Ћипико, Иво - Пауци
Али у истоме часу осјећа терет друштвених верига и, као кроза сан, слуша стругање пера по хартији старога, погрбљенога дијурнисте, што као зла слутња пред очима му стоји, и гледа деље, кроз прозор напоље. Пред јаматву Иво је пошао кући на допуст.
И не може да сједи, већ пође к прозору и гледа у натуштени зимски дан. У уреду нема никога, осим њега и старога дијурнисте, који једнако преписује. Кад му додија гледати напоље, онако снатрећ', паде му поглед на њ.