Јакшић, Ђура - ПРОЗА
“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...
„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“. Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на
Ферштандн?..“ После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!
посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.
„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој! То се нигде не брани...
Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ После се диже и одреши врећу.
Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ Прота га је разумео. „Од глади?...
Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице! Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!
Где се парче окорела хлеба животом купује!... „Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...
Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе. Он их покупи, па ми их силом тури у недра. „На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице! Бежи од глади! Беж’ од непоштења! Бежи одавде...
— Није баш пробитачно по овим планинама без друга пролазити, — додаде, задовољан што је у мени нашао другара, — има овуда свакојаких људи; планина је ово, хеј!...
Тако у разговору дођосмо до једнога пропланка. Ту беше једна ливада врљикама ограђена. Мој кожарски трговац додаде ми улар од коња, скиде неколико врљика доле, и тако смо превели коња у ливаду.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— рећи ће Срећко Илији и Стевану. — Не може ти оно, брате, док не закине туђе муке — цркло би! — додаде Илија. — Ено, све стара потра — готово иструнули они струкови... Познаје се, брате, што је скоро потрвено.
— рече један. — Дабогда да и ти читав останеш. — Мучно, богами!... Ко се данас задужи — нема му бела дана више! — додаде други. — Ама ко ли први измисли тај несрећни интерез да ми је знати? — упита онај што је погађао у каиш.
Хоћаше све град потући у корен... Срећом обиђе на планину, те не учини много квара. — Одбише ветрењаци! — додаде један. — Баш онда на Врх Превоја потукотше се... Ломи се, ломи, ломи... рекао бих, све ће у содом!
— Оно, истина, тако је, али шта ћемо — кад то некако неће бити у реду? — И пошто се мало промисли додаде: — Тек, опет, ви можете да не изгледа ки као мит, нити да, опет, оде онако празне руке.
— Онолико колико смо села обишли. — Баш смо на штети што је окрњена — рече капетан, па прорачунавши у себи додаде: — Знаш, Ђуко, колико смо на штети? — Колико, господине? — Педесет и четири села — равних десет дуката и два талира!
— Оно и јест Станоје мало инајет и осорљив човек — рече Видак. — Слабо се може ко код њега скрасити — додаде Веса. — Па куд мислиш сад? — упита Видак. — Не знам ни сам — одговори Среја. — Ваљда ћу наћи где добра домаћина.
— одговори Милун. — Та шта ће уговор — прихвати Среја — доста је код, поштених људи и реч. — Оно тако је — додаде Видак — али опет боље је да има и написмено.
— 'Оћеш само да ти што више заради — додаде други и спусти бременицу. — Бог с вама! Окан'те се ви мене! — Нема то окани се, него, де ти мени плати оне каце!
— Ни мени оне врљике, знаш? — додаде Тиосав. — Е 'оћу, 'оћу; 'а'де само ви мени дотерајте. Они пођоше, а ћир Трпко ИХ зовну: — Тиосаве, Витомире!
— Хм! — учини Тиосав полугласно — има неки ђаво. — Не виче се 'нако узалуд! — додаде Витомир. — Их, их! — учини ћир Трпко, па стаде шушкати по соби док нађе паре; одброји им према ведрини крај прозора,
— Бог и душа, ово је дивљи човек! — рећи ће један. — Неће то бити дивљи човек, него дивље дете! — додаде други. — Јамачно, дете... Човек би, ваљда, био већи. — Шта ћемо с њиме сад? — Терај у општину!
— Добро, сер, добро! — рече начелник и додаде полугласно: — Хвала богу, сад ми бар нећеш ти досађивати! — па оде у канцеларију.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ти си ми рекао да их морам пронаћи, и ја сам их нашао!... Па, показав руком на дим што се лагано дизаше, додаде: — Ту су! — Опколите! — заповедаше Крушка. Чета опколи.
— Тако је! — рече Крушка. — Ти си још и новчан — додаде Маринко. — Онда ја ћу сам ићи њему. — Тако и треба. Ја се само мало нашалих, као велим: да кренем ствар...
Ја ћу се лијепо ставити у страну, па ћу гледати... — Тако, тако! — рекоше обојица. А Маринко додаде: — Видећеш да ли ти још вредим! Нису дуго чекали. Мехо се врати и доведе Алексу.
Велите да се Турчин и Маринко убију? — Велимо!... — загрме са свију страна. — И то одмах! — додаде Станко. — Јест, одмах... Теби су највише пакости учинили, теби их дајем!...
Осећао је рај држећи њену руку у својој. То опазише и Алекса и Петра и осмехнуше се. Алекса додаде више у шали: — Па добро... добро!... Пусти јој барем руку. Јелица, као опрљена, трже руку и побеже у кућу!
— Да ручамо! — рече Алекса. — Данас нећемо!... И нама је празник — рече попа. — То ћемо сутра — додаде Јова смешкајући се. — Онда добро — сутра! — рече Алекса.
Очи јој се изљубише и укочише, руке клонуше, а за њима и тело паде на постељу. — Свећу! — викну Крстивој. Јелица му додаде упаљену воштаницу, а он је метну у руке материне... Међутим, душа већ беше оставила трошно тело у коме је почивала...
— Врло добро! — рече Јаков. — Само, ја не бих њега слао — додаде Милош. — Што? — упиташе обојица. — Јер нам је овде потребан.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Школу одмах зидајте и дјецу учите... Настаје други свијет! Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде: — А њој... њој опростите!... Није она крива... ја сам. У тај пар чу се напољу врисак и врата се нагло отворише.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Треба се упражњавати у стрпљењу, то је наша прва дужност, велим ја! — додаде г. Пера. — Та, но, но! — Све је то лепо, — вели поп Спира, — то је лепа христијанска добродјетељ, знам ја то, али
— Ето! Шта сам рекла! — рече љутито гђа Перса. — Онај паор га већ упец’о. Унцут један! — додаде у себи, па се дâ у мисли. Радозналост је морила; да се изеде жива.
— извали г. Пера, и кад рече а он се тек онда трже и поцрвене, виде да је претерао, па похита да поправи и додаде: — То јест, они тамо су прави шегрти према вама.
— Клањам се, госпођице Меланија — рече и рукова се, па куражан као сваки богословац у том расположењу, додаде плашљиво и полако: »Лаку ноћ, и мило и драго«.
а сутра долази, рано. — »Фала богу кад је само због тога!« — рече Јула у себи, а после додаде гласно: — Па поздрав’те га, слатка тетка-Макро, поздрав’те.
»На коњу« — додаде поуздано Аркадија. — ’Ајде, потрчи — вели му поп Спира — потрчи, поради к’о да се тебе самога тиче.
Па, ето, можеш, ако се стрефи, да узмеш још кога у кола. »Ако нисам, и нећу!« — рече у себи Пера Тоцилов, а после додаде гласно: — Четрнајст, господин-попо; ’ајд’, дајте ето дванајст сребра и још једнога да узмем у кола, — да истерам бар
Фала на дочеку. — О, на мало, на мало! Камо срећа, па да ме се почешће тако сетите! — Е, бога ми — додаде поп Ћира — сад ви треба код нас; на вас је сада ред! Па, извол’те на свадбу.
— А, па неће, каже, ни да отворе берберницу... — Него? — Ваљда ће апотеку! — додаде пакосно гђа Перса. — Ах, та не, за име бога, ум Готес вилен; ал’ каже гђа Сида да ћеду одмах после венчања горе у Беч
— Ваше црте... ваше лице! — рече путник сав потресен, гледајући мало утешеног Иву... — Сушта мати! — додаде нежно. — А, није... него баш његове; баш исти он, исти отац! — вели Јула, и стаде љубити те црте очеве...
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Куда ћете? — Ја путујем својој вереници. — Познајем вашу вереницу. Нада ли вам се? — Јавио сам, потврди Јуришић и додаде: Ђорђе је остао у батерији здрав је. — Збиља, баш добро, ја бих вас молила; она показа да изађу у ходник вагона.
Црњански, Милош - Сеобе 2
А човек је велика стражњица. „Стражњица“ – додаде полугласно, тако да га Грк са запрепашћењем погледа. Енгелсхофен је, међутим, био завршио своје облачење и старачком
Улазећи, придржаван, у сенку касарнског свода, бришући зној са чела, Енгелсхофен још додаде: „Ви тамо, у Бечу, на Двору, ништа друго и не знате.“ Затим, још нешто промрмља.
Она је имала обичај да све што каже, тужно каже. Па и сад додаде: „И то ћу ти ријећ, Петре! Ако Павле оде са овога свита, ја нећу преживјети!
Затим се диже, да оде са доксата. Његова жена, погледавши за мужем, додаде још: „Та прави сте Турци, не дате ни да га испратимо сестринским пољупцима.
Да те не окара Ђура, па ћеш да кажеш: гле!“ А отргнувши се, додаде: „Није мене ни мој покојни хватао за руку!“ Ана се препаде и покри лице рукама.
Није она више дете. Капетан је може, ако хоће, пољубити. А да је може пољубити, додаде, још једном, тише. Исакович, у први мах, занеме, иако је, и он, као и сви други сирмијски хусари, знао, и слушао, о
Госпожа Евдокија, међутим, додаде, јетко, да је природно да млада девојка, кад упозна мушкарца – капетан као што је – изгуби главу, те и памет да изгуби
Исакович онда понови што је лакеју рекао, па додаде да код свог рођака, зна, да има повећи број талера, које му је, из Хунгарије, преко почтенородног Ракосавлевича послао.
Довикну му, да му каже, ко је и шта жели, у ово позно доба. Павле му онда понови, што је рекао лакеју и младићу, па додаде да би желео да са банкаром говори, насамо.
Отац? Ватер? А чу, како он онда одговара: Звао се Никола! А мати? Муттер? Звала се Петра! И додаде, а баба, Иконија! Она ми је била нешто најслађе на свету! Рођен? Геборен?
А његови воктмајстери почеше да вичу: Казуј надлежестему, где је, шта учини, Пеја? А она мирно рече да не зна, па додаде: Нисам ЈА Пеја!
Исакович онда додаде да су они, сви, једна фамилија, сви су војници рођаци, кумови, ланцмани, официрима. Сви би у Росију, одселитсја.
Теодосије - ЖИТИЈА
им многе јеванђелске речи о правди и милости, о истини и суду, и што нама није угодно да не чинимо ни другима, додаде и ово: „Ако ко остави дом и браћу, жену и децу, богатство и њиве и остало, наследиће на векове царство небеско.
и изговори им много од божаствених Му дарова, и довољно их научи шта треба после веровања и после крштења чинити. Додаде овоме и апостолове речи, и рече: — Ни старање о животу без праве вере у Бога не може нам што успети, нити нас прво
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Гдје је трећи? — Трећи си ти који улазиш овамо! — прошапута сам за себе дебели крчмар, а онда гласно додаде: — Трећег сам послао по ракију. Сад ће се вратити.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Коте се као пацови! - рече забацивши косу. - За три године биће их пуна кућа! - додаде а очи јој засветлеше у сумраку док је нестрпљиво извијала леђа.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Један од калуђера тад, оборивши очи, додаде да је уосталом митрополиту већ више дана зло на очима, тако да лежи у мрачној ћелији прострт, покривених очних капака,
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
—Дај да видим! — нареди старица. Син јој додаде новине са резултатима последњег извлачења и она виде да »није добила саму себе«. Мислим да ју је то дотукло.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Ето, имађасмо посла с Французима, Русима, Инглезима и Црногорцима, и сви бјеху питомији! Други трговац додаде: — Вјере ми, сад виђу и вељу да би за нас трговце — а, бора ми, и за поморце и за занатлије и за сељаке!
— Не заборављају се ласно таки, кнеже Марко — поврну Његуш, такође сјетно. Па, погледав по дружини, додаде: — Ја мним познавате и ви, ако не сви по виђању, а оно по чувењу, кнеза Марка Богданова Мајину? Потврдише.
Крцун, видјев да је све то Јанку загонетно, додаде: — Дугачка је то прича, те није ласно све разабрати, а имаћеш кад!...
— Мој брајко, то је добити! — викну њеки. Други додаде: — Занаго, не би тако сатро Црногорце, да их је толико! Стари Мргуд рече: — Глај ти опет овога Јанка, овога ђавола
Али најгоре је што се мисли да је шуровао с ћесаровцима и канда је једном ходио у Беч. Крцун додаде нижим гласом: — Зато се сад ради око тога да се ослободимо, те да више не буде гувернадурства, но да цио печат буде у
“ другом опружи тољаге, па их приљуби и рече: „Ево га и зауздах!“... Трећом их састави иза себе, и додаде: „Ево и кускуна!“ Тада момче баци своју капу на под и викну: „Е, сад ево ти и међеда, па удри га!
Из Приморја: Крсто Калућеровић и Вуко Ивановић. Ђак додаде: — Уз главаре је дошло доста Црногораца и десет војника који ће остати у манастиру.
“... „И овога часа то говори Господин Кајину!“ викну владика. „Јер Господ је овђенак и Кајин је пред њим! Ево га!“ додаде и заокружи руком по цијеломе збору. „Ево га, ово је све један Кајин!
— рече владика и извади из шпага два талијера; један даде Крцуну, као што ће свакојем војнику на крају рока, други додаде, рекавши: — Подај јој ово мало поклона од моје стране и поздрави добра старца Мргуда и Рака и све браство, и нека вам
И опет чу похвалу: — Ко би рекао да је ово онај солдат што с нама бјеше на Бадњи дан у кнеза Драга. Јанко додаде смијући се: — И онај принцип, о коме се толико причало.
“ — Откуд јој те мисли!? — рече Јанко узрујан и брзо додаде: — А је ли здрава? Јесу ли сви кнежеви здраво? — И преметну говор на друго.
Старац му благо замјери, али одмах додаде: — Нâко, ако је збиља мислиш узети. — Хоћу, свијетли господару — рече Јанко одлучно.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— Хладне руке... ама врела љубав — уграби полаженик док се домаћин устумарао тражећи папуче. — Чуће се! — додаде домаћица (онако полако), намештајући дуге шишке и перлама опточену белу шамијицу око главе, док је Јова испод кревета
— Срећан Божић, и добар апетит желим! — додаде Јова. — Хвала, такођер и вама! — чу се из комшилука. — Извол’те да ручамо. — А, хвала, постарали смо се и ми!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Ем си јака момчина, ем си Раде, мој имењак, баш добро. — Ем је дошао с кишом — подругљиво додаде стриц Ниџо, који је све дотле ћутао над неким послом. — Нек је дошао, видиш да га сам бог шаље брани га дјед.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— И стрепећи да ко од његових не наиђе, показујући на врата, брзо додаде: — Не жалим себе, али они... А видиш какви су! Шта ће они после без мене? Уто му се мајка врати.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
ррумени пожарр на небу горри, а мој се другарр с љеношћу борри! — Додаде затим, зловољан врло: „Јутрос ми нешто промукло грло.
!“ Најзад му мачак додаде реп и чичу спаси. Ала је леп! Дуго су Триша и мачак Тоша по густој трави тражили Жућу, трљали шаке, оштрили
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Погледао сам на часовник. — Е... — Шта? — и мајка ме са страхом погледала. — Је ли време? — додаде отац, па се диже, као да жели да убрза тренутак растанка. — Сине, зар идеш? — Мати ми паде око врата.
— Досади ми ово набијање друмова. Вала, да се сретнемо једном, па џа, или бу! — и, вадећи палидрвце, додаде: — Лако је вама, артиљерцима. — Јест, возарима — додаје Рајко пунилац — а ми послужиоци идемо стално пешке.
— Сигурно има мртвих — додаде и ошину коња, као да би желео што пре тамо да стигне. Ја сам, напротив, затезао дизгине.
— Нису већ два дана ништа јели — додаде потпоручник Александар. — Море, зар им је стало до јела сада! Лево крило се изгуби у једноме кукурузишту...
— Заглавио се мостови трен у бари! — онда поверљивим гласом додаде: — Сада ће бити прелаз. На карти гледамо где је та бара.
Онда додаде: — Бре, замисли да падне једна разорна међу ову муницију... Сви смо из потаје помишљали на ту могућност, али смо се
Један му задиже ногу. — Пази, свлаче му чизме! — Знате, има пешака који боси иду! — додаде Траило. Александар ме гурну. — Ама, наравно, боље они, него да их оставе и после опет носе аустријски војници.
Ја се још једно два пута накретох преко врата коња... Тада ми лакну. Ађутант ми додаде чутурицу са водом, те испрах уста, а остатком се умих. Сада сам био потпуно трезан, и испричах му шта се догодило.
притрче оним топовима, наместе затвараче и одмах отворе паљбу на највиши камењар, где се налазе непријатељски војници. Додаде још да послуга четвртога топа остане као резерва, ако би неки од војника на овоме путу пао...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
рече Гојко нудећи га у исто време столицом, коју је Стојан изнео. — Ја сам ти бећар, додаде он гледајући Љубицу преко очију. — А што гледаш госпођицу, насмеја се гост, кад ти она не може злу помоћи.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Тако, брате! — узвикну шеф задовољан што је измислио начин да спречи даље шкандале. — Тако, — додаде затим — сад мало личи на обична човека, а онако ми узбунио цео град, упао као какво чудовиште...
— Нисте знали?! — узвикну онај, и погледа ме с још већим решпектом и понизношћу. — Стрâдија! — додаде и стукну преда мном мало назад. „Чудан случај да се тако звала и она узвишена, витешка земља предака мојих!
Ја држим, господине, да у томе лежи савршенство и култура једне земље! — додаде министар на завршетку. — Имате право, господине министре; и странци вам морају завидети на тако мудром уређењу.
— Врло добро! — рече он с поузданошћу, па одмах затим додаде: — Главна је ствар буџет добро израдити, па све иде лако. — Колико је милиона годишње буџет ваше земље?
— Допире ли Страдија до мора? — Засад не. — Па нашто онда тај закон? Посланик се насмеја и додаде: — Наша се земља, господине, граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да Страдија буде оно што је некад
Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли. Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!... — додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу. — Па, оно, није ни лако водити оволики свет!
Начелник после тога поћута мало, па додаде: — Што се мене тиче, ја ћу пити пиво, јер мој господин министар не пије никад вино и соду.
Питам те јеси ли ти читао ту књигу песама, или ниси. Шта је ту као чудно? Први се опет прекрсти, па после тек додаде: — Питам ја тебе сад: јеси ли ти луд човек, или ниси? — Којешта. Не разумем те. — Ни ја тебе.
Макар да полудим, а при чистој свести ја то не читам... — Затим додаде мало тише: — Познајеш ли ти тога што је написао ове песме? — Не познајем. — Тхе!... Зато тако и говориш!
”, па додаде: — Толики луди паметнији од њега, па се не направише научници а он да се нађе: срећа у кућу! И поновише се опет сличн
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Како да није брука! — вели Срета. Поћута мало Максим, убриса нос са два прста, па додаде: — Па шта мислиш и ракамиш сад, господине? Оћеш ли ти то отрпети тек онако да им се то прође?!
— А-ја — додаде Крсман, — да изрезили ка’ биров кучку. — А велиш, љути се? — пита Срета. — Љути! — одговарају му. — Ако — ако; то
— Комора је распуштена, а државни савет укинут«. — То је још покојни Светозар тражио и заступао! — додаде Срета, а затим настави: »Јавно мишљење наклоњено је новој влади. На све стране влада мир.« — Е, ово је славно!
— саветује их Ђорђе. — Неће, неће! — вели Срета. — ’Ајде па пазите да нам обелите образ! — додаде неко из гомиле који није ушао у одбор. — Ти уживај само! — рече Срета и оде с одбором.
« — Слава борцима! — додаде Срета. — Дигнимо капе увис и кликнимо, браћо: Слава борцима за народна права! — Слава! — загрмеше присутни у механи и
Одмах се стадоше купити потписи на честитку. Срета потписа скоро читаво село, па му и то не би доста, него додаде: »са још сто и двадесет и три пореске главе«, тако да је неких четрдесет потписа више било него на оној пређашњој
Срета му приђе и честита, а тако и Ђорђе. — Од данас да смо побратими! — рече Срета. — И с мен’! — додаде ћир Ђорђе. — Здраво, побратиме! — рекоше и Срета и Ђорђе. — Да бог дâ, побратими! — оговара Мића.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Ваистину, солдат неки, ускок!“ Пејо им повиједи све оно што знасмо о Јану, па додаде: „Те дивно момче, Господару. Чини ми се да је тамо био ’вицер; је ли што скривио тамо, није ли, Бог ти га знао!
— Ето, ето, опет се једиш — рече она, па рашири руке као да ме загрли. Ја јој се измакох. Она избуљи очи, па додаде: ти мниш е ћу ти стару пјесму. Није. Друга је! Мираш не иште Стану за Радојева сина, но за свога!
“ Он све искрено исприча пријатељу, па у заносу, додаде: „Зар није срећа у онакоме дивноме женскоме створу, у овоме украсу ове узвишене красоте, ове слободне и јуначке земље?.
“ Па онда навлаш зјевну, не знајући шта ће измислити; па опет додаде: „Може јој бити, питаћу је сјутра“, и пође к своме простирачу пред колибом. Али ни Стана дотле не бјеше ока стисла.
“ одговори цура, доста срчано. „С тобом се, ваистину, причао! Ти ћеш сад знати шта му је!“ додаде, смијући се на силу. „Ама видиш... мени се чини... чини ми се баш с тебе је ово...“ „Које? Шта? Шта је с мене?
Не иди сјутра на Мирац, као што ти попријед рекох, него прекосјутра, кад ја пођем на Цетиње по Јанка, по зета“, додаде шапатом. „Е, ја бјех и заборавила онога!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Валај смо баш бештије, кад се ни прид редовницима не можемо уздржати! А да шта лајемо кад нас они не чују? — додаде Кљако.
Пошто предуши, хукну и додаде суд брату Шунди. — Ун здрављен вран! Донбро донша! — напи Шунда, пак одапе ништа слабије од старијега брата и додаде
— Ун здрављен вран! Донбро донша! — напи Шунда, пак одапе ништа слабије од старијега брата и додаде суд рођаку Ркалини Зубацу. А Ркалина, након добријех десет гутљаја, додаде суд Осињачи, јер бјеше већ празан.
А Ркалина, након добријех десет гутљаја, додаде суд Осињачи, јер бјеше већ празан. — Е, овога још није било! — рећи ће Кушмељ тихо, како су га најближи могли чути.
— А како те зову? — пита други. — Име ми је Иве — одговори Кушмељић. — Ал’ те зову Бакоња! — додаде трећи смијући се. — оцу ти је надимак: Кушмељ!
(То рекавши запе ноктом за зубе.) Јево ћу вам по реду све исказати — додаде Бакоња сједавши. — Кад прикојуче ујутро допаде Стипан и каза да приковођани украдоше кулаша, ја одма реко у себика:
А он... што ти кажеш... бриљузак, дође на свит без дуа! Зато га и дадо овди међу ове (додаде шапатом) сите докоњаке, па, па, јето све једнако, сакрр...
— Зато што је добија јутрос попару — одговори Наћвар, па исприча што је било, и додаде лагано: — А сад ми је жâ, јер сам послин од кувара дознâ да га је болија дроб!
— пита Срдар. — Оли сам ја полудија, оли није чисто с намикаре! Думе брзо додаде њешто талијански. „Ајде, дите!“ И он уведе Бакоњу у ћелију. Вра је јечао на кревету.
— Па опет развуче усне и додаде шапћући — а ти си помислија да те наговарам, кâ да и’... Бакоња окрете главу. — Госпе ми, дала би се и о томе рич
— На, јево ти пет талира и... — немој, молим те, да ишта говориш, немој трошити ричи залуду — додаде видјевши да се Кушмељ мргоди и да хоће њешто да заусти... — Ти си иска двајест, знајући да то доноси пет.
— Амен — одговори одмах Брне, па с изразом велике досаде на лицу додаде — затворите врата. — Зашта одма не затворите? Одите наприд, ако оћете, и сидите!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Жене ће забадава поскидати беле мараме. Корист ће имати само поп Величко. — Додаде тише: — Ђорђе лумпује? — Ти си се уплашио? — мршти се Аћим. Чађевић ћути и гура руку у дуванкесу.
— Галама умуче као потопљена. — Ко је у Прерову Вук Бранковић? — додаде дрхтећи: види страх испод сељачких гуњева. Дуго се гледају без речи, они са страхом од војске, а он са страхом због
— А за Симку ништа не питаш. — врти главом. — Једва је жива остала — додаде и пожури за послом. ...После петнаест година први пут поново долази у манастир.
— Неколико суза сакри се у браду; он младићки скочи из седла. — дижи се, Ђорђе, данас се не седи! — додаде и пожури у своју собу.
Треба нешто да му каже. Не може. Мени не треба имање. Не треба ми ништа. — Застаде, па додаде: — Хоћеш ли да се одрекнем у Вукашинову корист? Аћим ћути и гледа поред њега. Ћелија се размиче. Празнина расте.
Умреће ти и снаја. Аћиму као да је сунце спалило очи. Остале су две модрикасте јамице. — Ђорђе није издајник — додаде на Аћимово ћутање. — да није преровска баба изгубила свињу, не би по киши луњала по врбаку. Тако га је нашла.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— сети се један од дворана. Ко зна да ли је и жива? — Нека се извиди! — одсече Пелетинка, а Пелетин додаде: — Нека се извиди овога часа! Принцезице су ћутале. А шта су друго могле?
Старац у бунилу подиже главу, па рече: — Чини ми се да чујем људске крике? — То галебови криче, спавај! — дечак додаде старцу воде и истрча из куће. Изнад потамнелога мора расла је беличаста светлост праскозорја. Крици се више нису чули.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Лекари су, то је стара ствар, тајни ортаци продавача лековитог биља“, рече старији сенатор. „Рука руку мије!“, додаде млађи.
„А ова овде је од крви и меса, што нам је и милије, јер ово теле ћемо појести“, додаде номофилакс. Оба сенатора се погледаше, блажено се осмејкујући. „Хоћемо ли кренути даље?“, упита Хипократес.
„Али Аристархос је богаљ!“ успротиви се Теокритос. „Он рамље при ходу“, додаде Калимахос. „Кад бих однекуд имао његову младост, не би ми, вала сметала та ћопавост!
„Са којима се астрономи играју као оно Наузикаа и њене другарице са својим лоптама“, додаде пакосно тумач Хомеров. Табла би обешена на своје место; господа изиђоше из дворане да се свечано одену за дочек
“ „И толико далеко од ње“, додаде Калимахос. „А тек Месец!“, допуни Теокритос. „Био бих се кладио да није већи од округле камене плоче једног обичног
„Он нема, једном речи, никаквог смисла за оно што је лепо“, додаде трећа од дворских дама, успијајући устима, да би прикрила своје ружне зубе.
„Нисам нимало нестрпељив!“, довикну црнојка Архимеду. „Нисам нимало љубопитљив!“, додаде риђокоса. Он им окрену љутито леђа, но оне се смејаху даље из свег гласа.
“ „Велика Синтакса Клаудија Птолемаја“. „Да, тако! Он додаде свом преводу тога дела и свој властити коментар, али се показа да то беше обичан плагијат.
„Е, сад смо награбусили!“ рече један од њих. „А нисам ли ја лепо говорио да се шут са рогатим не боде“, додаде један други.
Оправљаш их чим их непријатељски топови оштете“. „Из дана у дан“, додаде један други, „гледамо те како онде управљаш тим пословима, не водећи рачуна о непријатељској ђулади“.
Но извукох се из неприлике рекавши: „Кладим се да ће бити тако као што вам рекох“. „И ја се кладим!“ додаде његов син. Стари Герике баци тужан поглед на писмо Шотово које га је некад толико обрадовало. „Нисам могао да верујем!
„Добар и честит човек! Вечна штета што тако млад премину“, додаде свештеник. „Очајање и слом душе били су сигурно узрок што сам његовог сина родила пре времена.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Овде смо сви једнаки и сваки има право само на једно место — додаде човек с новим торбама. И ја сам одмах био начисто да су новодошавши врло лако однели победу.
Па онда лакше, слабијим гласом: — Средином, друже, свуд је војска. И вољан да поразговара стражар додаде: Стаде киша, хвала Богу.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— А има ли што пара? — запита Симо. — Има нешто... биће, биће ! — одговори Вујо, па, затварајући прозор, додаде: — Пожури, да стигнеш пре сванућа. Легнувши у постељу, он се опет даде у мисли:.
— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: — Само ви нема попа, али га можете стићи. — Како ? Кога то ? — запита Ђурица живо.
— викну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са потока... — Хајде да се измиче!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— А гђе ти је та ћеса? — Ево је! — проговори он, те је извади и њој додаде. Чим се царева кћи докопа ћесе, удари синле и ишћера га напоље.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
- Нико, добаци Кристијан, бунећи се због ове очеве примедбе и додаде - А ко не би помислио да ти ниси још увек стари немачки ”жутокљунац”?
”Нишани мало више, младићу!” - рече ми Џим и додаде да ћу ускоро исцрпсти све оно што ми пружа Њу Ингланд творница бисквита у улици Кортланд ако наставим да користим свој
на до Лонгфелоа, једног од највећих америчких песника, велики је скок - салто мортале како се то у циркусу каже - додаде он па се уозбиљи и замишљено настави: - Заиста је чудо шта све могу да учине женске очи!
- Овако ружан какав сам, не могу играти улогу твоје ”виле” додаде он, мислећи на своје обогаљене прсте и тетурав ход, - али ћу радо бити твој сатир и учити те како ћеш имитирати не
- И тако ће - додаде он - недостаци америчке демократије довести до пропасти европску цивилизацију. Прича о Аристиду много ме је
Онда, да би Билхарцу указао на његове грешке, додаде још и ово: ”религија римокатоличанства јесте религија цркве којом господари црква и која искључиво служи цркви” и да
Говорећи о претераном самопоуздању младости, гостионичар додаде да свако има свог анђела чувара, а пијан и млад но два, да га придржавају са обе стране.
угарска круна, која уме брзо да мисли, да се пробуди пре тога и учини ону другу ствар којаје такође природна - и онда додаде - то што сте рекли потврђује обавештења која сам добио о вашим јавним изјавама у којима поричете божанска права круне,
Говорећи о претераном самопоуздању младости, гостионичар додаде да свако има свог анђела чувара, а пијан и млад но два, да га придржавају са обе стране.
угарска круна, која уме брзо да мисли, да се пробуди пре тога и учини ону другу ствар којаје такође природна - и онда додаде - то што сте рекли потврђује обавештења која сам добио о вашим јавним изјавама у којима поричете божанска права круне,
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Закамени, па само дај ракије!.. Богдана се уздржа, јер виде да га ракија још није потпуно освојила. Додаде му још неку чашу, и сама попи још једну па му пријатељски седе уз колено.
Краков, Станислав - КРИЛА
Па савладавши бол додаде: На јуришу сам рањен, у самим жицама, то је било клање. — А он се сећао само оне црне масе мрака и јуришне вике,
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
— Је ли могуће да то пише Прапорац? стаде викати ђенерал, па онда и не чекајући одговора додаде: — То није могуће, та он је тако храбар човек! Ви то нисте добро прочитали. Није могуће да он тако пише.
— Ако немају фишека нека им се разда — додаде Черњајев, кад сам већ излазио на врата. Потечем. Пролазио сам дуж линије на којој се водила топовска борба.
— Две мање него ти, Трбо. — 'Ајде, бре! — »Трбо« мало поћута, па онда додаде: — Мопе, нека смо ми живи и здрави, па макар ми ти и украо папе.
— Ах, каква несрећа! — узвикну Комаров — наши одступају преко винограда... После климну главом очајно и додаде: — Но ја њих не кривим, на свакога има по три Турчина. Али проклети Караџић! Он се још не чује, још не удара!
— И Караџић се још нигде не показује жив — рече Черњајев Комарову. — Ево на, погледајте (он му додаде доглед и показа руком у правцу Рсаваца) — нема га и све га више нема, а већ је прошло четири часа по подне.
Т........., узмите десетак коњаника па трчите, видите шта је с оном батеријом. Кад сам био већ на коњу, Черњајев додаде, извирујући једнако са догледом: — Не може бити да је та батерија остала без заштите!..
Бежећи, ја га још улитах: — Па шта би после? Како дође рат? — Не знам, ја сам после дао оставку — рече отац М. — и додаде већ из даљине: — Би ево ово — показујући руком на гранату која је гудила ваздухом.1) XІВ Алексинац 18 авг.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Као кад весели људи промене локал... — Али они за време мира не успевају — додаде Драган. — Изгубе се. У нормалним приликама за њих нема хлеба.
Обузела ме је нека зима, и са ужасом сам помислио шта ћу сад да радим ако ме спопадне маларичан напад. Посилни ми додаде кутију са хинином. Завалио сам главу на јастук и посматрао дебеле греде положене једна уз другу.
Сутра кад он оде, знаш... — А, и то има?... Онда нећу да вам причам. — Де, де, шалимо се! — додаде Лука. — Јаој, кад те не бих знао... — Кипислцауф... А?... Продужи. Драгиша се насмеја и махну главом.
самог себе нисам могао да познам. Био сам као из „базара“. — Кипислцауф! — додаде Лука. — Вала, како хоћеш... Две године сам се верао по земуницама исцепан, вашљив. Живео сам као животиња.
Ја на то никада не мислим. Она се уједе за усницу, зажмире очима и значајно климну главом. Затим живо додаде: — Ја сам срећна. А ви? Више него срећан, свакако. Понесен, уздигнут, надахнут...
Нашто свет подсећати на грозоте рата! — Напротив! — додаде вођа. — То бело, исклесано камење служило би као мементо, исто онако као они безбројни крстови расути по целој земљи.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— То је ђед тог пашчета, ако почем нијеси знао. Крепô је давно — додаде заједљиво и злобно погледа Стевицу, па поче сркати већ охладњелу каву. — Па шта би са њима, оче прото?
На ли-де, Мићане, једну чашу, па додај 'вамо. Ја ћу њу градијерати. Док окусим, знам колико је гради. Мићан му додаде пуну чашу. — Знаш што је, Мићане, ако још само кап... Знаш што је кап?
— И Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице! — додаде Симеун, а очи му сијевнуше кô у катила. Задркта' ја од главе до пете.
— Ја најволим на прагу... — Од подрума! — додаде неко из мрака. — Ама, ко то вечерас непрестано надовезује и бронда у мраку?!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
— Он је, чини ми се, у горњој кући. Треба ли ти одмах? — Не. — Али после, као да се предомисли, брзо додаде: — Добро, зови га.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Тако: савлада. Додаде да је дошао у задњем тренутку. Да је закаснио само један дан, било би већ касно. Лауш га погледа прекорно, па ипак
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
“ - „Јесте,“ рече један од присутних, „чуо сам толико пута да су хороскопи Тиха непогрешни.“ - „Та он је,“ додаде други, „претсказао смрт султана Мурата тачно на сат.“ Тихо настави, заваливши се у своју наслоњачу.
Кеплер прибележи тренутак ове прве опозиције Марсове, додаде му време обилажења Марса око Сунца и доби један нови тренутак.
прибележи тренутак ове прве опозиције Марсове, додаде му време обилажења Марса око Сунца и доби један нови тренутак. Додаде овом опет оно време обилажења, па доби један даљи тренутак.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Говори слободно, неће ми бити жао. — Павле каза право и отворено. Па додаде: да би он дошао да види друга и да се нису путеви случајно поклопили.
Она уосталом скоро свако јутро пита Соку како јој је отац, да ли му је боље. Једаред, мала сплеткара додаде и ово: — Била јуче код маме госпојица Ната, и питала за твог тату и за тебе.
Ната тек тада каза: добро вече, и као задувана, из истог потеза додаде: — Ево, донела сам вам мало ораја, Мирко. — Мирко се сада разнежено насмеши, и рече мирно: — А, од нашег ораха?
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
и звизну му такав шамар који је код грешнога Живка морао изазвати праву представу помрачења, те он жмиркајући додаде брзо: — Сад разумем!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Нашто да гине народ, кад сутра навече иначе морамо да положимо оружје. Даље немамо куд! — додаде капетан Душан. — Баш зато! — брани своје гледиште Живадин. — Нека то буде на витешки начин, а не као неке бабе.
— Замислите, људи, сада оне који наиђу са ћоравим коњима! — вели Драгиша. — Море и нама окатим не помаже — додаде Бранко и пође нарамкујући. Нађосмо се наједном пред једном стрмом литицом, којом је водила козја стаза.
— Побогу, човече, ти ћеш на крају да заглавиш у апсу — додаде потпоручник Драгиша, који је за све време слушао причање Танасијево. — Ја?...
чекајте да видим — он узе карту. — Двадесет пет, двадесет пет — додаде потпоручник Светислав. — Јесте... Две хиљаде пет стотина двадесет и пет...
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Свој Цвет. — Било је то дуго чекање! — шапну Цветак, а онда да то не би личило на прекор — брзо додаде: — И није било тако дуго! Знао сам да ћеш доћи! — исправи се гордо Цветић, а мала скитница задрхта.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
''Како то?'' шапну Фрајлица врла и лепа. ''Љубав је једна пасија!'' додаде на то Грофица сетна и бона, Па шољом чаја љубазно госпа нуди Господина барона.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
дана Срело се седам Готована Први готован Наочит млад Седе па рече ПРЕЗИРЕМ РАД Други готован Немаде куд Додаде на то ПРЕЗИРЕМ ТРУД Трећи готован Леже под дуд НЕК РАДИ ОНАЈ КО ЈЕ ЛУД Четврти брзо Пронађе хлад ИМА ВРЕМЕНА
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Вирио сам иза дрвета и мислио да то тебе једе вук, а кад оно Сивац... — Једе мој шешир! — запањено додаде Стриц. — Еј, црни Сивче, зар не нађе бољег доручка?!
— А одозго покрити сувим гранама и шушњем (опалим лишћем) да се не примијети — додаде Јованче. — Ту би сваке ноћи могли сакрити кују, па буде ли неко по мраку пошао према нашем логору, има да упадне право
— Нијесам ни то, ни тамо их нема — одговори Лијан и додаде сам за себе. — Тамо често видим само себе кад берем туђе орахе.
— Морам зато понијети какав стари лавор да заштитим главу. — И штитове су стари ратници са собом носили —додаде кнез. —А ја ћу се наоружати боцом добре ракије — јави се пољар Лијан. — Гле, шта ће ти то? — зачуди се кнез.
А откуд ти овдје? — Шта је то вас брига — смрси момчина и рогушећи се додаде. — Боље би вам било да се у оваква времена не скитате по шуми. — А што ти онда туда ходаш?
Ипак ти хвала што си се потрудио. — И толику ватру појео — додаде Стриц и, гледајући рупе на свом шеширу, замишљено прогунђа. — Овдје ушла, овдје изишла, пази ти ње.
— А пећински поток исти је онај који тече кроз Прокин гај и тамо понире — додаде Лазар Мачак. — Видиш, то си се добро досјетио! — скоро ускликну Јованче. — У-ух, гле каква је стрмина испод нас.
— Кад ли сте само ископали ту рупу, ђаво вас однио? Мачак упали фењер и додаде га Јованчету. — Ето, па ти иди напријед, а ја ћу остати посљедњи да поново намјестим трн и прикријем улаз.
— Спавај само, бебице, добићеш лончић млијека. — Само нек је из ракијске боце — додаде стражар и захрка. Тек тада Николетина опази да је стражар подобро пијан. Баздило је из њега као из бурета.
— Ево ти, момче, за твоја истраживања по пећини. Гледао је пажљиво у дјечака, а онда замишљено додаде: — Не би било лоше имати тако млада и промућурна курира. Видјећемо већ и поразмислити.
Он је рођени мајстор. — Добро, друже, примићемо врло радо — сложи се командант. — И ја сам за то — додаде Николетина. Убрзо логор Тепсија оживје од лупе сјекира и чекића, од стругања пила и ларме мајстора.
— Хоћемо, хоћемо! — зовнућемо и Лазар Мачка и Луњу. — И пољара Лијана — додаде Јованче. — Он је наш стари савезник. Послије подне, кад се дружина поче искупљати поред свог старог логора,
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— рече и испи опет једну чашицу мастике, па додаде: — Ако искаш, Јевдо, ете, све да ти га зберем један дан на куп у амам, та да гледаш и сеириш и бираш, ете, за твојега
Јевда му спомену и изређа имена свију девојака. Спомену му Фрузину Мадину, како је вредна, кротка и лепа, и додаде да није ни чудо кад јој је татко Грк из Филибе; затим му спомену Тимку Јордана Калтагџије, похвали је како је здрава,
А бог да чува! Много лошо, бога ми ти казујем!... Јевда уздахну и одобраваше главом, па додаде: — Мину старо време, — беше му, бата-Таско!...
— Ласно, мори, за тој! — умеша се тетка Дока, и на велико запрепашћење њихово додаде: — Чорбаџијске куће много су, и наш Мане — један си је помеђу момци и трговци и чаршилије!... — Ама неје то!...
— заврши хаџи Замфир и пружи му цигарлук. — А ја ће пратим за њума — додаде — кад буде готова... Мане разгледа муштиклу.
— Ех, — уздахну Мане болно и додаде јетко, примајући и миришући руже. — добро си је што си „куче у чашире“ носи и појас, та имам куде да га заденем, ете,