека нам чита, — вели газда Митар, који се више од свију заинтересовао читањем.
— Ваистину се роди! Седи, нано. Откуд се ти сад укани чак озго из Палилуле ? — Е па шта ћу, дијете, треба да обиђем добре пријатељице, да изађем и ја малко међу свет. — Баш добро што си дошла!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
А ми, на шта ми спадосмо, јао! Данашњи човек, спроводитељ дијете Упоређен с тим џиновима, изгледа као Малодобно дијете.
А ми, на шта ми спадосмо, јао! Данашњи човек, спроводитељ дијете Упоређен с тим џиновима, изгледа као Малодобно дијете.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Тужи млада, за срце уједа, очи гòрê живје од пламена, чело јој је лепше од мјесеца, — и ја плачем кâ мало дијете. Благо Андриј' ђе је погинуо — дивне ли га очи оплакаше, дивна ли га уста ожалише ...
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Еј! богами зорна дјевојка! Види се очево дијете!“ „А има ли синова?“ „Не. Старији му погибе на Дебелом Бријегу. Бјеше посјекао три француске главе, оног дана кад
А млађег ранише Никшићи лани, те умрије од рана.“ „Хеј грехоте. Оста ли бар дјеце од синова?“ „Оста мушко дијете од старијега: нашло се три мјесеца по смрти очевој. Глејте сердара. Велике ли дерте на срцу носи!
Цури на крилу сјеђаше мушко дјетешце од три године, голијех ножица, јер на њему не бјеше до кошуљице. Дијете ухватило се рукама за њезина бујна њедра, а главу прислонило на њено гр’оце, те је она морала одићи своју главу
Свекар и свекрва пажаху је колико и своју Стану, а Стана, од милоште умјела је тако приљубити к себи дијете јој и њу, да се ни једно ни друго, ноћу ни дању, не раздвајаху од лијепе Стане.
не смије јавно кукати за мужем) а разумије се да је дио — и то већи — својих суза намјењивала у срцу своме Милуну. Дијете, и оно бризну плакати па се само диже са теткина крила, приђе ка дједу, те му се обеси око врата.
Солдат се снебио од чуда, па се повуче у нугао и покри кабаницом по глави. Сердар пошто цијелива дијете и утјеши, подиже главу те набра густе обрве, и таман отворио уста да брекне женскима нека прекину, кад неко закуца на
“ „Па и без тога, сердаре, не вријеђај Бога! Није ли ти накнадио овијем дјететом?“ то рекавши, Радоје узе дијете са Станина крила па га сједе на своје и пољуби у главу. „Ево нам Милуна, ако Бог да!
„Ево нам Милуна, ако Бог да! Глава је иста Милунова а и срце ће бити очево! А да како!“ Марко узе дијете па га пољуби, па Петар, па Милија; сви га изгрлише.
“ упита Марко, провлачећи прсте кроз косице дјетету. „Оцу зенити се, боме!“ одговори дијете. Сви се насмијаше. „А коју ћеш узети, де?“ запита га баба му, а лице јој се разведри и насмија. „Узецу Миљу Ђулову!
„Аферим! Живио Милуне!“ рекоше момци. „А мене ћеш оставити и заборавити, а?“ рече Стане, тобож ијетко. Дијете рашири руке, па се приви уза њу, да је тим увјери о противном. Весеље мало-помало стаде се помаљати у кући.
Ко зна има ли кога дома, и хоће ли већ икад свог дома видјети! А видите, млад је као капља, лудо дијете!“ „Ма видите, није он прости солдат!
“ То је Божо најприје рекао, а затијем разведе на дуго, и потанко исприча све. Док је божје дијете говорило, Отац му и сви небесници не сврнуше очију с њега, нити уха гдје друго обрнуше; заборавише да су прозори
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Тако ми се крсна свијећа не угасила! Тако ми се кућа не ископала! Тако ми се не закаменило дијете у жени, теле у крави, јагње у овци, свако сјеме у башти и дух у костима! Тако ми се огњиште мојом крвљу не угасило!
— Клања. — Шта ти чини мати? — Крсти се. — Шта чиниш ти? — Ја стојим међу њима, па се каменим. (Казало дијете којега је отац био турскога закона, а мати хришћанскога). — Што чине дјеца? — Што виде од оца.
О ЦИГАНИМА Али ћеш мало љеба али млијека? — Причају како је просило некакво циганско дијете, па дошло пред нечијом кућом, и овако га упитала домаћица, а оно одговорило: „Најволиј’ удробит’“ (тј.
На то Циганин размахне шаком, те дијете по глави, говорећи: „Полако, враг ти матери! Шта си навалио: зар хоћеш ти сам све да поједеш?
— Приповиједа се да је рекла некаква жена кад је грмљело: она је мислила да бог тучу оправи около, а на дијете које је било пред кућом викнула је да иде у кућу. По репу, ко бабино кајање.
Наше жене брашно крале. — Сад ћу казати. — Жене молиле некако дијете и поклониле му нешто да не каже људма што су оне домаће брашно давале за нешто, и дијете им обрекло да неће казати; а
— Жене молиле некако дијете и поклониле му нешто да не каже људма што су оне домаће брашно давале за нешто, и дијете им обрекло да неће казати; а кад се људи увече скупе, оно пред њима стане говорити: „Наше жене брашно крале.
— За кућом некаквога човјека, који је имао једнога сина, дијете од неколико година, била под каменом у рупи змија, која је често излазила, те се пред рупом својом сунчала.
навале око њега, па један вели: донеси ми ово, други вели: донеси ми оно, а ниједан не даје новаца; онда некакво дијете изиђе преда њ и пруживши му пару рекне: „На ти, молим те, ову пару, те ми купи и донеси свиралу“.
— Рекао ми је ага, кад ове раздерем, да ће ми он нове купити. 8 Питали рајино дијете оца: — Зашто, бâбо, даде аги оно јагње? — Хе, мој синко, боље је дати једно с миром него двоје силом.
— Хе, мој синко, боље је дати једно с миром него двоје силом. 9 Питао ага чипчијско дијете: — Знаш ли зашто те бијем? — Зато што си наш ага. — А ко ти је казао? — Казао ми је ђед и отац.
— Хоће кнез, али нећеш ти. 2 Питали циганско дијете: — Кажи нам, дијете, чија је кућа данас најоглашенија у селу? — Богме, наша, јер је ономадне изгорјела.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
ИИ. ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ. Послао отац дијете у воденицу, па му казао, да не меље нигђе у воденици, ђе нађе ћосу. Кад дође дијете у једну воденицу, а то у њој сједи
ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ. Послао отац дијете у воденицу, па му казао, да не меље нигђе у воденици, ђе нађе ћосу. Кад дође дијете у једну воденицу, а то у њој сједи ћосо: „Помоз' Бог ћосо!“ — „Бог ти помогао синко.
“ — „Би, зашто не би; ево ће се моје сад изамљети, па онда мељи колико ти драго.“ — Али дијете помисли, шта му је отац рекао, па изиђе на поље, и пође уз поток у другу воденицу.
А ћосо брже боље узме мало жита, па отрчи другим путем прије ђетета, те и у оној воденици мало заспе. Кад дијете дође у другу воденицу, и види, даје и у њој ћосо, а оно пође у трећу; а ћосо опет узме мало жита, па отрчи другим
Кад се ћосино изамеље, и дијете заспе | своје, онда ћосо рече: „Ајде, синко! да умијесимо колач од твога брашна.“ Дијете једнако држи у памети, што му
Кад се ћосино изамеље, и дијете заспе | своје, онда ћосо рече: „Ајде, синко! да умијесимо колач од твога брашна.“ Дијете једнако држи у памети, што му је отац казао, да не меље у воденици, ђе нађе ћосу; али сад већ мисли: што је ту је; па
“ Ћосо устане, па разгрне ђетиње брашно у мучњаку, а ђетету рече, да доноси воду у прегрштима. Дијете стане доносити воду, и ћосо почне помало закувавати; тако мало по мало док се све изамеље, и ћосо све брашно закува,
“ дијете помисли у себи: Већ се сад нема куда, па рече: „Ајде де! почни ти.“ Онда ћосо почне којешта лагати, овамо, онамо, а кад
почни ти.“ Онда ћосо почне којешта лагати, овамо, онамо, а кад се већ излаже и умори, онда му дијете рече: „Е мој ћосо!
е, а испр..е тефтер; кад га ја отворим, а то у њему пише: мени погача, а ћоси г....“ Онда дијете устане, па узме погачу и отиде кући, а ћосо остане гледајући за њим. ИИИ.
Онда га узме један слуга, те га уведе у двор, па пружи руку на једно дијете, које бијаше узјало на штап, па трчи по двору. „Ено оно је премудри.
„Ено оно је премудри.“ Човек се зачуди, па помисли у себи: „Шта ће оно дијете мени знати казати! Али већ кад сам дошао довде, ајде да видим, шта ће рећи!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Иве или Бакоња, „второрођени“ син Кушмељев, бијаше од дванаест година колико друго напредно дијете од петнаест, румен и збојит, живолазан, весео и готов увијек на „галијотство“.
А казаће ти Грго ди је чесма. А сад лаку ноћ! — Брне се затвори. Грго оста још мало да поучи дијете, па отиде. Бакоња се хитно прекрсти, духну у свијећу и одмах заспа као заклан.
Из ње ваде талога, да намажу таколе. Таколи ричу, таколи бучу, таколи иду шешарскијем путем и налазе шешерскоје дијете. Дијете у... опанке киселило, прстом набадало, а зубма окруживало... господи помилуј, амин!
Таколи ричу, таколи бучу, таколи иду шешарскијем путем и налазе шешерскоје дијете. Дијете у... опанке киселило, прстом набадало, а зубма окруживало... господи помилуј, амин!
— Ето, тако ћеш му, дијете, опет пред зору учинити! — рече љекар Бакоњи, давши му штрцаљку. — Ја? — рече Бакоња блијед и сав се уздрхтао.
Бакоња се пропе наврх прста, али не видје ништа. Дијете се питаше: — Ама чим ће га причестити, кад нема присветога, а оштија се не смије носити у голијем рукама?
Сирота, добра маја! То, истина, није учињено, али тек то показује да га она не гледа као дијете, да није више за „триске“. Па онда наскоро ће се удати и Галица, и оженити Чмањак, и дорасти Шкембо,...
Глас му бјеше као у јарета, те ко би га слушао а не гледао, могао би помислити да њеко дијете подражава јарића. Бакоњу подуши смијех и обрну главу.
— Добро јутро, Иве! Јево чизме и јево топла вода, а ладну ћу донити одма! — рече дијете, просећи очима лијепу ријеч од Бакоње. — Добро, мој Бутрице, добро!
Бакоња се поново разведри. — Оди, Бутре, де! Ајд’ да видим јеси ли научија. Дијете сједе до њега и поче чаврљати из часловца. Тако је трајало дуже од једнога часа.
Ја би те и сад повео, па било и насилу да није тако са фра-Брном као што си ми казао. Дакле, дијете? Бакоња скочи с коња, па приђе попу те се изљубише.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
У очекивању принове, они могу прижељкивати ко зна какво дијете. Али чим се дијете родило, они воле баш оно и баш онакво какво је, и не би га дали ни за које друго.
У очекивању принове, они могу прижељкивати ко зна какво дијете. Али чим се дијете родило, они воле баш оно и баш онакво какво је, и не би га дали ни за које друго.
Зар је онда чудо што и само то дијете воли себе баш с таквим цртама, својствима, особеностима, и што баш у њима осјећа себе?
Кад би дадиља вртећи нада мном главом ускликнула: „Их! ово вам дијете чује како трава расте!“, сав бих се изнутра озарио од задовољства, попут падавичавог лазарончића који се међу
Један искочио котачић или пребијена опружица тамо гдје је дијете мислило наћи душу! Неисцрпне су, напротив, биле радости које ми је подала игра миша.
Замислите дијете у гарде-енфант-y с брковима!) Колико год је мој отац задао дједу јада и главобоље својим немиром, толико му је овај
Осјећам поуздано да ће сутра опет бити сунчан и ведар дан. И радујем му се, као сеоско дијете недјељи са чистом бијелом кошуљом. X Слутња ме није преварила: освануо је ведар дан.
А често ми је бивало чудно што никад и нигдје није постојало вјеровање да дијете има бескрајну и бесмртну душу, па да је касније, кад одрасте, изгуби.
— Смијешно! Ко је само могао измислити смрт! И дијете, се смије тој кукавној измишљотини приглупих, поземљушних људи.
) Детињство — прегршт бесмртности! Смрт преза пред ведрим дјетињим оком, расплињује се од зрачења дјетиње душе. Дијете је заштићено од ње, заогрнуто у плаву хаљиницу бесмртности.
дане, кад су дјеца шутљива и тиха, она неопазице уклизи у малено срце и јавља се у нејасној ствари бивствовања. Дијете је не препознаје, још јој не зна имена ни слова, али већ се јежи од њезина хлада.
И за њеним проласком, куд је она помела својим црним скутом, остаје вир празнине... Кажем, дијете јој не зна имена ни славе, али у облачне и бесунчане дане оцјећа на лицу хладан дах вјетра за њеним проласком.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се. Ходи овамо — рече старац и пропусти
а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. — Што си ти тако ослабила? — Године су, дијете, старост... — одговори она, затварајући за њима врата.
— Како је сад овуда, говоре ли о мени ? — Све се ућутало, дијете; заборавили су те, чим си отишао... засад ћеш бити миран. Али ти онај пакосник неће дати мира. — Зар Вујо ?...
Шта он ради? — Састајала сам се са твојим људима, ишла сам и до њега. Звао ме да му кажем где си... Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... — Што, нано, откуд то?
Мени је Радован више требао но њему... — Не знам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре ! Оно ти је опак душманин...
— Маро!... о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, испеци нам каву. — Сад ћу, не улази овамо!... — одговори отуд женски глас.
Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете? Ова је готово старија од њега«. — Ево ти снахе, побро — рече му Новица.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
296 КАЛУЂЕР И ДИЈЕТЕ СЕОСКО 297 МЛАДОЖЕЊА И КАЛУЂЕР 298 НЕВЈЕСТА, ЗАОВА И КАЛУЂЕР 299 ЂАВОЛАК 300 СЛОВО ИЖЕ, АЛИ СИРЦА НИЖЕ 301 БОНИК И
И ЦАР 331 ТУРЧИН И ЦИГАНИН 332 ЦИГАНКА ЗВАЛА МУЈА 333 ЦИГАНИН И СВЕТИ ДУХ 334 ЦИГАНИН И ДИЊА 335 ЦИГАНСКО ДИЈЕТЕ У ХРИШЋАНКЕ 336 ДОБРА ХВАЛА 337 ЦИГАНСКА ПИТА 338 ОТАЦ ТУРЧИН, А МАЈКА ХРИШЋАНКА 339 АКО СТЕЧЕ ПАМЕТ, НЕЋЕ СЕ
ЛИЈО, САД СИ ДОЛИЈАЛА 372 ЗЕТ У ПУНИЦАМА 373 КЛИНЧОРБА 374 САМОУК И ЊЕГОВО ПИСМО 375 УЧИТЕЉ И УЧЕНИК 376 ЦАР И ДИЈЕТЕ 377 ТИ ЋЕШ СВИРАТИ 378 ЗНАМ И ЈА КАО БОГ, ДА СМИЈЕМ КАЗАТИ 379 МЕНИ ЈЕДАН, А ТЕБИ ОСТАЛО 380 НЕСРЕТНИКУ СЕ НЕ МОЖЕ
Сирота удовица није могла ништа радити, јер је била саката, него је од милостиње живјела и дијете хранила. Пошто се малиша докопа снаге, рећи ће један дан матери: — Вала, мати, срамота је да ми просимо када сам ја,
На овом је друму задуго стајао и плакао, док ево ти царског татарина па му каже: — Помози бог, дијете! А овај му одговори: — Бог ти помогао! — Како си? Шта радиш? — Фала богу, здраво, како си ти?
Послије три године добију њих двоје сина. Једне ноћи усни царев син ђе му некакав чоек каже да закоље то своје дијете, па ону крв да ухвати и пошкропи онај камен слани, да ће одмах оживети опет чоек.
Он то одмах, како је свануло, каже својој жени, а она му рече: — Па слободно. И он закоље дијете, па однесе и пошкропи камен њоме, и чоек одмах устане. Сад се дигне царев син и Оштар Дан у двор.
— Ништа, шта би било? — одговори он. Оштар Дан приђе к столу, те подигне покровац; али дијете лежи заклато. Тад га Оштар Дан прихвати руком, а дијете се макне једанпут, а послије се дигне.
Оштар Дан приђе к столу, те подигне покровац; али дијете лежи заклато. Тад га Оштар Дан прихвати руком, а дијете се макне једанпут, а послије се дигне.
“ Онда набере четири-пет ока трешања, саспе их у једну крошњицу и оде до царева двора. Ту нађе једно дијете, те му даде крошњицу и спреми га цару, да однесе трешње, али да их никоме другоме не даде, јер ће му, вели, цар велики
и спреми га цару, да однесе трешње, али да их никоме другоме не даде, јер ће му, вели, цар велики бакшиш дати. Дијете учини кô што му је заповијеђено, и цар се веома зачуди трешњама усред зиме, па га добро надари и пусти кући, а да га
Сјутрадан каже отац дечку: — Чујеш, дијете, нашу Миленку морамо још данас убити. — Па добро, вели дечко — убити, убити; него знаш што је, пусти ти то мени; ја
Ћипико, Иво - Приповетке
Домало, једно за другим, дође син господарев Никица, дијете, и кћи господарева, већ дјевојка за удају, па најпослије и господар из дућана.
Свога оца не бјаше упамтила, па Петра упознаде као свога рођенога, а и он је прими као своје дијете. С мајком и с њиме проживљела је прво дјетињство. Али се мајка наједном разболи и умрије, а она остаде сирота.
Нешто невоља, нешто зло срце, а нешто и њен неограничени нагон привржености, озловољи га прво времена. Свугдје дијете пристајаше за њим, без њега не могаше да се снађе, а то њему додије и наједном науми да је сметне с бриге.
Хтједе да је намјести у коју кућу да се служећи прехрани. Намјери се пригода, те то и уради. Али дијете никако да се свикне: већ трећега дана нађе је пред вратима гдје га трпељиво чека и гледа га умилно да је под свој кров
Бојећи се да је не избије, дијете наоко послуша и пође с друштвом заједно. Бјаше се старим путем попела све до задње виси, откуд се још море видело.
Он је избије и, онако љут, вуче је за собом. Поведе је у једну крчму, гдје испи по литре вина, па кришом измаче се. Дијете га чека и чека и сада, као дјевојка, кад се оне ноћи сјети, протрне. Дуго је чекала. У крчму долазе људи и одлазе.
У зору поочим нагло отвори врата и мало те се о њу не спотаче; дијете успрене и исправи се. „Студено је”, рече тресући се.
врата, пожури мимо њу да чим прво на пароброд стигне што је рано долазио, у страху да га други носач не претекне. Дијете не може да већ одоли студени и слабоћи, па униђе у прву кућу где је видјела да свијећа гори.
Гледају се и заметнуше разговор. Туђа жена на италијанскоме језику прича јој своју несрећу. Умрло јој дијете у путу, а она иде даље, да у туђему свијету потражи свога човјека.
Одгојила се у једној сиромашној, тежачкој кући и дуго као дијете мишљаше да су јој родитељи, браћа и сестре она кућна чељад међу којима живљаше.
на себи туђу вољу, те поче сумњати, а бијаше начисто сама собом тек онда кад је једном у завади неко разјарено дијете пријекорно назва „мулицом”.
смути је ни најмање, не бијаше због тога наступио у њој никакав прелом: и послије тога кућна чељад пажаше је као своје дијете, и њени осјећаји осташе исто као и прије. Али у тој кући не остаде дуго.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— завапила она и скаменила се на месту. — Може... ти да си здраво н то дијете покрај тебе!... Може, Богдана, на велику срамоту нашу. Виђели смо својим очима...
Заиста Мустава и нико његов! — Богдана!... Не стрављуј то дијете! — промуца Милоје дрхтавим гласом, а меко и некако својски. — Напоље из куће, Циганине црни!
— промуца Милоје дрхтавим гласом, а меко и некако својски. — Напоље из куће, Циганине црни! Надвор и не плаши ми дијете! — крикну она поново и подиже пут њега ожег.
Али гост... Ради овога прага и ђетета!... Причекај... Затвори врата... Разговорићемо... Дај ми да погледам своје дијете! — Куку мени, што нас овако ојади!
Ти знаш да ја не пијем, али ноћас хоћу, због тебе... Лијепо ћемо се напити, вечерати, па кад зора почне пуцати, ми дијете за руке па преко Илинице на Ибар, а одатле преко Копаоника у нашу Милу Србију!... — Никад!...
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— Ко чека, знаш ли? ВУЈО: И рећ ти шћадијах — ал’ ти ме збуни, свијетла госпођо, и ријеч ми прекиде. — Неки чојек, дијете ли? И имена ми кажева, ма некако смијешно, те га не утубих — доније ти књигу из Мљетаках...
Е гле ти скотине! Та пристала би и уз богиње! И он се игра с њом! — — ВУЈО: Знаш, матор је човјек дијете — избиј зубе, лези у бешику — до јучер се играх јунаках, а данас, под сиједу косу, играм се пасах.
РАДОШ: Рану? А ко је рањен, дијете, ко? БОГДАН: Наш један друг — Па ако рану умеш познати, Ево је, старче, па је погледај.
КРАЈИШНИК: О, господару, не задрхта од силе турске ниједно дијете црногорско, а ђе ли муж?... Али је са Турцима и Станиша с Орловићи. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Доста је сад — одлази!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
За кравом се диже и пође дијете — није му могло бити више од дванаест година — држећи чврсто у промрзлим рукама лескову мотчицу.
— А ти, стриче? — Мени, дијете, не треба ништа. Ја се не бојим ништа, ни мећаве, ни вјетра, ни студени... Силне су мене мећаве биле и гониле, па ми
— Идеш ли, роде? Идем, идем — једва је одговарало дијете, дрхћући више од страха него од студени. — 'Ајде, роде, 'ајде...
— Идеш ли, роде? — Идем, идем — немоћно одговара дијете посрћући, падајући и устајући, док на једном звизну снажан вихор и дебео га смет удари у прса.
Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска прáва. — Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске прáве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у 'вој земљи.
— Нешто ме, браћо моја, гони! Не могу чекати. Не послуша и плати главом и он и дијете. Помела и' је мећава кад су се враћали из чаршије, на 'вој планини. — Нађосте ли пара при њему? — упитах ја Дулу.
Пакосно се и заједљиво слади тим именом, у коме се нешто подругљиво, ниско, нечасно крије. „Дијете, дијете, чувај се сељачкије' Ђурђија, Христос и' убио! Ђурђија је Ђурђија! Удри Ђурђију, криж јој шокачки!
Пакосно се и заједљиво слади тим именом, у коме се нешто подругљиво, ниско, нечасно крије. „Дијете, дијете, чувај се сељачкије' Ђурђија, Христос и' убио! Ђурђија је Ђурђија! Удри Ђурђију, криж јој шокачки!
— Е, јадни и чемерни прото! — викну промукло. — Покрадоше те, отеше ти све... Ономе си псу јуче крстио дијете... Јеси ли де?! Данас ти рече паре донијети, па, ето, видиш! Ама не вјеруј 'ришћанину, сунце га небеско сагорило!
— Ето калуђера! Сакри, дијете, ту ракију! — чу се неко код котла. Доћерасмо коње управ пред котô. — По Богу отац, какво је то тако пушкарање отуд?
Сав сијед, преко педесет година. Мијења глас. Умије заплакати као мало дијете, залајати као пашче, а закукуријекати као пијетао.
(Окреће се писарчићу.) Јеси ли ти здраво сванô, дијете? Судац: Ама, шта је теби, будало?! Оклен си? Како се зовеш? Давид: Ја се зовем, славни суде, Давид Штрбац, село
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Поповаца говоре деца кад »у прољеће праве писке од јасенове коре«: »ако кора није добро поткисла, онда усјечени прут дијете стави на колено и једном руком га држи и окреће, а другом удара дршком од ножа или од бритве по њему, и том приликом
, па га на једном крају заравне ножем и издубу, онда га свега пробуше, метну на брадавицу од сисе и кроз њ подоје дијете« (често се чује: »Да није руте и омана, не би мајка дијете одгојила«, ибід., 174, Поповци). Водом са о.
свега пробуше, метну на брадавицу од сисе и кроз њ подоје дијете« (често се чује: »Да није руте и омана, не би мајка дијете одгојила«, ибід., 174, Поповци). Водом са о. девојке перу косу — да би боље расла (ГЕМ, 38, 1975, 182, Буџак). Орах.
биљака не сме узети и чак ни пожелети: ако трудна жена пожели такву храну и уз то дотакне руком део свога тела, »дијете ће добити на истом дијелу тијела знамен или знак који ће имати исти облик какав је имала и та храна« (ибид., 152; упор.
Ћипико, Иво - Пауци
Отац га караше, што у шали што зазбиља, с неваљаштва. Дијете се стидило оца погледати у очи, а кад цура пође, мало затим, другоме момку из окрајних кућа, чисто одахне што је већ
Ћуте, а види се, жена би разговарала. Али како започети? Одбјегла га док је Раде лудо дијете био. Била је прћијашица, па је његов отац, Илија, договорно са њеним оцем, довео своме Ради, кад му је тек дванаестак
ноћи, купио се око ње, миловао је, али није имао снаге да је савлада, и цури се чињаше да тетоши Раде око ње као дијете око своје мајке.
И дијете, заморивши се тек наслућеном страшћу, подметнуло би своју руку испод њене масне, плаве косе, чији воњ сјећате на мирис
Удараш у образ мени и Ради .... Куд си накастила? — Својој кући... Не могу даље издржати... Што ће ми лудо дијете. —Не будали, жено! ... Раде примиче свакога дана... Оно је моје дијете! — хтједе Илија да Машу наведе на шалу.
Не могу даље издржати... Што ће ми лудо дијете. —Не будали, жено! ... Раде примиче свакога дана... Оно је моје дијете! — хтједе Илија да Машу наведе на шалу.
— Машо — вели јој, — што ме оно осрамоти?... Сагријешила си се што одбјеже лудо дијете ... Чујеш, би ли сада бјежала? — Не бих! — одговори жена и насмија се јако, разуздано.... — Не бих! — понови.
— одговори жена и насмија се јако, разуздано.... — Не бих! — понови. — Жељна сам знати што би сад урадило оно лудо дијете: бих ли се око њега кињила као негда? . . И, говорећи, гуши се од смијеха.
Напокон, једнога јесењега дана нашло се у кући Илијиној Радино мушко дијете. Иако није било велике студени, цијелога дана у кући гори ватра, да загрије мајку и чедо.
—Ушла онако ... —Погоди! —Што знам ја зе женске послове... —Чула сам, — вели Маша развлачећи — гдје дијете плаче, па нијесам могла жељи одољети да га не видим ... Прави соко! И сврнух с пута да ти то кажем ...
—А што? — пита Раде. —Не питај, молим те .. . —Пусти је, — јави се мајка, казаће сама... А ти дијете, умири се, лези! — Пусти ме, мајко, овако ... Сјутрадан у кући је као да се није ништа догодило.
—Пођи! — вели отац. —Пођи, дијете моје, кад сви тако хоће! — наговара је и мајка. — Срамота је одбјегнути овога човјека. —Реци јој и ти, Раде!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Паула приђе тачно оном прозору којем не треба. — Забога, дијете! Отуда не излази сунце. С те стране залази, пред вече, зар ти то не знаш, тешко мени! — Паула поцрвенела.
” — Како говориш, дијете, забога! Земља ће родити и хранити док је земље, али кога ће хранити, то је питање! — „Е па добро, Нано, онда није
— Мама мени скупља новаца за пут, и ја ћу видети океан, и острва, и фрегату. — Хо, дијете, па ти и оде, и српски заборави! А питај, богати, ту твоју маму, да ли она разуме то што причаш?
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Молим! — понавља она. — Извините, али ја сам на дијети! — правдам се. И одиста, то је била једна врста дијете коју сам ја издржавао.
Изгледа да је ова љубав била нека врста дијете или поста, тако потребног стомаку поквареном од љубави, као што је био мој.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
да бјеху два Подреновића, ма немаше коњâ њиховијех; кâ да бјеше Бановић Секула, ма немаше коња Секулова; кâ да бјеше дијете Грујица, ма немаше коња Грујичина. Иста ова особина Маркова снажно је наглашена и у песмама других балканских народа.
Његовој сабљи не измиче нико: Што пропушћа дели-Радивоје, дочекује млади Татомире: што утече младу Татомиру, дочекује дијете Грујица; што пропусти дијете Грујица, то дочека Старина Новаче.
Што пропушћа дели-Радивоје, дочекује млади Татомире: што утече младу Татомиру, дочекује дијете Грујица; што пропусти дијете Грујица, то дочека Старина Новаче. На царском друму, са сабљом која никог не пропушта, он делује као божанство освете.
одело и оружје (у песми Новак и Радивоје продају Грујицу): Уранила Џафербеговица, те износи дивно одијело, и облачи дијете Грујицу: на плећи му удара кошуљу до појаса од чистога злата, од појаса од бијеле свиле; по кошуљи зелену доламу, на
“ Тада се је царе осјетио да је оно Милош Војиновић, па говори својему нећаку: „Та ти ли си, дијете Милошу! Та ти ли си, мој мили нећаче! Благо мајци која те родила и ујаку који те имаде!
Побјеже му Велимир дијете, ћера њега на Шарину Марко, достиже га у пољу широку, довати га мало топузином, паде дите у зелену траву.
Док завика остарјели ђедо: „А ти ли си, дијете Секула! Умало ти јунак не погину. Мол' се богу за даиџу свога, ти би јунак јутрос погинуо“.
Насмија се од Сибиња Јанко: „О, луд ти си, дијете Секула! Јесам ли ти, болан, говорио да не идеш на стара јунака? Оно није остарјели ђедо, већ је главом Косовац
Бре, слушкиње, бришите авлије! А ђе ми је дијете Максиме? Ну похитај пред капију нашу, ето, сине, мила баба твога, баба твога, господара мога, јаше коња сјетно и
Ал’ ето ти дијете-Максима, сребрн столак носи у наруче; у сто сједе Црнојевић Иво, да с’ одмори, да му чизме скину. Како сједе у сребрна
и хиљаде двије, по избору коње и јунаке; ја кад виде тамо у Латина, прегледају силу и сватове, да је Максим слијепо дијете, не смију ти кавгу заметнути. Купи свате, те води ђевојку, господаре, више не премишљај!
Међу њима Црнојевић Иво јаше ждрала коња од мегдана, око њега два сокола сива: с десне стране дијете Максиме, што је Максим красан ђувегија, на његову од мегдана вранцу; а с лијеве Милош Обреновић на дорату коњу од
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
За њим удари у грохот читав разред. —О дијете, о ђаволе, престани већ једном, јер ћу иначе пући! Аха-ха-хааај! — Хи-хи-хи! — њиштао је разред.
Хм, хм, гдје ли сам се оно крио док сам био дијете? Аха, сад знам: кад сам дирао очеву кубуру, сакрио сам се у коприве. Хајде, дакле, да претражимо коприве.
— Учитељица Лана рекла нам је неки дан да си ти добар човјек и право велико дијете. Пољар весело гракну: —Аха, јесте ли чули! Па да, добар човјек. Видиш ти како ви имате паметну учитељицу.
Видиш ти како ви имате паметну учитељицу. Мало се замислио па онда тужно заклима главом. — И велико дијете! Па да, тако је. Ја сам заиста сирото велико дијете, без оца и матере, без дједа и бабе.
Мало се замислио па онда тужно заклима главом. — И велико дијете! Па да, тако је. Ја сам заиста сирото велико дијете, без оца и матере, без дједа и бабе.
XВИ Уврнут, фењер на поду пећине освјетљава, једну поред друге, двије главе: дјечју и псећу. И дијете и псето спавају. Види се и крајичак необичне простирке на којој њих двоје леже.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Пак том доби јако рођено једно господско мушко дијете повијено у колевци виде у небу пресвету Богородицу стојећу пред Христом сином својим: са свим свецима сузно му се
Оно дијете лепо, чисто, ка матор човек проговори и свима онде око њега што бијаху, то исказа да се не препадају јер проси и моли
И таки пак дијете замуче; више не проговори До времена му говорљива. То се је здесило било у Француској горе земљи, у граду именом
Ако ли је зло и пркосљиво дијете, прокуца га и избије достапут отац, пак опет учи и светује га, много пут га кара и прети му, и опет га промлата и
Те онде ш њоме роди то блажено дијете му Максима краснога. Докле мало подурасте таки га даде на књигу учити му се и он како бистроумљив и хитлен бијаше
Ако ли који што мало изгуби, или што кога мало ако би прст био заболи, или му се што дијете разболи, то таки брже тражи вражару да вража и да баје. Нису ли то поганска дела, што некрштени људи творе?
Јерно тако и мати мила к деци кад своје дијете одбија од сисе и учи га храну јести, исто по мало га напре кашичицом залаже, а не много таки даје, зашто да га први
А дијете, што зна има ли што млека, нејма ли ништа, хеле, оно сиса и вуче са студени му устанци разгрева гмеждећи виме.
И опет штогод повише поизвуче себи млека. Матери је то за муку тужно, што јој дијете гмежди повлачећи узалуд празну сису, али што да чини?
Јер, у томе и сама бише жалостиво тужи гледећи своје рођено гладно дијете, не имавши га чим потешљиво заложити ни задојити.
А како бих ја будавши девојком иначе дијете родила? Како ли ћу сисама дојити младенца свога? Откуд да ми се створи млеко?
девојку несазнату брака целујеш и не пробаљиваној девојки ништа с мушком страном тако дело јој напред износиш родити дијете, — а ти ми бар право искажи, те ме истинитом увавести ако за то знаш како и откуда хоће ми се то случити кад ја за