Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Одједном сам се осећао као да је неко извукао сву крв из мене и дланови су почели да ми се зноје. Та цура ту, и Рашида и моја мајка, зашто су ствари тако идиотски уређене, Боже мој?
Твој очух, не чини ли ти се да твој очух цео дан ради за добро народа? - њени дланови били су још на мојим образима, али сам ја осећао како ми се мишићи стврдњавају испод њих. За добро народа?
Нисам знао шта да одговорим. Видео сам Меланију како стоји на скели чекајући Маркоту, а дланови јој се зноје. Видео сам је како одлази погнуте главе.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Та ноћ се првих година Жан Жиковог добровољног изгнанства појављивала уоквирена леденим кристалима носталгије. Његови дланови на топлим девојчиним бутинама, а около бела пустош...
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Као: „Ја одлазим! Ја се пењем у небеско плаветнило! Моји дланови пуни звезда ... Моје руке пружају се ка травама чекања...“ Траве чекања! Опа, бато! Глаголске именице и ти системи!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Светлост се гаси на рукама госпи и дланови на горке миришу траве; благослов пада у празно. На бедеме су сви отишли да виде како расту опсадне куле и небески
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
О, какву топлоту осети у њеној руци, како су меки, како ли нежни они једри пуначки дланови!... И то он осети само за један миг, док узе шљиве са њене руке.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Са шеширом на глави, узаним као приближени дланови, Жмирка, очима и наочарима, Као да држи говор сав се укрутио... — Да ми је знати какви су сад његови планови, На
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Сад, засад, ни за што толико не марим него да ми је 42 дуката у готову новцу. Ако моји дланови тако право погађају као попа Маука нос, без сумњенија неће година проћи, а ја ћу више него ми је од потребе новаца
Пак да ме дланови не сврбу? Чудим се што ми кожа с миром на леђи стоји! Одисеј заисто није се могао у већој сметњи наћи кад су му
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Чађевић кида мртву кору багрема: — Василије му је пред свима у оба образа ударио по шамар. дланови су му били гарави од ножа. — Он мени није род.
Стресе се: соба је и сада пуна густе и сулуде звоњаве. Дланови јој побегоше с лица. Десна рука застаде у Ђорђевој коси. Сув бусен дивљег јечма. Његово дисање гребе јој надланицу.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Без речи, као да је не познаје, принц поче довлачити грађу за кућу. Од тешких борових облица крварили су му дланови. — Је ли то принц или привиђење? — Златокоса га је гледала не верујући сопственим очима. — Да ти помогнеш?
Попа, Васко - КОРА
дланова Пију живу воду птице Плаве и смеђе птице Које нам из очију излећу Кад надалеко нема ниједног ловца Твоји дланови обасјавају Наше две замишљене грудве земље Кад сунце касни 21 Руке твоје пламсају На огњишту усред мога лица Руке
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Доживљавао је у сасвим зорном предочењу свој наум. До те мјере да би му се с малим но оштрим физичким болом оросили дланови.
Краков, Станислав - КРИЛА
— Меѕѕіеурѕ... припремте дланове... овако... почните... такт пазите... један, два... брже... тако.. Дланови су под тактом ударали. Било их је глатких, знојавих, са дубоким линијама и исплетеним арабескама судбине.
Носили су чупаве шуме над собом. Други су били танки и румени. — Брже, брже... тако... тако шију митраљези... Дланови су клепетали као луди. — Ура, ура... Кроз дланове је прошла језа будућих јуриша.
Руси наливени вотком, а Французи са визијом палмових гранчица. Овде су њини дланови јуришали уз дреку гласовира. То је била ”игра митраљеза”. Руски официри показивали су је по баровима и јавним кућама.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Седнем ли на столицу празан, без воље, Загледан како квасе влажни дланови рубље: Постеља залуд чека да изнури још боље Живот мој, завист јој и среброљубље, Похлепно цвиле да легнем опет у
бивства извори; На сваку реч коју би изговорио, Страшном шупљином бих му платио: Само на образима ми његови влажни дланови Прелажаху свежином морском као жалови.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Једва се усудила да седне, а када је села учинило јој се да јој дланови вољеног обухваћају стас. Од среће жена запева, а песма пође низ ливаду и шуму, заједно с причом о столици.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Тко размеће камење, бриде га руке. Тко духљива учи, тупи свој језик. Тко сече дрва, од држала стрецају му дланови и жуљеви устају (аколи држало се скрши, с навијањем више пожали и издангуби).