Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Та помами ко год може, Помами јој мајку, Боже, Да ј' из одра крене мека, Да је догна до менека, Да ја ватим своју драгу, Да је љубнем голу, нагу.
узаврело, Те малко крвце у лице натера, Он осмену се, ал' пуно чемера, Те веђе сабра, расрди дората Па за час догна дворима пред врата. У дворе уђе; ал' ко је и шта је? Одавде није, дакле откуда је?
Четир дана стаде тако, А он при свом све једнако. 57. А ја опет, ка и досле, Удри гуди све једнако, Док не догна понајпосле, Те с' опрости са мном вако: 'Видим да ти несам мио Кâ до сада што сам био.' 58.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— И на то баке нестане. А дечко, кад догна говеда кући, учини онако као што му је бака казала: удари шибљиком о кров штале и викне: „Прилп“, а говеда свако на
Сјутрадан украде маћија ону шибљику, те је спали, а дечко кад догна говеда, тражи шибљику, али ње нема тамо гдје ју је он обично остављао, те он мораде и опет сам везати.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— И нато баке нестане. А дечко, кад догна говеда кући, учини онако као што му је бака казала: удари шибљиком о кров штале и викне „прилп“, а говеда свако на
Сјутрадан украде маћија ону шибљику, те је спали, а дечко, кад догна говеда, тражи шибљику, али ње нема тамо гдје ју је он обично остављао, те он мораде и опет сам везати.
Тек што ово рече, окрочи оно магаре и узме једну тојагу те по магарцу доклен га догна доврх оне литице оклен ће скочити, но кад магарац виђе ону пропаст, удари на се, а он по магарцу с десне и с лијеве,
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Али знаш ли где је његова постојбина? Дивни, далеки Кавказ. Па откуд он овде, ко њега амо догна? Жалосна је то и дуга историја.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Крчмар се зачуди јако Што догна брижнога кмета да дође сабајле тако. И кмет осети ово, и пошто по крчми гледну, Он, збуњен, отхукну само: „Дај, вели,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Шути Марко, ништа не говори, на шатора не окреће главу. Право оде бијелу шатору, ка шатору нејака Уроша, догна Шарца цару до шатора; онђе Марко Шарца одсједнуо.
вранцу, и скупио десетину друга, хоће својој на муштулук мајци; а кад виђе војвода Милошу, те дората коња подиграва, а догна га близу до ђевера, до ђевера Јован-капетана, ђевојке се руком дофатио. Ал̓ да видиш проклете ђевојке!
бјеше, ал’ ето ти Сењанина Ива, — сав му вранац у крв огрезнуо, на Ивану седамнаест рана, носи десну у лијевој руку; догна вранца пред бијелу цркву, па говори остарилој мајци: „Скин ме, мајко, са коња вранчића, умиј мене студеном водицом, а