Употреба речи док у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

слушала је како ваздух, потресан бесомучном борбом, јечи и стење као етером опијени рањеник што шкрипећи зубима, јечи, док му невешти лекари лагано хладним гвожђем коштицу из размрскане деснице чупају. После се утиша све.

снове; бледа и чисто бесвесна лица лутала по усправљеној светини, без цели, без намере, без јаука и без речи... Док не стиже и нов карван сиротих српских бегунаца, и из стотину грла се захори: — Маџари! Маџари!

Грехота је оних се сећати о којима бог бригу води, а сирочад су деца божја... Марта Станојевића“. Док сам ја полугласно читао писмо сироте удовице, мој отац је тужно гледао преда се и, покаткад тужно уздахнувши, пуштао

Сиромах! Можда је и гладан био?... Одмах до њега лежаше једна стара бака. Боже мој! Боже мој! Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ.

Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.

Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. „То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив! Не!... Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто

још једанпут погледом премерио, а он ће онда рећи: — Знаш шта је, брате, хајде да ми у друштву пређемо Честобродицу, док је за хладовине, а ујутру ћемо бити у Св.

лице коштуњаво, испрекрштано разним борама, које су се све усређавале око малих, црних очију којима је једнако жмиркао док би с човеком говорио; глас му је био дубок, али је у говору заносио, рекао би на грчки, и тек сам доцније чуо да је из

Ето, сад скоро ће доћи Ивањдан, после тога Петров-дан... Ти дођи, џанум, кћери у госте, па, наравно, и у свету цркву; док се дете не навикне сваке недеље и празника долазити у свету цркву... Разумеш ли ме, џанум?...

је своме верноме ђаку поклонио старе своје јеменије, на којима је кожа почела цветати, а ђонови се већ расцветаше. Док је ђак отишао по сир, донде смо ми већ засели за један мали сточић у најмрачнијем кутку „Шарене каване“.

За благо нашег отечества то треба власти доставити. Међутим се чуло и јасније мумлање, све гласнији говор, док се напослетку не примаче онај — — — у беличасто-жутом капуту. — Добар вече, господо! — Бог добро, господине!

Али милијун душа треба годинама да се зноји док истреби коров што га ви са неколико плаћених надничара на ову родну земљу посејасте... И ви говорите о љубави! Ви!..

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” Наравоученије Чловек неправедан и зао подобан је ове басне орлу. Све мисли и измишљава како ће другог озлобити, док сам у зло падне, пак се онда тужи и јауче.

” Наравоученије Ова басна приличествује онима који се чине страшни док их људи не сазнаду, а потом нико се на њих и не обзире, и колико они више вичу, толико се већма други смеју.

Почну се дакле око њега чупати и дерати, док оба изнемогну и у несвест падну. Лисица, видећи их тако расположене, лагано одвуче јеленче. „Ај, ај!

Њихово преније потезало се задуго, док по случају намере се Хелгде на икону Херкулову, гди бијаше изображен ови како дави лава. „Видиш то?” рекне човек.

до чести или какове нибуд важне вешти тиче, нико паметан неће другому за зло примити што се ласно у што не упушта док здраво не расуди и све окресности посла добро не позна.

Ови стане чекати с| великом жељом неће ли баба то учинити. Док се дете утиши, престане плакати и запита бабу хоће ли га дати курјаку?

„Кад се год расрдиш, — одговори му учитељ — немој ништа ни учинити ни заповедити док не очиташ греческо азбуки од алфа до омега.” „Ал' док ја то очитам, проћи ће ме гњев”, вели му цесар.

” „Ал' док ја то очитам, проћи ће ме гњев”, вели му цесар. „То ја и хоћу”, одговори учитељ. Плутарх, за неку велику погрешку

Онда једна од старијих и искуснијих лисица, придосетивши се њејзином лукавству, одговори: „Док си ти реп свој имала, ниси нас на то совјетовала, а сада, гди си ти без репа остала, хотела би да и ми наше одрежемо,

Јао њој и помагај, што ће цад! Види је друга лисица, и совјетује јој да чека ту док јој спадне трбух. „Да ако дођоше пастири са пси? Јао!” „Ако они дођу, знаш што ће ти бити, што ме питаш!

Свему је свету познато какви су људи Лакедемоњани били док су међу њима Ликургови закони цветали. Совјетује један премудри Инглез (лорд Чистерфилд) свог деветогодишњег сина,

Совјетује један премудри Инглез (лорд Чистерфилд) свог деветогодишњег сина, говорећи: „Чини ти све што ја хоћу док ти буде осамнаест година, а потом за всегда ја ти се обештавам да ћу чинити све што ти будеш хотео.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

на тавану штале, у црној ноћи, у слами Која мирише на њену косу и врат, и бива Тесно у овој горкој несаници и тами Док небом ветар носи пловеће крошње шљива Доле дише мој вранац, вран се пресијава, Шта ли то њему сна и спокоја не да

И кад ми се глава с блатом помешала поруку ми шаљеш с небеских вешала? И док ме је џелат у конопце плео шта сам то у твоме сјају разумео, па ћутим пред људима што ме хлебом госте и пред

у твоју постељу! у твоју цркву! Све твоје дигли на тебе! Све хајке на твој траг! Сва зла на твоја добра! Ал док ти нож не подигнеш сва зла ти ништа не могла! 4. Ако у туђем оку Ниси сунце угасио!

И док се жена у њиховој сенци, гола као из воде, гола на обе плећке, пробуђена сунцем из неба месечевог мужу сеновитом

труне, - та гомила је цело лето кисла на буђавом пољу, без гроба и попа, у расутом житу и локвама крви И док труне јесен и киша их копа на земљи светкују победници и црви. 2.

2. Ко је тај што ме стрела и коље и чамов сандук брзо стеса - Док пада чађ на снежно поље за 70 кила меса? Ко је тај што ме гони и води кроз ватру битке и огањ грипа да једем,

Грешници, с лицима од стакла и гуме, бачени под стабла, у јаме и траве, мале су казане натукли на главе. И док им се лобање кувају, да буду укусна храна за рођену груду, док трубач цеди пљувачку из трубе, сито гробље дрема

И док им се лобање кувају, да буду укусна храна за рођену груду, док трубач цеди пљувачку из трубе, сито гробље дрема чачкајући зубе. 5.

Па бар да једном заспах у нади, у сенци коња, док пасе! Да једном жито, које посадих, угледах како расте! Па да бар једном крај Рибнице осетих ђурђевску кишу,

Гаси то! - газе је ногама па зар не видиш, богаму, да и на свице пуцају! Ко отац, пре пола века, сад син, док пада ноћ, због мириса хлеба и млека, на пушку ставља нож.

И кад се унук, кроз век, у зори пуној магле, го до појаса, док шкрипи снег, над кантом воде нагне, и пљусне лице, и рашири се вид испод звезданих круна, у смрт ће да га понесе

Милун под Нишом од аероплана, Стеван у војној болници од рана. Милош у албанском снегу, док га прти друг, који костур посто је пре смрти. Гојко у мору што се брзо склапа пуно нафте и војничких капа.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

и Влајко некако побегну, но неколико од њи’овог друштва Турци у’вате, па су им све од луча цепке под нокте ударали, док и’ с тим мукама нису поморили.

— прича даље мој отац Алекса — да не пређу Немци, а непрестано сам преко Саве — гледао и једва чекао кад ће прећи, док уз наше месојеђе 1788.

донесу нешто барута и један добош, и кажу ми да и’ је цар послао да се дижемо на Турке, да и’ тучемо и гонимо, док и велика војска не пређе.

ми ништа више не треба учити, и чисто сам се радовао да мој учитељ не зна више од мене и да ћу се кући скоро вратити, док он једно јутро донесе ми једну књигу и кад седнем за астал, упита ме: „Кад си све изучио, да видим знаш ли, и јеси ли

Сирома старац дуго је имао љуту муку са мном, док ме је научио полагано и разговетно читати. Зато вам препоручујем где вам буде дужност о детињој се науки старати, да

што ти се сада учини да није онако као што старији људи говоре, а ти немој одма да се плећеш у свађу, него причекај док дођеш у године ови̓ људи, па тек ако и онда видиш да није онако, а ти кажи.

— И тако Подгорци буду задовољни. Док 1792. године чујем ја у Срему, где сам у школи био, да је мој отац од Турака рањен.

је наша војска од пре нашег божићњега поста с мојим оцем у Београду стајала, и град чувала, до наши̓ ускршњи̓ поста, док се Бирчанин с другом војском од Видина вратио, пак су онда кућама сви дошли.

” Тако је радио и за мале и за велике глобе, и свагда је половину попуштао. У томе су мој отац, док је кнезовао, и Бирчанин Илија сасвим друкчије радили.

Сад се ови јаничари у тесно нађу, док један Цинцарин каже им лагум, куда се провела вода, у горњи град, те ти они кроз онај лагум све побушељке до у горњи

” Ту се наново ижљубимо и у̓ватимо веру, да ћемо се тући, и одма се договоримо да они сву Посавину преуготове, док се ја вратим.

Мајор љутит каже, да то не може бити и оде обрштеру, а ја и мој нови побратим Дел-Амет останемо под једном стре̓ом. Док мајор дође и полако нам рече: „Но, ћутите ту, док Турци из парлаторије оду; добићете кола, обрштер одобрио”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Таман Паја задимио већ увелике, док ти стаде дрека газда-Раке из куће: — Павле! Павле!... Боље! Боље! Ено нечијих свиња у њиви!... Боље истерај!...

— Хајдемо, хоћемо ли? — упита један од њих испивши полић до дна. — Нека још, док оде. кмет — одговори други, а испод стола склонио руку и у њој пакло улепљених карата. — Ако је кмет!

Знам ја њега... — рече опет онај други, отпљуцну, па наже полић. — Нека, нека... баш и ја волим, док оде — припоможе четврти. Утом се отворише врата и уђе газда Рака.

— подвикну Рака још жешће. Док ти и Стеван плану, па скочи: — Ама, шта ти хоћеш, Радоване? Хоћеш да ти ја чувам кукуруз, а?

Таман беше изнела хлеб да метне у пећ, а сва се запурила од посла и ватре те дошла још руменија док ето ти Раке оздо, гунђа нешто једнако.

— Е јест поган човек! — рећи ће Срећко Илији и Стевану. — Не може ти оно, брате, док не закине туђе муке — цркло би! — додаде Илија. — Ено, све стара потра — готово иструнули они струкови...

она се зове љуба, кад се дужи крај удари у земљу а рачве оставе горе, те планинка ту углављује телад да јој не сметају док краве музе.

Марица изишла у градину, па нешто копа. Док ето ти Раке, наднесе се на плот, па зашкиљи очима и поче, смешећи се: — Баш ти, Маро, копаш, не шалиш се? Она ћути.

— рече Рака и опет зашкиљи очима и као насмехну се. — Море, газда-Радоване, обиђиде ти мало подаље, док те није однео ђаво! — што, чедо моје? — Чедићеш се Ти никакав, док те одадерем овом мотиком! — осече се Марица.

— Море, газда-Радоване, обиђиде ти мало подаље, док те није однео ђаво! — што, чедо моје? — Чедићеш се Ти никакав, док те одадерем овом мотиком! — осече се Марица. — О, о, богами, она се не шали!

Деца ударила у алакање и у смех, да се поизврћу. И Сима се стаде смејати. Док наједанпут прснуше ђаци куд који — само остаде на чистини она гомила ћурака; ухватила се, па се претура.

— Неће му, вала пасти на ум ни она врљава баба Петрија, а камоли ко други... — Ама, шта велиш, док то пукне по селу, а? — Море, гледај ти само посла... У том разговору дођоше оба брата кући.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

; али то је било врло ретко. Године прођу док се псовка чује... Тек, ето ти кмета где с попом излази из суднице. Сви се одмах дигну на ноге и прилазе ближе.

То се зове „водање опанака”. И вуче их све дотле док се Турчин не смилује и не рекне: — Доста! И толико понижавање, и опет се отрпи!... Како може да се трпи?... Мора се!.

— Није — виче Шокчанић. — Требало би од Црне Баре направити гробље!... И док се још младеж љутила, сунце се журило своме смирају. Сенке дрвећа беху огромне; чак и сенка човечја беше већ као грм...

Дуго је трајала та молитва његова; много је прошло док старац учини последњи поклон, метнувши крст на се. Онда се окрете. — На здравље вам молитва!

— Море, бабо, ћути!... Нека га! Зар си ми ти свакад повечерала!... Остави ти младости њено, није он гладан! А док се они смејаше, Станко је муке мучио!

И ударише му сузе, он рашири руке и пође да падне у наручја томе благу овога света... Док се, уједнапут, крај ове лепе слике појави и риђе лице Лазарево. Нешто врело, нешто страховито прожма му снагу...

Мислио је да бежи, али не може; сем тога, знао је да од Маринка не може побећи. Он би трчао за њим док би душе осећао. Био је то ужасан човек.

— Ех, бива, ово ваља! Ово вриједи роба из тамнице!... Сад сам лијепо, без по муке, турио угарак у обје куће... Док се сад заваде, неће им се ни чукун-унуци помирити!... Ха-ха-хаха!... И село ће се њих ради позавађати!...

А и куда би? Свет је по радовима, сваки то гледа да за лепих дана оврше и однесе у амбар свој труд и зној... Док бахну у авлију Иван Миражџић. Био је блед као крпа. Како дође, оп запита за домаћина.

— Кад то видим, ја ти лепо причучим иза једног грма и узмем га на око... Он це вуче од дрвета до дрвета, док не дође до своје авлије; онда наједаред претрча преко не, дође до ара и стаде нешто по ђубрету чепркати...

па се диже колу... Мислим се: дај да видим шта ли је оно чепркао!... Док тек Лазар пројури поред мене са пиштољем у руци.

Да бежи у свет, да бежи у земљу, па небо — наћи ћу га!... Ја се смирити нећу док се трипут његовом главом не котурнем!... Тако ми оног небеског свештила што нас греје, и тако ми овог часног знамења!..

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Ево једно гробље. Ту леже сељаци, До суседа сусед, другар до другара; А док се у своду бришу задњи зраци, Побожно капела стоји крај њих стара.

Јада што се никад, никад нисмо срели — У сунчана јутра тражећ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад броди, И док месечина непомично, дуго, Лежи хладна, бела, на заспалој води.

друго Крај зелених река; или ноћ кад броди, И док месечина непомично, дуго, Лежи хладна, бела, на заспалој води. Док је прилазио час повратка свети, Уморни, тај сусрет вечно чекајући, Када ћемо рећи: већ је време мрети, Као што се

Гола, она чека; а поглед, пун жуди, Вапије у небо, и страда, и моли! И док стидно око у небеса блуди, Чежњом дрхћу прса и удови голи.

И кад опет изби: с топола се расу Задње мртво лишће. Мир је на све стране. Док понова куцну: тихо у том часу Једно гнездо паде високо са гране.

Како ли је срећна душа која знаде Бити свет за себе, кô звезда небеска, Бачена у свемир што самотна блеска, Док светова крај ње блуде миријаде.

И стој равнодушна, док око твог тела, Место китњастог и раскошног одела, Лебди само прамен тајанствене магле. ЗИМСКИ ПАСТЕЛ Згурена на

дрхте у провидној тмини Две-три звезде беле у дну свода; И диже се изнад немих вода Црн силует шуме у висини. Док блиснуше небеса у часу, И шум чудан прође по самоћи, Мирис липа долином се расу: Једна душа мину посред ноћи...

Дођу градска деца са веселим плеском, Драже га, и јашу, и засипљу песком, И бију га својим пушкама од зова. Док он мирно гледа на море, и чека Да галије старе види из далека, Што одоше некад пре много векова.

И жеље што даве, И бију, и море, још од памтивека, Њу измаме тако у тузи без лека... док поноћне звезде шуме изнад главе.

Албатрос је један кружио над водом, Залутао амо ко зна с кога мора. И пламен док хвата крвавијем сводом, И пуши из модрих маслинових гора, Гордо, са далеко раширеним крилом, Кружаше албатрос...

И осећам где се буди, тихим шумом, Успавана душа ствари око мене. И мирише море рибом; док за хумом Свод се стакли, шири, мру и задње сене...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

хоћу да му кажем... треба ви, брате, обојица да се жените! Мене као стид: — Е, богати, мамо, боже здравља! Док будем имао већу плату! — Доста је, хвала богу, паметноме. Кад, ако бог да, будеш имао деце, стићи ће и боља плата.

Он ме одведе у болницу где ја обично седим на његовој „канцеларији“ док он не обиђе и не види има ли шта ново. Тога дана се он преко обичаја задржа, а ја из дуга времена изиђем и станем

Каже: „Виде ли ти, сека-Соко, нашу лимунацију!” Па онда је почео, каже мама, ситно, ситно да се смеје, док му нису удариле сузе и док није почео сасвим грцати. Онда је испод пазуха извадио један читав сомун и дао га мени.

” Па онда је почео, каже мама, ситно, ситно да се смеје, док му нису удариле сузе и док није почео сасвим грцати. Онда је испод пазуха извадио један читав сомун и дао га мени.

Често је, каже ми мати, доносио чича-Ђорђе сомун испод мишке и куповао нам дрвâ, све док, опет његовим настојањем, не би покупљена вересија и „ми” се разортачисмо, па ја с мајком дођох тетки у Београд и

— Отиди опет кад стигнеш! — каже ми мама. — Отиди, јави му се; обиђи га, сиромаха, док је још овде. Каже да ће кроз који дан натраг у Н. — Натраг! А што?

Онај, онако... Знате... да.. дакако! — Ето видиш! — каже Ђорђе. — Још каже господин Јоца: док одемо у зеленило, биће још боље! Сад помоћник поче мени озбиљно доказивати: — Разуме се, дакако!

мени каку промену, па чим сам је опазио да долази у моју собу, ја сам одмах трпао моју цигару у уста и тражио жигице, док ми она напослетку не изброја седам кутија које су ми стајале под носом на моме писаћем столу.

Али ово!... Па ми је и иначе некако прирастао за срце и он, и... и његова судбина! Мучио сам се и мучио, док сам се одлучио да му кажем да се у болници не може помоћи. Сад ми чисто нешто лакше.

би поједини вијор силно цимнуо прозором, или би напео стару потклобучену тапету на зиду, па би одмах одлетео даље; и док се око нас слеже прашина, чује се како у даљини хуји и све се диже у облак. Ја сам с мамом седео после ручка и пушио.

причала ми је мати, био је он сасвим други човек; а и ја се сећам, као кроз маглу, како ме је често држао на крилу док сам био сасвим мали, правио ми од зове свирајку и водио ме са собом на колима у ливаду.

Гледа узверено и на страну, одлаже ногама као ја кад ме друштво чека напољу, а ја стојим док ми сеша не одсече хлеба. Узима новце, главу окренуо на другу страну, па кад прође, прогунђа као за се: „Још само ово!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

пред неку газдачку девојку па свира, а она зна ко га је послао пред њу, па само гледа улево у земљу, па све везе, док се не озноји испод носа, па добије к’о неке мале брчиће као од росе. А и само срце друкчије се ражђипа кад Совра свира.

ми, биће за поп-Ћиру, приповедају да је у једним сватовима појео пуну једну вешкорпу крофни, и то за оно кратко време док је пре ручка курисао домаћици.

Па док се домаћица забавља око оне што цврчи у великој гвозденој шерпењи и преврће је, дотле овај узима ону из корпе.

издваја од своје поверене му пастве, него седи као станац камен или кула светиља крај мора, непомичан на свом месту, док се све око њега љуља као таласи на узбурканом мору. Све се око њега за столом мења, једино он седи непроменљив.

Иде, па мало пева он, мало црквењак, а мало ђаци, тако наизменце. Док црквењак или ђаци певају, господин попа мисли у памети, или се разговара о стању и имању усопшчега, о тестаменту и

Одмах се прибере и замоли старога Орестију ковача да држи ону његову певницу док он часком не оде. Орестија, који је ванредно певао и китио и дизао обрве при појању чак и на теме, радо се прими тога,

разговарају, то ће сам бог знати, шапћу па се зацене од смеја, наслоне се једна на другу, па се њихају и смеју тако, док их мамице не опомену да то није лепо!

Сахат је давнашњи. Памти га госпоја Перса још дететом док је била, кад је донет; од оно доба па до данас нису се више растављали.

— Паз’те, господин-Спиро, да се не саплетете на грабље! Гром је спалио и с лењом девојчуром, опет их оставила ту! Док се само окренеш, окрену наопако кућу ови млађи! — Е, дакле, лаку ноћ!

А док није он, исти Трифун учитељ, дошао, било је муке и невоље доста кад је требало што написати. Што је сад боље, то је за

За писмо су му плаћали два сексера и то што попије док пише и напише писмо. Коме треба, тај се само потруди и нађе га, дозове га кући, па хартију и бокал вина пред њега, а

Ту се завукла у комшијску сламу, па док нису краве дошле кући, није смела ни носа промолити оданде. А у томе се и тáта одљутио мало, а и мáма се заузела и

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Какав је дошао: љут, прек. И зашта такав? И плаче се док год траје служба у цркви. И зато, што ближе крају служба, тим јачи, ужурбанији плач.

Па чак и суманути, полулуди. А нарочито тада, на задушници. То им је као неки њихов празник. И док траје плач, служба у цркви, Док не почне да се препојава и раздаје сви су они тамо, на улазу, око порте.

А нарочито тада, на задушници. То им је као неки њихов празник. И док траје плач, служба у цркви, Док не почне да се препојава и раздаје сви су они тамо, на улазу, око порте. Ту Менко, Таја, Наза, Стеван, Љуба... Сви они.

Увек је ишао у тој дугачкој, пртеној кошуљи коју нити је прао, нити свлачио док је не поцепа. Па и то, кад дође на гробље да проси, он седа у крај, напослетку, и само гледа где ће моћи да испружи

Зато да би угушио смех он јој руком одобрио и отпустио је. Али од владике никако не долазило одобрење. Док било лето Наза и не досађивала попу толико. Стид је било.

Чак и земљом коју би могао око себе рукама да дохвати и њу је на себе бацао... као да се жив закопавао, док га једног дана не нашли мртва.. Ко зна кад је и кога дана издахнуо, само тад на њега наишли и видели да је мртав.

И заиста, чим окуси што масније, а још ако макар кап пића попије, онда се провали од пића, побесни, ваља се. А док тако не једе, пости, вреднијег, мирнијег нема. Увек чист, утегнут појасом.

Нико не зна одакле је, тек знају да се одједном нашао међ слугама чувеног газда Панте. Док је био дечко нико за њ није знао ни да постоји.

— Утрчи он и посред њих, просјака, упадне. — Трзајте се. Тамо... просјачка веро, бре! И почне да их гура, растерује, док он, у средини, најбоље место не заузме. Неки гунђају.

купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада, док је она овде, испустила расковник, а ње нема тамо да види, узме га од жељке...

Још као некад, док је била млада, сама она му чисти његово собче, надгледа га, храни, чува и готово једина она што с њиме разговара.

И тако ишла за њим стешњавајући га у какав кут док не би дошла до њ, узела за руке, одвела у његово собче, тамо водом освежавала, умивала, полагала у постељу увијала и

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Као шегрт, када је послат био каквој муштерији по дуг, донде се није кући вратио док није све или бар нешто од дуга свом господару понео.

Плакао је пред дужником довде док му није пружио новац са: „На, нек те ђаво носи!” За време целог шегртовања само је једанпут био бијен, и то што је

Љуба је знао да за њега у месту нема изгледа, али зато није изгубио надежду. „Док је момака, биће девојака, ако не овде, оно на страни!” — била му је лозинка. ИИИ У селу Х.

— Допада ми се. — Па хоћете ли да јој то кажем? — Немојте, ако бога знате! — А зашто? — Бар сад још не, док се и о другоме не поразговарамо. — А шта је то друго? — Ви ћете то добро поњати, — рече смешећи се Љуба.

Зато, збогом, нећу овде ни минут остати. Она нек за себе тражи, а ја ћу за себе. Док је момака, хвала богу, биће девојака! Љуба ово љутито искаже, па га нико више задржати не може.

Њен муж Јоца Парковић био је Љубин присан друг, заједно су били калфе. Него сад Љуба неће да га никуд воде док он сам себи не намени. Сутрадан је недеља. Љуба чека код црквених врата кад женске излазе.

Ако је узме, сваки ће казати: „Но, ова је из господске куће!” — И Љуба се Анки допада. Док се Љуба шетао, донде се Белкић са чикаГавром разговарао. За то време уклонио се Парковић.

— Мени се чини да Ружичић Јулку воли. — И мени се чини; само она њега да не воли! Тако се разговарају док не заспу. Сутрадан иду мушки шетати се. Љуба иде са Ружичићем да га искуша. Већ су се прилично упознали.

Та моја фрајла штета што није трговац, та би умела са муштеријом! — Дакле, шта мислиш сад? — Ништа; док ми не поручи, нећу ићи. — Тако и треба.

— Ала сте баш ђаво, госпођа-Макро! Морате да ме пецнете. Но, сад ’одите мало на страну да вам нешто шушнем, док није фрајла Паулина дошла.

— Та, већ знамо како те воли кад је казала да се не би на таковим маторим ждрепцима возила! — рече Пинтерић. Док је Пинтерић ово говорио, чика-Гавра је устао са своје столице, па га је отерао са његова места да може поред госпође

— Послали ме да вас питам могу ли доћи да виде врајлу. — Могу одмах, ал’, опет, нек изволе за по сата доћи, док се мало приправи. А теби ево мало ракије, па ако добро испадне, добићеш чизме. — Ал’ је ово добра ракија!

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

У место да смо је гладили и мазили, да смо јој ласкали док се одморимо, док се спремимо, док се опет оспособимо а ми.... пуп вређај и после.... Па јел' то нека политика?

У место да смо је гладили и мазили, да смо јој ласкали док се одморимо, док се спремимо, док се опет оспособимо а ми.... пуп вређај и после.... Па јел' то нека политика?

У место да смо је гладили и мазили, да смо јој ласкали док се одморимо, док се спремимо, док се опет оспособимо а ми.... пуп вређај и после.... Па јел' то нека политика?

У соби код „Балкана”, где је врховни штаб четника, ври и сва се важна наређења проносе шапатом, на уво, док испод тешких, црних шубара са кокардом „само слога Србина спасава” севају мутне и крваве, страшне очи до зуба

као гром, са узбуњене улице, упала кроз његов отворен прозор, најпре га је поразила, па је као неко што је очевидац док се на његове очи руши кућа сазидана до самога крова, наједном обамро у некој страшној, укоченој и малаксалој узетости,

се на његове очи руши кућа сазидана до самога крова, наједном обамро у некој страшној, укоченој и малаксалој узетости, док се постепено није повратио да осети једну једину страст: једну мутну и крваву мржњу на све и против свега око себе.

и ретке лепоте која се, мазно припијена уз његовог старог друга, враголасто смешила својим зеленкасто-плавим очима док се он престављао.

Ето, од овог часа већ капље, полако али сигурно, моја капетанска плата. Па шта ја тражим? Тако је мислио Јуришић док је нервозно и без реда бацао ствари у онај свој прописни војнички сандук, а кад је и са овим био готов он опаса сабљу

Дођи, ох што пре дођи! О дођи у помоћ, драги, твојој драгој Јелени.” И све док је тако читао, Христић је лудо живо осећао како румено месо оног витког тела, што је тамо далеко горело у страсној

удисао мирис оног најстраснијег меса и тако ускипео и распаљен, у лудачком немиру свих нерава, грчио се и трзао док су му очи пламтеле оном грозничавом ватром и у мозгу бучало до несвестице. ІІІ.

ІІІ. Онога главног и свечаног дана извођења колосално-парадне Казнене Експедиције док се фронт, сав крвав, као огромна сура и рањава змијурина у најболнијем грчу, повијао, гурио па испружао и напињао да

Баш у то време и док је штаб оне разбијене дивизије, што се у највећем нереду пробијала и даље кроз кукурузе ломећи их, журно одмицао

Африка

Вуије ми прича о каменом добу Африке, о њеним племенима, језику, биљкама, фауни и фосилима. Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене.

као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не стигне на исту тачку!

даљине мора и небескога азура, у коме као бели пожар гори сунце, оних које јатима излећу, ситне, и лете над водом, све док им се крила не осуше, оних које наше очи не виде. Брегови банана; гри–гри на све стране.

Њина врло широка пераја, која им у ваздуху служе као дуга крила, боје су зарђало црвене, док је тело сивозелено и скоро провидно. Лет им је најмање од по сто метара.

ових црнаца што су на броду и друге боје њиног тела и одеће, пита ме Вуије: „Шта чини да ви видите овако светле боје док би романтичарски сликари овде нашли једну много тамнију таму?

Велике приче око питања кад ће се шалупа враћати. Газда шалупе, црнац, џандрља док одговара да не зна и, пошто жури, свршава нужду ту, сасвим међ нама. Огроман смех.

Стари трговци слоновачом нису могли успети у преговорима са црначким краљевима, све док се не би показали галантни према њиним кћерима.

овог зеленила, час жуто, златног, час дубоког до плавила, велики комплекс провидно љубичаст, зарђало црвен и сепија, док су далеке обале све плавље и блеђе, голубије, утапајући се у испарења хоризонта.

Врло лепих ликова. Не скачу као ми право у воду, но, извивши се некако док су у ваздуху, у страну, као риба која би се избацила из чамца.

Увече сумрак лагано и чаробно пада на обале Сијера Леоне док их брод напушта. Силазећи у кабину око поноћи сретам Роберта, морнара Бретонца, који ми показује књигу што је тек узео

Журио сам се да завршим једну главу из књиге, кад ми Вуије дође синоћ у посету. Изиђосмо на кров: лимунаде и лед. Док смо разговарали, небо се стаде облачити и неколико далеких муња објавише олују.

представљао себи да сам црнац, али сам се тако осећао, и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све док ми изненада не би пало на памет: „Гле, моја је рука бела“ Кад сам се после четрнаест година таквог живота оженио

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

КАТИЦА (ступи). ЈУЦА: Шта је, Катице? КАТИЦА: Сад је већ бадава. Толико се с људма погађао и цењкао, док нису коњи сасвим угинули.

Тако за кукуруз дају му људи лепо пет форинта. Аја! Он оће шест. Међутим, није га нико надгледао док се није уплеснивио, те је јошт морао плаћати да га изнесу. МИШИЋ: Но, чујем да у кући лепо живи.

ЈУЦА: О, маните га, молим вас! Ако има што сира или путера, он донде чува и јести забрањује, док се не поквари и не усмрди. Откад сам ја овде у кући, јошт се није вина на астал изнело.

ЈАЊА: Што ћиш? ЈУЦА: Отворите, имам да вам штогод кажем. ЈАЊА: Не могу, имам посо. (Фришко да си отруим, док није провалила врата, шкиљи.) ЈУЦА: Бре, отворите! Истекло нам толико сирће! ЈАЊА: Каимено! (Отвори брзо врата.

Али ништа! Ја видим моје добро јутро. Него дај ми бар да једем штогод. ЈУЦА: Право кажеш. Да попијем и ја кафу, док се није вратио. (Оду.) ПОЗОРИЈЕ 4. МИШИЋ (ступи) МИШИЋ: Е, кир Јања, сад сам те уватио!

Црњански, Милош - Сеобе 2

190 XИ НЕ ПОСТОЈИ ТА ЖЕНА СА ЗЕЛЕНИМ ОЧИМА 219 XИИ ОСТАЋЕ САМО ГРОБОВИ 260 XИИИ ДОК ЈЕ ЖИВ ХОЋЕ ДА ЗАСПИ НА ЊЕНОЈ РУЦИ ИСПОД БАГРЕМА 279 XИВ ЈЕГО БЛАГОРОДИЈЕ БИЛО ЈЕ НЕСПРЕТНО САМО СА ЖЕНАМА 293 XВ УМ

И док су се људи у Махали покривали гуњевима и поњавама, село је било покривено, ноћу, губером од белог, мирисног цвећа.

А жели да види и Махалу, где је дошло до нереда. Док је Грк брбљао све то, Енгелсхофен се био повукао још дубље у свој алков и наслоњачу.

Кад је седео, једва је било могуће обићи га. А имао је главу као у коња. Док је Грк брбљао као чегртаљка, стари Шваба помисли, у себи: „Оберкригскомисар, ето, није ништа бољи, него нека камерална

Цео ћесарски југ краљевства налази се у опасности. Какве су у њега само ручурде и ножурде. Сељачина.“ Док је силазио уз Енгелсхофена, Грк је био притиснут уза зид, тако да је, својим велуром, опајао зид степеништа.

Вели, он никада не заборавља да се ради о људима који су, за Ћесаревину, стекли пуно рана. Тако је, док се Гарсули шетао, око топовских ђулади и дуж бедема, профоз отишао да доведе, прво, четири Исаковича, који су били

Посматрао је, испод ока, Исаковиче, и, док су они обарали поглед, Гарсули се смешкао. Био је наредио да им се донесу камиши и рекао им је да могу пушити, и у

Из коњице у пехоту. Откуд то може бити да коњик оде у пешаке? Нема тога и неће тога бити, док је Сунца и Месеца на свету. Не прави се пешак од коњика. Где то може да буде?

Он је угледао полк на утрини, чим су кола изишла под сводом капије принца Евгенија Савојскога. И све док није стигао до параде, није више ником дао мира.

То је била брига Енгелсхофена. Гарсули је гледао да се све то мирно сврши, док се рескрипт чита, а ако, после, буде било протеста, то има да решава канцеларија.

Ни једна врана није прелетела, преко Темишвара, док је Гарсули одмотавао писмено. На даскама павиљона, који је био истесан у предвечерје параде, официри, кирасири,

„Пазите, само лагано.“ Потом је Гарсули сео. Док је гроф Палавичини читао рескрипт о касирању пука са великом титулом у почетку, Гарсули је посматрао оне који су му

Теодосије - ЖИТИЈА

Јер ни тај монах не беше прост, него искусан у оном што је говорио; рекао бих, од Бога послан бејаше. А младићу, док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију

И идући, натраг ка кули обраћаху се с плачем и ридањем, застајкујући, док га је могуће било догледати. И тако отидоше кући.

А овај, док су посланице обилазиле, богатство своје добро распореди, убогима и немоћнима, хромима и слепима, сиротама и удовицама,

Отац пак узе сина сапрестолника, имајући као сатрпезника и светога епископа јер веома љубљаху и светитељски чин. И Док је трајао велики пир и велико весеље, изнесени су сјајни дарови.

— И опет дадоше у манастир много злато, и купише од манастира осам адрфата, да се сваког дана док су живи даје, да они који к њима долазе, и страни и ништи који долазе, купљени хлеб једу и вино пију.

А преподобни старац, изливше многе.. сузе, рече: — Ја о себи ништа не знам док не видим Бога, и ако добијем слободу нећу вас оставити.

И незамисливих лепота гледањем наслађујем се, док све то у поновном рођењу у правом смислу не будемо примили. Благословен ци ти од Бога, јер ми постаде посредник

И предавши кључ ономе који га је служио, уђе у ћелију да се одмори. И док су се сви одмарали, богоносни поче свеноћно бденије стојањем, и као што се први пут молио, паде на колена и поче

“ Када је дошло време јутарњег славословља, док су ово свршавали прот и сви који су били с њим у цркви, и док су појали установљено за спомен светога, молећи му од

“ Када је дошло време јутарњег славословља, док су ово свршавали прот и сви који су били с њим у цркви, и док су појали установљено за спомен светога, молећи му од Бога олакшања и места покоја, наједном се црква благодаћу

А часно и свето миро било је сабирано у часне златне и сребрне сасуде док је свети божаствену службу свршио. А када је излазио, изгледао је сав огњен.

Вазнесења у Жичи, која се зове Архиепископија, почеше зидати, и многе друге цркве, мале и велике, свети сазида Док остаде као архимандрит у Студеници, не само камене него и дрвене, да се на сваком месту своје владавине Бог слави.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Има врло вештих проматрача који опазе само неке психичке особине, док неке друге не виде. Други врло тачно запажају, готово као фотографска плоча, психологију народне масе, али не процене

У динарским земљама племе је било ратничка заједница, док је задруга увек била заједница створена пре за мир, породична установа и економска група.

то само од њих или највише од њих зависи; могу, дакле, онако тврдим сном заспати као Краљевић Марко и мора се чекати док се не пробуде.

динарских површи, а на северу допире до панонске равнице (са прелазним областима: босанском Посавином и Мачвом), док се други простире од високих површи до уске динарско-приморске зоне.

Они неће учинити ни најмањи напор да уклоне препреке, које се могу лако уклонити. Често се неће потрудити, све док њихови коњи могу проћи, чак и са највећим напорима да уклоне дрво сваљено на пут или велике гомиле камења, које су се

су у кундаку од пушке носили кост некога свеца да им не могне наудити насилничко зрно; многи нису седали за јело, док не очитају Оченаш; на поласку са даништа окретали су се истоку и молили Богу.

По предањима својих предака неки поисламљени Динарци знају и славу коју су славили док су били хришћани. Мухамеданско „братство“ Мркојевићи, у околини Бара, сачувало је хришћански обичај ношења крста

од истог рода по некој старој икони, по старом крсту, хаљетку или оружју, који се понекад чувају у мухамеданској кућ, док су се у православној, сиромашној и потиштеној, те сродничке везе одавно заборавиле.

Али се је млетачки дијалекат, лінгуа франца, одржао на целом јадранском приморју, док се у Дубровнику претпостављао тоскански дијалекат.

Даље, њихова је шала друкчија од ерске: ерска је шала махом убојита, оштра, кадшто проста, док је бокељска шала блага и финија. По врсти шале више се приближују подрињским и ваљевским крајевима Србије.

је приморје за време турске владавине било једина област на Полуострву, која се користила западњачком културом, док су се све друге, у тами турске владавине, вратиле патријархалном ступњу или су биле више или мање под

У прошлим вековима далматинске вароши, нарочито Дубровник, нису могле постати великим трговинским градовима све док нису добиле слободне везе са Балканским полуострвом.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Па шта ја ту могу — смркло, па смркло. Мора да неко има у џаку док се он тако миче. А тај Неко сигурно мисли: — Знам и ја да ми се смркло, јер се у џаку ништа не види.

Дуго су се тако возили низ ријеку све у разговору, док мачак не повика из џака: — Стој, осјећам чаробни мирис пржене рибице! — И мени мирише вино!

— Шта да радимо, брате крчмару? Нема мачка. — Богме нам сада ваља прописно лупати главу док се нечем паметном не досјетимо — рече крчмар, газда „Крчме код три магарца“, па и себе и чича-Тришу лупи неколико пута

Чух само како нешто бућну у воду. Вјероватно су оба скочила у ријеку. Смијао сам се и смијао док ме трбух није заболио, а тек онда се нешто досјетих и почех сам себе да грдим: — Тошо, псето једно глупо, зашто

Тошо, луђи си од сваког миша, глуп си као сам Жућо, шашав си као сланина која сама улијеће у твоја уста! Док сам тако сам себе грдио, ето ти опет некога. Била су то два зеца. Познао сам их по гласу.

— Ко, зар ја?! — развика се скитница. — Погледај само моје ноге! Гвоздене сам ципеле подерао док сам овамо стигао из далеке земље лавова. Тамо све ври од малих лавића.

Најприје начини толику рупу да се могао он сам извући, а онда узе да даље гризе џак, све док се није начинио толики отвор да је и мачак Тошо могао провући своју велику главу и коначно се сасвим извући напоље,

Морам да се сакријем у ону велику пећину, тамо ме, ваљда, неће наћи. И док се тако Крушкотрес шуњао према мрачној пећини усред планине, Мачак, Миш и Шаров узеше се толико смијати да су

Колико сам спавао, не знам ни сам, али кад се пробудих... ... куку мени, опет сам био у џаку! Док сам спавао, неко ме је стрпао у џак и тај Неко сад ме је некуд носио на својим леђима. Сад сам долијао!

— Так, так, так-та-рак! — куцкале су орахове ципеле док се чика Брко превијао од смијеха и викао: — Хајде, лопове, пењи се на сланину! Изволи само!

— Ја сам чувени Миш пророк — одговори бијели миш. — Имам доброг пријатеља мачка Тошу, и док је год њега, не бојим се ни стотину мачјих киша. — Види, па ти би могао да будеш наш војвода!

— Ала је тај храбар! — забезекну се Брашнов. — Чујеш ли, одјаха да улови Шарова! Док су они тако разговарали, дотле су Тошо и Миш пророк јурили кроз ноћ према њиви под планином.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

тражи у трави Тражи га тражи Где га све не тражи И тражећи њега изгуби себе ЗАВОДНИКА Један милује ногу столице Све док се столица не покрене И да му ногом слатки знак Други љуби кључаоницу Љуби је како је само љуби Све док му кључаоница

столице Све док се столица не покрене И да му ногом слатки знак Други љуби кључаоницу Љуби је како је само љуби Све док му кључаоница пољубац не узврати Трећи стоји по страни Буљи у ону двојицу И врти главом врти Све док му глава не

само љуби Све док му кључаоница пољубац не узврати Трећи стоји по страни Буљи у ону двојицу И врти главом врти Све док му глава не отпадне СВАДБЕ Свако свуче своју кожу Свако открије своје сазвежђе Које ноћ никад видело није Свако

ружокрадице Отварају им груди једном по једном У некога нађу срце У некога богами не Отварају им отварају груди Све док у једног срце не открију И у срцу украдену ружу ИЗМЕЂУ ИГАРА Нико се не одмара Овај стално премешта своје очи Стави

земљу раскопају Нађу ли срећни своју руку Или ногу или било шта На њих је ред да гризу Игра се наставља живо Све док има руку Све док има ногу Све док има било чега СЕМЕНА Неко посеје неког Посеје га у својој глави Земљу добро

ли срећни своју руку Или ногу или било шта На њих је ред да гризу Игра се наставља живо Све док има руку Све док има ногу Све док има било чега СЕМЕНА Неко посеје неког Посеје га у својој глави Земљу добро утаба Чека да семе

своју руку Или ногу или било шта На њих је ред да гризу Игра се наставља живо Све док има руку Све док има ногу Све док има било чега СЕМЕНА Неко посеје неког Посеје га у својој глави Земљу добро утаба Чека да семе никне Семе му главу

му на друго Печен је ПЕПЕЛА Једни су ноћи други звезде Свака ноћ запали своју звезду И игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћи се затим међу собом поделе Једне буду звезде Друге остану ноћи Опет свака ноћ запали своју

међу собом поделе Једне буду звезде Друге остану ноћи Опет свака ноћ запали своју звезду И игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћ последња буде и звезда и ноћ Сама себе запали Сама око себе црну игру одигра ПОСЛЕ

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Никоме ништа није рекла, пошто је била сеоског порекла. Доколичећи тако по граду уврстила се у параду. Док је свечана музика свирала и аждаја је парадирала. Чак је са неколке речи просте поздравила високе госте.

Он продужи да се игра жмурке, хвата петле и мамурне ћурке. Тај у ствари може и да крепа док улови следећег акрепа.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Има ту и мало носталгије за завичајем. Док је била крај вас Лидочка, испуњавали сте душу осећањима према њој; остали сте сада усамљени, празне душе и наишла је

Као таква, дакле: као аутентична удовица, она се преудала за неког кондуктера. Док је била сама, мучила се па хтела жена да збрине себе.

То тако бива сваког дана све откако се Лидочка вратила из Берлина. РИНА (равнодушно): Бави ли се тамо дуго? МИЛЕ: Док не посрче кафу, до десет отприлике. РИНА: Ко ће то да сачека, ја морам што пре с њим говорити.

СПАСОЈЕ: Немојте их остављати тамо, пало би у очи. Нека уђу у моје двориште, а ви ћете отићи у собу до ове и чекати док вас не позовем. Онога за кога вам ја гарантујем немојте узнемиравати. Иначе... већ знате. ИИ АГЕНТ: Молим!

МАРИЋ: Ја вређам своју жену; госпођа је само ваша наложница. НОВАКОВИЋ: Док носи моје име... МАРИЋ: Име? Не знам да ли за вас то значи што али за госпођу не!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Новак ме је посматрао као што се посматра жаба, корњача или већ нешто слично, док је разред отварао вентиле знојним жлездицама, а мене почело да обухвата осећање дремљивости. - Није ми било потребно.

У суседној учионици неко је понављао маршруту Александра Македонског, док се на катедри, у самој равни мојих очију.

Кад неко има три сестре и једног брата, то не значи тако мало. - Опет су те избацили? - шапну док сам пролазио поред ње, а у гласу јој је било више стрепње него радозналости, па сам рекао да имам некога посла.

- Знам. Тата ће те убити кад дође! - Скупила је уста, а очи су јој постале мало црвене при крајевима, док ме је гледала као да ме гледа последњи пут. - Неће. Измислићемо нешто, Весна. Ти и ја, знаш? - додао сам.

Врло важно! Ишао сам улицом и понављао „врло важно”, све док нисам приметио да за мном корача читава гомила дечурлије.

Затим сам је видео како нестаје иза угла, одлазећи према Тиси, док су се мангупи питали вуче ли она сетерку или сетерка њу.

Ту ће се, као и увек, придржавајући се за ограду, попети на скелу која је одавно престала да плови и одатле, све док сутон не изједначи боје, посматрати децу, бродове и љубавнике. - Ова, зихер, лежи на злату!

Дечаци су још пуцали топовима од блата, а учитељ је говорио о птицама певачицама и непевачицама, док се Рашида лудачки кикотала. - Нећеш прећи!

му, такође, и да буде лаф, али он то није хтео да буде н тако смо сат или два гацали између поплављених врба, све док Рашида није приметила чамац завезан за водомер и увукла се у њега.

Онда је Рашида викнула: - Ено га! - и ја га видех како сав слепљен са коњем лети према Халас-Чарди, док иза њега, у ваздуху остаје светла пруга, а у тек исцветалим багремима гракћу младе чавке.

Био је то један од оних грчева какве осећате док сањате како вас спуштају у раку. Нисам хтео да мислим о томе. С банатске стране допирао је лавеж паса и тупи звук

- рече забацивши косу. - За три године биће их пуна кућа! - додаде а очи јој засветлеше у сумраку док је нестрпљиво извијала леђа.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Ја сам већ тако научио, да без посла живити не могу. — Па докле ћеш тако живити? — Док могу радити; знаш ко је како живио, тако мора и умрети. — Па већ и твој Пера скоро ће те заменути.

Чамча му донесе, и седе до њега, госпођа Сара остале госте служи. Чамчи у глави врзе се неки план. Док је у кавани, мисли се како би добро било овом или оном робом шпекулирати.

Сад господар Софра уђе у механу, погледи у бокал, нема штрикле што је кредом превукао, види се да нешто фали. Док је био код Чамче, донде је Милан бокал нагнуо и мало се напио. — Оди, Милане, овамо. — Изволите.

Напротив, кад је видео да когод бајаги неће да пије вино, он донде нуди, док га не принуди, јер вели нема горе него који се извлачи, ти ће бити тек пијанци, или већ јесу.

— Не знаш ништа, ја ћу приповедати како је то било. — Чекај док дам донети вина, и онако је после подне, па да ми натенане приповедаш.

Право да ти кажем, и ја сам волео имати лепу жену, па још ако је мудра к томе. — Ипак нисам се хтео женити, док се нисам од дуга опростио, па кад сам погледао на моје мало, незадужено добро, срце ми игра.

Па обучена не на високо, него средње, а све добро стоји. Док је дете била, и после, виђао сам је, ал’ у мом послу и беди нисам узрока имао пазити каква је.

а матери кажем да буде одма’ сутра прстен, да не треба никакови’ припрема и дарова, но одма’ прстен, па онда венчање. Док је врело гвожђе, треба га ковати. Та се ствар уговори, а сутра прстен. Даривао сам је са двадесет и четири дуката.

за то, само пре нег’ што сâм не исприча, нисам ти ништа хтео говорити; штавише, и то сам чуо како је мати посла имала док јој је за три дана Милорадовића из главе истребила. Но, манимо се већ тога, почнимо други разговор. Шта ти деца раде?

Сирота Ленка усиљава се свакако, ал’ су их мушки матори гласови надмашили, док не буде принуђена пре свршетка умукнути, и пред старцима капитулирати, који су, опет, заборавили на Ленку, па сваки по

у пређашње доба, док је госпођа Сока још млађа била, а господар Софра тек имућан човек био, још не богат долазили су познати и пријатељи у

Ето као ја и ти, Чамчо, — одгонетне Кречар. Тако донекле се још разговараху, док једаред разиђу се. В Сви се за пут увелико приправљају. Састају се, договарају се.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Тако да, будећи се сваки час, застење и одмах затим опет заспи, шкргућући зубима. При том, за тај тили час, док опет не усни, шта све не угледа у полусну! Реку што под брегом шуми, испунивши сву ноћ.

запаљен и пун неких пламенова, тумба се у неком шаренилу у непрегледну даљину, у недогледну висину и бездану дубину, док га киша, што кроз трску прокишњава, не пробуди.

Кожа њена и кост, смех и дах, као и њен поглед, имали су неки гладак сјај што је светлео у њој, док је носила чедо у себи.

ђипање, кукњава и дрека, на утрини, притрчавање његовој руци, лелекање и јаукање жена, да он од беса заурла на њих. Док су га слуге са једне стране дизале у седло, на коња, који се вртео преплашен шаренилом, дотле су две слуге са друге

Настаде мала гунгула у чамцима, и људи поскакаше да још једном погледају своје. Док су шајкаши дрешили конопе и газећи до паса воду, вичући, отискивали чамце од обале, дотле су неки промрзли бедници,

И док су старци, прозебли и мокри, стајали непомично, на блатњавом брегу, дотле су жене са децом, и пси, трчали дуж обронка с

на блатњавом брегу, дотле су жене са децом, и пси, трчали дуж обронка стрме обале, јаучући и плачући, све дотле док се оба чамца не изгубише у густим врбацима, из којих је допирала после промукла песма.

Па и та песма, чим је нестало оних које су поустајали да виде, полако постаде тиша и развученија, док сасвим не замукну. Лелек се међутим, на брду, још дуго разлегао.

Слуга је био обучен да, чим старији изиђе из куће и ускочи у кола, ошине коње И, тако, све се зби за тренут. Док је она намештала, полумртва, хаљину, да би изишла пред свет са мужем, он се, прекрстивши се тајно, отрже кроз врата,

главу над својом ћерчицом, ћутао је у том страховитом прскању блата и одскакању од грана, пањева и џомби, све дотле док, замакнувши крај једног шумарка ретких багремова, слуга, стојећи са ногама упртим у кљун гвоздених украса на колима,

Био је прошао са породицом, дуж Дунава и дуж Тисе, скоро сва већа места, тргујући заједно с братом, све док се није оженио и вратио у војску. Пошто је био много цењен у војсци, додељиваху му важне послове у народу.

близини, ни тај лавеж паса који је свуд исти, ни те ватре од којих засузе очи, загарави лице и угреје се једна страна, док друга прозебе.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

) да не може да једе, да спава, док код мене, Јеле, не дође да се разговарамо, да се веримо.“²⁴ У Банату девојке за време младог месеца бацају у ватру

на „закону“ да исто производи исто. Тако, на пример, када момак хоће да га заволи девојка, он своју изабраницу, док су у колу, додирне главом закланог петла, и она мора поћи за њим „као што кокошка иде за петлом“.

за плотом клечи, од срца јечи, црко пуко док к мени не дошао.“ Ове снажне речи, које девојка са страшћу изговара, верује се, не могу остати без ефекта — драги који

Ђорђевић, „кад сватови с младом сретну волујска кола, онај чија су треба да испрегне једног вола док сватови прођу“. Овим се избегава опасност „да младожења не буде ’врзан’ (везан, немоћан), па да брак остане без деце.

У нашој култури једина женска улога која изазива поштовање и свеопшту наклоност јесте материнска улога. Док према мајци постоји готово свето дивљење и поштовање, према нероткињи се испољавају презир, мржња или, у најбољем

нероткиње у породици још више отежава веровање да је она за своју неплодност крива, односно да није била „поштена“ док је девовала, па ју је због тога „Бог проклео“, а „судбина завила у црно.

Не ваља се, кажу у Црној Гори, „да жена сједи на праг од куће а човјек поред ње улази у кућу, док се она не дигне с врата, јер му се не би хтјело у мушку дјецу“.

У нашем народу, као и код других, врло је јака жеља да се добију деца, док се спречавање зачећа сматра великим грехом.

Познато је веровање да млада још док иде на венчање, уколико не жели да за неко време рађа, треба да изброји онолико оџака на кућама за колико година жели

после порођаја пробуше вретеном кошуљу у којој су се породиле, говорећи: „Докле бели да не црвени“, а то значи да док доје дете, да не затрудне.

Или, у истом крају, млада узме три пиљка и метне их под десни пазух, па приликом венчања, док иде с попом око стола, трипут се пред олтаром поклони и у себи каже: „Како ова три пиљка порода имала, тако и ја!

обичаје и веровања за плодност и неплодност са становишта учесника у овим обредима, запазићемо занимљиву разлику. Док су у бројним поступцима и обичајима везаним за магију плодности учесници супруге и супрузи, а, осим њих, некада и

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

годину дана нико жеђ не гаси, нека себар до новог кукурека, до нових роса и слана, нека себар чека још годину дана док потеку реком нови таласи.

Прескаче десет заповести, а чита о Адаму и о Еви, причу о Рути, о Марији Магдалени, о Содоми и Гомори, све док се манастирски не јаве петли, док сунце не огреје гнездо шеви.

а чита о Адаму и о Еви, причу о Рути, о Марији Магдалени, о Содоми и Гомори, све док се манастирски не јаве петли, док сунце не огреје гнездо шеви.

су руку љубиле мајке и кога су благосиљали старци докле не посече троглаву неман граду испред самих довратака, док не потуче по стењу шарке и не повади змијске жалце из ногу босе чобанчади, а кога забораве за трен ока, још док

не потуче по стењу шарке и не повади змијске жалце из ногу босе чобанчади, а кога забораве за трен ока, још док гледају мртву аждају и мртву шарку и поскока. За човека на кога се заборавом и они баце које из чељусти немани спасе.

ЗА ПЕПЕЉУГУ Тражим помиловање за лепоту која под коритом спава док се маћехина кћи у златном руху двором шепури, за пепељугу, за пепео сури који по њој пада док краљевић кћери

која под коритом спава док се маћехина кћи у златном руху двором шепури, за пепељугу, за пепео сури који по њој пада док краљевић кћери маћехиној сасечених пета ципелу навлачи; за пасторку која у запећку стоји док су охолих маћехиних

сури који по њој пада док краљевић кћери маћехиној сасечених пета ципелу навлачи; за пасторку која у запећку стоји док су охолих маћехиних кћери пуне твоје дворане и перивоји; за лепоту која под коритом спава у ланцима нехаја и презира,

се крене још за росе и хлада докле нису утве златокриле на језеру скривеном у арише месечину са воде разагнале, док се сове нису од дана скриле, а на сунце изашле камењарке, док земља ко дете окупано дише, док не навуку оклопе

на језеру скривеном у арише месечину са воде разагнале, док се сове нису од дана скриле, а на сунце изашле камењарке, док земља ко дете окупано дише, док не навуку оклопе фазани, док се креје не стану да облаче, докле јелен рогове не

са воде разагнале, док се сове нису од дана скриле, а на сунце изашле камењарке, док земља ко дете окупано дише, док не навуку оклопе фазани, док се креје не стану да облаче, докле јелен рогове не размрси из грања под којим је

сове нису од дана скриле, а на сунце изашле камењарке, док земља ко дете окупано дише, док не навуку оклопе фазани, док се креје не стану да облаче, докле јелен рогове не размрси из грања под којим је преноћио, докле рис не наоштри канџе.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

подводачи, странци, покераши, блефери, све оне лепе жене и уклети песници што су први седели у кафе-бару »Теразије«, док је био још нов новцат и док се у њему служило вруће млеко у чашама опточеним сребром.

блефери, све оне лепе жене и уклети песници што су први седели у кафе-бару »Теразије«, док је био још нов новцат и док се у њему служило вруће млеко у чашама опточеним сребром.

неуспели — колико је успех одмакао испред њих, болесни — колико им још преостаје сати, илегалци — колико треба чекати док се не распрсне паклена машина, полицајци — хоће ли наићи неко сумњив, гимназијалци — колико ће још потрајати школски

Био је то џемпер који приања уз тело попут сопствене коже. Носио сам га годинама, све док од њега не направих личност. Његов леви рукав мирисао је на гар старих железница.

њом смо се гађали на великим одморима или је држали над главом уместо кишобрана, док смо још умели да трчимо но киши.

А бомбе су падале сваког другог дана, тек да нам не буде досадно док чекамо одрасле да се врате на белим коњима. Једнога дана прочуло се да почиње савезничка инвазија.

Стара госпођа, која ме је чувала, памтила је различите војске по томе ко јој је више изгазио тепих док је пролазио кроз трпезарију да закуца нову таблу. Каже да су Черкези ипак најгори. Они су улазили са коњима.

Речју, живео сам потпуно без идеала, све док Божић-Бата није успео да се пребаци у илегалност и узме конспиративно име: Деда-Мраз!

У реду, немам ништа против Деда-Мраза, али није ми некако импоновао: мислим, није се уопште излагао опасностима док нам је делио књижицу Аркадија Гајдара Тимур и његова чета (издање НОПОК — Ново поколење, 1946), у црвеном кутићу где

Видео сам како су на једном тргу играли козарачко коло и како су се неком војнику откачиле две бомбе са појаса док је занесено скакао у кругу. Када се дим разишао, на тргу је лежало пет мртвих играча.

«, а неко други му гурао кључ у стиснуту шаку да га поврати, док су се са неба рушили слапови обојених ракета. А онда се игранке лагано повукоше са улица и тргова у напуштене виле и

годину. Добро је кад човек вуче за собом неку жицу док силази у приземље; никад се не може изгубити у животу: његово срце везано је за антену на крову.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Пошто кнез узјаха, пружи чибук своме љубимцу Крцуну Сердареву; овај напуни лулу, укреса и припали, па пођоше без реда, док не стигоше до пута, а ту се, по обичају црногорском, уредише у поворку.

Под бијаше застрт сламом. — Опрости, господине, што те одмах не нудим да сједнеш — рече кнез. — Не може се, док се не сврше наши обичаји на вечерашњи вече! А то ће бити одмах! Својима викну: — Милице, дај видјела!

Француз је нâјлак узмицао, а владика га у корак пратио, док, шести дан по Малом госпођину дне, не заузеше дебели Бријег. Ту је био жесток бој, који је трајао цио дан и комад ноћи.

Сунце бјеше одскочило, кад се сукобише предње чете. Французи почеше тобоже продирати, а ми се почесмо ширити око њих, док одједном, око подне, сви сложно са свију страна, осим једне, за њима, не ударисмо на њих.

Ја ћу к њима с тобом, јер ја сам најмлађи од свијех домаћина. Само ме ти сачекај код Пура, док ја часком обиђем дједа Мргуда, стрика попа и стрика Стева Бајова. Изидоше заједно, па се расташе.

Ево овдје пет-шест бројева, има поњешто у њима о Наполеону. И примам Давидовићев Забавник. Можете их узети. Па док сте овдје, слободно се служите и књигама!

ли навео старца да потроши двије плете за рум, па си га тобоже трљао, једну чашицу на длан, другу кроз пјевало, па док би длан о длан, нестаде рума! Још му рече: „Треба други пут више и јачега, јер овај не ваља!

То је било у Ријечкој нахији. Владика прокуне лупежа рекавши: „Дабогдâ се огубао и лијека не нашао, док не врати украдено и не прида још три оке вуне!

владике црногорског, да му је то први дан службе у чудном двору у коме клепало буди дворане, онда му се учини да сања. Док се облачио, питаше се је ли му и то у дужности да зором иде у цркву.

Бјеше већ мрак кад се Јанко и Крцун упутише горњим пољем. Дувао је лак сјеверац. Док не прођоше Бајице, мало су што говорили, а кад се дохватише планине, нашавши завјетрину, сједоше, напише се, и Јанко

Но да је удамо у њеки добар дом, док смо на вријеме! Милица побјеже у колибу. — Нека, жено! — викну кнез. — Зар од њечијег страха да је удајемо.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ОТАЦ: Фала богу! МАТИ: Баш приповедам како смо сами, а толики посао. ОТАЦ: Е, шта ћемо! Човек док је жив све се једнако мучи: мало рāном, мало око стоке, трговина — ти, Боже, знаш.

(Девојка понуди проводаџију.) ПРОВОДАЏИЈА (тихо): Гледај каквог сам ти момка довео, као да га је молер писао: А јошт док му у кућу уђеш. Шта велиш, то јест, би л пошла за њега? ДЕВОЈКА: Како каже мама и тата. ПРОВОДАЏИЈА: Е, добро је!

ДЕВОЈКА: Ђаво га знао, нисам нимало задовољна. КУМАЧА: Бре, благо теби, кад се удајеш! ДЕВОЈКА: Е, благо да! Море, док си девојка, бар знаш што живиш; а кад се удаш, богзна како ће те муж држати.

ДЕВОЈКА Е, нећу да! КУМАЧА: Море, па после да нам кажеш како се с мужем живи. ДЕВОЈКА: Чекај док се и ти удаш, пак ћеш видити. КУМАЧА: Ја потрчала да ти помогнем. Знам да си забуњена. ДЕВОЈКА: Е, забуњена да!

ПРОВОДАЏИЈА: Јесте ли весели? ДЕВОЈКА: Зашто не би била весела? ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе! Чекајте само, док отидете у своју кућу. (Младожењи.). Како стоји, то јест, с аљином младе невесте?

ДЕВОЈКА: Мама је у другој соби, да је зовем. ПРОВОДАЏИЈА: Није нужно, то јест. Видићете само док му у кућу уђете: свашта доста, виногради, воденице, пет стотина јутара, то јест, ораће земље, толика рана, ти Боже,

Бићете прва, то јест, госпођа. ДЕВОЈКА: Јесте ли били с татом? ПРОВОДАЏИЈА: Он све зна, то јест. Само док видите, то јест, каруце; нема такве нико у вароши. Видићете, то јест; све се не може ни избројати.

Збогом, снао, то јест! ДЕВОЈКА: Службеница. (Проводаџија одлази.) ДЕВОЈКА (сама): Ју, благо мени! док седнем на каруце, па се извалим овако (седне небрижљиво на столицу), како ће ми друге завидити!

ТЕТКА: То и ја кажем. ДЕВОЈКА: Зашто овом не јавите да нема ништа од свадбе? МАТИ: Не смем док ти се с оцем не разговорим. ДЕВОЈКА: Ју, благо мени! МАТИ: Само се паметно владај.

- Ја ти кажем, ћерко, можеш га вући за нос како ти је воља. МАТИ: Ето ти оца, уклони се у другу собу док се с њим разговорим. ДЕВОЈКА (пољуби је у руку): Слатка мамо, како сам срећна што ме Марић приси! (Отиде.

МУЖ (устане): Ти си беда на моју главу. ЖЕНА: Шта ти је, молим те, зар тако треба? МУЖ: Шта? ЖЕНА: Док си био младожења: „Господична, ја ћу вама ово, ја ћу с вама овако,“ а сад нећеш ни да ме погледиш.

МУЖ: Велика ствар! Зато паметно чине они који неће да се венчаду док се не положе новци. Какви су то послови? Човеку обећати, па после „што ти драго“.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Са великим и племенитим побудама према деци пишу се лоше књиге, док, с друге стране, ћудљиви испади и случајни излети дају запажене резултате.

да несвесна, унутрашња упућеност на дечје осећање и доживљавање света, једино она, може да дадне привлачно делце, док свесно настојање, углавном, унижава књижевну уметност.

Но, ни ту ништа није једном за свагда дато. Поједина озбиљна дела, као што рекох, с временом бивају прозирнија, док деца интелектуално напредују, па су и ту могућа неочекивана приближавања.

У првом случају постоје разрађена мерила, док су за дечју песму критеријуми неутврђени, а сама пустоловина неизвесна и спорна.

Њу су, просто, писали полударовити појединци, уверени да се деци треба тако обраћати, све док се нису појавили заговорници других схватања и објавили да је дошло време да се плоча промени.

подмладак имао шта да чита; њена једноставна структура згодна је јер им не задаје никаквих тешкоћа при објашњавању, док за естетску вредност они, углавном, слуха немају.

Зечеви сматрају да људи слабо виде и чују, да трче споро и трапаво. Воле да посматрају људе док расађују купус, и договарају се како ће, кад се купус заглавичи, на то место често свраћати.

Три сам земље прелазио, и три горе прегазио, и три мора препловио- док га нисам уловио, Плавог зеца, чудног зеца, јединог на свету!

О књигама озбиљних савремених писаца у школама се говори врло ретко, или никако, док је сваки специјализовани дечји писац бар понеком песмом заступљен у обавезној школској лектири.

старачка уста, песник ствара упечатљив епиграм: Бунар када ћуте, Бумбар кад се љуте Што је и духовито и језгровито, док банално стиховање: За стручњаке код нас гуди Изузетна конјунктура, Највише се траже људи Врли зналци процедура не

праведничка душа, овако тугује за својом умрлом женом: И тако из дана у дан: дедове жалбе све су краће и безгласније, док се најзад не сведу само на мрмљање и потврдно климање главом.

прашини као да хоће да се откине и отпутује (Старац с Торбаком) Оно што се збива у влажне и немирне мартовске ноћи док напољу капљу труле стрехе и у помрчини се чује вјетар, у мокрим ноћима раног пролећа, кад самоћа нарасте до грла и

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Ево господин Жутилов био је нотарош у вармеђи; зашто не би мого бити биров? ЖУТИЛОВ: Ја сам донде само служио док је владала либерална партија. Како преотеше ма конзервативци, збогом! Жутилов је поштен човек. 2.

Ха, ха, ха! Види се ко је маџарон. ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам слушао да сте ви говорили маџарски, а не ја. ЛЕПРШИЋ.: док и протерамо, урликаће курјаци њиним језиком. ГАВРИЛОВИЋ: Али како ћете и протерати, кад немамо оружја, немамо барута.

ЛЕПРШИЋ: Хе, хе! А шта кажу граничари и браћа наша Хрвати? Разнеће и у воздуху. Пак јошт док отпадну од њи Словаци, док се сојузимо с Чесима, Моравцима, Пољацима! Ено, у Прагу се оснива славенско царство!

ЛЕПРШИЋ: Хе, хе! А шта кажу граничари и браћа наша Хрвати? Разнеће и у воздуху. Пак јошт док отпадну од њи Словаци, док се сојузимо с Чесима, Моравцима, Пољацима! Ено, у Прагу се оснива славенско царство! ШЕРБУЛИЋ: Истина?

Али, наравно, господа с маџарским кокардама... ЛЕПРШИЋ: Ми смо већ закључили начинити српске кокарде, само док се известимо која је српска боја. ЗЕЛЕНИЋКА: Дакле јошт и то не знате? Лепи Србљи!

ШЕРБУЛИЋ: Ја сам заиста прави Србин, и видићете како ћу радити, само докле дођу Сербијанци. СМРДИЋ: Док се мало додамо, господине Лепршићу, докле се мало навикнемо.

ЖУТИЛОВ: Ви, ако ћете дизати, можете на вашу ризику. Но ја би реко да се претрпимо, док нам не дође помоћ. ШЕРБУЛИЋ: И ја сам тако казао. ЛЕПРШИЋ: Дакле, нико неће са мном?

ШЕРБУЛИЋ: Живио господин Лепршић! Заиста паметан дечко! ЛЕПРШИЋ. (придевајући кокарду): Чекајте док буде душаново царство, пак ћете видити. 5. ГАВРИЛОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ СМРДИЋ: Ево и господина Гавриловића.

Рад сам мало у кафану да чујем има ли што ново. Оћете ли и ви? ШЕРБУЛИЋ: Сад ћемо, док само свршимо неке рачуне. НАЂ: Дакле, ја се препоручујем, ЖУТИЛОВ: Ала солгаја! НАЂ (одлази).

ГАВРИЛОВИЋ: О томе ће вам Нађ дати сведочанство. ШЕРБУЛИЋ: Шта Нађ? — Чекајте само док дођу Сервијанци. СМРДИЋ: Као бајаги, Маџари су бољи од нас!

ЛЕПРШИЋ: Доћи ће време кад ћемо другојаче с њима говорити. Чекајте само док настане Душаново царство. ГАВРИЛОВИЋ: Већ ако га ви не подигнете, други неће. ЛЕПРШИЋ: И оћу и умем.

Ја сам већ три дана на штатутима радила, и бићу ови дана готова. НАНЧИКА: То је лепо. Но мислим да ће бити опасно док су овде Маџари. ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, ми да се бојимо? Без жертве не може бити.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Без традиција, новога постанка, она се поступно прожимала новим духом, проширивала видик својих идеја, док се на крају века, са Доситејем Обрадовићем, није успела на висину једне световне, народне и модерне књижевности.

крајњим неповерењем примане су црквене књиге штампане у »иноверном« Бечу, у једној католичкој и туђинској штампарији, док је строго било забрањено да се такве књиге доносе из Русије.

Ту је остао три године, док није дошао у сукоб са завидљивим придворним калуђерима, који нису трпели младог образованог теолога па и са самим

дело у којем је обухваћена целокупна прошлост српског народа, и то упоредо са историјом осталих суседних народа, док се раније давала само у одломцима и кратким и површним књигама.

* [Један од тих извода преведен је на бугарски.] Око 1850. било је речи да се дâ ново, треће издање. Све док угарски Срби нису прешли из опште историјске сентименталности на поље државно-правне борбе на историјској основи,

ове књиге, на финој хартији, са врло лепим бакрорезима и добрим картама, и са посветом Катарини ИИ и потписом писца. Док се у црквеним круговима руским Петар Велики, због својих напредних рефорама у цркви, проглашавао за антихриста, са

Он тврди да се народ не може подићи до просвете док жена остаје »у простоти и варварству«. Он хоће да женска деца уче не само читање и писање но и историју, географију и

И док су због тога грађанство, па чак и један део мирског свештенства у њима уживали, дотле су их калуђери оглашавали за јере

ИИИ. КЊИЖЕВНЕ ОСОБИНЕ ЈЕЗИК. — Све док је српска књижевност имала верски и обредни карактер, док су писци излазили из духовних редова, дотле је црквени,

ИИИ. КЊИЖЕВНЕ ОСОБИНЕ ЈЕЗИК. — Све док је српска књижевност имала верски и обредни карактер, док су писци излазили из духовних редова, дотле је црквени, рускословенски језик владао као књижевни језик.

машта и осећање дошли место разума, традиција место рефорама, култ прошлости место култа будућности. Док Доситеј Обрадовић напада оне који се »почну удаљавати од здравога разума (који неодложно мора служити за основ свију

Човек вредан и истински побожан, он се почео бавити књигом још док је био у Шапцу и стао преводити на српски побожне легенде.

Милићевић, Вук - Беспуће

са робом, сандуцима и бурадима; сијено и трава прострта испред коња који одмахују главама са натакнутим зобницама, док им се кокоши, пилићи и врапци врзу испод ногу; у крчми грајали киријаши, пијући ракију.

Он је чекао док се назове коњи, пио рђаво пиво и био изубијан причањем крчмара и крчмарица. . И опет каскали коњи тврдом, збијеном,

И кад је затворио прозор и лагано се окренуо, сио и налактио се о сто, док је комадић свијеће изгарао у великим и немирним пламеновима, он луташе очима по ниској соби у којој су све ствари

Стају, силазе с кола, кочијаш таре сијеном задахтале коње, док бура хоће да стрга с рамена и да однесе шубу; они траже пут, подупиру заједно својим плећима саонице и извлаче их на

Посиједаше око огњишта, чекајући да се разгори ватра, уз лојану свијећу, задјевену у чашу са кукурузом, док се из неког мрачног кута не појави једна трудна жена, обучена на брзу руку, која им свари каву.

Пили су полако рум који је Гавре Ђаковић имао уза се, и ракију која се нашла у кући, док је један бос старац, поред ватре од сирових дрва која се димила и дим гризао за очи, причао нешто болешљивим гласом:

Гавре Ђаковић бијаше немиран и презаше често, док остали сјеђаху и климаху обореним главама; њега је престравила ова несвјесна, мирна, тиха биједа која се осјећала у

А ујутро кад је кретао, при праштању са сељаком пред вратима , он му гурну у шаку нешто новца, док се сељак снебивао да га прими.

Ријека успављиво и задовољно шуми. С разголићеним вратом, подбочен лактом о прозор, он удише свјеж ваздух, док вјетрић долази од ријеке, удара по лицу и, на махове, повија гране и шушти лишћем.

Тако он стоји непомично, празан од мисли, док танка јутарња свјетлост не почне да блиједи ноћ; кад затитра магла, кад стану да се јасније разабиру куће, кад

били исто тако пусти и безбојни. Диже се око девет сати, расхлади лице водом и силази у башту, гдје лешкари у хладу, док се сунце ломи кроз грање шљива и јабука.

и на касну јесен и на рано прољеће кад се, као несита и бестидна блудница, дрско и бијесно шири, растући и потапајући, док се у њу слијевају бујице јесенских киша или прољетних вода; кад јури прљава, широка и жута, прелијева и претапа

Сремац, Стеван - ПРОЗА

А то место препишчика једва је добио. Сва му се фамилија дигла на ноге док му је израдила то место. И тетка, и стрина, и стриц, и неки далеки рођак (чије су име и звање врло често с поносом

и неки далеки рођак (чије су име и звање врло често с поносом спомињали), и мати — све је то полетело и спало с ногу док му је нашло места. Оца нисмо споменули, јер га, јадник, није имао. Давно га је изгубио.

То се тако понављало из године у годину неких десетак петнаест година — док се није најзад досадило и шефу и практиканту Јови.

е, па писмен сам, фала богу, толико. Тек док ја раздрешим бисаге, ’оће много шта да чује свет. ’Оћу да потражим ступце од неких новина.

Ту је дочекивао сељаке. И док му Јова пише молбу ил’ жалбу, сељак седи и с њим заједно троши пиће механџији; зато је сваки механџија радо примао

»Није фајде! вели Јован. Док се дете не заплаче, мајка га се не сећа!« И он поради и сам, и преко својих пријатеља.

по наредби Јовиној; почела је са једним орахом, па је дотерала до тридесет; после му сваки дан умањавала оброк, док није последњег дана спао на један орах.

— Вид’ла сам... — вели она — хладне вам руке... — Хладне руке... ама врела љубав — уграби полаженик док се домаћин устумарао тражећи папуче. — Чуће се!

— Чуће се! — додаде домаћица (онако полако), намештајући дуге шишке и перлама опточену белу шамијицу око главе, док је Јова испод кревета тражио папуче. — Сед’те, господин-Пајо, што стојите! — рече гласно домаћица.

— чу се из комшилука. — Извол’те да ручамо. — А, хвала, постарали смо се и ми! — одговара Јован, и врати се у собу. Док је Јова напољу поздрављао Божић, они су унутра, по божићној песми, манифестовали мир међу људима и благовољеније.

Јова прича своје подвиге у касарни и ван ње док је још »јегером« био, а домаћица прави куглице од хлеба, па тек понекад баци и лупи г.

Г. Паја и госвоја Каја уграбише прилику док је Јова говорио, завараше му укочене очи, и попише најзад тако звани »брудершафт«, а домаћин не види ни беле мачке,

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Прођи ме се, тако т' Бога, Сунце моје, душо мила, Док је мене мача мога, Младе крвце док по жила, У пакô би јунак сишô Па весео ван изишô.

“ Прођи ме се, тако т' Бога, Сунце моје, душо мила, Док је мене мача мога, Младе крвце док по жила, У пакô би јунак сишô Па весео ван изишô.

“ Док је срца веселога, Док је зеке виловита, Док је Бога силенога Што се громом амо ита, Залуду се смете сили, Кад ће

“ Док је срца веселога, Док је зеке виловита, Док је Бога силенога Што се громом амо ита, Залуду се смете сили, Кад ће Боже да закрили.

“ Док је срца веселога, Док је зеке виловита, Док је Бога силенога Што се громом амо ита, Залуду се смете сили, Кад ће Боже да закрили.

овде, де криоце мало Први пут је сретно огледало, Из почетка од гране до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака, Под

почетка од гране до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака, Под небо се дигô тић и сада, Ал' весео није кô некада, Гледа

Играсмо се тако без престанка, Без престанка док трајало данка, Па кад беше сунце веће село И дан лице посакрио бело, Ми у чамац — па све певајући Отидосмо

Тек што ово бија изустио, Ал' већ Пега с неба се спустио, Док длан о длан, до менека стиже, Мени с' коса од милине диже, Па довати с главе шушљајицу, Па је лупи доле о земљицу,

Вера и Бог, трајало је млого, Док сам само назирати могô, Но сад чу ли, неће т' бити жао, Кад прогледа што сам сагледао.

ладне Да се усне понаквасе јадне, Ни тичица, ни песама лепи Да уморно срце се укрепи, Ох млоги је овуда се верô, Док се није јадан и подерô, Ал' допр'о није још ниједан Тамо горе на висину бедан, Де се небо грли са земљицом, Диван

— Грдна, брате, беше стена ова, А у њојзи грдна рупетина, А у рупи једна грдна сова, А у сове грдна главетина, Та док би је бумбар облетио, Би се богме доста промучио.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

крадљивац ситне стоке, а под старост испичутура и причалица, и ненамјерно је знао да наједи мог доброг дједа. Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине: — Откуд лисица црвена кад је жута! — Хм, жута? — бечи се дјед.

Негдје средином године учитељица нам је причала о вуку, те живи овако, те храни се онако, док ће ти одједном упитати: — Дјецо, ко зна какве је боје вук? Ја први дигох руку. — Ево га, Бранко ће нам казати.

Сат је био закључан у дједов сандук и на њега се брзо и заборавило, све док ја једног дана не доперјах из школе поносито се шепурећи: — Дједе, ја знам гледати у сат, учили нас у школи.

Они су одисали хладноћом и тугом напуштености, мирухом шушња и невена, док је млин тек са даном откривао ону своју ведру животну страну, а ипак остајао на свој начин зачаран и несвакодневан.

— Послушај ти, старино, мене, ја ћу теби казати ... И тако из дана у дан: дједове жалбе све су краће и безгласније, док се најзад не сведу само на мрмљања и потврдно климање главом.

Тако је то ишло све док се код нас није унајмио у службу Велики Јово. Онда је почела да се испреда велика прича око нашег поредовничког млина,

Причао је и сам себи сладио, све док дјед од чуда сасвим не отупи, па нит је више махао нити одговарао. Зурио је устакљено у напаст пред собом (јесам ли ја

Окрени-обрни, док ти истом Веселица подскочи с мјеста као да га убодоше шилом и дрекну: — Ево та — Маријана! — Каква Маријана?

), али ни то, изгледа, Ниџи не смета. Острвио се човјек, па то ти је. — Никола, синко, притрпи се док макар ја не склопим очи, а онда како ти драго — уздише дјед и не гледајући свог немирног синовца.

Поред мене је била букара пуна воде, па сам ја сам себе обилато частио, залијевајући се по њедрима, све док се нисам надуо као жабац. — Бестрага им глава и овим старијима! — умовао сам буљећи у месингани крстић на дну букаре.

Па припази и мене, лопова и грешника, погледај и на моју страну, своји смо некад били док си по земљи ходио. Заштити раба божијега од жандарске руке, од лугарске пуцаљке, убрани ме пред драгим богом да ми се

Не би ли ми то некако обавили кришом, да брат Раде не сазна? — Види, види, кажем ли ја да ту нешто има док се овако касно долази — отегну самарџија. — Коњокрадичка посла, па то ти је. Шта ће теби, на прилику, један таки ...

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ЈУСУФ: Чиниш, аго, што ни куга не чини. Седи и размисли! ХАСАНАГА: А сад ме чуј, док ти још говорим језиком! Знам да си ме целих дванаест година саветовао, разумевао, и тако даље!

Загледај се у оно што досад ниси ни видела. А док се ово зло некако не измени на добро — а можда би се дало изменити — све што видиш може да буде утеха.

С њима ти треба до краја изокола. Али да видиш даље. Тако ти ја, ручо, па седим и пушим. Док ће ти она мени — да ти покажем сабљу. Каку сабљу, питам ја, каже: ону у соби. Ајде да видим.

Ако се нешто крупније није замутило између аге и бега, ево главе! Ко зна шта је све однела вода Док је и ово испливало на видело! Пази шта сам ти казао. ХУСО: Можеш ли ти мени да кажеш хоће ли стићи вечера?

Та игра ти је, надам се, позната. Зна се шта пали. ХАСАНАГА: Имаш ти, брате, велику фантазију. Док је Млечића и ајдука, и док санџакбегу треба скупљати порезе, док треба чувати границу и трговце...

Зна се шта пали. ХАСАНАГА: Имаш ти, брате, велику фантазију. Док је Млечића и ајдука, и док санџакбегу треба скупљати порезе, док треба чувати границу и трговце... ЈУСУФ: Ти си политички стабилан?

ХАСАНАГА: Имаш ти, брате, велику фантазију. Док је Млечића и ајдука, и док санџакбегу треба скупљати порезе, док треба чувати границу и трговце... ЈУСУФ: Ти си политички стабилан? ХАСАНАГА: Него? Није свилени душек за бацање!

А ко то осигурава? ЈУСУФ: Па због тога те и не трпе! То, што си их задужио, то ће ти и доћи главе! ХАСАНАГА: Док ја нисам узео војску у руке, на шта је, кажи, ова крајина личила?

Да нема неке забуне... ХАСАНАГА: Прво седи. (Кратка тишина, док бег заузме место) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ми однедавно више нисмо род... ХАСАНАГА: Јес, фала богу.

ХАСАНАГА: Значи, и то се броји? ЈУСУФ: А осим тога, ово изгледа као знак помирења. То ти засад не би шкодило, док се све ово не разбистри. Кад бег већ смирује, ни теби не иде у рачун да таласаш.

ХУСО: Докле си јахао? СУЉО: Докле ми је речено. Све док их нисам угледо. АХМЕД: Има ли их много? СУЉО: Биће их преко хиљаде! ХУСО: Значи око двеста.

А да си га видела када сам му саопштио да долазимо да видиш дете! Прво почо да затеже, да одбија, док ти ја не спустих десницу на нож! Кад виде нож, одма је омекшо! А види га сад! Ааа, неће се ово свршити на овоме!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Да чекамо, док се наше матере, исплакане, с главобољом, врате с гробља. Је ли — да је овако било? ИИ А после? Мајка је моја

— питам те смејући се и уживајући у твојој муци. И ти не престајеш да ме молиш. Чак и сузе ти пођу, док ти ја не кажем, да сам се шалио.

И онда полако, кријући се у сенци дрвећа, бежим док не изиђем из ваше баште, па онда запевам: Ој вечери, ој слатка чекања Ој ви ноћи моји бели дани!...

Мати изиђе за тобом да затвори кухињска врата. — Стано? — Ти? — викну тако силно и уплашено, да се препадох. Док сам жив тај узвик слушаћу. Само не могу да га опишем, како у њему нечега и престрашеног, и болног, и очајног бејаше.

да ме зову бојећи се, да се не „пометем“ од учења; како ме је, кад је почела да губи језик и свест, овог вечера, док сам ја путовао, звала: „Којо, Којо, хајде брзо“... И како је тражила моју слику, гледала дуго, дуго и плакала!

од кад се мој стриц оженио стрином, он се пропио, и мало по мало дућан напустио, кућу дао сестри, и почео да служи, док напослетку није дошао код стрица, не тражећи никакве плате до само хлеба, старог одела и преноћишта у штали.

Ми се од страха сакрили по амбаровима. Станоја у том иза куће, у дворишту, цепаше дрва на дрвљанику. Док стрина ћуташе, ништа; али кад је стриц ухвати за косе и, обвив их око своје руке, отпоче да је вуче и дрмуса кô луд по

— Нећу. Не гледаш себе! Докле ћеш...? — Ако, ако... Док живим, дотле... Суђено је! ... — А глас му још више дрхти. Шта ће?

Колико би пута у пола ноћи дошла код нас, бежећи од пијана стрица, преспавала би ту, док се он истрезни, и увек пре сванућа враћала би се натраг, кући.

Почех да тражим што за јело, једнако слушајући шалу, смех и кикотање наших што су брале око пута. По која, док јој се однесе пуна корпа и испразни у крбле, устала би.

Око десет кофа је извадила док је једну тестију напунила. Читава се бара разли. Једва напуни ту тестију. Али није ишла.

Једно, да има ко кућу да очисти и ручак зготови, док мајка и отац иду у сватове, а друго да се и она, Нушка, тога дана проведе: да из наше баште преко зида гледа свадбу и

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про|зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— Ја вам не знам рећи више, до што књига ова пише, док не прође ова јава, што ми сада додијава, те се мојих снова сетим, ил' док опет — не полетим.

не знам рећи више, до што књига ова пише, док не прође ова јава, што ми сада додијава, те се мојих снова сетим, ил' док опет — не полетим. У пештанској тамници, 1872.

све би муке на ме селе. Ал' овако, све једнако, док се млађем пехар пени те му збори: „Жен' се, жени докле ти се свет зелени!

дође црн, да прекужити морам обоје — искуства нова горак залогај у побратимства стара спомену: Руварцу посмртну. док мишљах ја, живота како збиљском позиву одазвати се смртна може реч, одазва се Руварац позиву: умукнуо је; то је

О ШЕКСПИРОВОЈ ТРИСТАГОДИШЊИЦИ Вештака вечног творилачка свест умарала се мучних дана шест Док створи свет: светлине зрак у ноћни врже мрак, висине кршне одби од мора, славуја ружи, гуји даде зуб, магарцу уши а

А кога зову, кога ли маме синови таме? Зар оног ком је, жив док је дисô, кроз оба света летела мисô, пасала смело невиђен свет?

се смркну бели дани, кад потамне и побледе зраци надом изасјани, непогода невидовна кад ми сломи крила пловна, па, док снова не узлетим, хоћу мало заветрине, тад се навек тебе сетим, будалине Саведрине.

над њим, црни један прам, сијевну муња по том прамену, кâ да су слова у том пламену, лијепо читам што ми пише плам: „Док на ту земљу ови стоји кам, најцрњи враг је Србин себи сам!” У Сомбору, јануара 1902.

тешком већ обамреше, милотом тешком заспаше веће, покривају се одором белом, покровом снежним, зимњим оделом, док опет божји жешћи смехутак не стопи са њих тај бели скутак.

отвори врата једној сироти!” дуго је тако куцала була, дуго је нису братија чула, док није један из двора се винô, браву одврнô, врата одшкринô: „Па које добро, лепа хришћанко, ил' невоља која, млада

” Тако збори цура, па се чудом крсти, у крст се већ слажу нехотице прсти! Док се тако крсти була, у том часу у цркви малој на иконостасу икона се једна стреса у оквиру, икона Ђурђа, свеца

Ал' ако му була не буде на крилу Док не стигне зора преходницу чилу, честит ће вас паша лепо да обдари: коцева добрих неколико пари, коцева добрих да

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Фантастична фабула, по нашем мишљењу, припада дубљој прошлости, док пажња приповедачева још није била окренута првенствено стварима и збивањима око себе; уз то, такви фантастични мотиви

Оне у својој целини и јесу наше, док су фантастичне то само делимично. 5. Од више приповедака са истим мотивом и сличном фабулом узимали смо само ону која

„Подајте“, рече, „тако не били проклети.“ Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама

Прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину, он потегне сабљу па стане до саме

удари трипут и све три јој главе одсијече, потом одмах уши одсијече и остави их себи у џеп, а трупину баци у језеро. Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила сасвијем.

Они не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њих све по врату, док све девет посијече, па се скине низ јелу и полако сиђе доле у град, онда пође по граду унакрст, али никог жива да

Ти не знаш ко је Баш-Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш-Челика ухватио, него о стани код мене, ја ћу ти испросити другу ђевојку, и не бој се, ја те опет милујем као

Путујући овако за дуго дође у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака: — Е, царевићу, одјаш' коња па ходи у авлију!

Царевић видећи да против ове силе не може ништа, пође кући но једнако мишљаше како би жену своју Баш-Челику отео, док му наједанпут падне на ум што су му зетови казали, кад му је сваки од њих по једно перце дао.

А царевић кад види Баш-Челика, повади она сва три пера и кресиво, па стане кресати док мало ватру прижеже па запали сва три пера, али док је запалио Баш-Челик га стигне, потегне сабљу и царевића на двије

Баш-Челика, повади она сва три пера и кресиво, па стане кресати док мало ватру прижеже па запали сва три пера, али док је запалио Баш-Челик га стигне, потегне сабљу и царевића на двије поле расијече. У исти час ето ти чуда!

Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец него аждаја, па дочека царева сина те га

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Ах, сирота Персо, нисам те знао уважавати. Она ме је кукавна слушала као цара. ЈЕВРЕМ: Пак си и њу кињио, док није умрла. МАКСИМ: Ти се у моје послове не мешај.

) Не бој се, не бој се, нећемо пропасти. МАКСИМ: Иди од мене! СОФИЈА: Зар се ти срдиш? МАКСИМ: Иди, кад ти кажем, док си читава! 6.

“ (Пева): „Пјеније миле моје и љубезна писма“. Тако, она виче, а ја певам, док не малакше, као оно човек од велике болести.

КУМ: Бре не говори; што су старије, све су горе. Моја док бијаше девојка, ништа се није зло чуло, него су је јошт фалили, „добра девојка, ваљана девојка“.

Видим ја моје добро јутро. МАГА: О тешко си га мени! Толико сирће! НИКОЛА: Иди, иди, не стој! Док тандрчеш и тешкаш се, могла би полак посла свршити. МАГА: Ето, жао ми је, гди се љутиш.

КУМ, ПРЕЂАШЊИ КУМ: Помози бог и опет! МАКСИМ: Да немаш какав нов лек, куме? КУМ! Засад немам, а нећу ни тражити, док не видим најпре како ће дејствовати овај што имам. МАКСИМ: Јеси ли почео? КУМ: Тамо од понедељника мислим у име бога.

МАКСИМ: И моја кад кува и меси. НИКОЛА: Само да се оће за времена обући; јер она више пута мисли у цркву отићи, па док се обуче, а оно изишли из цркве. 6. СОФИЈА, ПРЕЂАШЊИ МАКСИМ: А јеси ли се ти, куго, обукла?

КУМ: Бре, лако је теби, али како ћу ја? Пак јошт док чује да сам сведочанство дао. СОФИЈА: Пак зашто дајете? МАКСИМ: Видиш ли је? Завиди да добијеш сто дуката.

ДОКТОР: То ћеш чути док дође разум кући. Јестествено земљеописаније има је у виду као једно природно тјело, које се на више части дели, и све

Не смем да говорим, а казао би нешто. ДОКТОР: У врућом пределу ветар је усијан. МАНОЈЛО: Ту треба ватре, док се ветар усија. ДОКТОР: И через то је опастан. МАНОЈЛО: Зар и кад се усија постаје мастан. ДОКТОР: Опастан, шкодљив.

Ја видим, ви и без разума говорите, па добро. ДОКТОР (у восхишшенију узме своје Земљеописаније): Јест, док је овога, ја ћу остати бесмртан! (Ода величествено.) МАНОЈЛО: Г. доктор!

Како се то у философији зове, казаћу вам док ми се разум кући врати. ШАЉИВАЦ: Сад вас разумем. Тако, дакле, ви ћете доказати да је дух Аристотелев ушо најпре у

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Шкода што немам рђаву нарав да ти тај језични језик до краја ишчупам, да не проговориш ниједну реч, док си год жива. (Ода горе и доле.) Шта си се усићила? Оћеш да те молим да говориш?

ТРИФИЋ: Тебе јошт нико није обешчестио. СУЛТАНА: Није, чекаш док ме тко не попљује, пак ће онда добро бити! Срам те буди! Ти си муж!

СУЛТАНА: Није, чекаш док ме тко не попљује, пак ће онда добро бити! Срам те буди! Ти си муж! Док нисам новце донела, била сам и лепа и добра, а сад сам неваљала, сад ти нисам по вољи. Гди су минђуше с брилијанти, а?

Оћеш да се најпре жива искидам, пак онда да ми купиш штогод? Мислиш да сам ја пањ, да ништа не осећам? док сам била код родитеља, сваки ми је могао угодити, а код тебе не може. Код тебе сам пакосна, код тебе сам...

ТРИФИЋ (гледи је жалостиво): Еј, моја Султано, еј, моја Султано! (Наједанпут отиде.) СУЛТАНА: Чекај само док прођу три недеље, другојаче ћемо се разговарати! (Звони. Персида дотрчи.) Начини ми лимунаде да ме прође овај јед.

ТРИФИЋ: Тако рано? ПЕРСИДА: Гледајте, милостиви господине, сама се обукла. ТРИФИЋ: А гди си ти била? ПЕРСИДА: Док сам ја дошла, већ је била обучена.

Страсти човека преобрате у звера, све му природне чертице извуку, постане скот а не човек. Тако и ваша госпођа, док је била у јарости, није ни могла управо лице своје показати, она се више фурији него жени уподобљавала.

Али ће га скупо ова шала стати. Мучићу га као змија, док му живот не исисам. СРЕТА (извади стакло с ракијом): Добро, добро. (Напије се.) Само ти мени млого говори.

СРЕТА: Ајде да видимо. СУЛТАНА: Ах, први пут у мом животу да клечим. СРЕТА: Први пут и јеси луда. док си била паметна, тога није требало, а сад оћеш мужа са шанови. (Прети јој песницом).

Децу треска, слуге бије, муж сирома ћути. Док и њега у буџаку невоља не смути. Он је моли, она праска, судове разбија, Чаше лете од страоте, сва се кућа нија.

Срето, сад ћемо видити која је чија жена. СРЕТА: Ја сам моју изровашио, те ће памтити док је год жива. СУЛТАНА (пипа се по леђи): Ах! ПОЗОРЈЕ 5.

) Чекај ти, вештицо! ПЕЛА: Слатки Срето, ја нисам крива, ја сам морала слушати заповест. СРЕТА: Бре ћу те чибукати, док душу у теби не чујем; даћу ја теби како се кућа чува! ТРИФИЋ: Хм, хм!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

и да предвоји се само О Илиндану; снаге истоврсне Напете некад твоје конце држе; Сад пуштају их бестрасно, све брже, Док простим падом пониреш у замор. Ветар у празној чаши на тераси Са предвечерјем слаже се у талог. Лептир у срцу.

Дрхти сеизмограф, Клизиште креће, тутњава га прати. Изабраници умрли у нама у ноћима се мешкоље, док труну; Споро се море спори с обалама, Залив по залив. Октобар у јуну.

танкоме уљу; Зелена плесан обраста нафору, Влага будућих киша је у зраку — А ти разараш своју метафору И стискаш зубе док радиш у мраку. (8-10.

А лето бројим педесет и пето, У чилењу, у овом острашћеном, Док бивам јачи, а све ме је мање. (22. В 1989) 7 СРЕДОКРАЋА На средокраћи анђела и звери, Видљивој у облику ове

(12. ВИИ 1989) СТРАМБОТТІ 1 Кад ноћу дишеш, ја у полутами Осећам како тишина светлуца, Док слушам како поред узглавља ми На слепом оку твоје било куца; И тек у зору капке такне сан ми, Кад твој се тањи од

На југу пролеће расплиће чворове мокрих ветрова, Смрт има мокру сенку док пролази кроз зид. (9—10. ИИИ 1986) ФРАГМЕНТ Делимично по Пиндару Лепота која твори све сласти смртницима Истину ће

Зар не осећате како море мили Овде где се Сизиф са Сизифом грли? Док у подневној сумаглици чили Трајект што без журбе према копну хрли.

турист снима барке, Са сламним шеширом спуштеним на чело, Храм назирем, стваран испод летње варке Мора што трепери док шапћем опело, Шапћем га у себи, да не будем смешан У оку водича што рутински брбља О Наусикаји, сасвим неумешан У

повест која дуго траје, А вас усијава до црнога сјаја, Па подневно ово сунце црно бива Унутрашњем оку путника певача; Док ми поглед клизи по плочи залива Са још свежом браздом промаклог тегљача. Стојте, галије царске!

Целина још траје, цела, Ал пукотине се множе. Јеси ли болестан, Боже, Од стварања и ствари? Врућица чело ти жари Док свуд се несреће множе. Знам да те додир мој вређа, Увек ти напипам рану — А тражим у океану Кап зноја са твојих веђа.

твари Чини да трулеж бива залог зрења у видљивом, где разум господари — Па ће и светлост да разједе лето На наше очи, док тромо га зари У августу, изнутра, непокретом; А распадање тек сведочи умор Непревладаног, што зовемо свето

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

XXВИ 178 Ани и Јелени њихов луди отац УФУР Волим те, девојчице, вртирепу један, зунзаро, фолиранткињо једна, док идеш у својој јединој џипси-сукњи и жутој мајици без рукава као да је цео Београд твој, и лижеш сладолед од чоколаде,

будало једна блесава, а не знаш куда ћеш, него базаш, онако без везе, за свој грош, још неухваћена, још ничија, док на сваком ћошку постављају замке оцвали лепотани са блудним мислима у глави, мангаши пред бифеима, лапонци по

стоје онако, саме од себе, сви жарко чезну да те зезну и одвуку у мрачне гајбе, у тамне ходнике, у ветровите паркове, док идеш тако ничија, без везе.

до деветке, а ако се не вратиш — да ћеш наћи кућу закључату па спавај где оћеш, јер овде ће бити онако како ја кажем, док си под мојим кровом, а кад будеш имала своју кућу, ради како знаш!

си да ту има неке мистерије, а од свих речи за жену која очекује бебу, највише ти се допао израз благословено стање, док су ти остали изрази били гадни: као да се односе на краве или жирафе: гравидна, трудна и у другом стању, у ком то

си петицу из „Познавања друштва“ а не познајеш ни своју рођену фамилију, и не знаш: да су те гледали кроз прозор све док ниси замакла за ћошак, а да су те пре тога: покривали по ноћи, прали ти гузу и посипали је беби-прашком да те не пече

Ђавола! А кад сте били на стадиону ЈНА, само је тебе сниматељ са телевизије хватао у крупном плану четири и по пута док си радила слетске вежбе, а она сељанчура из комшилука опет казала да те није ни видела (није могла од пакости), јер

), ништа ти не знаш док базаш наоколо без везе, а време лети ли лети, па ваташ последњи тролејбус за твој крај и после се преврћеш у кревету,

Причала ми је обично о себи док смо џоњали у реду, а једанпут (било је то у марту 1970.) испричала ми је читава три поглавља ове књиге док смо чекали

) испричала ми је читава три поглавља ове књиге док смо чекали зубара да нам поправи њупавце. Лети се непозвана појављивала на Сави; једноставно, затекао бих је на свом

нам друго остаје осим да изигравамо хронику о сиромашним љубавницима, и да фолирамо како смо поблесавели од љубави, док се као ватамо у некој смрдљивој капији пуној промаје и будних настојника, добијајући хронични бронхитис, а о дистонији

Боже, изгледа да сам се нацврцала — ни вама не би фалило да вас с времена на време погледа из фиоке док пишете за лову, мислим, када вам оно излази слика у новинама и све!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

КРУШЕДОЛ, ИИ Долом, гором, Крушедолом, Мрклом ноћи и оловом, бело вече док се свлачи, једно буде - Друго значи. Лудо коло под орахом. Витлају се вране зраком.

Ушушкај се, Дуде брате, у заборав месечине, у божије невидело. Ушушкај се, Сеновити, док не мине, док не мине буничице што је јело.

Ушушкај се, Дуде брате, у заборав месечине, у божије невидело. Ушушкај се, Сеновити, док не мине, док не мине буничице што је јело.

Кроз поднебље полуседо, дан и поноћ, упоредо, једући се, док се топе, од две сенке нулу склопе. Са Борање, невид-горе, облаци се завијоре и тукући жито, поље преко Цера

) Хрускам коцке шећера из новинске хартије, ћирилицу сричући: Пе-то-лет-ка кре-ну-ла. Широм врата смију се док гуслице грцају: Тпећy свеци врго... при... (Приказују муње се разгаљеним гостима.

епилепсије, што гони тесто преко тепсије, од којег цвиле лонци, ормари, и дивљи гости ломе трезније Колач сумрака, док им ногари стола храстова гризу табане. Свирају с прага дуси вратари: чивилук урла, дере мараме.

уз жамор ражи, село се цери лајући лажи. Тек зрно зоби, Док беже звери, у сну се здроби. КАЧАРА, МЕСЕЦ ПОЈЕДЕН Качара: Месец поједен, уснуо казан чучавац, размрежен паук

Уљаник брунда. Стото ми је лето: од седме појем ромор-алилују и с брега читам небеско решето, док слушам псалам пчелињи са чичка и духом палим тамјан јеремичка.

Још котрљ чујем, мученице жута, а здела наша негде труне, хлапи, док јесен капље. - Бескућница зјапи и горко пече она прљут љута низ коју бурић дао се у Дрину...

Зло је мени цијукало кад ми ребра чијукало: Ја сам свећа, цвете бели, што ти светли док те цели. Зло је мени тихо рекло кад ми гвожђем уши пекло: Ја сам игра - нисам злоба, играћу ти око гроба.

Греје ми руку пламен с купине, а тело гали мисирска топлост, док нагих жена пламена голост, са свиле Нила, кришом увире у реченично жубор-гориво тинто румена!

А рука моја нека злопати се кад дршће стило док руменим списе. У часном строју блистај, правописе, са чедних речи што те обасуле.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

У недељу, дакле! БАТИЋ: Како је год ваша воља. МАРКО: Тако, што пре, то боље. Треба ову помодарку забављати послом, док јој нису ти румани сасвим мозак обрнули. Батићу, сад све знаш; ако ти је итно, можеш ићи.

То сте се рђаво на мене намерили, него ево моје Јелице, од ње нећете моћи утећи. Збогом! Разговарајте се док ја неки посао свршим. (Полази.) АЛЕКСА: Слуга нижајши. 6.

Биће Батићу жао, али шта ћу му. Свет је широк — господин барон, учините ми љубов и позабавите се код моје Јелице, док се не вратим. АЛЕКСА: Ја за особено шчастије примам. 8.

АЛЕКСА: (охрабривши се, Марку): Тко је ова персона? МАРИЈА: О, сад ме не познајеш; а док ми ниси изварао новце, донде си ме добро познавао; обећавао си ми златна брда, па кад си ме прстеновао и на глас

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

крају шуме кућица стоји, тугује у њој мачак Шепа, кроз прозор гледа, часове броји, пјетлића чека зеленог репа, док тамо негдје, на стрмој коси просуто перје кишица роси.

На вису расте чаробно просо, уза њ се дјечак на небо вере, док једна коза, погледај биједе, стабљику проса безбрижно једе. Бездана ево ко поноћ сушта.

Какав је Мачак Пјетлићу друг знало се шумом уокруг. Зими, док моћна мећава вије и обноћ бура по шуми виче, Пијетао лежи, пећице грије, а Мачак прича ловачке приче.

“ ИИИ Пролазе дани, трепери љето, срећни су Пијевац и његов друг, док једног јутра и Мачак, ето, спреми се у лов у далек луг.

Тај ти у замку упада скоком, готов је зачас, док тренеш оком. Гиздави Пијетлић по кући шетка, навија кресту, љепотан прави, зелено перје на репу четка, кад, ето,

„Зашто ме нећеш да бијеш, бако? То ми је нешто сумњиво јако.“ „Због твога срца, добра и мека, док обноћ идеш небеским путом. Не бој се, није подвала нека! Нећу те више такнути прутом.

Ту поноћ вози сребрне санке, а вјетар гуди успаванке, и звијезде клизе низ Млијечни пут, док чика Мјесец, бескућник стари, сједи са жапцем у млакој бари и слуша пјесме уз фењер жут.

Прошли су много питомих доља, лиснате шуме и стрме горе, док најзад стигли до неких поља, кад тамо — гледај! — мишева море!

Са гране цвјетне пјесма се дигла, до Врапца доброг убрзо стигла. И једне ноћи, док Жарко лута са својим Жућом тражећи спас, у туђем крају, без топла кута, одједном чуше тајанствен глас: „Ви, које

Поћи ћу ноћас по густу мраку горском млину чаробњаку. Остаћу ваљда жив.“ Сањају поља под златном луном, док Ћоса иде са торбом пуном, весело ноге језде.

Пропланак тоне у густој трави, погнули главе звончићи плави, блистају крај њих маслачци жути, док бијела рада у сјени ћути, насред пољанка, у сивој боји, џиновска нека печурка стоји.

Знали су узрок његова гњева, кад страшну пјесму освете пјева из тешке буре хук. Док вријеме зими поспано тече и старој кули прилази вече носећи сиви вео, крај мале пећи, вреле и будне, старац је

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Рекла сам дечаку да вас доведе горе са свећом чим дођете из шетње. Изволите. — Хвала. Сметам ли вам док радите? Могао бих сести овде и читати; тако вас не бих узнемиравао. — То је талијанска књига?

— Не, хвала. Сасвим је изврсна. Изабела баш чврсто спава. — Немогуће је метнути је у постељу док ја нисам с њом. То је кукњава. Она је моја зеница, моја мезимица. Не осећам скоро да нису моје.

— Али дотле, док то не дође, једна земља не може допустити да је друге угњаве, једино што чека да дође време правога мира. — Сигурно...

— Можда! Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може да замисли да и онај други има своје занате, децу, бриге, да је углавном

— Можда! Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може да замисли да и онај други има своје занате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена

а онда други кажу: ми не смемо дати да поједете што припада нама! и тако док се препиру прође време за ручак или трећи поједу све, иако нису гладни.

Требало ми је три сата док сам начинио три километра до Белмонтехе. Мислио сам само непрестано: „Да ли ми је већ мртва у рукама или није?

А после ћу морати на посао и све ће бити само стварност. Док приступамо ускоме хуентском молу, примећујем да се уз њега налази и чамац онога старог рибара, којим је требало синоћ

ствар, мислим за себе; веровало се, пошто је последњи рат био тако страшан, да други више не сме, не може доћи; бар док не изумру сви који су га доживели. Међутим, рат је одвикао свет од мирног живота, од равномерног силажења смрти.

— Сигурно, сигурно... Али ја сам увек... Ево оца! Причекасмо неколико тренутака док нам стари не приђе. — О, добро дошли, господине. Како вам се допало на Острву? — Изврсно. — Откуда ти овуда, оче?

— Долазимо баш сад од њега. Прозире се сав као цвет. Доктор је рекао да треба мало да једе, све док се не придигне, а он је већ узео меса. Постао је као дете. — Диван младић. Треба му рећи да ми је жао што је пропатио.

Сићи ћу после у крчму на језеро. Додајем: — Треба да поручите по коју чашу док се не вратим. После можемо на кафу. — Довиђења, господине, чекамо вас после вечере.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

кад топли, благи ветрић Са жаркога југа пирне, И заблеје бели јањци Кроз долине наше мирне; Од мирисног благог јутра Док се сунце још не смири То ће цвеће брати деца, Миле сеје и пастири.

К'о шуштање мирног мора Кроз тишину бруји глас, То анђео поврх гора Тихо слази међу нас... Лаку ноћ, лаку ноћ! Док не сване зора плава, Док не гране бели дан, По пучини заборава Нек нас води слатки сан. — Мир је.

Лаку ноћ, лаку ноћ! Док не сване зора плава, Док не гране бели дан, По пучини заборава Нек нас води слатки сан. — Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи...

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји, Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом — ал' и то губи се брзо, И сан лагано пада...

И синак је путем грео, Којим трње ниче тек, Увек благ, но увек смео, Мучећи се цео век. Док једаред, црни јаде; Од тиранске пушке паде.

СВЕТИ САВА Над атонским храмом, још у давно време, Подиже се бура усред ноћи неме. И док мрачним крилом за небо се хвата, Неко живо лупну у храстова врата. — Игуман се диже.

ПОЖАРНИЧКА ПЕСМА Тиха поноћ земљу скрива, Све спокојно снева сан И милине рајске снива, Док не сване бели дан. — Ал' спокојство све док љуби Док царује ноћи крас, Јасним гласом труба труби И страшни се хори

— Ал' спокојство све док љуби Док царује ноћи крас, Јасним гласом труба труби И страшни се хори глас: Тра-та-тра-та!

— Ал' спокојство све док љуби Док царује ноћи крас, Јасним гласом труба труби И страшни се хори глас: Тра-та-тра-та!

Држ'те лестве, воду амо, У пламену варош ври, Ал' док врисак лети само, Ту је помоћ, ту смо ми! И понова све се губи, Малаксава адска моћ — И још само труба труби У дубоку,

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

за луком златослеменог града; јутром га сад у измаглици назирем како сјајем далека копна спаја и знам, старећи, док седим у кожуху да у тај давни час кад усамљен и сирот престоницом васељене ходих најближе лепоти света бејах.

кажем им, док се куполе њишу ко високо цвеће, зар удар звона да буде за мене узвишен знак! И ноћ им прелијем преко торњева и

Певачи су још далеко под извор-каменом у гори, док стигну амо од кнежевог лика остаће само гар на зиду. У подруму се напила војска потопима своје сопствене крви,

на висоравни живимо међ звездама, војске нас неће наћи, ни орлови, исполин један ће сићи међу нас и њу обљубити док ја будем гонио вепрове.

Хор врабаца од племенитих метала певао је док је он умирао испред олтара и свеци у рукавицама пренеше га кост по кост у друго царство ко што се већ пристоји.

тресне, женски плач по ваздуху копа гробове за двојне јунаке, на облацима лисице се гоје и голицају ме реповима док у јаслама спавам – немам стана.

Ал ти нови мртваци нису сањиви: прскају куће водоскоком рудим и док их стражари носе некуда ван града, с кровова се цеди крвава слуз и кад их обесе мртве дрвећу лишће порумени ко у

НОЋНА ШЕТЊА ДЕЧАНСКОГ Круне се крошње на ветру док спава уручено ми стадо, шетам градом. Мантије се небом вију, ја ходим у убожничкој врећи, у страху су и ветри,

Јест, свјетодавче, је л да, сироти ће да преживе? Њима остављам златник са својим ликом док спавају на дну избе, милостиња одлучује о нашој судби.

Вечера тајна На столу хлеб и мамац један тамно црвен отпи ову чашу док се о крвништву прича Хлеб је упреден у конац што пролази кроз тела Бићеш прошивен светлошћу што иде за тобом

води до новог ропства и Вавилона Сава на ломачи Ко је то са мном на Врачару био спаљен једна сен на крсту док сам горео васколик Мноштво је чуло глас и видело: Младенац и Реч срећу се у облику новорођења Штит је изведен из

јутра подај находима и спреми по кабао свакојаке хране онима на путу што просе сваком ко залута да се нахрани док пада киша као из кабла један кабао велик пошаљи горе крилатом створу кабао напуњен радостима Сведок треба да се

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ТАНАСИЈЕ: Био је добар и честит човек, то му се мора признати, али је некако избегавао фамилију. Бар док је боловао да позва кога од нас па да му рече реч-две. АГАТОН: Био сам баш пред смрт да га обиђем.

АГАТОН: И неће бити отворен све док не прође четрдесет дана од смрти покојникове. ПРОКА: Молим те, Агатоне, ја сам баш јуче прочитао закон, а питао сам и

АГАТОН: Па већ нашло би се ко би, а зато је он, видиш, тако и удесио. Кô вели: чекај да ја то некако удесим бар док се не охладим.

АГАТОН: Зато, видиш, што је покојник на оном записнику казао још и ово: „А дотле, док се не отвори тестамент, целокупна моја имовина има се предати на старање и чување том И том адвокату, којега сам и

АГАТОН: Не знам, нисам довољно паметан! Разумем, нашла се док је боловао, неговала га – добро! Умро – добро и то! Нашла се ту, па лепо, исплати је, кажи јој хвала, па збогом!

МИЋА: То је тешко за вас. ДАНИЦА: Па то је само за који дан, док се кућа не преда наследницима. МИЋА: Дотле само? Зар ви не мислите и даље остати овде? ДАНИЦА: Свакојако не.

Један од те господе из породице, који вели да је наследник, безочно ми је понудио да останем бесплатно у стану све док се он не ожени. АДВОКАТ: Врло племенит господин! А шта сте му ви одговорили?

ГИНА: Ко зна колико је ствари досад већ изнето из куће? ВИДА: А колико ће се тек изнети док прође четрдесет дана. САРКА: Ју, мој будилник! ТРИФУН: Уха, кад пре твој?

САРКА: Не волим, знаш, кад тако у фамилији почну шапутања. ГИНА: Па није ни лепо, да видиш. САРКА: Јер фамилија, док се гласно грди, свађа и оговара, дотле се може рећи да је то фамилијарна искреност и љубав, али кад почне да шапуће!

(Заплаче.) САРКА: Ама, прија-Гино, зашто сад плачеш зато што ћеш да се уселиш? Док ти плачеш, Агатон ће да заузме све собе. ГИНА: Право кажеш! 'Ајде, Проко! (Пође.) А ти, Сарка?

ВИШЕ ЊИХ: Тако је! АГАТОН: Па тако је, дабоме, али он, знаш како је, адвокатска посла, поче и ту да ми врда, док ја не подвикнух, ја се не селим из куће и нема те силе која ће ме избацити. ПРОКА: Сасвим!

АГАТОН: Е, па ти опет! Шта хоћеш, целог живота ваљда да седиш на балкону? Имамо право да седимо док се не отвори тестамент, а тада остаје овде онај који наследи кућу. МИЋА: Разуме се!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А уз то, човек се растрже у непрекидној борби, у којој очврсне, огруби, док је жена везана више за кућу, децу, коју сматра као део свога тела.

Прво бих њих пустио у борбу. Ако нема једно око, а има здраве ноге, натовари му муницију на леђа, па нека носи дотле док не погине. Ако има здраве очи, а нема једну ногу, стави га негде у заседу и подај му митраљез...

Општи талас масе обухвата и ове носталгичне, витла их, слама, док не навикну и онда ће сви заједно, као захуктала река, јурити тамо где им се нареди. Било их је из разних команди.

Пољаном се разлегало: „Ја.... ја“, у разним тоновима и октавама, док се један при помену: Танасије Првуловић, продра из свег гласа и одјек се одби о зидове штала.

Неко је у близини ћурликао на свирали народну игру, из свега четири тона, док га је други из суседнога шатора пратио, певушећи: „Шалај Данке, гиздаве девојке“... Најзад песма замре, свирка умуче.

— Шта мислио, где пише то?... Знаш ли ти, поднаредниче, да ћу да те згромошем... Слушај, разумеш ли, док гамижеш на овој земљи у униформи, то ти је одсад дужност. И увек да ме на време известиш!

Траило се већ обукао и дрмао ме. Војници су размештали шаторе и, док сам се дигао, трубач је свирао збор. Последњи је стигао Таса, вукући крај опасача, који никако није могао да дохвати

— Поднаредниче, од јахања сам добио ране... — Рана на рану, и ето ти лек... док се размрдаш, све ће проћи. У фронт! Вршио је смотру прво наредник.

Дуго смо чекали док је стигао до нас. Командир је бледео, црвенео, знојио се, шкргутао зубима и бесно колутао очима на војнике који нису

Било је у тим речима зависти, а помало и нетрпељивости. „Море љубићеш ову цевку!“ — одговарали су артиљерци... „Ах, док је мени пушке, путуј игумане...“ — говорили су мрзовољно пешаци... А већ дојади и ово марширање.

Онако натмурен, са набијеном капом на очи и забаченим рукама позади, стајао је непомичан, док су војници журно прилазили у строј... Наједном као да се прену.

Чак ми се и Танасије жали: — Мршава посла, господине наредниче... По три сата маршујемо, док наиђемо на село. Стигли смо у Лазаревац. Опет је настало равнање шатора, топова, затезање коњушница.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Шта су они, обични сељаци!... Шта имам да се ту... Али знам да ћу задрхтати кад их угледам. Само да не буде она ту, док се мало свикнем на људе, па после ћемо лако ...« »Рекоше да је много лепа и млада...

»Какво ли је ово чудо ?« као да се питаху њихова лица, али они ћутаху док им се путник не приближи. Њему заклецаше ноге, стаде да баца погледе у страну и, ни сам не зна како, приђе лепој

Не дам ти, каже она, па да си још толики... и држи, бре, и повуци и потегни, док једва даде још једно. Тако добисмо осам за грош!... ИИИ Учитељица се журно приближаваше школи.

њих се извили далеко и право у висину беличастосребрни стубови дима, који се на овом вечерњем затишју само љуљушкаху, док се на великој висини не растуре и разиђу по ваздуху...

и величанствено дижу моћне огромне планине, делећи се у све више и све даље кругове, који су умотани у све гушћу таму, док се тако у тој непровидној тами сасвим не изгубе из очију...

И то он осети само за један миг, док узе шљиве са њене руке. Ну Гојко нађе да треба и њему што рећи, да је незгодно ово дуго ћутање, па се обрте

Знаш, дужан сам мало... — Па кад дођете к мени, разговараћемо насамо о томе. Гледајте да дођете још ове недеље, док је лепо време. — Е сад нам можете показати како ћемо наћи пут за вашу школу, рече Љубица и стаде.

дотеран, као што би требало, али је добар човек. Писар за то време непрестано погледаше ћату, Док се овај једва сети, па се одједном диже. — А нама остаде онај дневник онако...

« — Остадоше њих двоје сами. Овај креса оком, креса, док се Богосав сети па оде. И ја се склоних, братићу, од зла.

Најпре се већ обавестио о њеним родитељима, о школовању, о свему, док се тако мало упознаше и зближише, па онда поче поиздаље добацивати похвале њеној лепоти, памети, лепом положају који

Њему баш немој зубе показивати, ономе знаш... него онако низ длаку. Лажи га полако док не ухватиш за врат, па онда о земљу. Ја, братићу, тако је то. А ти се не бој, што се тиче...

Кад опази њу, он се обрте деци, нареди им да се спреме, па их пусти кући. Љубица стајаше у ходнику док деца полако изиђоше из школе. За децом изиђе Гојко, гледајући пред ноге.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ — “Ево ме, јаворе, Ал’ ти не ћу доћи, Док ми не сакројиш Од мака кошуљу, Од свиле рукаве!“ 39. Ој вишњо, вишњице, Дигни горе гране!

— Била ме, мајко, од пређе звати, Од пређе звати, кошуљу дават’, Док нисам стала уз милог кума, Уз милог кума, и уз девера; Док није био прстен на руци, Прстен на руци, венац на глави.

мајко, од пређе звати, Од пређе звати, кошуљу дават’, Док нисам стала уз милог кума, Уз милог кума, и уз девера; Док није био прстен на руци, Прстен на руци, венац на глави. 69. Што се оно у планини сјаше?

100. Жетву желе три јетрве, Легоше ми поспавати, Док са жита роса спане; Кад се оне попренуле, Али сунце на заоду; Отуд иде свекре Петре, Да он вози трудне снае,

“ Седели су у горици, Док се јасно сунце роди. Пишти Рада како змија: “Јао, леле, мен’ до Бога, Како ли ћу мајци ићи?

глава и шушњата грана — Удри граном по зеленој трави, Лист отпаде, а грана остаде; Онаква је вјера у јунака. Док пољуби — узећу те, драга! Кад пољуби — док упитам баба! Бабо вели — док упитам рода; А род вели — док роди шеница!

Док пољуби — узећу те, драга! Кад пољуби — док упитам баба! Бабо вели — док упитам рода; А род вели — док роди шеница!

Док пољуби — узећу те, драга! Кад пољуби — док упитам баба! Бабо вели — док упитам рода; А род вели — док роди шеница!

Док пољуби — узећу те, драга! Кад пољуби — док упитам баба! Бабо вели — док упитам рода; А род вели — док роди шеница! Ја да Бог да, те му не родила, Не родила, чим шеница рађа, Већ родила љуљем и кукољем!

“ Кад то чула лепота девојка, Она иде у гору зелену, Те премеће дрвље и камење, Док је нашла гују отровницу, Заклала је злаћеним прстеном, Уточила по кондира једа, Оно друго вином доточила, Па га

“ ладо ле, миле! Братац сеји одговара: ој ладо, ој! “Не ћу т’, сејо, походити, ладо ле, миле! Док не родиш мушко чедо.“ ој ладо, ој! Ал’ говори сеја брату: ладо ле, миле! “Кад ја родим мушко чедо, ој ладо, ој!

“ Трећа је попила, пак је говорила: “Док је моје главе, биће господара“. УСПАВАНКЕ 237. Спавај, чедо, родила те мајка У горици, ђе се легу вуци, Челица

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ДАРА: Сигурно да мислим! И сигурно да ће предузети! ТОМАНИЈА: Шта мислиш шта? ДАРА: Засад ништа! Ништа, док другови не изврше планирану акцију! ТОМАНИЈА: Што нећеш да ми кажеш какву акцију?

БЛАГОЈЕ: Оћемо ли, глумац, по један цуг? ВАСИЛИЈЕ: Хвала, не могу по оволикој врућини! А док се не заврши представа, морам да останем сасвим трезан! Други пут! (Улази у кућу) БЛАГОЈЕ: Не сме због врућине!

(Василију) Јесам ли вам показала онај храстов астал испод липе? Тамо можете да ручавате и вечеравате, док је лето! ВАСИЛИЈЕ: Шта да ручавамо? Говеђу супу с резанцима и ринфлајш са реном? Јагњетину са зеленом салатом?

А сада нигде перцета, ни за пахуљицу! (Јелисавети) Јесте ли видели како је река близу? Док је мој покојни мајор био жив, после ручка седимо овде, једемо кајсије, а он коштице са веранде баца у реку!

Нисам издржала да не поквасим косу! А требаће ми два сата да је осушим! Ал док се не загњурим цела, цела целцата, чини ми се ко да се нисам ни купала!

(Отрчи према реци. Јелисавета се љутито враћа унутра.) ГИНА (Благоју): Док стојиш докон, мого би да ми напумпаш воде за испирање... Благоје, чујеш ти мене? СИМКА: Стоји ко одузет!

БЛАГОЈЕ: Знаш ти шта говориш? ДАРА: Ћути, засад је важно да је жив! А, док је жив, још може да се извуче! ГИНА: Пре би се из пакла извуко!

Зове ме Мајцен на дужност, кад ниђе жиле! Ја сам без оне волујске жиле ко без руке! Тражи тамо, тражи вамо, док ти се не сетик да ће бити овден. Без ове жиле ниђе ти нисам присто! СИМКА: Нећеш га, ваљда, ти саслушавати?

И кад је чуо Јеврем ко му долази! Дођем му прèткућу, а он се објесио! О једну велику јерибасму, рађа по вагон! Док су га скидали с конопца, набро сам трнкила!

За који тренутак, са реке ће дошетати Филип, који ће пажљиво пратити њихов разговор.) ГИНА: Ви сте то почели... још док је покојни мајор био жив? СИМКА: Зар је сад важно? ГИНА: И ти, најближа комшинка, с мојим сином?

Можда турпију? ГИНА: Какву турпију, шта причаш! Нешто топло, отишо је лако одевен! Да ми се ноћу, док не изађе, не смрзава! И нешто, да може да поједе! МИЛУН: Имаће он тамо затворску рану!

ВАСИЛИЈЕ: Где да се изгубим? МИЛУН: Не занима ме! Слободан си да идеш куда оћеш! Иди куд те очи воде и ноге носе! Док још имадеш ногу и очију! И немо да те сутра овде затекнем!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Једнако ћарлија као далек врт трагом мојим сенка моја, пуна жита и неба ведра, врела као једра недра твоја. И док ми се ноћу преплићу на руци голе жене, и звуци крвавих накита страшних, тешке свиле и листови прашни, чим пред зору

Не бацамо децу у звездан бескрај. За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста. Док један од нас на земљи дише: да ни један врт не замирише. Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно.

Куд облак не нађе више путеве засуте, лете очи моје. . . . . . . . . . . . . . . . САМОЋА Све док си страсна и блудна, ма луда и гадна и чудна, са телом старм и седим, ил пуповима завијеним белим: ја те грлим осмехом

Мирисаше болан своје беле руже и гледаше како галебови круже, тужни и бели, ко мисли на Ловћен, и смрт. Док ноћ пљушташе, читаше Омира, црн и тежак, ко Ахилов, што само крај мора нађе мира, гроб.

ЕТЕРИЗАМ Другу Иви Андрићу Моја је бајка: да се у сну док се спава добра чине, и да ништа није јава. Нисмо знали а имали смо чедо у даљини.

Надамном мирише у облацима сивим шума твоја фрушка, од тамјана кадионица сребрних. И док звезде гаси ветар липа ја се смрти дивим. Она ми се чини једина чиста и поносна судбина мушка. А икона се блиста.

Жене пролазе и облике губе, смеше се, па ми приђу да ме љубе, а ја им нову сенку дам. И док тихо замагли ноћ, улице пуне сени, ја имам неба безграничну моћ, сви боли света скупе се у мени.

Било је нечег шпанског у претераној учтивости тог човека. Мој отац је, док је био, на школама, много читао. Ја сам га, међутим, упознао, кад више тако рећи, ништа није читао, сем политичких

Барун би тамо певао док га сан не савлада. Хојос је због њега црвенео од стида. Тај огромни дебељко, предсказивао је побуну аустријских

У њима по један рибар недељама гледа у воду да јави долазак тунине. У пристаништу Новог, товарило се дрво, док су спремали мреже. Дрво се товарило страшно примитивно, са голим телом и погрбљеним ртењачама, ропски.

Почетак је лова врло леп, два брода као да играју, држе се парно и изводе кругове, док полако дреше и почињу спуштати мрежу, иза својих крма.

Брда су тавнела. Нови је све више бледео, а стене и пучина били све тамније љубичасти. Док су ми тумачили каква је мрежа и како се вуче на дну мора, како се риба стиска у њој, испричаше ми и сто својих јада.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Тако је било све док Ева није згрешила па навела и Адама на грех. А када су први људи згрешили, све се изменило. Облаци, мрки и страшни

И таласи су је носили, витлали и бацали овамо, онамо; али лађица, као неким чудом, издржа све непогоде, док је, после дуга лутања, море не избаци на камениту, пусту обалу једне далеке, непозна— те земље.

Крчаг му испаде из руку, лупи о камен и разбије се. У њему плану гнев свом жестином. И он се опет љутио као и пре, док је био у свету, међу људима; псовао је крчаг, као да је крчаг био крив.

Учини му се да је, кад се сад тако разгневио, нечим опоганио душу па га обузе жалост. Док је Агатон, чешкајући се по глави и вајкајући се, гледао у разбијене црепове свога крчага, чује за собом смех.

— Познајем ја тебе, Агатоне, одавно — настави старац и уозбиљи се. — Док си био у свету, љутио си се због људи па си побегао од њих у пустињу, а сад се, ето, и у пустињи љутиш, због чега?

И са љубављу, с детињском радозналошћу гледаху у госта и у његов цвет, из чије круне излети ноћни лептир један, и док је лептир праћен погледом свију, летао, кружећи око чађаве лампе — Њега нестаде.

А мушица се у носу мигољила, мигољила, док не доспе цару у мозак те цар полуди. Цар остави двор и, као манит тумарао је и бежао по планинама, и срце му поста

Сељак је молио Бога да му причува краву док се он не врати, па оде неким послом натраг у село. „Ето!“ — мислио је ђаво — „овај моли Бога да Му сачува краву, и

да се опирала, поче да поскакује и одскакује, да ђипа, да се рита, да се окреће уокруг као да је добила вртоглавицу, док није, окрећући се све унатрашке, загазила у рит и заглибила се у муљ са све четири ноге преко колена.

“, па онда уједанпут поче да се смањује, да постаје све мањи, мањи, мањи, док не доби величину обичне птице кукавице.

Старац се прочуо као свет човек, велики праведник и чудотворац. Још док је био у пустињи, све је из далеких крајева долазио к њему на поуку и благослов.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Зној ме свега облио, па се по зноју залепила путна прашина; одело ми прашљиво и већ поабано. Идем уморан, изнемогао, док одједном угледам преда мном, на пола часа хода, где се бêли град што га две реке запљускују.

Нисам пошао ни неколико корака, док одједном а око мене се, као око каквог чудовишта, поче са свију страна скупљати свет.

Узех му ја све потанко причати ко сам, и откуд сам, и куда идем, док он нешто постаде нервозан, па викну: — Добро, добро, остави те своје лудорије, него, што је главно, кажи ти мени како

— рекох застиђен, и таман да отпочнем причати своју тужну породичну историју, док ме он прекиде, пљеснувши одушевљено дланом о длан и заигра по соби од радости. — Прекрасно, прекрасно!... Никад боље!.

Никако не могу да верујем да је све ово истина што сам досад видео у овој земљи, док опет неко закуца на врата. — Напред!

Што сам више мислио, све сам мање разумевао смисао министрових речи, све сам, управо, мање знао о чему мислим. Док сам се ја мучио тим безуспешним покушајем да мислим о том чудном закону у тој још чуднијој земљи, министар ме гледаше

Престадоше узвици, настаде мртва тишина, док из масе зацика танак глас: — Мудри државниче!... — Живео! живео! живео!

Наравно, кроз све је то било испреплетено оно одушевљено громогласно: „Живео!“ Дуго је трајало док се сви ти обреди извршише, а кад се дође крају, засвира музика кроз све улице, а свет је шетао горе-доле увеличавајући

Привреда је усавршена добрим законима. О томе више не треба ни мислити. Ја заћутах не знајући шта да му кажем, док ми он с доброћудним, блаженим осмехом рече, показујући неку стару књижурину: — Шта мислите, које је ово дело?

Ја се учиним као да се сећам, док ће он опет са оним блаженим осмехом: — Омирова Илијада!... Али, врло, врло... ретко издање!...

— понови он с болним уздахом. — Али, молим вас... — почех нешто; а ко зна шта сам хтео, јер ја и сам не знам; док ме министар прекиде јачим гласом, изговарајући значајно своје важно и убедљиво питање. — А параде? — Какве параде?

до најсложенијег организма човечијег тела, тако се исто и језик развијао од неартикулисаних, животињских гласова док није дугим низом векова достигао висину савршенства данашњих модерних језика.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

на караманку, трећи на ивовачу, шећерлију или на краљицу, водењачу, слаткачу или на позни медњак или арапку, такишу, и док си тренуо они напунили своја прљава криланца и свако се жури да ти донесе своје »лепсе« крушке, јабуке, ораје, шљиве и

Стоји трка бесне дружине, док не наиђе на шестомесечног ждребака, што куња на дну чајира под цером. Он је њих баш и чекао: ено га, чуљи уши и диже

Ширга оставио јуницу, па трчи на поток да стигне пре Дивоње, јер после мора чекати док се све краве не изреде и напију које Дивоња ревносно чува...

Мирише суво и младо сено, а сељак се смеши задовољно сећајући се грдна труда што га је поднео, док је све то покосио, испреврт'о, попластио и поденуо. Што ће му зеленило!....

Колико зноја, колико труда и муке, колико тешких дана проведе он, док све то узора, посеја, повлачи, окопа, прегрте; колико страшних и мутних облака испрати он са дршћућим срцем и смртном

Наједаред, пред кућом се зачу бат. Мачке поскакаше ка' опарене и, док си тренуо, оне већ пред вратима. У кућу уђоше Јован и Павле, синови ча-Маркови, носећи међу собом заклану јаловицу.

А тамо по буџацима, отимају се мачке око бурага, севају и реже, док се која не докопа повећег парчета, па клисне са њим преко прага и нестане је у помрчини....

Планинка спремила крпу и кутљачу, па само чека. Кора се све диже и диже док, наједаред, кључ је проби и млеко сукну, али га вредна планинка претече и не даде му да покипи.

— Лепото девојко, Милица Ђокина... Е, да није пустог мрака, волео бих онда видети Милицу како је изгледала, док се песма хорила. Мислим, што год је било у њој крви, све је отишло у образе...

— Па нисмо, Аго, заборавиле, али сад..... не знамо.... па како ћемо, муца Анђа. Ми саме нећемо док нам он не каже. — Па 'ајде, 'ајд', и мене, велим ја, јер видим да о мени говоре. — 'Оћемо ми, ал' ти нам кажи име.

Нагне, брате мој, једна крњу бардачину, а другом руком држ' конђу, па истресај док душа хоће... напије се, брате мој, тако, па муцни првој до себе: хм! ондај она узме те истресе, па другој — хм!

ондај она узме те истресе, па другој — хм! Тако ти оне, брате мој, у помрчини истресале и муцале све у наоколо, док неки ђаволан приш'о уз ону, што нагиње, па чек'о. Она истресе, пружи бардак, па муцне: хм!

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

) Данице, дедер још једну кафу. ЈОВИЦА (седајући): Имам, знаш, неке наполеоне, па рекох да их не дајем из руке док тебе не питам за курс. ЈЕВРЕМ: Море, другом ти тај курс, немој мени!

Откад коже биле па битисале! Него ти увек тако: обилазиш девет сокака док стигнеш у кућу у коју си пошао. Друго си ти дошао, ниси за коже. ЈОВИЦА: Ништа друго, него за коже!

ПАВКА: Бар да знам шта да кажем жени? ЈЕВРЕМ: Откуд ја знам шта да јој кажеш? Напослетку, реци јој нека се стрпи док не нпођy избори... ПАВКА (згране се): Шта је теби, побогу, човече!

једанпут... СПИРИНИЦА: Шта имам да те оставим, кад непрестано говориш... (Они се и дале препиру, све док се завеса потпуно не спусти.) ЧИН ДРУГИ Друга соба (с улице). У дну два прозора.

ЈЕВРЕМ: Не разумеш ти то, него 'ајде, благо мени, ти тамо, па поучи ћерку да је она у мојој партији све док се не венча. После како хоће. ПАВКА (одлазећи): То ти да јој кажеш, не слуша она више мене! (Оде.

ЈЕВРЕМ: Па... новине. СРЕТА: Море јок, какве новине! У новине дође оно што је печено већ. А док се то испече, има ваздан посла.

А знаш ли ти: како се меси јавно мнење? Још ујутру рано, чим се пробудим, па док се опасујем, а жена ми донесе чашу воде са парчетом шећера, и каже ми шта је чула од прија-Маце кад је на бунару

Буџет, на пример, није у равнотежи према свима грађанима... Док... овај... .један крај... један крај наше отаџбине има и шуму и расадник и стругару и...

СРЕТА (једним гласом): Тако је! (Другим гласом.) Није тако! (Првим.) Јесте! (Другим.) Није! (Првим.) Ви, док сте били на влади, упропастили сте ову земљу! (Дру гим.) Ћутите ви, издајници! (Првим.) Ко је издајник? (Другим.) Ти!

(Првим.) Ко је издајник? (Другим.) Ти! (Првим.) А ти си лопов и хуља! (Својим гласом.) Пљус! Пљус! (Шамара по ваздуху док и самог Јеврема не ошамари. 3атим звони силно.) Мир, мир, господо! Молим, чувајте достојанство овога дома!

Та већ знаш ваљда толико. ЈОВИЦА (полазећи): Знам. Не брини. Тешко је мени било говорити док сам био уз владу, а сад — не брини, умећу ја. ИВКОВИЋ (испраћајући га): Е, па хајде, не губи времена.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Био је помало, што наши кажу, кафански човек, и то већ поодавно. Још док се ђаком специјално бавио народном економијом, одлазио би у мале и сниске кафанице да ту на лицу места опипа било,

! А нешто му је унапред на зло слутило да су и ови нови његови сељаци сушти »Вандејци«, и да ће грдне муке имати док их из политичког сна и мртвила пробуди и до оног степена свести доведе до ког су, хвала труду и заузимању његову,

Затим извуче једну, па се и сам трже кад јој прочита наслов и стаде се окретати и гледати, док се не заустави на фамулусу, усправи се и обиђе једаред око њега. — Еј, море, јеси ли ти писмен?

плану, ако је још и то нужно и да вам напоменем у овој нашој веселој земљи где је и данас још много штошта без плана, док се једине кафане и механе већ од неких тридесет година најсавесније по плану зидају.

Нарочито је позвао једнога молера из вароши, па му је овај измалао целу механу. Лепо га је хранио и држао код себе, док му није све свршио, па га је онда исплатио часно и поштено.

уз дирек, кад је онај јурнуо на њега, и остао је на багрему све дотле док нису приспели сељаци и бика одвели. Но иако је од бика побегао, јер је бик један бесловесан скот, од газда-Ђорђа се

Тако га једнако беспослена омладина дирала, док се човек не одби од механе, па неће у њу да га, вала, баш и сами председник позове. А има још и других слика.

се више није смела враћати, него се потуцала тако од немила до недрага, из места у место, као рђаво адресирано писмо, док није дошла у Београд, а одатле заредила по Србији.

А она узме тако плетиво, па седи у механи и води рачун од потрошеног пића. Док је она ту, нико није хтео, а није ни могао онако муфте попити и однети што, јер она је чувала газда-Ђорђев мâл као

Мало је заобишао, а могао је раније стићи, али ништа не чини; бар је дао прилике да вас за то време, док је он полако дужим путем ишао, упознам с кафаном, једиком и персоналом ћир-Ђорђеве механе.

— »Не, нећу вас оставити, добри људи!« — мишљаше Срета идући дома. — »Напред! то ће ми бити девиза, док од ове Вандеје не начиним Жиронду!« Дошавши кући, затече Максима где се наслонио на сто па хрче као да струже чутуре.

— вели Максим, па одломи пола сомуна, седе доле и примаче кајгану. Док је Срета увртао браду и крупним корацима ходао по собици размишљајући и снујући планове, дотле је Максим захватао

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ШЕТА СТАРИ ПРОФЕСОР У недељу поподне, кад се све смири, Када под стрехом заспи кавгаџија петао, У такву недељу, док невидљиви ветар пири, један стари професор на улицу ишетао.

” И док јој је намештала на хаљиници брош, Додала је још: „Чика-Мити прво кажи: Добар дан. Сачекај у реду, Немој се провла

! У неко црно доба, на крају улице, Плану боја познате хаљинице: — Ево Цице! И мама, која је очајавала све док је зној не проби, Стално измишљајући непознате кривце, Брзо се размаха по спаваћој соби И покупи све изгубљене

Четири сата? Каква четири сата! Оно јесте, стајала је једно време поред пута, Док су се дечаци-рвачи хватали око врата, И то је трајало — па... једно четири минута.

Тролејбус сад јури, не трепћући, Силази на трг стреловито, право, Сунце, с њим, језди у истом смеру. И док Жућа одлази кући , Неко би могао рећи: „Браво!” Старом и добром кондуктеру.

Онда је дошао месец, однекуд — из иностранства Да види чувеног поглавицу док спава. Хрче ли? Ох, не! Најотменији у селу, Он спава нечујно, као јагње, и тише ...

Жетеоци, у Гружи, певају стару песму, Док плева месечине изнад гумна дрхтури. У Ђушиној неко није заврнуо чесму Па мали млаз воде беспомоћно цури.

Необријани скретничар поздравља касне возове. Њега врло боле кости: промениће се време. Уопште, док месец небом ровари, Необичне се збивају ствари. Прошле ноћи, страшан се топот Чуо чак до у Сопот.

Уопште, док месец по небу ровари, Дешавају се чудне ствари... Кад сам био мали, О једној сам ствари мислио сто пута: Шта би

— А међ уснама му, стално, по седам-осам ексера, Јер пенџе кад се укива нема радње потпуне Док се сваки клинац не олиже и не опљуне! Толико озбиљности!

Такав посао обавља ноћни чувар Запослен у складишту ил на градилишту. Ноћу му, покрај ватре, ништа не мањка, Док скачу пламенови црвенокљуни... Цене стално расту, пензија танка, Па за живот ваља однекуд да се допуни.

Кад огладни, наједе се пасуља и кавурме И слуша псе док лају до на крај Карабурме. Једном руком захвата храну, другом држи маказе Које и саме, по новинама, сагрешења

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

то да она рађа живе младунце, ситне као црвићи, И то у блату у које они одмах по рођењу улазе и у коме остају заривени док не одрасту толико да могу бегати од риба грабљивица којима би служили за храну.

слатких вода у море, да се само у мору расплођавају и да младе јегуљице улазе из морске у слатке воде у којима остају док довољно не порасту. То је било једно стварно откровење и значајан први корак ка расветљењу јегуљине мистерије.

по рођењу, почетком пролећа, растури се у мору, па онај део што допре до ушћа река улази у ове и иде реком узводно док не наиђе на повољну стајаћу воду; 4˚ да и мужјаци и женке после мрешћења угину.

Данска влада наручила је за тај циљ нарочити брод, удешен и опремљен за таква испитивања, а док он не буде довршен, једна данска поморска компанија ставила је Шмиту на расположење један свој омањи парни брод

Тако је, док је још припремана нова експедиција, сакупљен доста обилан и поуздан материјал за проблем јегуље; подаци су одмах

При своме изласку из Мексиканског Залива она има температуру од 320; за све време док прелази Атлантски Океан, од америчке обале до европске, њена је температура непрестано за 9−10 степени више од

Пигмент, који се појави на кожи јегуљице, учини да јој леђа добију затворено зелену боју, док је трбух отворено жуте боје. Тело се издужује, кретања животињице постану живља; пераја се јако развију.

Пигмент се постепено распростире ширећи се од леђа ка трбуху, као што показују слике под бр. 4. За то време, док се пигмент распростире, тело се скраћује и губи у тежини.

Једне се пењу на север и допиру до 70˚ северне ширине, док друге силазе на југ испуњавајући топле воде Средоземног мора, јужне Европе и северне Африке.

Осим тога, пастрмке све више у свету нестаје, док је јегуља и данас тако исто распрострањена и многобројна као што је била и од вајкада.

Чамци се врло брзо напуне, истоваре се на обалу гротла, враћају се на понован лов, и то тако траје по дан-два, док јегуља одједном не нестане, да се кроз одређено време опет помоле и сакупе из неких тајанствених рупа и испуне гротло.

је поменуто да се при улажењу из морске у слатку воду мужјаци јегуље радије задржавају у доњем току и на ушћима река, док будуће женке у већем броју иду даље уз воду тражећи своја пребивалишта. Са тим се тврђењем не слажу сви природњаци.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Сад на разбојишту лежи леш до леша. Племићи и себри. Лежи страшна смеша. Ноћ се хвата, Само муња каткад блисне. Док последње жртве стари крвник веша, Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Тако сам и ја ево већ три ноћи Блажен и бујан, док се песме хоре, У музици, у цвећу, и самоћи, Сисао срећу све до саме зоре.

СЕТНА ПЕСМА Дошло је време кад нам коса седи, И наша чула постепено грубе. Стојимо тако скрушени и бледи Док нашу старост објављују трубе.

О дај ми, драга, да на крило твоје Положим главу уморну, да сада Слушам. док бљеште на западу боје И вече као црно крило пада, Као у шкољци хуку морских вала У нашој души, где ће одсад расти Низ

ЉУБАВНА ПЕСМА Шуме бокори цветног јоргована, И ноћ звездана трепери, и жуди За бујну љубав, свету богом дана. Док месечина насмејана блуди, Шуме бокори цветног јоргована. У таку ноћ је пожудну и страсну Изолда некад чекала Тристана.

Она мене чека Ко некад плава Изолда Тристана. Стрепи, и слуша топот из далека, Док месечина насмејана сија И ћув мирисни заносно ћарлија У бокорима цветног јоргована!

Ал̓ не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: ћути, Остави душу нек спокојно снива, Док крај нас лишће на дрвећу жути И тама пада врх заспалих њива.

Подигнућу главу своју поносито, И као мујезин с танког минарета, док пода мном шушти непрегледно жито, И на месечини плави кукољ цвета, Узвикнућу громко кроз пределе неме, Да обузме

живот дајем, Прилазим теби пун побожног страха, Посрћем, клецам, докле ме привлаче, Ко провалија тамна и дубока, И док страсним преливима мраче, Твоја два црна неумитна ока...

и вољених људи, Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада Као бик погођен зрном посред чела Што у напорима узалудним пада Док из њега бије крв црна и врела...

ме давно гуши, Осећам под сјајем ове прве ноћи Како се у мојој обновљеној души, Уз веселу песму раздраганих гнезда Док шушти топола и мирише липа И радосно небо месечину сипа, Тајанствено рађа ново јато звезда...

— Док тако тобом са бледих висина, Ко предзнак тајних и кобних открића, Безгласно струји хладна месечина И болна благост умир

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Вук Мандушић и Вук Мићуновић започеше с Хамзом капетаном око вјере нешто поповати; док одједном они загустише, уљегоше у крупне ријечи.

ВУК МИЋУНОВИЋ (шапти на ухо сердару Јанку) Овај држи за реп аџи-Аџа, и пуштит га задовијек неће док погине кучка али жрвни. СКЕНДЕР-АГА (Види Вука ђе шапти; није му мило) Што је ово, браћо Црногорци?

КОЛО Три сердара и два војеводе са њихово триста соколовах, соко Бајо су тридест змајевах мријет неће док свијета траје. Дочекаше Шенђера везира уврх равне горе Вртијељке и клаше се љетни дан до подне.

КНЕЗ РОГАН (шапти кнезу Јанку) Не питај га, аманати, за такве ствари, док се није што изблејâ. ЗОРА ЈЕ; БУДЕ СЕ И ДИЖУ. ОБРАД Да ви причам што ми се приснило.

Народа се бјеше много дигло, као некуд да крсте носимо; сунце пече да очи искоче, и тврђа је кудијен идемо. Док сидемо кâ на ово поље, починемо под једну јабуку, испод које и поточић враше.

Ондена се мало не покласмо, и сад дрктим од његова страха! ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ Ја по сву ноћ пртљам и снијевам; док се дигнем, ја све заборавим. КНЕЗ БАЈКО ЈЕ СЈЕТАН, И ВУК МАНДУШИЋ; ОНИ ДВА НЕ ХОЋЕ НИШТА ДА ПРИЧАЈУ.

Што јуначки људе не смакнете, што им такве муке ударате?“ Док Грбичић мени попришапта: „Немој такве говорит ријечи, не смије се овде право зборит. Твоја срећа — не разумјеше те“.

пањеге, цијеле се напуни народа, тако исто и кућа остала; свуд могаше из зида виђети ђе вираху кâ миши из гњ'језда. Док се једна подиже завјеса, трећи дио од куће отвори. Боже драги, ту да видиш чуда!

Боже драги, ту да видиш чуда! Ту измиље некаквога пука, то ни у сан никад доћ не може, сви шарени као дивље мачке. Док их стаде по кући кривања, ђе ко бјеше запљаска рукама; ѝмах мртав паднут од смијеха!

Они жене у чељад не броје, но их држе кâ продано робље. Они кажу: „Жена је човјеку слатко воће ал' печено јагње. Док је таква, нека је у кућу; није л' таква, са њом на улицу!

Залуду се недружина друже, све некакви приговори стари: Милош, Марко — Мујо и Алија! Приправља се, док одједном пукне; већ превире кȁпа на све стране.

Кад помислим и ја какав бјеше, распале се уз мене пламови! ГЛАВАРИ СЈЕДЕ ОКОЛО ВЕЉЕГА ГУВНА И РАЗГОВАРАЈУ СЕ, ДОК ЕВО ТИ ТРИ ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ОЗРИНИЋАХ. ЦУЦАХ И БЈЕЛИЦАХ. СВИ ПОСЈЕДАШЕ ПРЕД ГЛАВАРЕ И ДРЖЕ ДУГЕ ПУШКЕ УЗ РАМЕНА.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Чак је неке, причало се, и убијао. За све време док би он путовао по Турској, по трговини, а обично би се целог лета тамо бавио — он би се овамо по родбини једнако

Сигурно је то била она, мати, јер зна он да, док није сина родила, она се жива није чула. Истина, ни тада, са сином, није смела да му се на очиглед противи, не изврши

Грдан је новац морао да дâ док се венчали. И после, као зато што се тако близак род узели, говорило се да је она увек била повезане главе, која ју је

Њене сестре одавна то некадашње богаство прежалиле и поудавале се за ситне трговце, бакале, већином скоротечнике, док се Софкина мати, Тодора, од свих тих сестара одвајала. Била више мушко него женско. Вижљаста, сува и црномањаста.

После, док би мати намештала горе постеље, отац би остајао да пијући лешкари. А често, испрва тихо, за себе, доцније јаче и

— Добро, добро. И не могући да издржи, док не оде и не изгуби се на капији, сав срећан, понизан, чистећи око себе по својим хаљинама, а нарочито ципеле, и

и као улагивали су јој се, што су хтели тиме свој родбински дуг према њој да одуже: да је бар сада угосте, почасте, док се та несрећа није догодила, да, када том несрећом буду растављени и немајући када о чем другом да мисле, бар их она,

Само што јој нестало оне гојазности и сувишности меса, док | све друго на њој непрестано је све лепше и изразитије бивало.

И то морао као толико да их моли док су му они допустили да ту подигне неке своје магазе. Дакле, та већ очигледна сиротиња није толико плашила матер

гостију, истина најужих, само из комшилука, морао се човек облачити и тиме као улазити, појављивати се у живот, док све остале дане, целе зиме било је сасвим мирно.

Онда би почела да иде не знајући зашта и чисто да се вуче као болесна... док, а то одједном, изненада, сву је не обузме оно „њено“: снага јој у часу затрепери и сва се испуни миљем.

— поче се она нећкати силазећи низ степенице. — Иди, иди, дошао неко! — поче је журити мати. Док је Софка ишла путањом поред бунара ка капији, да отвори, виде како јој мати хитро сакри тепсију са пшеницом и

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Свет покоја вечног чека дане. И док ћуте звезде, стазе, руже, Ја их жалим, оплакујем, волим; Искидане мелодије круже Мојом душом наивно и боно.

За све које волим — бол и страва, Немир живи; а њих можда трава, Мир жељени с неба чува плава; Док тог срца у златној самоћи, Које досад невоље су тукле, Не покрије величанство Ноћи Развејане акорде умукле.

И бисер дробни на крилима ноћи Са јасних звезда падаше полако, Док ћутке, мрачне као смртни греси, Црне су сени пратиле ме тако, Брзо и страсно по глувој самоћи; А сетно небо нека

Верујем у нâг живот што звук напуклих ваза Даје, у чулност своју и нагон што нам слéде И што нас гоне, муче, док не испију снагу И оставе нас, најзад, уморне, мирне, бôне, Осетим и ја, каткад, чистоту срца благу, Лајички живот,

Све ће тако, најзад, да се стиша У последњу јесен једног дана, Стална, ситна док засипа киша, Уз одјеке црне песме врана.

к’о сто црних руку, У шиби кише из врта се пружа Прозору моме, где последња ружа У болну јесен жалостиво вене, Док монотоно допире до мене Звук капи које о прозоре туку.

Испратићу те, душо моја лепа, С немарном мином и осмехом лажним, Док се у мени старо срце цепа, С погледом можда неприметно влажним.

Јоване! кола, за станицу – брже! ТРИЛОГИЈА Као љубичица украј пољског жбуња, Све док дневна светлост тихо не малàкше, У мени полет, цела снага куња, А срце бије све лакше и лакше.

Чудно се коло страсти тада води Уз златне харфе и песме на лири, У лепој, чедној, поноћној слободи, Док ћелав месец изнад кућа вири.

Убледеле звезде жалостиво сјáје Саучешћем, док се, нечујно од света, Живота нашег трилогија даје, Велика, дуга неколико лêта.

у прашини, Кад буду изашли на сунце филистри, И драге ноћи крај буде тишини, Ја ћу, к’о често, по познатом путу, Док на трг буду ишли људи, жене, С негодовањем, у старом капуту, И с изнурењем ноћи пробдевене, К’о ноћна привиђења у

даси, Хладан ветар креће скелет голих грана, И долазе тужни, нелагодни часи, Кад спомене плаве препокрива слáна, Док у јесен ову на хладној тераси Вене цвеће прошлих и садашњих дана.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Та дошли би већ с онога свијета, сакрррамент!“ Ох, грознијех тих њеколико тренутака док се попеше уз узане степенице бедема! Сад јасније чуше звеку оружја, покличе, швапске команде, зачињене сапраментирањем.

Већ око подне народ се разиђе; неколико оближњијех Примораца и Катуњана врзло се по граду док сунце наже, па и они упутише се к црногорскијем вратима.

Мичу се грају, нукају се да налазе, али се тај грунак не расипље док се не начме. Један обавија главу чалмом, вјеша дугу пушку о раме, огрће се струком, пуни симсију, креше огњилом — а то

Својим крупним грахорастим очима гледаше расијано; видило се да се нешто дубоко замислио. Док тако стајаше, нико не спусти очију с њега.

„Ево нас, сердару, твојијех брата, да ти тугу из куће ишћерамо, јер, богами, нити нам је Божића ни весеља док је теби тако!“ рече онај што бјеше најпрви ушао, окошт човјек, средовјечан, црнијех великијех брка.

“ „Нити ће, стрина, док се под овијем шљеменом нешто не измијени!“ рече Марко и погледа значајно своје другове. „А што већ да мудрујемо и у

“ То је Божо најприје рекао, а затијем разведе на дуго, и потанко исприча све. Док је божје дијете говорило, Отац му и сви небесници не сврнуше очију с њега, нити уха гдје друго обрнуше; заборавише да

тебе, синко, њу ће овај снијег, бар за њеко вријеме, одбранити од њенијех крвника; мирни ће бити ти мученици барем док се земља не заодјене листом...“ Небо се разведри а снијег се слеже. За мутљавим даном настаде чиста ноћ.

магле, као големи, сиви таласи, ломљаху се низа страховите херцеговачке и црногорске стрмени, повијаху се пољанама, док не застани гдје у ждријелима и увалама, али се разаспи по мору. Сунце је то јаче гријало врх распуштенијех стихија.

“ њему ће Крцун. „Рад би ти, Крцета, да је зборим а да ти једеш, јер нијеси злопитан иако си лакосан. Причекај док се накљукам и ја!“ Доста би шале, нека буде и мало збиље, па да се лијепо поразговарамо!

Овај пед земље што га шака вас чепље, срце је српскијех бановина, као што сте и ви цвијет народа тога, па док је срце здраво да ако не погине ни тијело...“ „Е ма лијепо ли збориш, Јанко! Не чух те тако до сад!

Тако су ишли некијех двјеста корака, док стигоше у неку лијепу дугодолину. На сред ње Оташ се устави па махну својима да похитају.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Стиховане пословице могу да буду развијене у читаву песмицу и шаљиве каквоће (Ој рогозе, мој добри рогозе, држи воду док мајстори оду!; У Штеде до греде; У Радише свега бише, у Штедише још и више).

коза окози двоје јарића, па од једнога кожа доспе на бубањ, а од другога на јеванђеље“; или „Међеду су уши извукли док су га на мед навукли, а док су га с меда свукли, и реп му и уши откинули“; итд.

па од једнога кожа доспе на бубањ, а од другога на јеванђеље“; или „Међеду су уши извукли док су га на мед навукли, а док су га с меда свукли, и реп му и уши откинули“; итд.

Ташуњаљке су такве дечје песмице које се казују детету, док му се ручицама удара длан о длан. Обично почињу са „ташун, ташун, ташана“, по чему их и називамо „ташуњаљке“, али могу

, брзаличке говорне фразе могу да послуже као поправна педагошка мера. Б) ЗАГОНЕТКЕ Док је код брзалица циљ да се да правилан, брз и смишљен, обично трипут узастопце поновљен изговор, код загонетке је сврха

Дабогда сам не знао, а другог да не питаш! Дабогда не умро, док не измерио небеске висине и морске дубине! Дабогда омастио својим вратом личину!

Дабогда омастио својим вратом личину! Дабогда не умрла, док те муха са стôца не оборила! — Ова клетва има два значења: кад је каже унука баби коју воли, — она изражава жељу да

Понео га ђаво на рогове! Пропао се на њега Содом и Гомор! Рђа га убила као чавао на путу! Рђом кап’о док му је кољена! Своју дјецу на огањ некâ! Сува га муња покосила! Сунце га не грејало, док мене не видио!

Рђом кап’о док му је кољена! Своју дјецу на огањ некâ! Сува га муња покосила! Сунце га не грејало, док мене не видио! — (речи којима девојка тајно заклиње момка који за њу не мари, да би се њом занео).

Пссс! Наш кулаш! Наш кулаш! Наш кулаш! — гракће гавран у лету. Отићи ћу — чак, чак, чак, и доћи ћу — сад, сад, сад, док попијем — каву, каву, каву! — казује ћурка кад иде да снесе јаје. Попу рог! Попу рог! Попу рог! — гуче грлица.

— Тешко је добро видети, а ласно га је познати. — Не би било добро, да је увек добро. — Добро се не позна, док се не изгуби. — Доброме хату сто мана ваља, а рђавоме једна не ваља. — Онај ми је брат који ми је добру рад.

— Матор се коњ не учи играти. — Чему се млад научи, стар се не одучи. — Човек се учи док је жив. — Ствар која уди, учи. — Учећу човјеку карара нејма. - Што дед мисли, то и унуче.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

А оваке народности 3 треба купити, док се нијесу просвјештенијем и новим модама загушиле и искоријениле. Пјесме, загонетке, и приповијести, то је готово

Дијете стане доносити воду, и ћосо почне помало закувавати; тако мало по мало док се све изамеље, и ћосо све брашно закува, па онда умијеси једну велику погачу, па разгрну ватру, те је запрећу да се

Сад ја почнем мислити, како ћу се попети на небо, док ми паде на ум оно моје просо, што се просуло у море. Кад тамо дођем, а то оно пало на влажно мјесто, па узрасло до

Сад се ја забринем, како ћу сићи на земљу! Док ми падне на ум, да ми је дугачка коса: кад стојим, до земље, кад сједнем, до ушију, па узмем нож, па све длаку по

“ — Онда Еро: „Ама чујеш ли ти, ефендија! што ја кажем: моја крава убола, твоју краву.“ — „А а! море! стани док погледам у ћитап;“ па се сегне руком, да довати ћитап, а Еро те за руку: „Нећеш, Бог и Божја вјера!

ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца.“ И тако им прође читаво по сата, док се освијесте, и виде, шта је. Онда Турчин потрчи, на врат на нос к воденици; кад тамо, али оћеш!

Цар пошље другога везира; али говедар каже једно те једно: „Док царев син (вели) не научи какавгођ занат, и не донесе ми своју рукотворину, дотле нема ништа од пријатељства!

“ Кад се и овај везир врати, те каже, да говедар неда ђевојке, док царев син ке научи занат какавгођ (само нек је занат); онда царев син зађе по чаршији, да гледа какав је занат

У том му падне на ум, те пљуне на земљу, и од његове пљуванке постане сврака, да му чува сунце, док он зарони и изнесе у зубима мор - | скога пијеска. Како ђаво зарони, а св.

Један вели: Зла жена; други вели: Зла година; трећи вели: Зла ћуд и т. д. Док један повиче из буџака: „Турске ми вјере!

24. Двије чавчице напоредо стоје, а једна друге не види. 25. Девет баба по леду се плаза. 26. Док се отац роди, син по кући оди. 27. Дрвена кучка у потоку лаје. 28. Дрвено тело, гвоздени зуби, камен прегризе. 29.

А оваке народности треба купити док се нијесу просвјештенијем и новијем модама загушиле и искоријениле.” „Пјесме, загонетке и приповијести, то је готова

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А у ћелијама вашим коленопоклоњења да буду док се молите. Чуваћемо ово било када је бденије, због труда од њега, и још дванаест дана од Христовог рођења и у Новој

И тако сви са похвалом и у веселу духовном сну предајте се, све док подеклисијарх, часовник чувши да избија и по томе сазна да је право време, игуману не дође и потребну од њега молитву

певате Трисвето одмах после деветнаестог и двадесетог псалма, и после обичних тропара и „Господе, помилуј“, пазећи да, док се ово поје, и сâм јереј треба да обиђе цео божаствени храм и све окади.

ГЛАВА 7 О душеспасном исповедању Ко се не исповеда неће бити причешћен по заповести Господа Бога Сведржитеља док не дође себи и оцу не исповеди сва сагрешена и штетна дела.

Не устремите се стога у рат, по својој вољи радећи, него у заједничком мишљењу и умовању изаберите изабраног. Још док је игуман жив треба изабрати изабраног.

самоуверени и бесрамни покажу, па се ни Божијег не боје суда, него лепо манастирско растачу, непричешћени да буду док од овога не одступе.

А увече на панихиди дати свој братији по свећу да певају док стоје над гробом. О Анастасијиној панихиди. На такав начин треба да појете и на дан блаженопочивше, која је била

12, 2) тако и ја о себи говорим: ако шта и примих од тога реченог — не знам, Бог зна. Јер проведох у манастиру док не сабрах ваше у Господу љубљено стадо, пошто је мојој немоћи не мало помогла Владичица наша Госпођа Богородица и

А увече на панихиди дати свој братији по свећу док стоје над гробом, и свима који су обучени као јереји. На такав начин треба да појете и на дан успомене

нашу, и помоћу Божијом и Пресвете Владичице наше Богородице, колику моћ имађах, не облених се, нити покоја дадох себи, док све не поправих. И Божијим потпомагањем додадох вам у дужину и ширину, што свима знано би.

И други већи подвиг узе и потруди старост своју, и мене, ако и недостојног, са собом имајући док сам му работао. Као што овде обнови и устроји све, тако и то место свето подиже, да нас ни тамо обновљења И помена и

Говораше им: „Проведите код мене док тело моје, светим и часним вашим песмама опевавши, не погребете!“ А блажени старац од седмог дана па све до покоја

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Могу да ти пролонгирам док трепнеш! (Улази Госпава) ГОСПАВА: Шта се овај волико раскокодако? Дајте ми нешто да попијем! ЦМИЉА: Шта ћеш?

МИЛЕ: Добра ова Госпава, кад је погледаш! СТАВРА: За мој укус је мало превише кабаста! МИЛЕ: Нема женске док није карађорђуша! ГОСПАВА: Ша је, да је, мени лако није опслужити наке муштерије!

Шта бисте ви, што не седнете, има где! СКИТНИЦА: Само би нешто да припитам. ИКОНИЈА: Сачекајте док послужим. ЦМИЉА: Има и брак из љубави! Обадве купус? ИКОНИЈА: Обадве. Па шта из љубави, и то се офуца.

Ако вам није тешко. ИКОНИЈА: Што да ми буде тешко! Могли сте нешто и попити, док стојите! СКИТНИЦА: Други пут. А нисам вам за пиће, имам јетру. Немојте да заборавите. А ја ћу још да навратим...

ЈАГОДА: Закаснила. Сад идем да га нађем. Прво свратила да се мало приберем. Да ја пожурим, док није лего и заспо. Колко пљушти, има све редом диструне! Лакуноћ! ЦМИЉА: Лакуноћ...

Распродаја купаћих костима! У излозима поново кишни мантили! Прошло лето! ИКОНИЈА: Док трепнеш, све те мимоиђе! АНЂЕЛКО: А после мало навратим и „Код коња”... ИКОНИЈА: Само ти фале још они дрогирани!

ИКОНИЈА: Јаја имам одлична, и то сељачка! Спремиде, Цмиљо! АНЂЕЛКО: Да се ја онда распремим, док јаја буду готова! (Излази) ЦМИЉА: Згодан овај! ИКОНИЈА: Није да га узмеш за пелцер!

Снег напољу сипа кано вуна, код нас бојлер, зимница, фуруна! Док он гледа фрижидер са храном, трудна штрикам пред теве екраном!

Док он гледа фрижидер са храном, трудна штрикам пред теве екраном! Док он меша цемента за цокле, кувам супу, ринфлајш и шненокле!

(Улазе Иконија и Анљелко) АНЂЕЛКО: Врло је важно да сазнам нешто о Трифуну! ИКОНИЈА: Трифуну Трипковићу? Док ти, драги мој, трунеш по робијама, та цвећка фарба бркове! АНЂЕЛКО: Могло би и да му приседне фарбање бркова!

АНЂЕЛКО: Затрпали га кантама! Склањај бре ове канте са човека! ЦМИЉА: Да зовем хитну помоћ? ИКОНИЈА: Док стигне хитна помоћ, човек диструне! АНЂЕЛКО: Ала је овај удешен! ЦМИЉА: Па то је онај матори!

ЦМИЉА: Полако, јауче, боли га! ИКОНИЈА: Него шта, него боли! Ајде, не бој се, ја сам! Фала Богу док боли, а кад престане... Па подувати га, мајку му, ниси богаљ! Дај да га склонимо с ове кишетине.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

СЛУГА (долази с лева и стаје под доксат): Да отворим капију? Коње и кола да изводим? МАРИЈА Не, не смеш, не смеш. Док се он не дигне, он не обуче, и оде — не смеш ништа.

МАРИЈА Како »не знаш«? Ти бар знаш. Знаш да када он дође, да се не сме ништа по кући, да се лупа, док се он не пробуди. И када знаш, бар ти ћути.

ЈОВЧА Како деца? ВЕЛА Здрава су. ЈОВЧА Како онај твој? ВЕЛА Па ти, тато, најбоље знаш какав је... ЈОВЧА док га нисам оженио тобом, ја сам знао какав је, али сада ти треба да знаш...

Не може се више, сестро, мора, мора да се каже... Ја теби лепо говорих: Гледај, гледај док бата Јовча није дошао, стежи га, не дај му да се толико проневаљали; али ти: Не могу, шта могу ја?

Само све оне гледају да те преваре: док је немаш, не узмеш за жену, мислиш да је она Бог зна шта, да је она то што мислиш, желиш, сањаш, а кад оно после —

Тако се преда мном брчкају, купају, свлаче и облаче... И хтеде да се излуди, да се пресвисне, док једне ноћи... МЛАДЕН (излази, унезверен).

ПРВИ ПРИЈАТЕЉ (свирачима, сеоским са гочем и зурлама): Ви ту доле, пред кујном. Одморите се. Док затреба. С нама само тиха свирка. Је ли тако, пријатељу? ЈОВЧА (трза се): Да, пријатељу.

) Подрум отварајте! (Свирачима): Ракију, вино, све да вам се да, не чекајте, одморите се, док... (Пријатељима): Овамо!

А деда -Трифунове чаше и зарфове стамболијске! БУБЊАР СЕОСКИ (док се други свирачи намештају пред кујном, улази у кујну и завирује лево и десно, враћа се к својима слежући раменима,

(Пријатељима које пропушта у своју собу, поред Софије која подиже свећу уз врата и крије лице): Сад ће она, мазнуша, док се спреми, удеси! (Улази за пријатељима да их тамо размести; за њим и свирачи. Врата остају отворена, осветљена.

пред биљекташ до степеница; држи узенгију, и чим Јовча узјаше, трчи и отвара капију, коју одмах и затвара за Јовчом. Док се топот узнемиреног коња губи улицом, слуга трчи до кујнских врата и виче у мрак): Оде газда!

танком, фином шамијом, тако да јој се виде само очи, крупне, сјајне, живе; поглед јој је умиљат, нежан, чежњив, док је Јовча у почетку гледа нежније; доцније, кад плане Јовча, поглед јој је унезверен, престрављен; у држању се види

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Око четрдесет година не двоји више; види да није најпаметнији био, обаче намерава и нада се да ће се исправити, док и старост дође. Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут!

љубави, облекчаћу прси моје јавивши свету моје припознанство и благодарност к њима; спомињаћу се њи[х] и љубићу и[х] док год душа моја, сиреч до века, и нећу престати желити да милостиви бог учини вечно награжденије њи[х]овој доброти.

не могући право о ствар ма судити, старије и искусније од себе не хотећи слушати, мора бити задуго тврдоглав и упоран, док год не удари гди главом о дувар, падне у несвест. „Ха, ха, не тамо!

„Ха, ха, не тамо!” — почне сам себи говорити, срећан ако се то не случи касно, док се | јоште може вратити и на прави пут упутити; иначе, идући куд не зна, мора у целом животу злополучан бити.

Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш. Док је тај восак јоште мек, ласно га можеш претопити, прелити и преобразити.

А мој љубезни читатељ само нек’ чека док сву ову историју од краја до краја очита, јер ће само онда моћи о свему управ судити.

Моја срећа те и[х] нисам чуо док сам млад био, јер се никад не би[х] смио додирнути прсију моје младе, него би[х] им се морао клањати као икони; сад,

И, ево, како ти се увео савршени и општи обичај док су се људи и народ обикли мислити да у неженидби стоји велика светиња.

Но, док мене моја савест не обличава, ја се никога не бојим. Боље би много било да нису никад били тако богати с анатемама.

А од жене ваља да се чува као од живе ватре, и да бежи од ње док је год жив, без сваког обзира; име ни [х]аљина женска да му никад на памет не дође.

Но, ваља трпити док народ тако [х]оће.” Архимандрит бездински: „По Вашем говорењу, господине, ваљало би колио данас истребити све

Људи су сами, како сам више рекао, почели у манастире давати, препоручујући се монахом на њи[х]ове молитве, док су се и они обикли узимати и молитве своје продавати; што ко има, оно и продаје.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

С лијеве чачурак њеки, сух, испијен, а на кукасту му носу стаклени прозорци. Обојица зачаврљаше размахујући рукама, док, у њеке, старкеља извади кутију и пружи је стрицу, а стриц узе међу два прста црна пепела из ње, шмркну га и кихну.

А није лако чувати гуске, брајко! Прије свега, триба свакој да надинеш име, јер ти ни једна јутром неће изаћи док је не зовнеш по имену.

да иђеш прид њима овако (показа му како ће се гегати), ако ли која утече низ рику, мораћеш трчати за њом низ обалу док је не сузбијеш. Послије тијех упутстава уђоше за ђаконима. Уђоше у пространу дворницу, у којој бјеше велики сто.

Све то бјеше красно у јесенском ведром дану, те Бакоњине очи летијаху на све стране док се не уставише на грању једног стабла усред врта. — Исусе мој, шта ли је оно? — запита сам себе Бакоња избуљивши очи.

Послије њеколико, онај други поче да чати, а први да гледа, док гвардијан не забобоњи њешто, нашто се ђакони поклонише па и они сједоше за сто. — Мали Јерковићу!

У фратарској трпезарији час би се дигла граја, час би се смијали и шаптали, док опет заврдаше столицама, опет зачаврљаше молитву, па изађоше.

Кувар изнесе из те собе у предњу једну пустину, покривач и кожни подглавач, које предаде Бакоњи. Док је то радио, он и фратар говораху талијански. — Таа-ко! — рече најзад Брне зијехајући.

— Чуј до краја! — прекиде га Бакоња. — Мени се сажали за тобом, па стадо молити стрица: „Немојте, дујо, док се ја не састанем с Кењом. Ко зна, може се све то још на липе свршити, а може бити да је Кркотић најмање крив.

А ако вра одмах не надме образе и не прегне главу, онда Бакоња чека док то буде, јер без тога нијесу се раздвајали јутром.

Гледам, гледам, док ми се очи понише пут гребља, а, тамо, он помолија главу прико зида, а издрељија оволике очи у менека.

Дундак заплива, држећи једном руком мотку са гуком хаљина на врху. Сви сачекаше докле он преплива, док се обуче и отиде у село. — Ближи прековођани, како већ видјесмо, пошли бјеху за Срдаром и Бакоњом низ воду.

“ „Што је то, што?“ — пита горњак, већ приплашен. „Буна брате!“ реко вукући га за руку. „Бижи, док си на вриме. Солдати убијају кога год сриту. Не чујеш ли пушке? Јето се примичу.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

О ВРАТИ СЕ О врати се у собу Из блата под бели кров. Глупи те уморио лов По пољу и по добу. И све док живи у дубу Безгласни тихи црв Нека се и твоја крв Повуче у мук. А трубу Младости нек затрубе Други за друге и грубе.

Низ тебе сав крвари Медвед са венцем од иња И слепе слонови стари. Препун си змија, мајмуна. Док негде у дну тек тиња У сетном сну златна куна. НИТИ Једном нас ту, где нас има, Неће бити.

Нема куће у ветру, зида, лупе врга. Где је велики дан и ми сред њега мали, Огромни торањ и сат који нас прати Док бежимо на Тису коју злати Иловача са сунцем где су вали? Куд склизну тај свет?

Куд склизну тај свет? Као да оде Тисом Одроњен, ногом, комад иловаче. Гледамо за њим док вода га растаче. Гле — стоји још све то ал с танким обрисом: Ту је и порта и врг и синагога И неки чудни осмех место

Јер ове смо ноћи доживели све Док рушило се лишће око нас на тле. Сад свањива јутро: испражњени свет. Живот ће одсад бити више предах.

Облаци ти кулу облаче у бело. Снег висински: чекаш. Твој стег је твоје чело. ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ Док трепнусмо: ето шта учини сјај!

Ми застадосмо (тек за пуки трен) Ал — ево где стојимо. Тама нас пресвлачи У другу ризу и ми постајемо сен. Док чекамо ко ће низ видик што се мрачи Отићи први од нас, нем, са душом кипа — Ја одох у бол, у себе. Нек лишће ме засипа.

То чуј: пред хладним нечим Небо и земља живински криче, криче. ЈАВА На острву Јави шта је моја јава Док ми небо усијано на рамену спава И док океанска вода чудно плава Песак са жала у себе одроњава.

ЈАВА На острву Јави шта је моја јава Док ми небо усијано на рамену спава И док океанска вода чудно плава Песак са жала у себе одроњава.

Ви нисте жал острвља ког вода опкољава И одвлачи му песак док се умиљава. И нисте знак на мапи што се сном одмотава.

Уснама мичем: далеки двојниче Да ли наше душе још на исто личе? ПОД НОЋНОМ ЗВЕЗДОМ Док о теме лупа врелог сунца брадва Прљав од бусења а подобан ласти У гротло ћу првог кладенца наг пасти Макар ме сломила

Дан се сломи, не ја: слази плава вечер. Док се земља хлади — свет нејасан бива. Небо ми у главу већ звезду зарива Са шиљбоком једне мисли као глечер.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Чик!'' па се дуго, док им не досади, крсте, церекају и буље у најдужу браду коју су икад видели. Други мноме објашњавају брзо богаћење

Рекао је То да ме уједе, помисли Ђорђе, и би му мрзак човек који га прати на свим путевима, док га у недрима жуљи кеса дуката а чопори свиња и џелепи говеда протињу се између врзина ка Дунаву. „Да подмладиш Симку.

“ Очи су му се смејале. Сигурно сам поцрвенео. Тола сасвим тихо, шиштаво звиждуће и прутом пожурује волове. — Док су мала, и мушка деца носе ђинђуве — рече Ђорђе згрчен иза Толиних леђа. — Само су ситне птице шарене.

„Ишчупај неколико длака из главе да остану код мене док се не вратиш. Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.“ Послушао је, тако је рекла и тако га гледала да је морао.

Шта ли је имала да му каже? Она је нешто знала, мислио је често док је ломио зелене симите што су се пушили белим, љутим димом.

Сада се сети да су свињама, док су јеле те симите, из уста висиле зеленкасте жвале. Зашто сам ђинђуве купио? Десна рука одложи пушку, из џепа извади

Петнаест година је прошло, сада, сада ће да врисне пушка. Док га довуку до куће, смрзнуће се. Његов леш косо лежи у тами, наслоњен на њу и покривен њоме. У бради се згрудвала крв.

Да запева у инат свима? Низбрдицом волови пођоше брже, у шкрипи дрвених чивија циче дукати у недрима, док Тола шапатом застајкује волове.

Отегнуте песме на месечини кад је пут раван а шуме из даљине силазе у поља. А одавде, кад је кућа близу, док се уз каву одмара у овој соби, све је сладуњави мирис Симкине ланене кошуље, коју она увек чисту облачи чекајући га да

Отац је њоме, лепом, женио њега да се хвали снајом, зар се мало причало по селу, Док ОН, Ђорђе, лута по свету са дукатима...

Мрзи он те пругасте, шарене свиње, и момцима је рекао да такве не купујер се „слабо гоје“. Док је био млад, неколико пута је сањао ту шарену, искежену главу.

Кад се поново увуче под асуру у лук разапету на колима, док снег засипа пијану дреку рабаџија, Ђорђе поче да зебе другим страхом.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Златопрста је везла и туговала. Бесконачним јој се чинило њено ропство, док једнога дана у кулу не би доведен млади сликар чије је нацрте двораца и градова требала да извезе на свили.

А када Царица одене хаљину, двораном проструја жамор одушевљења, све док неко не рече да девојка крај језера подсећа на лик Златопрсте. Царица гневно набра обрве. — То је ужасно!

Али, још више од растанка, болела ју је мисао да ју је он одбацио и заборавио, све док нису почеле стизати његове слике које је она требала да пренесе на свилу.

Затим је данима путовао не марећи ни за глад ни за жеђ, све док није стигао до куле у којој је везла заточена девојка.

Младић се сваке ноћи, рањавих прстију и колена, пео до врха куле, све док месец није постао велик и блистав. Тада је схватио да је опасно пењати се, јер су свуда унаоколо били стражари.

Ниједна се река још није попела у небо. Боље пожури да стигнеш у долину, у море, док нису почели зимски мразеви! — рече Мајка свих река строго и одлучи да припази на тек рођену кћер.

— Устани и посади семенку расковника, а онда чекај док из ње не израсте плод. Кад се распрсне, прогутај његову коштицу, али га пре тога не дотичи и ником ништа не причај!

И девојчица је ишла: преко брда и долина, преко ледењака и пустиња, постајући свакога дана све већа и све лепша, све док из 3емље Плавих ветрова не стиже глас о врапцу који се претворио у младића и пошао да тражи лепотицу која му је,

Нека мало њима загорчава живот док се не уозбиљи. Зар је мало у паклу ђаволисао? Али, Ђаволку се није остављало друштво у коме се тако лепо забављао.

« уздахну Ђаволак. Више нико ништа није радио. Али зато је сусед суседу смишљао како да подметне пожар. И, док би дланом о длан ударио, плану прва кућа, па улица. Зашишта, запрашта огањ, а градске оце захвати ужас. Шта сада?

Јој, јој! Док би дланом о длан ударио, спаде с девојчице грба, а згрчена нога се исправи. — »Па, ја то сањам? — Ђаволак протрља очи.

— Татага! Татага! — пружала су деца руке ка старици, а ова им се смешила и одлазила у шуму, све док једнога дана не ниче прича да је Татага чаробница. Ко је Татага и шта ради у шуми?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Увек пре подне, док под облацима трају источне светлости. (Кад подне пређе, светлости се распу, одједном крте, по искрзаним фасадама.

Зато је Господар Јеврем тај, уверавао је Вучић, од кога се очекује да спасе династију док народ, огорчен и разбешњен, не узме да је мења. То Карађорђевићи једва чекају.

Није схватио да у рукама, заправо, не држи ништа јер од почетка све држи Вучић, у својим. Док су се, 1838, борили за тај Устав, ништа није примећивао.

Намрштио се, са гађењем: осећао је да ће њихови аргументи морати да га убеде. Али из те се коже више није могло. Док се у интову Аврама Петронијевића возио на Врачар, Вучићу, коњи су касали преко утабаног блата на Теразијама, а над

У младости, умео је да носи главу у торби. Можда и због тога што је имао утисак да га смрт неће. Док је био дете, слутио је да између њега и неба, између њега и шуме постоји тајни договор на тајном језику.

Југовићеве) поред начичканих, тесних, дрвених дућанчића: слушао је речи и реченице које довикују, или мрмљају за себе, док тргују, Јевреји, Цинцари, Грци. Биле су то речи и реченице које одвајкада понављају сви трговци на свету.

Ту је Симина улица пуста и утихла од сумрачности. Пролазници су ретки и, док се провлаче између паркираних аутомобила, мокри од сенке.

Тај банкар, са лицем продуховљеног пацова, обичавао је, док ујутру загледа своје службенике и одмерава им спремност за тај дан (изгледа да је, у свом искуству, већ рачунао са

и yxо, ни о чему није мислио, и, унутра, нека тупост, а ипак је видео светлости на просторима неба, све неухватљивије док траје јунско предвечерје које ће це изгубити, а прашина је сва сањива, а стапају се мириси липе, и шам-дудова, и дивље

Најрадије би да је змајевски цар па да се, на челу седам хиљада змајева, док се од њих рони небо, уз муње и громове, и писку облака, стрмоглаво сјури на Баш-Челика.

И, за трен, док је сенка ту, све се следи а светлости згасну. Чарапић ослушкује бруј од журбе и од нестрпљења, стреса се од мноштва

године. Васа је измакао замци, Марко није; убили су га, из ненада, док је био без оружја. И сам помало змај, без страха, од свих људи на свету Марко је Васи био најближи.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

руку ми јасне гусле тргнут', Моје тело под земљицу вргнут'; Ал' што певах неће пропанути, Након мене хоће останути, Док се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем уздише Е, па дотле, а куда ћу више! Бр.

гусле тргнут', Моје тело под земљицу вргнут'; Ал' што певах неће пропанути, Након мене хоће останути, Док се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем уздише Е, па дотле, а куда ћу више! Бр.

тело под земљицу вргнут'; Ал' што певах неће пропанути, Након мене хоће останути, Док се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем уздише Е, па дотле, а куда ћу више! Бр. Радичевић ИИИ ОНАМО, 'НАМО...

овде где криоце мало Први пут је сретно огледало; Из почетка од гране до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака!

Из почетка од гране до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака! Под небо се диг’о тић и сада; Ал’ весео није к’о некада!

Сунце зађе - паде тама А ја остах сама! Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно! Љуби, грли, док не сване Та већ неси давно! Већ недеља дана прође Како ми не дође!... Јао злато, тако т' Бога, Та како си мога'?! Бр.

Ђ. Јакшић XВ МИЛА „Вина, Мило“! орило се Док је Мила овде била. Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе, Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи.

„И ти паде, брате драги!“ - „Нисам, децо, вас док траје!“ „Је л' ти борба била тешка?“ - „Покушајте, милина је!“ „Шта си хтео? куд си пош'о?“ - „Тамо куд се стићи мора!

Негде далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом, Ал' над долинама док још небо букти, Цвет водени већ је засп'о над таласом. Опет једно вече...

Два грдна Сфинкса према небу златном Стражаре немо и безгласно тако, Док она плаче... А за морским платном Уморно сунце залази полако.

А она чита... док сред ноћи дуге, К'о грдан полип са стотину рука, Стисла јој срце љубав пуна туге, Туге без суза, без речи, јаука.

за мутним далеким, Чезнући тако у тишини јâдâ И опет чита... Бол к'о море расте У мртвој ноћи... док сан жудни, мили, Крилом је, меким к'о паперје ласте, Осени тужну, уморну, на свили. Сама свећа гори у самотној вили.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

носи завјет на олтар вишњега; на њ се буре с јарошћу пуштају, ћерају га тамо и овамо, мучећи га стравом погибије, док га баце у бездну кипећу.

и небесну њену армонију која сладост благодатну лије; глас њен моју душу забуњену божественим стреца електризмом. Док ме неко за руку дохвати и позва ме пријатнијем гласом: „Диг се, твари општег створитеља, те ти хитре наслађуј

“ Поведе ме сретњи дух небесни, како мајка устрашена синка што га води њежно милујући док га себи врати и утјеши; на брежуљак један од топаза изидемо и на њем сједемо. „Ето небо куд ћемо лећети!

“ Напријед ми расказа јављења која ће се у њем показати, док одједном сву небесну сферу прикри шатор чистога кристала, но бијелог и непрозрачнога, заустави теченије лучах,

Колико сам ја посла имао док сам време отео мракама из њинога ланца и тавнице, пуштио га да лети свободно по опширној држави вјечности и по

Грка су ми сва блаженства неба док постигнем моје намјерење и правило друго бићу дадем; не познајем име свемогуће, с којијем ми толико грозите.

војници, вјерни и невјерни, к трону творца поглед обратише, ма невјерни све једнако хуле име неба и славе Господа; док свакоје небесно свјетило теченије своје заустави и свјетлости своје половину свако врати под пламену круну.

од враговах и од чудовиштах; чињаше се да их свод тартара неће моћи уздржат никако, него да ће треснут у комате. Док заурла Цербер из дубине да је стадо у своју торину и да стражи врата од тартара.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Изгледало је да је цело издање пропало и да ћу морати чекати годинама док се поново сложи и отштампа. Али се убрзо показа да су само последњих осам табака дела оштећени, а они који су лежали

О њој нисам имао више да бринем. Истина, требало је неколико месеци док су они оштећени табаци били поново отштампани и сви табаци дела повезани у књиге, а цела година док су прве од њих

је неколико месеци док су они оштећени табаци били поново отштампани и сви табаци дела повезани у књиге, а цела година док су прве од њих послате у иностранство.

Остали део мога рукописа остао је необјављен и лежао у фијоци мога стола све док ме Издавачко предузеће „Светлост“ не обавести да намерава отпочети нарочиту едицију за популарисање свих научних

небески свод и површина Јонског Мора међусобно додирују, из тога мора дижу и пењу на небо без престанка нове звезде, док је на западном небу обрнут случај; онде оне залазе за брегове Брутије.

Равномерно обртање такве сфере око њене осе, којим остаје она стварно у самој себи, савршена је слика непролазности, док нам праволинијско кретање, које мора да се угаси кад тад, предочава пролазност.

Цео олтарски простор истесан је из једног јединог монолита: две хиљаде лађара мучили су се пуне три године док су га из каменолома довезли у Саис. „Из Саиса дођох у Мемфис, прастару престоницу Египта.

На највећој од пирамида, на Кеопсовој, радило је барем сто хиљада људи преко двадесет година док се грађевински материјал спремао, довезао, обрадио и узидао.

се о томе испитују, али како је сваки од њих хтео да наткрили друге, стадоше да се препиру и умало да се не позавадише док један од њих, Питеас, не успе да их увери све редом да је он више пешачио од свих осталих.

своје највише стање, вода почиње да опада, а огромно језеро које се створило над долином Нила стане се сужавати док се, напослетку, вода не врати опет у корито реке, остављајућу за собом плодоносни талог које обећава богату жетву.

То сам чинио из године у годину, после сваке поплаве Нила, и при том померао поље свог рада све више ка југу док не стигох напослетку до циља својих жеља, до старога града Тебе у горњем Египту.

„Бесконачно дуга ми је изгледала та улица док напослетку не стигох, сав задуван, пред једну огромну капију. Ту предадох вратару писмо које сам са собом носио.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

глобус, украс на писаћем столу, нисам смео ни да гледам, а шеталица на зидном сату јецала је једва муцајући секунде док наједанпут, ваљда случајно и колико да ме потпуно дотуче, стаде као срце у самртника.

А за то време и док смо ми унапред замишљали како ћемо у пријатном разговору провести на путу, ја приметих: како нека мршава прилика, као

— Ми се тамо угушисмо, извините. И пакети покуљаше. Али док се они размештаху и не обзирући се на нашу нервозну збуњеност и љутњу, врата рапаво зашкрипише па се отворише и једна

и тако, док су крцкале кокошије кости и задовољни супрузи нудили се вином, ми смо ћутећи слушали како киша пљуска у прозор и како

човек наслони главу на женино раме, намести угодно ноге између оне прилике што нас је пронашла и мене па се умири, док се жена јуначки напрезала да ревносно издржи огромну слоновску тежину тела свога мужа.

) док се крезуби студент цинички смејао, а онај други седео мирно као што би требало да се седи на предавању. Али на енергич

— Без увреде, господо, — заврши трговчева жена „дискусију“, јетко и журно прикупљајући ствари, док је муж отворених, влажних уста још несвесно гледао у нас.

загрлио Николу и нешто неразумљиво муцао кад му је овај, срдачно му стежући руку, захваљивао на одржаној речи. Док сам био у низу ових сећања воз писну и ја утрчах унутра трудећи се да слику, коју сам о оној вечери стао обнављати, не

га није тражио, већ је питао мене да ли је понео још један, резервни и да ли знам где му је, пео се на кола и скидао док су му купусаре испадале из џепова.

А после, сваки оде на своју страну, сем кума коме воз беше умакао Док се негде бавио. Ох, а неколико тренутака затим, кад сам се нашао сам у купеу воза који ме је носио за Београд, сећам

ноге су ми пропале, а глава... као да на њој имам оловну капу која ме притискује и не да ми да мислим. Док сам био у резерви, имао сам један разговор с командантом пука и очекујем велике непријатности.

“ Или да се морам смешити док мој командант прича: како увек, пре него оде својој жени у Солун, свраћа у трговину да јој купи дугачке свилене

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Нада мном су дрхтале челичне жице док је стаклена кутија с мојим тијелом клизила навише уз танану зуку. Са сваким катом освајала је свјетлост.

Другови би ми везали очи, окретали ме уокруг све док не бих потпуно изгубио оријентацију, и тад ме водили од јабуке до јабуке, а ја сам погађао.

година као заповједник на једрењаку Маргарита, у коме је мој дјед имао највећи број удјела, и заглавио је на мору док сам ја још био у повојима.

И то не носталгија за рођеним оцем, већ баш за том непредстављивом и невиђеном полубраћом. Раније, док сам се сматрао јединцем, осјећао сам се потпун, цјелокупна јединка.

Сад, као да сам се нашао некако осиромашен, као да сам само дио себе, док су остали дијелови расути по бијелом свијету, негдје тамо у дубинама Јужне Америке (а и још другдје, посвуда!...

други споменули, али се сјећам из најранијег дјетињства како је навече пред лијегање, кад је мислила да ја већ спавам (док сам напротив притајена даха жмирио кроз трепавице), дуго стајала расплетене косе гледајући у његову слику на комоди.

Могао сам да дуго и ненаситно гледам у њих. Поглед ми је остајао увијек усредоточен на саме те очи, док се слика лица указивала расплинута и замућена, а појединости физиономије замагљено далеке, као удаљене тачке пејзажа.

У таквим ми је случајевима ујутро долазио порив да другу са спавања рекнем: „Човјече, буди миран: нисам ти видио лица док си спавао.” И да затражим, заузврат: „А ни ти мени, је ли? Је ли да ми ниси видио лица?

Или се и у другим странама кугле земаљске „догађајем” зове само оно што долази издалека, док се најближем, оном што нас непосредно окружује, не признаје достојанство „догађаја”? А можда се и код нас нешто догађа?

Сваки његов долазак значио је за бабу и велику радост и извор живе муке. Док се он налазио у мјесту, била је у непрекидном узбуђењу и није јој силазио с ублиједјела лица и с болних уста израз

— није допирао њен уздах. Једном, у предвечерњи час — добро се сјећам тог сутона — док су се топли откуцаји заљуљаних звона таласаво разлијегали над варошицом, а жене по „балатурама” дојиле дојенчад на

Те вечери нешто ме је неодољиво вукло у ту закључану одају. Молио сам и молио дадиљу, док најзад није попустила и откључала.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: — Хе, да је мој тата одборник, било би

Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама.

Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти. Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.

— О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади.

— О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. — Каквог курјака, 'натема те не убила!

Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... — Па, шта је било? — Ништа. Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.

Тако је цедио и становнике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недела. Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од

Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.

Падаше у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и страсна осећања сеоској момчадији.

Писар га прекиде: — Хајде, продужи посао. — Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш. Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо... Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи Ђурицу.

— Немој душе грешити, ваљ'да знаш шта је дете... Перо, по Богу си брате, ти знаш... — Мак' се отале, бабо, Док ниси зло прошла!

Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане. О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Да ја нисам овамо дошао, ваше би кости још и сад расуте биле. Него чујте: задржите смрт док ја одавде не одмакнем. Петар оде, а девојке дочекају смрт, подрже је мало, па је онда пусте, а смрт опет потрчи за

Петар им сад подели њихове ствари и рече: — Задржите, децо, смрт која за мном ево јури, и не пуштајте је све донде док ја мало одавде не одмакнем. Деца дочекају смрт, ухвате је, па су је држали док год Петар није већ далеко одмакао.

Деца дочекају смрт, ухвате је, па су је држали док год Петар није већ далеко одмакао. Онда и деца пусте смрт, а ова сад из све снаге појури за Петром.

близу оне земље, опази га она девојка и изиђе пред њега, да га одбрани од смрти и пребаци преко воде у своју земљу. Док је Петар дошао до девојке и бацио јој се у наручје, дотле га је већ и смрт стигла и ухватила за врх од чизме.

Ти служиш врага; он је отимао и неће доћи док ти не прође година, а ти не знаш кад ти је година. Старац му рече: — Не знам.

Онај мотори пас стане говорити курјацима: — Тамо њима то и то! Док су још ова два зуба мени у глави, нећете ви учинити штете моме господару.

Јест, ама богме малиша неће да се окани, но салети отуд, салети одовуд, док једва мати укабули и прода башчу те купи коња.

Брже-боље полети тамо те сјекиром јелена по роговима клеп, клеп, док рогови отпадоше, те га аждаха сербез прождрије.

— па се мисли, мисли, док нешто смисли, па прстен те к свијећи, а Арапи као и вазда: — Заповиједај, господару! — Заповиједам да ми донесете

обећавати велико благо ко му кћер прозна, а то чу једна стара баџа-вјештица — па од града до града, од врата до врата, док је нађе и позна, па се одмах врати цару и погоди се с њиме за велико благо да му кћер живу доведе.

Пошто то све лијепо уговори, узме бака некакову кожу и шипку, па ос-бос опет од врата до врата, док опет дође пред онај двор.

Није шала, брате, вјештица и њезина сила, налет је био од нас и наше куће! Она ти тако лети, док долетише код цара, те му бака претеслими кћер и узе бакшиш. Кад се сиромашак пробуди, зовну жену. Јест, али ње нема.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Као стара тајна ја почех да живим, Закован за земљу што животу служи, Да окрећем очи даљинама сивим. Док ми венац снова моју главу кружи.

Све то стоји на гомили тренутака У нереду, по прошлости разбацано, Док њу време вуче некуд, некуд носи И односи без отпора и лагано.

Ко ме рони, кога носим, пре и сада? За мном стоји чега немам, а преда мном: Мртва прошлост са животом покривена. Док будућност полагано покров скида, Ње нестаје и у прошлу прошлост пада.

Осећам додир трулог огртача, Себе, да идем из овог оквира, И влагу земље, да линије спира, Док шапат први буди се и јача.

Ја знам једну песму, и њу данас слушам. И та песма носи мени нове дане, Мада су к'о јуче и сад стари зраци, Док над мојом главом исти су облаци. И та песма носи мени нове дане.

у завичај мрака: Оставићу сунцу моје срећне дане И велике жеље, још недопеване, И буктињу вере, к'о песму јунака, Док ми срце спава у пределу мрака.

И док земља мирно прима цвеће, Као ваздух умрле цвркуте, Моја мис'о лагано се креће Кроз гробове у мртве минуте. Гледам доба

У баштама мирног заборава, У поднебљу умрлих опела Женска коса и лепота спава Са тишином и шапатом јела. И док лишће изумире с грана, Песма тица и ведрина ствари, Прилази ми сен минулих дана, Празан изглед и поредак ствари.

И пођоше. И те жене туди Мирисаху на сан плаве ноћи И јоргован, док им поглед блуди Вечном песмом и вечитом моћи. Њина љубав за смрт знала није, Њина уста знала су за речи И пољубац

Сви стадоше покривени тамом Код постеље, око њеног гнезда, И дисаху у ћутању самом, Док на небу не изађе звезда. И ту таму, и ту помрчину Светлост звезде полако расклони И са места ону густу тмину, Где је

Песма тица и ведрина ствари, Осећа се ход јесењих дана И дах тужан обамрлих чари. И док земља мирно прима цвеће Као ваздух умрле цвркуте, Моја мис'о лагано се креће Кроз гробове у мртве минуте.

” И занех се потом. Мисао ми оде До прошлости моје, у крајеве знане; Да посети љубав, коју боли воде, Док сећања брижно од смрти је бране.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Једне зимске ноћи, оца су позвали да обави хитан посао и док је ишао кроз планине које су врвеле од вукова, коњ се уплашио и збацио грубо оца на земљу.

Прилазећи мени, нагло се зауставио и рекао: “ Погледај ме у очи.“ Погледи су нам се сусрели, док сам пружао руку да примим драгоцени новчић, он је на моје запрепашћење рекао: ”Не, нема више, ти не можеш ништа да

Ништа ме не би уплашило више од загрљаја тих колико страсних, толико и непривлачних рођака. Једном, док ме је мајка носила у свом наручју, питале су ме која је од њих две лепша.

апарат до тренутка када првобитна идеја добије практичну примену, он је неизбежно обузет детаљима и грешкама апарата. Док он наставља да усавршава и реконструише, његова концентрација слаби и он губи из вида основна начела.

Чудно је да не могу да замислим лик у том сивилу све док не стигнем у другу фазу. Сваки пут пре него што заспим слике људи и предмета пролазе ми испред очију.

Снажну одвратност сам осећао према женским минђушама, док су ми се други делови накита као што је наруквица, допадали мање или више, зависно од својих облика.

Није желео да кварим очи. Али ја сам добављао лој, правио фитиље, изливао танке штапове лојаница, и сваке ноћи док су остали спавали, пошто бих запушио све кључаонице и пукотине, читао бих све до зоре када је мајка већ започињала

Пре много година, патио сам од срчаних тегоба све док нисам открио да су оне последица невине шољице кафе коју сам пио сваког јутра.

Наравно, одмах сам заронио напред брзим замасима, док нисам почео да губим дах. Када сам по други пут изронио, главом сам поново ударио у дебло. Обузело ме је очајање.

Неколико пута сам поновио то исто као у сну све док ми се срце које је јако куцало није смирило и док се нисам прибрао.

Неколико пута сам поновио то исто као у сну све док ми се срце које је јако куцало није смирило и док се нисам прибрао.

Дуго сам чувао своју тајну и уживао у монополу, док коначно нисам пред божићним расположењем попустио. После тога сваки дечак је могао учинити то исто, па је следеће лето

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Млади досељеник, као што сам тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива,

Остатака тих подземних станова било је још у доба мога детињства док сам, пре педесет година, ишао у школу у Идвору.

интерес за Америку Линколн и Франклин били су прва два имена с којима су били повезани моји први појмови о Америци. Док сам се школовао у Панчеву, летње месеце сам проводио у свом родном месту.

Они су били једини знаци о постојању света око нас и господарили су нашом свешћу док смо обавијени црним покровом ноћи и окриљени безбројним пламтећим звездама чували наше волове.

Један путник који је седео близу мене испричао ми је да је видео како је један млади богослов узео гуску из торбе док су други са мном разговарали. Пошто није знао коме припада та торба, није ни обраћао пажњу на то.

Испричао ми је да живи у Будимпешти. Помогао ми је око мојих торби и остао са мном све док ме није сместио у воз који ме је понео у Праг.

Пријатно их је изненадило ово моје одушевљење и није било краја разговорима по сличним темама док, после неколико сати, нисмо стигли у Праг.

они су хтели да им, пошто-пото, будем гост у њиховом прашком хотелу који се звао ”Плава звезда”, бар за један дан док не нађем своје пријатеље. Са задовољством сам прихватио њихову понуду и са њима провео једно дивно вече.

Осећао сам да немам права да молим за помоћ јер се нисам сасвим посветио послу ради чега сам дошао у Праг. И док сам размишљао о Ригеровом савету да се оканем национализма и оставим га искуснијим људима, а сам се посветим свом

Брод је испловио попуњен путницима јефтине класе, већином Немцима. док смо пловили низ реку Елбу, сви путници су били на палуби и посматрали земљу која нам се полако губила из вида.

би тешко било остављати обрсие родне земље Када не би живела нада да ћемо их ускоро поново угледати, Збогом, збогом, док се не видимо поново.

бродови за превоз путника били су пуни људи и изгледало је да једна група жури на једну страну џиновске метрополе, док друга са истом журбом хита да се пребаци на другу страну обале.

Ћипико, Иво - Приповетке

Наједном ветар плахо ду'ну и подиже хартију и друго смеће. Оно шушти и котрља се док се негде у заклоницу не увуче и смири.

Ноћ је ведра и хладна; ако тако остане сванућем, биће и мраза. Сигурно је и оној двојици дозлогрдила студен док се дигоше и мучке, згурени, полако круже уоколо... Одједном застану.

Топли пламен, пун благе влаге, ражган, као да су већ осетили; гледају га како ствар лиже, док му искрице весело врцају испред њих. Жељни тихе ватре и слаткога сна, инстинктивно упутише се према светлости.

— навлаш ће окосито младић, посмехујући се. Други се стали церити и даље задиркивати док жупан не одсече: — Вечерас ћете се шалити колико вас је воља; сада пригни шију и купи! Опет је пред заход захладнило.

Сунце се нагнуло; сене се маслинових дрвета продужише, зраке су сунчеве светлије и блеђе, док голети одсевају у жару. Влажан лахор са свих страна проноси оштри мирис кадуље, вреса и зиморада.

—И сутра је лијепо време, док сунце крваво залази, — примети неки старац. Сви погледаше на запад. Овеселише се што ће и сутра бити зараде.

Цвета се зачас огледа по кућици и изиђе да купи у вароши кукурузног брашна. Док се повратила, већ је ватра добро пламсала и расветљавала вас простор, да се добро видело и без свеће.

Боси, са загрнутим ногавицама до испод колена, стајаху у оној студеној каљужи, трудећи се и мучећи, док је добро објутрило. Мали Марко живо се уморио. Није био вичан таквој радњи. И Цвета се преламала износећи воду.

Довечераваху. Деца и не опазише мајку, док се не јави комшиница Јурка: —Цвијето, сестро! Кад стиже? Бићеш се уморила? Сједни! — и приђе њој.

Једнако се страхиво погледају, све им очи бјеже на њ. А док њега не уочише, бијаху се лиј епо примирили — вријеме бијаше зацијелило све невоље што су их поднијели у потоње доба.

Тек кад је избио на чистину и узео свој џевердар што га бјеше у крчми оставио док се поврати, разабере се и с тугом у души осјети што се с њиме бјеше догодило.

—Море, мичи с пута! — плане и ефендија; махне бичем, но не спусти га, већ га собом држи. —Нећу, док ми не одговориш! — бјесни Спасоје и гледа га чисто у очи. — Мичи, скоте, јер си погинуо!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

своју културу носимо – и у уметности, наравно – као стонога својих стотину нога, којима управљамо безбројним навикама. Док остајемо у њој, док се у њу затварамо као у једину за коју знамо и хоћемо да знамо, ове су безбројне навике

Док остајемо у њој, док се у њу затварамо као у једину за коју знамо и хоћемо да знамо, ове су безбројне навике (конвенције) за нас просто

Чим је поезија пристала на овако проведену и велику шизму у језику и све док буде пристајала на њу, она је морала да се нађе и налазиће се у сфери личног, приватног или необавезнодопадљивог а по

И заиста, док су трагови свадбеног тужења и нарицања у Вуковој збирци готово ишчезли, на Косову су прилично сачувани.

Твој те је отац нама дао, ми те нећемо узети силом“. Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај руку. Ја сам те дао њима, и ти одсад њима припадаш“.

но у другим областима, наш суд не зависи само од природе појава које описујемо него и од становишта које заузимамо док описујемо.

у својој сопственој култури налик на стоногу: спонтано се понашамо, служећи се многобројним културним навикама, све док их не уведемо у светло поље свести и не погледамо на њих са стране, као туђим очима, што наше понашање одмах отежава,

је занимљиво да се неке од тих херметичких песама, као и неке такође херметичке приповетке, уопште нису могле разумети док у њима нисмо препознали врло старе слике и значења који нам дотичу кроз два канала дијахронијског културног памћења:

Све док се не дође до онога што сви, из различитих књижевних традиција, лако препознајемо и разумемо јер нам је заједничко.

А књижевни критичари и историчари нису га могли препознати све док су Станковићева синтаксичка одступања проглашавали за слабо знање језика, недовољну писменост и стилску невештину.

О томе смо сазнали када је, 1975. године, Владан Недић објавио критичко издање прве књиге Српских народних пјесама. Док у поговору описује Вуково неуморно прикупљање песама, он између осталог каже: „Да ниједан тренутак није пропуштао,

међу њима, разуме се да уназад сежу, да могу сезати у словенску митологију, у многобожачку или паганску стару веру, док новији, како то без изузетка показују радови о народној поезији, поглавито долазе из хришћанства.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Не прелива нам се, забога, већ једва везујемо крај с крајем. САВКА: А лепа плата. ЖИВКА: Па и није. Док одбијеш порезу, платиш кирију, купиш дрва, тек видиш: остану ти чисте шаке.

ЖИВКА: Њу бриши. Она је рекла за мене да сам алапача. ВАСА: Па немој тако, Живка; то је рекла пре, док ниси била министарка, а сад, ево ја те уверавам, не би тако нешто за жива бога казала.

ВАСА: Ама, рећи ћу ја њима: за сад не може друкчије. А ти ћеш доцније, док одујми навала, да их призовеш кој' пут. ЖИВКА: Па ето, нек дођу сутра по подне. ВАСА: Добро, сутра!

ЖИВКА: Па, казали су ми. НИНКОВИЋ: Госпођа Драга, док је била министарка, није хтела ни најобичнији корак да учини док се са мном не посаветује.

ЖИВКА: Па, казали су ми. НИНКОВИЋ: Госпођа Драга, док је била министарка, није хтела ни најобичнији корак да учини док се са мном не посаветује.

ЖИВКА: Па, како то... ви то онако редом? НИНКОВИЋ: Чим кабинет да оставку, и ја дам оставку. ЖИВКА: А ви сте само док је особа на влади? НИНКОВИЋ: Па да, госпођо!

ЖИВКА: А ви сте само док је особа на влади? НИНКОВИЋ: Па да, госпођо! Док је госпођа министарка на влади, она мора бити отмена; чим није више на влади, не мора бити отмена.

ДАРА: Не може она ништа кад ја нећу. ЧЕДА: А ти си сигурна за себе, је ли? ДАРА: Све дотле док се не бих уверила да ме вараш. ЧЕДА: Ја? Откуд ти сад то? ДАРА: Мајка ми је казала да ће ме уверити.

ЧЕДА: Па јест што кажете.. .У вашим годинама. ВАСА: Море, док сам био млађи, још мање ми је требала. ЧЕДА: И то је истина.

ПАНТА: Па како да ти кажем, Живка, не ваља; све некако наопако. Него велим, сад ако ми мало сване док си ти на власти. Рачунам, знаш, збринућеш своје и подржати. ВАСА: Па, дабоме, ко ће ако она неће?

” А зашто? Зато да обрукате и мене и себе. 'Ајде свака на своје место, па кад изађете на улицу, а ви се чупајте све док вам трају длаке на глави. (Ове одлазе и седају.) А ти, Живка, опрости. Ово је, знаш, онако, мало фамилијарно објашњење.

ЖИВКА: А ти, теча-Јакове?. ЈАКОВ: Па, рекох ти, Живка, не иде ми што год почнем. Требало је док сам био млађи да се школујем, па није ишло; био сам и чиновник, па – опет није ишло; пробао сам и да тргујем, па и ту

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

кад је ову причу развио у драму, Станковић јој је у наслов ставио Ташанино име и Ташану је довео у предњи план, док је Парапуту повукао у задњи, начинивши од њега епизодичан лик.

неће промаћи овај доста необичан опис мимике на Томчиноме лицу у приповеци Стари дани: усамљен седи у мраку иза куће, док из осветљене собе једнако допире страстан и заносан Пасин глас, па он онда узме цигарету коју је пре тога завио, почне

И док Томча пали цигарету, дечак прати трептаво смењивање осветљених и осенчених места на немирноме лицу. Тако су код дубоко

У кући је дочекује „мрачна, упола откривена постеља” и у чираку загушљива лојана свећа, док је напољу „мрак, и то густ, тежак”.

Али док у Старим данима приповедач Миле ретроспективно гледа и приповедање изједно тече у првом лицу, дотле се у Нечистој крви

Како то, разуме се, налаже структурна хијерархија. Иначе врло брзо док се приповеда о прецима, протицање времена осетно се у роману успорава чим се пређе на Софкину породицу, на њено

Цела родбина из ње је произишла “. 32 И даље све са истом поступношћу, све док се поново не дође до оца и мајке главне јунакиње, и не започне прича о њеној судбини.

А већ идући пасус доноси темпорални заокрет, враћа на временски почетак приповедања, на јунаково рано детињство: „Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а

Њоме се, затим, тачно означава извор знања на који ће се аутор делимично ослањати све док у средиште не дође сама јунакиња: то су породичне предаје и кућне приче у вароши (истицање да се у родбини и по вароши

да је наговештен и посебан однос према главној јунакињи: за остале ликове једноставно се каже да се „знало и причало”, док се за Софку употребљава већ помињана а толико јака допусна синтаксичка фраза да се њоме пре истиче дубока разлика него

као што би се могло помислити, својствен ни лингвистичком, него по правилу тек оном граматичкоме уму за који су, све док трају, норме стандардног језика вазда једнаке саме са собом, а не само погодбе које су већ по својој природи

је муцавост, коју ја непрестано савлађујем уз помоћ једног вештачки сазданог језика (морам изједно да говорим наглас док у устима држим камичке53); отуда и потиче усиљеност; као и потреба да се досегне унутарња тишина”.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Рече ми: „Бог турска душа“... — Не, не!... Ваке: ,,Бог потурска душа“... — „да не ми је земе, море Чемерико, док не ти направим добро“! — А, таке!... Ете, таке је рекол тој стари пес!... Тој погани потур и торбеш!... Такец!...

Хоће право у цркву, крај чијих ће врата, по свом обичају, оставити оружје док се само причести, иако је баш тога тренутка гласник извикивао заповест од „царскога забита, кнезова и буљугбаше“ да се

Чиста истина није могла да се утврди, тим пре што се не памти да је кога о Божићу посетио, док је међутим сваке славе код Трифуна Леденичанина пио ракију до зоре и благосиљао уз сваку чашу лепше но какав

Спочетка тихо и мртво, окрећући све начине гуђења натмурено н забринуто, па онда успореније а јаче, док не зајеча цела одаја.

За све време трајања дугога увода зашто се изгубило царство, глас му је био једна језива тужбалица док се војске не сударише: он тада подиже главу и обори очи на Хамзу крај оџака, који га побожно слушаше.

При отшкринутим вратима, као што то сви по селу чине док не легну, Богдана је нешто радила око наћава, колико да забашури и себе и своје дете да је не запиткује кад ће му отац

Напољу настала тиха и топла летња ноћ, а село се већ смирило од журбе и жагора. Док њено дете искрај огња изненадно и избезумљено не врисну — Турчин!.. Не дај, дадо!.. Турчин!..

не плачите, а да нађемо некога ко ће као ја да легне снажно на њу, да је ухвати зубима и да је тако не испушта док не дође она... одозго... Дерман искам, синови моји!... Чича Мојсил и „дерман“ бејаше нашао.

Хе, ја те зулуме никад не могу заборавити!.. — Пхи, побратиме! — зацерека се поп да се соба затресе. — Јесте, док сам жив то не могу опростити!.. — Пхи, побратиме, колико си слаб!.. Е, бољи сам од тебе.

Био је врло имућан, имао чак и две-три куће чивчија. Док су други и тањега стања држали одаје и слуге, занимали се јавним арнаутским пословима, пљачкали и пресецали глобе,

га у чело, покрих рупцем, па онако, ни сам не знам што и по којем закону, почех му изнад главе нешто чатити, све док ме старији син не трже и не назва будалом и човеком који није више за пушку но за манастир Девич, камо се воде сви

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Наше моме рано ране, За певања тица; На потоку, прије зоре Умивају лица, Прије зоре, док је поток Пун звезданих зрака: Не шал’те се момци с оком Наших девојака!

“ На то ти се песма Истом сад одзива: То ти нисам рекô, Док си била жива. »Јавор« 1892. (ХАЈНЕ) Јест, много су ме мучили На овом свету дивном, — Једни са својом љубави,

И врагу сам се ругô, У пакô слазио, И дуго сам га дуго Ногама газио; И док сам ногом тако Врагове нотирô, Главом сам, чак и срцем До веба допирô.

Знам, не пркоси, — Ал’ свој тако кратак живот У гроб уноси. И тако сам с њим ратовô Читав један сат, Док и свећа не догори, И ја легох спат’. Пропаде ми лепа мисô; Томе нисам крив.

ТИХЕ СУЗЕ (Јуст Кернер) Тек што је данак сванô, Пробудио те мај, Ти видиш јутром рано Ведрога неба сјај. А док си ти проспавô, Купећи нову моћ, — То небо, сада плаво, Даждило ј’ целу ноћ.

»Босанска Вила« 1891. У АТЕЉЕУ Сликар слика — ја га гледам — Слика „Нâд“. Кад би, ако сада не би, Док је млад! Слика му је тако дивна — Дар је дар. Гледајућ’ је заборавих Да сам стар.

Јер је од себе гурају свеснији народи, И та нам ноге пута и руке везује И Српству уши глуши да рâзбор не чује. Док заглух овај траје, не вајде савети, — И ти се, побро, бориш са овом авети.

Хрват се не бори да што отме коме: Чува свети огањ на огњишту своме. И док тако чини, у најтежи дани И Бог је и правда на његовој страни. А куда ће Србин?

А човек је човек, више б’ моћи требô; Престо је на земљи, — земља није небо. Али ипак зато, док траје Балкана И на њему спомен старих, тешких рана Кô и спомен дȅла, братском крвљу свȅта, Мушки започета; И док

док траје Балкана И на њему спомен старих, тешких рана Кô и спомен дȅла, братском крвљу свȅта, Мушки започета; И док траје звезде, ма и за облаком, Што и кад не светли оглашује сваком: „Не малакши, роде, слогом јачај снагу, Одолећеш

“ И док год се гласак ове звезде слуша Донде ће с’ и твоја благосиљат’ душа. Јест, човек си био, те и на висини Сачувô си

Што се свести нашег рода И имену руга — Према њој смо ево сами, Без помоћна друга. Док ми мача изоштримо Против општих âлâ, Наша мала, ближа ала Нас је прогутала.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: О, мајко, сад је доцкан. ФЕМА: Ја знам, ал’ ко би смео споменути док ти је отац био жив? Он друго није знао него да тече, да седи код куће, као баба, не марећи ни шта је то пукет, ни шта

Ти си може бити тражио просте људе, пак си дошао код ноблеса. ВАСИЛИЈЕ: Та ја нисам луд; колико сам пута долазио док је јошт и покојни мајстор живио. ФЕМА: Рифтик, опомињем се, кад је тео за пединтера стати.

(Наједанпут га пусти.) Ух! усмрдила сам руку (дува у руку, пак је после брише марамом), сад је морам три дана прати, док је опет у ноблес доведем. ВАСИЛИЈЕ: Мајсторице, то није лепо од вас.

ЈОВАН: Нисте ли га сами вашом руком убили кад је изео кобасицу? ФЕМА: Ух, ух! Дајте сирћета под нос, док нисам пала у несвест. Анчице, Анчице! (АНЧА донесе ватру, и почне кадити.

ФЕМА: Ух, ух! Иди, док нисам све повратила. Анчице, дај сирћета! ЈОВАН: Немојте, сад ћу ја сам донети. (Пође.) ФЕМА: Гурбијан, безобразник,

Све о њему мислим, пак у другом морам да фалим. (Придене сат.) Анчицкен, може и овако поднети, док се онај позлати, је ли, Анчицема? АНЧА: Јесте, милостива госпоја. (Забележи.

ФЕМА: Право, Анчицема, и ја ћу да постанем кратка вида. АНЧА: Верујем, милостива госпођа. (Забележи.) ФЕМА: Док се тај, како се бестрага зове, штекер купи, могу се и с наочарима послужити, је ли, Анчицема?

Псује ме и грди што радим, него каже да се накитим, па да седим. МИТАР: О, слута једна, а је л’ она седила док ти је отац био жив?

ВАСИЛИЈЕ: Онда ми јамачно неће твој уја кратити да тебе узмем. ЕВИЦА: Ах, како ћемо лепо живити, док само добијеш! ВАСИЛИЈЕ: Да видиш кад згрнем дванаест иљада.

Ја сам госпоја вилозовица. Која јошт у вароши има такву титулу? Свака ми мора трипут начинити визиту, док ја њојзи једанпут. Ако не добијем први стол, ја нећу у стол ни улазити.

Добила си красног мужа, пак га ниси знала чувати, него си га донде чангризала и јела док се није здоксао. ФЕМА (Сари): Син сунзер, сер тузер. САРА: Уј! ФЕМА: Сепер се лепр. САРА: Е биен!

ФЕМА: Коми фо! Не би ли добро било мало проћи се, док кафа готова буде. САРА: Шармант, ви врло лепе аинфеле имате. Алабонер! То ће бити комоција врло пријатна за јаузн.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

189 ПРИЈАТЕЉУ ПУТНИКУ 190 ПРИЈАТЕЉУ ПЕСНИКУ 191 ДОК БУДЕШ ПЕВАО 192 ВЕСЕЛА ПЕСМА 193 ЗЛА СВЕСТ 194 ПРОМЕНИ СВОЈУ ПЕСМУ 195 ОЧАЈНА ПЕСМА 196 ЗАЈЕДНИЧКА ПЕСМА 198 ПЕСМА ЗА

подне сам одболово ал топли хлеб твог имена још мрвим птицо међу пределима, Стражилово земљо преко мога заспалог ума док лист по лист умире шума Дете сакривено у једном пољупцу пати сутра рођено.

негде још траје дан, о ласте Сви мртви су заједно био си пун мрачних нада У пустињи си што у празној светлости расте док у двострукој тишини слепе је очи слуте Санта Маріа делла Салуте ДИС О моје сунчано порекло та потонула крв Нека се

пева и птица се скамени сива Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца О зашто смо тако сами и слаби и крти Док се земља окреће око своје смрти негде испод земље зри тишина зла Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли Дрво се

ОРФЕЈ У ПОДЗЕМЉУ М. П. Не осврћи се. Велика се тајна иза тебе одиграва. Птице гњију високо над твојом главом док бескрајна патња зри у погледу и отровне кише лију. Звездама рањен у сну луташ.

Звездама рањен у сну луташ. Сјајна она иде твојим трагом, ал од свију једини је не смеш видети. О сјај на тебе њен док пада нек је и сакрију Ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје. Спавај, злу је време. Заувек си проклет.

Ту се скрива бол без одјека и реч без одзива. О, дај ми снаге над силама грубим. Врати ми сличност да усним, док страва Тишти ми чело и ниче на столу. Она је део предела што спава.

Она је део предела што спава. Помешана с ветром док ћути у сјају исцрпем будућност у свирепом болу што сања крв лета и пакао у рају.

Комету Прорече мраку сну росу лек рани. Занет окретањем неба што меље наше кости Док мудраци протурају лажи о будућности Видиш ли оно чега нема то да браниш? А нема љубави, доказ је ова обала и ова вода.

XИИ ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ Љубави моја мртва а ипак жива Нек у свом дану недоречен гори Нек игра се песника док песму не створи Птицом осветљени певач који у мени пребива. О златни талог времена простори Пуни сунца!

Већа све бива сенка моја далеко од хуке где ћутећи док остали су мртви уснух. Јој ваздух вене умиру сви облици! О милости за оно што сам био у сну.

Понављам: неки ће свемир поново да нас створи макар слепог лица и мрачног срца док сунце не проговори над претњом црног и отровног неког сока.

Краков, Станислав - КРИЛА

Војници одвлаче укочено тело. — Само да нас не нападну док се не утврдимо, — говори мајор Душку, који чучи до њега. Звече мали ашови о камен, и гребу испуцалу земљу.

— Држите... — А где ћу ја сада. — питао је бесвесно Душко. — Известите команданта пука. И док четири ордонанса понеше на разапетом шињелу мртво тело, душко са стварима погинулог, стегнутим у окрвављеној руци,

Ови се сами угодно цепали, и поред надзора албанских стражара са црноцрвеном јаком. Док је у мору, крај жена било весело и свеже, у болници је било запарно и тужно.

Имао је румено лице, и меко се осмехивао. Куглица га је погодила у главу, док је пекао на ражњу јагње, и он је само викнуо: — Санитет... носила...

Тако је било све до јутра. И зато када се појавило сунце мало живота уђе у њих И док једни изнурени, поспани потражише на варљивој топлоти јесењег сунца, ноћас не нађенога сна, и почиваху растурени,

Скочио би, отргао би се, да га десет руку није приковало за сто. Хуктао је, стењао је док му једна сонда продираше рану, и једне пинцете чупаху куршум из разрезаног меса.

XИИИ ПОЛОМЉЕНА КРИЛА Падали су аероплани на Фландријским равницама, невидљиви у магли, док се у ваздуху лепршао шум њиних поломљених крила као бекства јата преплашених тица, и док су доле каналима уморно текле

равницама, невидљиви у магли, док се у ваздуху лепршао шум њиних поломљених крила као бекства јата преплашених тица, и док су доле каналима уморно текле црвене раскаљане воде. Преплашено су клепетали митраљези.

руке Бора раскида већ прегорели кајиш око себе, и у стрмоглавом лету, као запаљени метеор полете сам ка земљи, док је апарат у пламенима лагано тонуо, тетурајући ка земљи.

су угљене остатке у шатор — тада је при померању избио смрад спеченог меса — и донели га пред батаљонски заклон. Док је нови командант, мајор, који је судећи по лицу волео исувише коњак, наређивао да се телефонира у пук, Казимир је

Војници се узмували. Нешто се десило. Ускоро, док су четири војника копали у ноћи јаму за угљенисане кости, и погребно звонили ашовима, Казимира су спуштали везаног под

и грања стајао је бунтовни грудоболник, и расејано слушао дугу оптужбу, коју је мајор са чворугама на глави читао. Док се тамо низали докази, оптужени се понекад осмехнуо и погледао плавим, упалим очима најмлађег судију.

Петровић, Растко - АФРИКА

Вуије ми прича о каменом добу Африке, о њеним племенима, језику, биљкама, фауни и фосилима. Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене.

као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не стигне на исту тачку!

даљине мора и небескога азура, у коме као бели пожар гори сунце, оних које јатима излећу, ситне, и лете над водом, све док им се крила не осуше, оних које наше очи не виде. Брегови банана; гри–гри на све стране.

Њина врло широка пераја, која им у ваздуху служе као дуга крила, боје су зарђало црвене, док је тело сивозелено и скоро провидно. Лет им је најмање од по сто метара.

ових црнаца што су на броду и друге боје њиног тела и одеће, пита ме Вуије: „Шта чини да ви видите овако светле боје док би романтичарски сликари овде нашли једну много тамнију таму?

Велике приче око питања кад ће се шалупа враћати. Газда шалупе, црнац, џандрља док одговара да не зна и, пошто жури, свршава нужду ту, сасвим међ нама. Огроман смех.

Стари трговци слоновачом нису могли успети у преговорима са црначким краљевима, све док се не би показали галантни према њиним кћерима.

овог зеленила, час жуто, златног, час дубоког до плавила, велики комплекс провидно љубичаст, зарђало црвен и сепија, док су далеке обале све плавље и блеђе, голубије, утапајући се у испарења хоризонта.

Врло лепих ликова. Не скачу као ми право у воду, но, извивши се некако док су у ваздуху, у страну, као риба која би се избацила из чамца.

Увече сумрак лагано и чаробно пада на обале Сијера Леоне док их брод напушта. Силазећи у кабину око поноћи сретам Роберта, морнара Бретонца, који ми показује књигу што је тек узео

Журио сам се да завршим једну главу из књиге, кад ми Вуије дође синоћ у посету. Изиђосмо на кров: лимунаде и лед. Док смо разговарали, небо се стаде облачити и неколико далеких муња објавише олују.

представљао себи да сам црнац, али сам се тако осећао, и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све док ми изненада не би пало на памет: „Гле, моја је рука бела“ Кад сам се после четрнаест година таквог живота оженио

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Подај му нек’ се напије — У пљосци биће ракије — Нек’ се окрепи... Хајд’, брале, Уклон’ се мало од те провале, Док ниси главе тврдим теменом У вечној ноћи нашô светлости...

А он ће, мудар, знати делити Некоме колац, неком вешала, Гдекоме, опет, за грм везану, Оловом врелим очи гађати, Док из дубине чела блеђаног С зеницом црном живот не пљусне... ГЛАВАШ: И ја се јоште зовем Станоје!

СПАСЕНИЈА: Ал’ мајко, мајко, Што ближе идем двору пашину, Све ми је, мајко, срце празније! СТАНА: А Бошко? Ти док се овде тако скањујеш, Бледа ће глава бедем китити. СПАСЕНИЈА: Ах, мајко, хајд’!

Зар за маћехом Што и сад јоште не зна прежалит Збрчканих дојка суве изворе? А да је онда млека имала, Док ти је непца танка кожица У благом млеку хране тражила, Прегорела би дојке обадве, На своје груди злобно сипајућ

И ти се вајкаш: да знао ниси! Бре, чамац амо, куго погана, Док нисам ножа бритком оштрицом Од твоје главе тикву дубао, И, запушив јој шупље продоре Са меком кожом твоје мешине,

ПОРФИРИЈЕ: Сад ћу ја са дрвима!... Док тренеш! ЈАЊА (гледа на ону страну откуд се чуо глас, па говори у себи): Но, красна браћа!

ВУК: Све док им ми не показасмо трага: на последњој стражи хтедоше опалити, те кад се видех на невољи, ја потегох...

РАДАК: Ту, богме, беше мука одиста! ИСАК: Те каква, Раде! ВУК: Док се луга не докопасмо!... А, вере ми, и ту нас гонише све до мокролушких баруштина... А после престаше...

врата ђердан гвоздени, Ил’ цркох, човек, мучећ болове, Или ћу гвожђа тврду карику О глатко чело лупат тирана, Све док ми срцу лакше не буде!...“ То што је, можда, само мислио, Ил’ се изланô пред шпијунима: „Заслужио је давно вешала!

се дватри дни по граду вукао, читајући, санћим, из алкорана некакве молитве, не би ли се, белћи, Власи превјерили... Док јуче са зором штуче некуда, а око ићиндије ево га опет у град са некаквим Мехмедом из Арнаутлука!...

На чекрк ћу те бацит, матору, Па нека палац точка гвозденог Осушена ти ребра премеће Све донде док се може слушати Крцкање тупо тврде коштури, Да силу познаш слуге царева!... СТАНА: Ха, ха, ха!...

ћеш је златом моје доламе И другим сјајем двора богатог, Као лептирка крила шареног, На свећу мамит вештом удицом, Док је на груд’ма мојим не видим? Па где је кћи?... СТАНА: А где је син?... Ја сина тражим, пашо несрећни!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

своје предстраже до села Читлука и Церовице, па у томе положају стоји и данас, ишчекујући напад Турака од Књажевца. Док је Књажевац овако пао и Хрватовић се повукао Бањи, код Зајечара це дешавало ово: 16 јула потисне Осман паша

бар упола онолику силу, с коликом ће они ударити; осим тога ми ћемо имати згоднији положај и бранићемо це из опкопа, док они као нападачи морају јуришати отворених прсију.

авангарде, а данашњи нападаји Али-Сајиба на Суповац сигурно су предузети у цељи да забаве српску алексиначку војску, док Ејуб доврши свој марш и прибере се на нашој граници испред Алексинца, на десној обали Мораве, одакле би пребацио

Мени рече да спакујем најнужнији део штабне архиве, па кад се крене штаб, да идем и ја у Алексинац. Док се штаб спремао узруја се и делиградска војска и замало, па је све било на ногама и под оружјем.

природи, ова потмула тутњава с бојнога поља, све је то чудно дејствовало на ме, и ја се удубих у неке невеселе мисли. Док сам ја тако оборене главе пушио моју цигару, отац прота једнако ме је запиткивао: — Је л' те, молим вас, а јесте ли

сам на далеке знанце и пријатеље, на све, што ми је мило и драго; на тебе, драга Србијо, чија се судба сада решава, и док ми овде толико зебемо за тобом, у турском стану сигурно, баш сад смишљају како би ти пре дошли главе.

Ао левчу ти материну, где ме осрамоти! Ал' док се вратим кући, сву ћу је у гвожђе оковати. Еј, војници, вежите тога тамо; то је вештац, урече ми левчу!

— Богме, брајко, ако си слаб на бежању, не би ти сметало да се и сам поткујеш; јер док навале Турци, биће трке; то ти ја кажем — одговори возар.

што је била уз ово одељење војске, једнако је била турску коњицу и принуди је да сврне лево у један шумарак. Док се ово збивало на нашем десном крилу, на центруму је текла страшна борба.

За овим првима ево још и других, то овде притрчи један, то тамо један, док се напослетку не помакне напред цео ланац.

Но наскоро све постаде јасно. Из Тешице почеше избијати у вис црна клупчад густога дима — дакле наши одступају! И док их Турци гоне плотунском ватром, Черкези већ пале села...

Овај одблесак спочетка се силом пробијао кроз густину дима, после је бивао цве јачи и светлији, док напослетку није избио под небо, као грдан пламен.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ал’ већ кад си дошла у ову самоћу, Видиш ону хладну од мрамора плочу, Ту урежи твоје непознато име, Па док жижак гори — нек гори пред њиме; А ти беж’, ил’ лети, ако имаш крила, Заборави да си икад овде била.

и мог црног гроба, Где сам дуге ноћи, кроз векове дуге, У пепелу чувô жеравицу туге, Жеравицу бола, ово срце мало, Док се није самом Богу додијало, Па нас двоје диже, састави нас ближе, Да огрије хладни свет Пламом нашег жара, Да

Мала свећа горила Тужно, жалосно, Црна ме је слутња стисла Кад сам погледô. Уздисаји стишају се, Док се понове, Никог нема, да се моме Јаду одзове.

XЛВИ Док имах срећу пуну, Свету је нисам крио; У песме сам је слио: „Прими је, свете мио!“ Сад бих да падне на ме Целога

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

ТРИДЕСЕТ ШЕСТА 225 СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ ХРОНОЛОГИЈА 234 СРПСКА ТРИЛОГИЈА КЊИГА ТРЕЋА КАПИЈА СЛОБОДЕ ОТВОРЕНА — Док су се на Кајмакчалану водиле ове крваве борбе, ми, четници, налазили смо се око Лерина... — Молим!

Сви ти људи, ступајући у добровољачки одред, знали су да су они унапред жртвовани. Док смо били у земљи звали су нас Четнички одред или комите. Овде на Солуну називају нас Добровољачки, или Вуков одред.

Затим оспе у правцу куда ми идемо, или закркља на целој линији. Из даљине као да допире неки жагор, док у једноме моменту не зачусмо јасно нечије: „Уре, уре!“ Застали смо. Кроз ноћ се разлеже команда: „Нож на пушку!

Али Бугари су још увек пуцали. У почетку учестано, потом и они све ређе, док се најзад не ућуташе. Завладала је тајанствена тишина. Наредио сам ипак највећу опрезу.

— Пробају вам глас — вели Мишић. — Знам ја ту њихову тактику. — Не потраја ни десет минута, док се од стране њихових ровова зачу неко шушкање, ломатање... Као да неко обори камен. Силуете људи указаше се.

А она четворица још се нису вратили. — Трчи до пешака док нису отишли. Он излете као мачка и погурен отрча. Наскоро су се вратили са сандуцима муниције које су нашли код

Све оно што се односи на Дринску дивизију, тачно је. — Но, слажу се бар у нечем! — намигује Мишић. — Док је трајала та гужва код њих, мој пук налазио се код Бродске реке.

— Овде тако пише, молим... У то време, дакле, изиђу на положај наших шест чета. За све време док смо прилазили рововима, и за време саме смене, трајала је пушчана паљба. У мојој чети рањена су два војника.

— А оно јуриш!... — Још нешто горе... Осетио сам смрад. Али гадан. Оном до мене „приоћало се“. Трпео, грешник, док сам био будан. Кад сам легао, он поМисли да сам заспао, па сад може. Да изиђе, погинуће... И онда — више моје главе.

— Како?... Одавде право! Он се насмеја. — Кад су нам још поставили циљ?... Идемо дотле док не изгинемо. Откуда ми знамо шта се крије иза ових бедема! Дакле, тако!...

— Дах нам је стао. За неколико тренутака замро је готово цео фронт. И док су се Бугари освестили, моји војници сручише се у ров. У зору, видели смо огромну брешу.

А Бугари, као да су знали, распале баш тад. Сви смо били прилегли. Куршуми су прштали над нама. Док ти мој Андрија клече, и поче да се крсти. — Учо, мањ то ако ти не помогне! — добаци му један четник, студент.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Сви знамо камо је он избио, докле, и како поуздано и радосно захватао — док је могао. Али, одакле је заправо пошао, и са каквим књижевним наслеђем и оптерећењем, и са колико потребе, свести и

цицварића, који познати Бранков стих певају у овако смело примакнутом извитоперењу: а клеца ми шабачко колено — док једну другу, познату кафанску песму Кад сам био млађан ловац ја, овако отресито локализују: Кад сам био Младеновац

Једном речју: поезија и музика су ишли тешње здружени док се књига мање читала. Наш XВИИИ век, посебице грађанско песништво у њему, а преко њега и добар део читане наше

Ко се пробио кроз његову купусару од 380 страница велике осмине, у којој је 364 песме а преко 11.000 стихова, док то ни близу није све што је он објавио?

Крошто, драги тамо често одходиш, Ах, и мене овде често остаљаш? Лићу сузе, ах, жалосна, док ја не видим Да се с тобом и ја овде кадгод примирим, Уздисаћу донде докле не видим...

Ви гледајте само професора вредног, Алумнисту свака хранићемо једног. Ето фундус вечни! Јербо девојака Бити ће док буде под небом облака. Смирено просимо, зато во прочим ниње Остајемо ваше покорне робиње.

да о мени све то блаже суди; Нек' ме свиди и зажели да ме дуже гледи, Ја ћу проћи, као невјешт, шта се њојзи бреди; Док внезапу једном зазрим и нога к њој ступи, Па нека ју од то доба ко може искупи.

знаду, ако саде већма нег' пре љубе, Да ја умем и јошт већма наоштрити зубе, И да неће труда бити дотле мојеј груди Док се која жртвовати за пл'јен не усуди.

ћете се радовати, уживати сласти Имајући свог супруга, будући у власти, И љубови мили залог, грлити свог сина, Док жениха она чека још из Недођина!

у те ваше долетати стране: Вас врлити невидимо, и чету осталу, Сушту љупкост стиха мога, пјесан мојих хвалу; Да, док буде памет ваша у роду серпскоме, Конца није њу претећем ни пјенију моме. Идем даље!

На первом степену мога живота Жалост ме посети, и баш до гроба Хоће да ме прати, док не преда смерти У руке хладне. 1811.

Приведи струне победоносно у Согласје. Данас песму ниспошљи ми, Која ће живит док је серпска Племена јарким под сунцем! Младим — Ви’ш!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

БОШКО: Какве помоћи? БОГДАН: Зар јој и помоћ обећа? ВУЈО: Обећа, дакако! Кад буде нужде, вели, и док се поразговара са поглаварима, послаће у Венецију једну тисућу црногорских соколова. БОШКО: Та брзо поче!

Да пакô сипа најљући јед У часу да ми .живот отрује; Ал’ ти си, душо, божји анђео; Па док си сишла доле на земљу, У лету ти је планула крв, Па сада сањаш — сањаш ужасно! ЈЕЛИСАВЕТА: Е, сан је, сан!

Сунца полећу, звезде презиру Опредељења свога путове И по бескрајној пусти лутајућ, С бунтовници се бију репати, Док као она ситна ђинђувчад У безграничном прсну простору... Силан је он, силан, милостив!

Са таком свирком громко праћени Младенци пусти даље летеше, Док нису ногом своје мрзости Од Црних Гора гробље створили И на том гробљу крст оборили... (Споља се чује разговор.

ЈЕЛИСАВЕТА: „Беше?“ Зар није сад?... КНЕ3 ЂУРЂЕ: И пре и сад, и док не умрем! Ох жељо, жељо! Сунце! Данице! Твојих зеница пламен вечити Мојом је душом свакад вољковô — Ил’ суза била,

Видећемо се! (Катуновић одлази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: А ти, јагњешце, немој дрхтати, Док ова рука носит узмогне Челика тврдог терет изоштрен, Не бој се, чедо! А сада збогом! Са владиком се морам састати.

КАП. ЂУРАШКО: Не цвили, госпо, немој, Светлости! Док су ти ове груди коштане Нежности дивне чврсти оклопи, Мирисне косе т’ длаку свилену Ни поветарац не сме такнути —

А он се моје душе такао, Пали ме, мори — све бих плакао, Или по људској крви скакао... Док тебе, дане сјајни, не видим; А онда дрхћем, клонем и слепим, Душом зајечим, срцем застрепим, И ником више ништ’ не

Све беше пусто, немо, дивије... Док се на мору бура не диже, Растурајући бесне валове Големе снаге вољом дивијом По гневном челу мутне пучине —

Ил’ кажи брату — нека престане, Та још је ноћ, иди, кажи му Нек чека мало — дан док не сване!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Свануће дан, Хоће сванути, И у твог санка будном зрцалу Суморан ће му зрачак гранути —

Ну бори се кâ вук!... Док ево ти разлијега се глас: да је и стари Шуловић прешâ у Турке; а грђи, те злокобнији, да ни Катуновић погину...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Трке, Јаблан! — Трке, Рудоња! Бакови стадоше букати, копати предњим ногама, заносити се, ребрити, док силно не грунуше рогови о рогове. Стоји прасак, лом! Земља се круни, угиба под њима. Лујо дрхће, стрепи.

гроба, поднимио се на обје руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина: — Док једном не смркне, не море другом сванути.

— Идеш ли, роде? — Идем, идем — немоћно одговара дијете посрћући, падајући и устајући, док на једном звизну снажан вихор и дебео га смет удари у прса. Вујо јаукну и изнемогло паде. — Идеш ли, роде?

Ић'емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата... — То ти стари можеш одма' тражити, док ти унук одрасте, а сад устај! — Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре. — Мора!

Био је учеван и 'вамо разговаран ко какав калуђер. А био је и послушан. Док ко умре, одмах по старог Мију, да мртваца окупа и да код њег' прешједи, док се не укопа. Село га је волило и штимало.

А био је и послушан. Док ко умре, одмах по старог Мију, да мртваца окупа и да код њег' прешједи, док се не укопа. Село га је волило и штимало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати.

Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче. — Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да

Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче. — Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се

До подне се зацрни читава њива. Пустисмо волове из лијеса, па 'вако штједосмо ужинати, док неоклен трнапи Мијо с малим Стојаном. Видим: весô је нешто. — Ево, и ја, Дуле, оживио.

Мрзи на сав свијет, а на родбину, чини ми се, највише. Отјерао је сина од себе, а попадију је толико тукао и мучио, док неке године од тешких убоја не умрије код кћери у Божићима. Сваку жену зове Ђурђијом.

„Не вјеруј 'ришћанину! Превариће, слагаће, облагаће, у крашће, небо га убило!“ Док сврши вјенчање, крштење, опијело или што друго, одмах на коња, па кући. Код себе не да ником преноћити.

дуго сам премишљô, Док Ми нешто не суну кроз главу. Уђем у кућу, снимим с тавана три вијенца оније' љутије', црљеније' паприка, закључам

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

О ја бих радо приче праисконске, Ја волим бајке: младости су пуне, У њима јек је трубе јерихонске, Док ваша срећа по гробљима труне. Нек' моја срећа сања и на лажи.

плавих висина, Сунце што блештећи на западу трне И расипа јару и у крви грезне, У свом сјају гордо силази у безне Док се покрај вода свеле врбе црне.

Давид шири очи крупне и црвене Кô вечерње небо врх пешчаних степа, И тражи у поноћ сласти непијене, Док оловно срце стеже се и цепа И челична змија сикће на њ и пљује, Стакластих очију и сребрна репа.

С поља шуми песма са палмових грана. Он хукну, док рука пожутела клону, И отворив врата гледну пут Ливана, Где прах звезда сребром мије васиону, И урликну: ''Жене!

'' Док његове очи немо у мрак тону, Пуне топлог сна су, велом обвијене, Примицале, пуне мириса и нара, Робињице топле, бос

Цар дохватив Псалме трипут у њих пљуну И баци их у дно оргијскога стола. Сосана и харфи бесни оркан груну, Док је бела тела, пијана и врућа, Цар резао ножем, да сласт лоче пуну Из крвавих уда и раздртих плућа.

Цар стаде. До ножа прсти су му склизли. ''Грех је отац Среће, Бол син Величине!'' И, док покајници у сузе су бризли, С ножем у ноћ јурну, крикнув пун силине: ''Уријина крв ће очај да ми спере!

трептања крви и мишића, И набрана уста још једном би хтела Да окусе младост разблудних младића, Да им срчу очи, док се чаше лију И удара задах ложнице и пића; Хтела би да руке још једном се вију И стежу мермерне голе мушке гњати,

- И жене ми пише страст до кости голе! И у шаторима вриштала сам ратним, Док ме очи, уста, док ме груди боле, Срећна када мучим, срећна кад ме муче. ...

- И жене ми пише страст до кости голе! И у шаторима вриштала сам ратним, Док ме очи, уста, док ме груди боле, Срећна када мучим, срећна кад ме муче. ...

Дубоко у мене зарила си нокте. Ја у дивљем вриску чупам своје прси, Гризем сама себе и јаучем док те Осећам где пијеш моје мушке рси.

Целовом би једним спржила ме цела, Испила сву младост и дрхтање сока, Док би твоја дојка ледена и бела Голицала гробље мог спрженог ока.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Седеће годину-две и даваће паре на зајам сељацима. Ако баш хоће наново службу, сачекаће док падне влада, па ће га после друга са класом у службу. АНЂА: Ама, зар истина тај човек има толико пара?

” (Престаје.) Будибокснама, шта је ово? ВИЋА: Не знам, не разумем. Знојио сам се пô сата док сам разрешио. ЈЕРОТИЈЕ (шета замишљено). Што не разумеш ти, добро; али, ето, ни ја не разумем. Ниједну реч не разумем.

Боже како сам узбуђена! (Чита.) „Стигао сам, налазим се у хотел Европи, соба бр. 4, и не излазим нигде док ми ти не јавиш. Чак ни газди од хотела нисам хтео рећи своје име да не би ствар одао.

) „Алекса Жуњић, срески шпијун”. (Говори.) Па је л' он луд? Откуд се јавно каже да је шпијун? ВИЋА: Он каже, пре, док је крио, није могао ништа да дозна, а сад му сви казују један против другог. ЈЕРОТИЈЕ (Јоси). Где је он?

ЈЕРОТИЈЕ: Уха, 'ди си ти запео! Па онај ће, бре, да побегне док ти то све испричаш. Говори, брате, брже. ВИЋА: Краће! МИЛИСАВ: Замисли да си на саслушању!

Него се ја, господине мој, нисам мицао из разреда по годину, две, па и три, ако хоћеш, све док нисам испекао науку. А ти сад хоћеш тако?... 'Ајде, господин-Жико, макни малим прстом!...

Нек сврши, знаш, док ја дођем, оно: како се зовеш, одакле си, јеси ли осуђиван и тако те ствари. После ћу ја већ наставити...

Где си чекао досад, чекај још који дан. МИЛАДИН: Па ја велим... ЖИКА: Ама, нема шта ти да велиш, него изађи напоље док свршимо разговор, па ћу да те зовем после те натенане да те саслушам.

” – ако је само тамо на небу уређена администрација и ако има неког реда... 'Ајд' изађи напоље док свршимо разговор, па ћу те ја звати. МИЛАДИН: Добро! (Одлази.) XИИИ ЖИКА, МИЛИСАВ, ЈОСА ЖИКА: Па онда? (Звони.

Ко зна шта ће он све написати? МИЛИСАВ: Није, море, толико због депеше, отишао је да се уклони док ми извршимо саслушање над оним. ВИЋА: Како, зар неће он присуствовати? ЖИКА: Неће.

Ако те почем неће да послуша, а ти кажи телеграфисти да не сме ниједну депешу, па ма ко му је поднео, откуцати док ја не прегледам. ЖИКА: Па то је цензура. КАПЕТАН: Него!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

, док ћирилица има једно слово за тај глас, и то исто свугде где се та азбука употребљава. Црквенословенски и народни језик а

културна, политичка и привредна средишта оновременог Српства: цела Војводина и највећи део дотад ослобођене Србије, док је Караџић писао својим родним ијекавским говором, раширеним у западној Србији, у Босни и Херцеговини, у Црној Гори и

укорењеном књижевном традицијом, нису се показале спремне да екавски лик свог књижевног језика замене ијекавским, док је у ијекавским областима Караџићев књижевни језик прихваћен без измене.

Осим тога, у првим деценијама 20. века примљено је много француских речи, док међу онима усвојеним после Другог светског рата доминирају енглеске.

Разиграна машта појединих писаца водила их је у експерименте, не само литерарне већ и језичке, док су други неговали сажет, прецизан израз у којем је све било функционално и ништа излишно.

Међу њима настају различити облици контаката, мешања и прожимања, док се не успостави културни склоп који почива на оба вида културе и на њиховом продуктивном односу.

одмах прерадио очеву аутобиографију у биографско казивање, називајући га светим (Друга хиландарска повеља, 1200-1202), док је Сава, поштујући канонске прописе као монах, полако припремао светачки култ очев, написавши најпре службу њему

Стога је Сава био слободан у избору жанра којим ће свога јунака описати, док ће Стефан свој спис Живот светог Симеона (1216) остварити по свим прописима хагиографског жанра, канонског облика

а богату државничку делатност приказао проширењем Данилове улоге у биографијама владара које је написао Данило, док је у биографијама краља Стефана Дечанског (после 1331) и његовог сина Душана као краља (после 1335), којима је он сам

потпуно у традицији бугарске Трновске школе, у строго хагиографском маниру какав у Србији никад није негован. Док се Цамблак и делом као и животом залагао за словенско и балканско духовно јединство пред турском опасношћу, његов

Десетерачка епска песма пева се најчешће уз гусле; може се и казивати, док је лирска песма увек чврсто везана за мелодију. Од рукописних зборника из друге половине 17. и почетка 18.

мишљења или поглед на свет: "Ја војвода Павловић од Радосала, господар и кнез ове земље, лежим овде у овом гробу. Док живљах не могаше ме турски цар никојим јунаштвом, никаквим даровима, па ни борбом ни великом силом са моје земље

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

1856. МИЛА „Вина, Мило!“ — орило се Док је Мила овде била. Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи.

Чекај, селе! Још не желим ја умрети! Док се земља не затресе, Бурно море не зајоше, Не поцрни сјај звездани, И месеца светлост бледа Не завије у облаку

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

5 Ми тихо, руку под руку, румен док лета избија на плод и зреле ливаде зричу. 6 Јесени свих злата, белине зима, плаветнила пролети, румени лета,

Не пристај за мном улудо, Но за времена, друже, врћи се док имаш камо, А мене остави сама, сам да очајам овде: Годи ми голет ова, Из травки мирис је овде на моју сету, Болују

Недужни спите — без сна ни мира дужан ја, док смену доведе вам ноћ или дан, ко да мене смени? Уклетог оца душом ту сав син, спаси, кад клону све, и у срцу још,

Видим пала тела и крв рањеника. Твој мач, Сауле, увек је махао. Саул и Јонатан! Драги, док бесте живи, Ни смрт вас није могла раставити, Орли брзога лета, а лавови чврстог срца.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опе

Са капије видела би се само њена једна страна, и горњи бој који, окренут наниже, окречен, белео се, док од доњег спрата само се видели диреци трема и тамо унутра у полутами кујна, собе.

Ката, која је била најмлађа од свих сестара и готово била остављена само да ради и трчи по кући, као нека слушкиња, док су остале сестре, старије, већ у годинама, гледале себе и спремале своје дарове.

Оне излазиле и стајале на капији, оне се виђале по славама, свадбама, док она једнако била унутра, у кући. И зато, не само да јој штогод није било право, овде, него била сва срећна.

које ће се јело готовити, колико још може тај и тај ћуп масти, врећа брашна, сир или месо до те и те недеље дотрајати, док не дође друго и док се још не заради и може без штете, да се не осети оскудица по другим потребама, друго, понова да

колико још може тај и тај ћуп масти, врећа брашна, сир или месо до те и те недеље дотрајати, док не дође друго и док се још не заради и може без штете, да се не осети оскудица по другим потребама, друго, понова да се купи.

Младен, помажући слузи, гледа како он све ређа: сваку ствар на њено исто место намешта, веша, док дућан не добије исти онај јучерашњи изглед.

Младен не седа, већ стоји једнако гледајући како слуга ради док не би сунце одскочило и обасјало ред дућана готово све подједнаких, са подједнако извученим крововима, а увученим

А највише око кујне, јела, масти, сира, брашна. Да се не утроши више него што треба, нарочито не више него као пре, док је отац био жив, док се било сигурно да ће, ако се више потроши, он донети још толико.

Да се не утроши више него што треба, нарочито не више него као пре, док је отац био жив, док се било сигурно да ће, ако се више потроши, он донети још толико. А сада, морало се оно што је најнужније.

се не деси да у кући чега нестане и да уклони тај трепет, страх, укоченост, да баба му, мајка, цела кућа, буду као пре док је оца било. Да се као и пре, онако мирно, тихо, сигурно у кући живи, готови, ручава, вечерава.

Хтео је да буде као пре, док је оца било; да се зна, иако оца нема, да је он, Младен, ту, и да ће и он као отац. Чак и боље од њега.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

л. могло човека учинити бесмртним, али да га је немогуће наћи, јер га виле покупе: зато оне и живе док им се живот не досади, и онда га од себе одбаце, па без бола умру (ЗНЖОЈС, 6, 130).

(СЕЗ, 17, 35). У источној Србији, за време док врачара, вршећи »црне« враџбине, »изводи ђаволе«, многи не смеју ни да се макну из куће без б.

гранчица у цркви добијених плете се венац, и веша поред иконе. Стари венац (од прошле године) чува се док се не замени новим, па се онда иситни и са мекињама даје воловима (СЕЗ, 40, 56).

СЕЗ, 16, 353; БВ, 10, 1895, 28; 16, 1901, 364: »Да Бог даде те се не удала, Док не вид̓ла три на небу сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута врба грожђем бијелијем«...

СЕЗ, 16, 353; БВ, 10, 1895, 28; 16, 1901, 364: »Да Бог даде те се не удала, Док не вид̓ла три на небу сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута врба грожђем бијелијем«...; Вук, Посл., 2187; Софрић, 74).

1895, 28; 16, 1901, 364: »Да Бог даде те се не удала, Док не вид̓ла три на небу сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута врба грожђем бијелијем«...; Вук, Посл., 2187; Софрић, 74).

и Беговић, 119; ЗНЖОЈС, 20, 47). У Славонији верују да је г. дрво »вражје«, док су друга дрвета (топола, храст, јасен, врба, ракита, леска) виловна (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 116).

(па ма била и сува) надима стока (ЗНЖОЈС, 19, 201). О младом месецу не треба је ни косити, јер ће стока, док је једе, бити слинава (ібид., 197). Д.

Ако би човек, док та бела змија спава, полако убрао и., скувао је и воду попио, свака би му травка казала од чега је лек (ЗНЖОЈС, 1. с.).

, коју чувају »као очи у глави«; њу зими лижу, а лети се њом играју. Ако ко покуша да им је узме, јуре га док га не убију и ј. не поврате (ЗНЖОЈС, 19, 119).

Међу типична αδυνατα ‹= што не може бити› у народној поезији долазе ј. са јавора (»...удати се нећу, Док не роди јавор јабукама, Сува врба питомијем грожђем«, БВ, 10, 1895, 28; упор. и 16, 1901, 364; Вук, Посл.

рађа јабуке спада у типична αδννατα ‹= што не може бити› у српској народној поезији (»Да Бог даде, ти се не удала: Док не вид̓ла три на небу Сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута врба грожђем бијелијем!

Ћипико, Иво - Пауци

Дуго га гледа, чека да газда дигне очи са новина, и, док сачека, вели плачљивим гласом: — Господару, опреми и мене! Газда чита и даље и чини се невјешт.

— 'Ајде, брате, — вели му, — немој да гријешим! Знаш да ти не могу већ ништа дати... давао сам као и другима док сам имао на што ... и помало изгура га из дућана на кишу. — Не пуштај га у дућан! — вели момку.

и језиве успомене из дјетиње доби; и живот и наваде испољују се јаче и складније са тајанственошћу ове велике ноћи, док их сан посвема не савлада.

доби; и живот и наваде испољују се јаче и складније са тајанственошћу ове велике ноћи, док их сан посвема не савлада. Док свану, као да се дана зажели, диже се и радознао провири на врата: једнако је ваздух сњежан.

А док се сутон спустио, показа се мјесец у ведрини. Раде, заогрнут својом новом кабаницом, што још меком испраном вуном мири

Гледајући за њим, цркоше од смијеха крчмар и варошки клапци, а редари стоје на опрезу, да га затворе ако буде требало док се не растријезни. Идући, сјети се парипа и сијена, па се поврати да натовари.

Сељаци говораху да му се крв следила, а љекар је нашао болест опасном. Док је гођ могао стати на ногама, није хтјео остављати своје куће, а и сада, кад му већ не да ни дисати, једва се склонио,

Илија неће да зовне љекара, стрепи, могао би га оздравити, а неће да зовне ни попа док не опреми свој намишљени посао.

Сјахавши, вели Илији: — Проводај га, заморио сам га! Коњ се запјенио и фрче. Поп Вране, док је ушао у кућу, угледавши јунца код ватре, наљути се и тјера га из куће.

— Праве сте живине! — љути се поп Вране на Смиљану, док очати самртну молитву. Зовете ме кад болесник већ не зна за се... Живине!

исприча зашто је дошао, и наглашује: — Мени је, онако ми дјеца била здрава и жива, сто пута рекао покојни Нико, док је боловао, кад би му натукнуо да су њему моји синови што му је и Раде, и мили му таман као и он; па је ли могуће да

Познаје он сељаке ушће, а познаје и Илију: похлепан је за земљом, потурчио би се за њу. Док газда размишља, Петру бјеже очи на жељезну касу „вертајмовачу”: како је висока, чврста!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Тога се сећам јер сам се дуго двоумио да ли уопште да идем на Мораву или да се завучем негде у хладовину и да одремам док оморина не прође.

Стезало ми се грло од чемера док сам га гледао. Већ у току другог дана молитве су му постало развучене и троме. Одебљали језик му се тешко покретао,

Гледао нас је избезумљено док се ослобађао свога мучеништва. Ми нисмо издржали, дакле, такође нисмо издржали: грохот је распарао манастирску тишину.

„Где је тај видар“, питао је Лауш. „Знам, отишао је да лечи меропашку гамад, док се један витез распада од ране коју је задобио у боју са непријатељем.“ Тако је рекао: меропашка гамад.

Сваког дана, одговори, све док не смири рану. После ће дати упутства за дале лечење. Значи ли то да сам до сада био погрешно лечен − упита Лауш.

Димитрије га је својски подупирао у расположењу, док је Доротеј био као и увек уздржљив и смеран. Али видело се да му је све то веома пријатно.

Околишио је најпре као мачка око вреле каше, курвински се око њега окретао неколико дана, док му није издалека ставио до знања како је он ето и од тога вешт, те зна да врати мушкарцу оно што му је најпрече.

Јевђеније се није дао збунити. Виле постоје, рекао је. Он, Лауш, видео их је у поноћ док играју умотане у прозирне велове, дугих коса које лепршају као праменови светлуцаве магле.

дала му се, похотљиво, страсно, безумно као што приличи вечним бићима, исцедила га за сва времена те луде ноћи. Док се не скине са њега чаролија, никада неће моћи имати смртну жену.

Стрела је шишнула између Лаушевих ногу и отишла у таму шуме. Лауш је неко време стајао као опчињен, док му Јања није пришла и почела да се увија око њега, милујући га нежним, вештим покретима руку.

Боже какав је то био призор! Док сам то гледао, свршио сам два пута. После су њих двоје ишчезли у шуми, држећи се за руке.

Не бих се хвалисао тим да не морам овде изрећи истину. Не могу је заобићи. Просто, волим да гледам док се то догађа.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И блаженим миомиром Успаваће твоје груди И сневаћеш, - Док те звоно Смртном песмом не пробуди. 1881. ЗВЕЗДА Ноћ је ведра, блага, Бледи месец сја, У милини тоне Васиона сва.

тихом песмом, и благим небеским гласом, Он с тугом буди прошлости давно време; И смерне звезде трепере чудним красом, Док песма тоне у бескраје неме... Све стрепи, слуша...

Сунце зори не излази, Драгој драги не долази. Као одзив бојној труби, Момче једно самрт љуби. И док мртав јунак лежи, Вранац коњиц пољем бежи.

Љељо узвије руком, Спокојни, плави вео и тиху сањиву ноћ И грли, љуби, и стидљивим красом Заварај, душо, бледи сан, Док весник зоре не поздрави гласом Весели дан! 1883.

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји, Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом - ал' И то губи се брзо, И сан лагано пада...

кипти зној, По какав Турчин из Зворника Спокојно пуши чибук свој И ћутећ гледа на таласе, Пруживши дуги, црни врат, Док близу њега мирно пасе С босанском робом верни хат.

И све то зашто? Ја сам знао: Туга и радост - све је сан. И док сам слатки санак снивô, С гордошћу ја сам очекивô Растанка нашег тужни дан. Тако побожно факир пада.

Гараво, пустарско чедо, вино нек нама служи, Док ноћни падне мрак. Пићу с тобом као с братом, Да не пијем сам, А већ после... Ах, баратом Бићемо се, знам. 1888.

Са галија царских, што на мору леже, Кроз вечерњи сутон пуцањ се разлеже И док све у миру и санку почива Изненадни шум се диже и разлива. 2.

У разговору мудром, Док Веспер на небу светли, Ми ћемо славити мудрост и тихи живот свој, А кад јутарњег Феба огласе далеки петли, Тад збогом,

Ту беше за мене место Тајних и слатких жеља. Лисје је шумило тада, Док бистра и хладна вода у урну мраморну пада. И прелива се тихо...

О, звони, харфо! Мили глас Утеху нека буди, Да њезин мелем крепи нас, Рањене наше груди. А твоје песме бајки сан, Док туга дух нам мрачи, На лепше време, лепши дан, Надежду нека значи!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Писма означена у овом издању са В, XВ, ХВИИИ, XX, XXІІ, XXВ сасвим су нова, док су писма означена овде са ІХ, X, XІ, ХІИ, XІІІ, XXІІІ, XXВІИИ, XXXИ, XXXИВ, XXXВІ остала иста као и у првом српском

Говорена реч, велите, умире често чим се роди, а живи у најбољем случају док још има кога да је се сећа. Писана реч, напротив, дужега је века, а има их које вечито живе.

на окупу, оне су испечене на ватри, па кад су се охладиле, оне су однесене и сложене у своје стовариште, библиотеку, док ова није била крцата пуна. Векови су пролазили један за другим.

Ниједан важнији државни посао није предузиман, док они нису нашли да су знаци неба повољни за његов почетак. Може се лако замислити колики су утицај имали они тиме на

се креће; звездана јата на западној страни неба спуштају се, не мењајући свој облик, према хоризонту, да онде утону, док се на источном делу хоризонта појављују нова јата и пењу у вис.

Пет минута пре но што звоно дадне знак за полазак, сакрићемо се у цели Ерехтејона; онде ћемо сачекати док сви љубопитљивци не оставе град и ноћ се не спусти.

облику појаса који ову опасује и да се од тог појаса види само она половина која се у то доба налази изнад хоризонта, док друга половина залази дубоко пода њ, он је увидео, и морао увидети, да небеска сфера обухвата Земљу са свих страна, а

Наступио је подневни одмор, и дворишта се испразнила. Ми лутамо по њима, док нам један од домаћих не даде потребна обавештења.

“ Но, ствар је требало држати још у тајности, док му Сунчев зрак не саопшти величину наше Земље. И Ератостен је дочекао тај дан.

уџбеници били намењивани много већем кругу, они су у великом броју репродуковани, преписивани, па се зато и очували, док су самосталнији научни радови пропали у бурама времена.

Имам драгог једног познаника, емигранта руског, који се у своје срећно доба, док је био велики богаташ, бавио, као аматер, вештином глиптике.

Још док сам седео у Београду, ја сам намеравао да Вам пошаљем историјат наших хришћанских календара. Он ће Вас заинтересовати,

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

века у Француској су радо читани преводи одломака Хиљаду и једне ноћи, док се бајке и приче из зборника Ђованија Франциска Страпароле (Пријатне ноћи, 16.

восак“ (варијација просветитељске метафоре о души детета као неисписаном листу хартије), те да се вреди „обликовати“ док је човек млад.

формирање школа за дечаке, „Устроение девојачких училишта“ две године касније омогућава формирање школа за девојчице, док се мешовите школе отварају 1872. године. Обавезно школовање уводи 1882.

Златан сан који засмеје малу Виду док спава („Вида и златан сан“) има свој узор у народним успаванкама, али, такође, може подсетити читаоца и на „Тихо

). Рефренски стих „У земљи је злато!“ у „Тежаковој песми у пролеће“ има васпитни карактер, док, са друге стране, разумевање немирне дечје природе у потпуности кореспондира са савременом теоријом игре у поезији за

МАЈСКА ПЕСМА НИКАНОР ГРУЈИЋ Већ се поља сва зелене, Топлији је сунчев сјај, Све су воћке одевене, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај!

Тамо цвеће дивно цвета, Ох тамо је сада рај, Не можемо мировати, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај! Тамо ћемо цвеће брати, Ти нас Боже погледај.

Тамо ћемо цвеће брати, Ти нас Боже погледај. Ми ћемо ти хвалу дати, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај!

Ми ћемо ти хвалу дати, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај! Славуј ће нам попевати, Док не буде дану крај, Ми ћемо се наиграти, Весел' ће нас мили мај – Хајдмо сви у гај!

– Ко урани уграбиће Сваким даном по две среће, Једну срећу здравља ради Другу срећу посла ради. Зато рани зором рано Док још није данак сван'о! КОВАЧУ СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Хеј ковачу!

Куцни боље, Да зајечи наковањ; Гвожђе мораш покуцати Ако хоћеш што одањ. Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј!

И чекићем покуцкуј! У мех дувај, ватру шири Да се гвожђе усија; Са кљештама живо стегни, Да се боље савија. Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Идем си ја сам да си наточим. Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве! И као да смо ми, док је био жив и стари и млади газда, каткад одавде одлазили трезни.

Толико времена није се чуло за њега, нити знало где је. Чак се мислило да је и умро, док он, ето, отишао у калуђере и после дође овамо за попа и деду.

Не бој се ти мене. (Пауза.) Или не! Чекај! Имаш право! Не можеш ти мени ништа казати, док ја прво теби све не кажем. Треба! Откада ја мислим да треба све да ти кажем.

Тамо, код вас, по вароши, по чаршији, од њега нема ништа, одавно се на њега заборавило, као да га никад није ни било; док овамо, у кући, он је једнако ту.

већ цео век никако не смем прозор да отворим да се не би завеса више помакла, већ да исто онако стоји како је стајала, док је он био жив... МИРОН Како да не смеш?

(Спази на улици једног пролазника): Чорбаџи Стојане, причувај Парапуту од деце, док ја стигнем да га узмем и одведем код мене у цркву. (Одлази.) ПАРАПУТА (одлазећи): Земља сам, и ти си земља.

(Одлази.) ПАРАПУТА (одлазећи): Земља сам, и ти си земља. Сви смо земља. И сви ћемо бити земља. ДРУГИ ЧИН Док је у првом чину све тужно, дотле је све у другом весело, светло, пуно живота. Соба иста, али раскошно намештена.

Јер да њега није било, шта би сада било од мене? Била би сељанка. И сад, овако стара, тамо у селу, док би моји синови и снахе орали и копали, ја бих морала по брдима ситну стоку да чувам и пасем.

Бога ми, сећам се, са покојним деда-Митром, Бог да га прости, док радимо црквене, наше народске ствари, — радимо; а после и ми, ако је сабор, слава, и ми сиђемо, па и ми као сви.

у теби оно што сам сасвим заборавила; сад тек све више видим онога Станка, комшију мога, лудога Станка, што ме је, док смо били деца, кријући се, из баште гађао. И (црвенећи) немој да ме кориш, немој на мене да се љутиш.

(Као увређена на Миронову сестру због њеног издајства те њине тајне): А она ти је то казала? Е, гле ти ње! Ах, само док ми дође! Изгрдићу је више него за оно пре што сам је изгрдила. МИРОН (љубопитљиво): За шта, за шта си је грдила?

И чим је видех, ја је нападох: зашто да ми бар она то никад не спомене, ако не доцније, кад сам се већ удала, а оно док сам била девојка, док смо ја и она готово сваки дан биле заједно. (Себи, узбуђено.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

На капслама за метке је спавало дете све дотле док једнога дана не показа вештину да кроји и шије девојчицама за лутке. Пушкари га онда истераше.

Једног дана заподену се теориски разговор у шнајдерници. Костица, други калфица, док ћута, ћута. Па онда утури ноге у ципеле, устаде, и поче: „Панталоне, мајсторе, то је тешка ствар.

Шта ћеш међ њима. Хоћеш тањир у шаке па од стола до стола у прошњу. Је ли то хоћеш?” Док је говорио, мајстор Коста узе пажљивије посматрати Срећка.

Али се и мајстор Коста вратио преображен. Док је тамо био, у разговору с људима, на малим излетима, његови се балкански појмови прилично расветлише, многа његова

Само, фабрика, ако ћете мене питати, богами, чини ми се у тамници сам био док је прођох. Тај тутањ, та бука, тај тресак, то треперење и вртење, е, мало је рећи земљотрес.

Убица је признао злочин, казао је да је другог вребао, и плакао је док је говорио колико жали Станоја. У мраку јесење ноћи није добро распознао човека. Секу је најбоље тешио Срећко.

Трчи као без душе, шешир га поклопио, изгледа као без главе. Адвокат је саветовао да ништа не предузимају док оданде не потраже податке о Ристи. Збиља је стигао акт којим се траже подаци о Ристину „предживоту”.

Збиља је стигао акт којим се траже подаци о Ристину „предживоту”. Кажу да је у магистрату било смеја док су писали тај извештај: отац, шнајдер, који није могао служити војску ни као болничар; мајка, слушкиња; брат, пева

Суво семе стави на длан и мирише га. Увече седи у баштици „док се мириси не затворе”. Напослетку уђе у собицу, и пре но што ће лећи, окваси очи богојављенском водицом.

Писала о својој лепој ћерци Анђелији, о „најбољим” кућама у које је примају. А „деда” мора мало причекати док се преселе у већи стан који им је сад због Анђелије потребан. Комшилук је прочитао „деди” писмо.

Ту ти ври од салашара, наполичара, преподаваца. Туже се између себе, и тужи их вечито Јеврејин Штајн. Галама, док се она не приближи. Чим стане пред нас, све ћути, и свака распра је проста. Омери нас, и почне.

Па је заћутала; миловала дете док није заспало; а затим отишла у своју собу и горко се расплакала. Пробудило се у њој цело срце.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Да ја до конца живота мога, или боље да кажем, док не ослепим, списатељ остајем, то је извесно, и читатељи нек се ни најмање не ужасну што претим да ћу и више књига

живио, знам да ни једна богиња не би остала с којом је не би сравнио, и јамачно би нокте сви десет прстију изгризао док би њену красоту спевао. Да би со тим мени посао одлакшан био, мислим да не треба спомињати.

он што је сам; а може ли за мене љубезнији — премда духовни син, јер је без матере рођен — бити него што је Роман? Док сам ја ову дисертацију правио, Роман се тако с коњем удалио да га при свем усиљавању и труду моме није могућно стићи.

ЗАГОНЕТКА »Нема ствари на овом свету веће од мене. Јупитер па ја, којима су сва возможна. Док дунем трипут, ја сам ти нов свет начинио.

мали труд на себе примити, да ову загонетку у присуствију ови почитанија достојни матрона и лепи фрајлица разрешите, док попушим при чаши вина једну лулу дувана? — О, ви сте весма добри.

фантазије, и да фантаста ништа друго не значи него ћушнут, ништа мање — — Збиља, Роман нас чека у Египту, ајдете брже, док није оладио, пак ћемо га после теже наћи него девојка од 200 поклада свога суђеника.

Нека диогенизира он колико му је драго, каже Г. — Српска пословица: »Док се мудри намудроваше, луди се наживоваше« темељнија је него његово јапунџе. Сад ајд’мо к Роману.

пут покаже, која ће му потом мати бити; но ова га надежда засад изневери, и он, уморан будући, пође тражити какву сен, док припека сунца прође.

крила (познато је, вештице крила и реп имаду), намаже се машћу, очита своје »ни о пањ, ни о кладу«, прне кроз оџак, и док сте, фрајлице, погледали како вам стоје уста, већ је код Романа била.

« викне. »Бурјам да у ропство дође? Док је овог мача у рукама, неће то бити!« Со тим скочи на своју Розинанту, гурне је жестоко у бокове, која дигнувши реп

« Ја знам да се ниједан читатељ неће на ово чудити коме је позната Док Кишотова борба с воденицама. Но нека сами кажу није ли боље и ово него да им представљам како се хиљадама може бити де

Кадија видећи уво ровашено, сасвим се згрози, те нашег Романа заповеди у тамницу затворити, док измисли муке које ће на миронарушитеља возложити.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

у гнезду стихова преноћим Приспео сам с пута Прашњав и гладан И жељан другачијег света Пружи ми три мале нежности Док ми не падне хиљаду магли на очи И главу не изгубим И док теби све три руке не одсеку Црна мајко

гладан И жељан другачијег света Пружи ми три мале нежности Док ми не падне хиљаду магли на очи И главу не изгубим И док теби све три руке не одсеку Црна мајко Тројеручице КАЛЕНИЋ Откуда моје очи На лицу твоме Анђеле брате Боје свићу На

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Стојана Антића, која је у своје време била сасвим уљудно написана и коју је, као што сам чуо, и сам покојник, док је био жив, прочитао у једном календару и није се бунио против ње. По тој биографији, покојник се родио 1852.

можете мислити шта су све ти биографи кадри пронаћи у приватним писмима покојниковим, а нарочито у онима која је писао док још ни сам није слутио да ће бити велики покојник.

Оно се смејало тузи као и радости, јер туга често пута уме бити и лажна, док радост ретко кад. Оно се смејало срећи као и несрећи, јер срећа је готово увек варљива, а невоља не.

Оно се смејало знању као и незнању, јер знање има граница, док незнање их нема. Оно се смејало свему, смејало се свачему, смејало се, смејало, смејало...

писац, вероватно бих био и плодна жена, те би у том случају досад већ имао комплетно издање својих целокупних дела, док их овако као писац, још немам. Бабица је том приликом констатовала и то да сам са рођењем задоцнио пуних седам дана.

о познавању човека није тачна, јер ја никад нисам успео да имам тридесет и два зуба, колико та наука прописује, све док нисам платио зубноме лекару две хиљаде динара.

Таква су имена на пример: Дуду, Биби, Лили, Лулу, Попо, Цоцо, Коко и томе подобна. Не сећам се како су мене звали док сам био у средњем роду, али вам могу рећи да сам се у сукњи необично добро осећао и тако навикао да ме ни доцније у

Ја сам се у својој брбљивости упетљао у сукње младих дама, док је ова глава аутобиографије намењена само оним сукњицама које служе као униформа средњем роду у граматици.

Мада је презрен лежао на земљи, он је једини у овоме друштву имао душу. Сећам се, док је био нов, кад би му притиснуо груди, из груди му се извијао глас и живо кретао рукама те ударао тасовима.

те сам затим још чешће разбијао себи нос, чупао сестри косу, угануо једанпут палац на руци а други пут ногу у чланку, док најзад нисам једног дана просуо жар из пећи те упалио простирач на поду, затим чаршав на столу и завесу на прозору,

Но нису овакви подвизи једина карактеристика детета у доба док носи сукњицу. Подједнако су радознала и подједнако несносна том својом радозналошћу и мушка и женска деца у то доба.

разлога, одлучно остајао при своме захтеву, драо сам се, плакао, пиштао, вриштао и ваљао сам се по патосу, све док мајка није најзад донела једне овештале панталоне мога старијег брата и натакла ми их проклињући ме: — Дабогда,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Лица наша су потамнела, а поглед неодређено блуди, као после неке тешке болести. Али нико не узмиче, док се непријатељ не појави да нас побије. Ваљда смо зато овде и постављени. А тешко је, несхватљиво мучно.

На место ових врба, што предлаже наредник сада, у провалију су легали луди један изнад другог, док је телима својим нису испунили. Преко овог живог моста од људских телеса превезени су топови.

Нико их више није видео. Одмицали смо лагано друмом, док су експлозије праштале за нама. Војници су носили пуне торбе дувана и облачили нове шињеле, које су узели са станице.

Не, не! То није начин... Маса је узаврела... Јест, слабији попуштају. Али док одмакнемо, надам се, људи ће прегорети тренутке растанка. Тешко је... много тешко.

Поручник Бранко предлаже да се распоредимо дуж целе клисуре, али да нико не предузима ништа енергичније док предњи не стигну на излаз. — А тада, удри где стигнеш и кога дохватиш! Пао је већ мрак кад смо ушли у клисуру.

— и окрете леђа. Лука зовну ордонанса и нареди да му донесе једну мотку. Онда сиђе на пут, да сачека док челни стигну на излаз.

— Јеси ли видео, бато? — вели поручник Бранко, враћајући се. — Док сам молио, викао, претио, нико да мрдне. Али када сам преломио неколико штапова и потегао револвер, све је скочило на

Даље се није могло. На самом превоју застадосмо, док кијамет мине. Ветар је ковитлао, дижући читаве вихоре снега и засипајући људе и стоку.

Потпуковник Петар махну тужно главом: — Мало им је што су се напунили пара док смо ми ратовали... Сада су лихвари први који сахрањују државу, иако смо ми још живи. Пред радњом Лука сјаха.

Али задржаше нас неочекивано на пола пута у Ћуприји. Ту се истоварисмо и на једној пољани подигосмо бивак. И замисли, док се у Бугарској вршила увелико мобилизација и концентрација трупа на нашој граници, ми смо седели, двеста километара

Овај догађај на друму јако ме је дирнуо, и да ти га баш испричам. Док смо били још у Ћуприји, наиђу једнога дана мештани у наш бивак и доведу једнога мангупа коња.

Могу нам још заћи иза леђа. Али док смо стигли у то проклето село Крупац, наши опет повратили изгубљене положаје, и онда нареде мени да опет изиђем на

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Њихова болешљива малена срца прозебају у капутима, И певуше танко, танко, Док им се зуби клате. ”Ожеднели коњ залетео се извору, У журби га је претрчао, Мрзело га да се врати Него лего па умро!

“ Ај! ај! ај! Да ли разумеш то, или не? Претрчали коњ што му је још остало да умре, Да ли разумеш: док им се зуби клате? А ја певам охоло: Соко летео, соко ловио, соко пао, Славно пао, пошто је ловио!

“ ЈЕДРИЛА Топографски радници, соколи моји, соколи, Док географске карте тискате Мислите на земље удаљене. Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате А са Азије

Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате А са Азије оштрих мириса боле вас груди и Африке. Док радите жуди вас земља удаљена А заносе вас као фантоми чудне слике, Чамци од коже шивене, Ескимоси у трбуху китова.

стрелца да лук затеже; Трулу му кожу спирају таласи пристижућ из далека, Као мека длака ил' руно, алга по њему леже. Док расцветане кости белином сијају снега.

груди травом опоре, травом оквашене твоје хлаче; Као роса пашће моја мисао по теби И на уста црвена љубићу те, Све док пијана гори одбегла не би: Где уз храстова срца твоја моје срце залистаће; Чуј, драги, са Двине трубе јече, Рибари се

Да л' верујеш, драга моја, да је страшно умрети, И да ли ћу тако лако срећу поднети? Причекај док ноћ падне велика, ведра, Да тихом ноћи најзад покријемо недра И пролеће, које нам данас срца пробуди, Као кришка ће

нам данас срца пробуди, Као кришка ће образ цуре да заруди, У невесте затегнути бедра: А позно у ноћ кад све спава, Док звездани слап слива се на жито, Јулије Цезар, мој пријатељ кроз векове, Погледом ме као светом водом крштава, И

У недрима хранитељке земље побелеће његове кости: Док уцвељена мајка исплакаће до слепила зени; О јадни сине, Зар си широку своју собу за тако уски променио стан!

И тако увек даље. Жудње ми чуче обалама ко вредне праље, Кад се из села небу диже високи танки дим; Док се очима зеленим, чудни херувим црни, На планинама спим, са очима дубоко злим. Али шта сним, Шта сним?

Ти, чији сам сад женик, која говориш хладно о смрти, док су по теби барбарства моја словенска и њини перунски врти, својом косом као венцем ме узвиси: да у пољима јелисејским

О, понекад ми се збивају чудне ствари, као да се спуштају са другога света: док ме понова не обузме велики вртлог страсти, све жуто, црвено, зелено пред очима; тамо, где је некада био дугачки видик

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Тако и до скривеног Ружиног блага дође. — Гле, бисер! Лепотан! — узвикну човек, док су два туђа прста дизала увис тајну Седефне руже, а нечији узбуђени гласови зујали су јој око ушију.

Море је било далеко и тихо. Само су се у увалици становници морскога дна комешали питајући се где је Седефна ружа, док је у излогу најскупље продавнице града блистало зрно бисера.

— Без сунца не би било ни сунцокрета! — рече главати поглавица златног племена, док су се сунцокрети, као један, окретали ка истоку: сунце се баш рађало излазећи из реке.

Дубоко у себи мали сунцокрет је знао да су браћа у праву. Али, звуци и боје ноћи терале су му сан с очију и, док су браћа спавала, он је подизао своје златасто лишце увис дивећи се спором и свечаном месечевом ходу кроз сребрне

Узалуд је затим бежао. Жбун га је сустизао, брзином ветра, а иза његових леђа згушњавало се дрвеће. Док дланом о длан: грана се везала за грану, лишће сплело. Дечак се осети као рибица у густој мрежи. Стаде. Стаде и жбун.

— Месечев Цвет? — плану старац. — 3ар не знаш да једино добри и благи до њега стижу? Док не окајеш своје грехе до њега нећеш стићи! Нити ћеш се маћи одавде, док не одслужиш Господару биља...

Док не окајеш своје грехе до њега нећеш стићи! Нити ћеш се маћи одавде, док не одслужиш Господару биља... Старца, наједном, нестаде, а Ведран поче да служи Господара биља али се још увек не

Ђаво се у Дрвосечу преобукао. И, док би јаје на земљу пало — на улици не би ни живе душе. Сав збуњен дође Дрвосеча до своје куће, још са улице викну: —

»Баш сам будала!« — помисли. »Из глупости ћу оставити главу у смрдљивом рову!« — и, док су војници спавали, Дрвосеча извуче и стави на лице нову маску.

Ни сам не зна колико је тако бежао док не дође до једне слепе улице, завуче се иза жбуна, отвори врећу и загледа се у њу: у врећи једно једино лице остало!

Узалуд је ишао од села до села, од града до града, док га један старац не упита: — Шта ће ти Незнанац у црном огртачу с црном капуљачом на глави? Шта то од њега хоћеш?

— рече старац. — Иди и наћи ћеш га! — Где? — викну Дрвосеча и потрча за старцем који је одмицао све брже, док наједном, као да се у ваздух претворио, не нестаде. Дрвосеча обори главу, а из ока му склизне суза.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Трза се, Арси): А што ти стојиш? Седи! (Виче): Свећу! АРСА А, не! Какво седење? Знаш да места немам док овај празник не прође, ови — не свети, него, Боже ми опрости — луди дани. Улази Васка уносећи свећу у златном чираку.

Не иде. Сви су то наши, моји, твоји. А њу? Једанпут је протерах у Турску. И док се дуван не среди, виногради не обраше — лепо, све мирно!

Отели је, побивши се с Арнаутима. Читаву буну дигли на граници, док је уграбили. И доведоше је! Сад, шта ћу? ТОМА (плане): Па убиј! Зар за њих, Цигане, јоште мука?

АРСА Ех, немој то! Прошло је то време. Него, ово ће ваљда трајати док је она девојка; а после, кад се уда, неће ваљда толико за њом трчати. ТОМА Па што се не уда? Што ти то... Силом!

) Она је крива! Вештица, она, газдо... АРСА Све ћу ја сад вас... (Гркљану): Ти ћеш, док си жив, чаршију да ми чистиш. (Салчету): А тебе?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Сам, кô камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије и јавља се мени... Но док ми мутни боли срце косе, Кô студен травку уврх крша гола, — Из мојих књига, са прашљива стола, Ја чујем шушањ кô

Ми бјесмо у рају, Јабуке слатке берући са грана... Док славуј пјева и звијезде сјају И расипа се мирис јоргована. Но све је прошло...

Ти затрепта, мила, нага, И у воду сва се скупи... У љиљане лица твога Пурпурна се ватра упи... И док лептир кружио те Кô водени цвијет МИО, Ја, дршћући као трска, Под врбом сам скривен био. 1911.

Као младо сунце сву му душу грије, И ја снова чујем звекет твојих гривна, По лицу ме тиче твоја коса дивна, Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије... Кисељак, 11. јула 1903. НАШ СТАРИ ДОМЕ Наш стари доме, како си оронô!

Бог зна гдје је сада?!... Радобоља мрмља Пуна грмјелица, сребра, адиђара... И док златно вече пада поврх грмља, Накривљена ћути воденица стара. 1908.

Над шедрваном лептири се гоне И сјајне капи, са безброј рубина, Расипају се, док полако тоне Јесење сунце...И, кô са висина Оловни облак по души ми паде, Најцрњи покров бола и горчина.

Гле зраци јутра како њојзи роне! И сваки дршће, продире и тоне, И расипа се кô рубин, кô дуга... Док овдје гори, више њена гроба, Трепти и кружи боно, свако доба, Сам један црни лептир — моја туга. 1911.

Овој земљи господ среће дао није, Притискô је јадом и чемером дугим; Док се сунце рађа народима другим, Нас студена зима раздире и бије.

И слушам како широм родних страна Радошћу звони са гусала струна, Док се у злату васкрснијех дана Са небом љуби твоја горда круна. 1911. ОТАЏБИНО, ГДЈЕ СИ?

И док она тако, скрушена и сама, Пред мрамором стоји, ту, у врху села, И док рана звона звоне с торња храма, Обруч златан

И док она тако, скрушена и сама, Пред мрамором стоји, ту, у врху села, И док рана звона звоне с торња храма, Обруч златан дршће око њена чела. 1923.

Но док се они лију, Падају и дижу, Уза њих, озго с високих скела, стижу И бију, Кô звона друга, Удари чекића многих.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

упућује овакве речи Дурјодхану: „Спавај мирно, Гандхарин сине, сутра ћу бити велику битку, о којој ће причати људи док земља стоји“.

У нашим народним песмама сретамо стихове ове врсте: „Он остави спомен роду српском, да се прича и приповиједа док је људи и док је Косова“.

народним песмама сретамо стихове ове врсте: „Он остави спомен роду српском, да се прича и приповиједа док је људи и док је Косова“.

никад сазнати, ни то какве су изгледале епске песме које су се певале у доба пропадања старе државе, у XИВ и XВ веку, док су домаћи феудалци још били у животу, и да ли су те песме и у којој мери носиле печат њиховог утицаја.

времена, зато што су настале дуго после догађаја о којима говоре, више легендарног него историјског карактера, док је са песмама средњих времена и још више са песмама новијих времена друкчији случај.

И у песми он је ожењен, али док је у историји та чињеница потпуно безначајна, овде је постала пресудна: куја Видосава је организатор читаве трагедије.

други Тројанцима; у таквој ситуацији, разуме се, борба Тројанаца није била бесмислена, они су још могли да се надају, док је међутим борба Срба на Косову постала апсурдна онога тренутка кад је једини бог попустио, како каже Константин

А на Косову погинули су кнез Лазар и велики јунак Милом, погинули су и незнатнији људи док је Вук остао жив. Он је владао на самом Косову и није погинуо!

Не имао пољског берићета, ни у дому од срца порода! Рђом капô док му је колена! Тај поклич, предаван од века веку, од колена колену, разлегао се по целој нашој земљи као немилосрдна

он то сам изриком каже: Нисам слуга, нити дворим кога, но у Стамбол цара честитога, а код њега не мислим другога док је моја на рамену глава.

старе варалице, Марко је кадар да направи чудо од јунаштва, али је исто тако кадар и да надмудри латинске варалице. Док сви сватови пију, Марко, који је познат као „тешка пијаница“, не окуша ни вино ни ракију, трезно размишља о латинским

Тако, у једној македонској песми прича се како је нека чудновата девојка забранила женидбе и удадбе док се сама не уда. Сиромаси момци моле Марка да их спасе беде невиђене. И он пође.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

И КЛЕКИЊЕ 54 ПОНАШАМ СЕ ПОПУТ ПАШЕ 56 ГЊАВИ МЕ ТЕЧА 58 ОТКУД МЕНИ ОВА СНАГА 60 У ЖИВОТУ ТО ЈЕ БИТНО 62 МОЈА ГЛАВА ДОК РАДИ РАДИ 64 ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА 66 ХАЈДЕ ДА РАСТЕМО 67 ДУГМЕ СЛУЖИ КАПУТУ 69 ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ 70 УСЛЕД

ГЛАВАМА 82 У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ 83 ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА 84 МА ШТА МИ РЕЧЕ ОВЕ ПЕСМЕ НЕ ВРЕДЕ НИ ПРЕБИЈЕНЕ ПАРЕ ДОК ИХ НЕ ПРОЧИТАШ. МРТВА СЛОВА НА ПАПИРУ.

ми каже Да л’ слон телефонира Ил телефон — слонира СМЕШНА ПРАШУМА У прашуми У тој збрци Нестали су лаву брци Док је мало дремао Док се за лов спремао Пре но што је ђипио Неко му их здипио Како бруку да сакрије Ћосаво му лице

телефонира Ил телефон — слонира СМЕШНА ПРАШУМА У прашуми У тој збрци Нестали су лаву брци Док је мало дремао Док се за лов спремао Пре но што је ђипио Неко му их здипио Како бруку да сакрије Ћосаво му лице Свима прича да се

Негде на крај села А МАЗЕ ТАТИНЕ Мамине мазе На чистоћу пазе А татине мазе На чистоћу газе Мамине мазе Једу док је тазе А татине мазе Разбијају вазе Мазе мамине Пију сок од малине А мазе татине Пију батине ОДАНОСТ ЈЕ ПСЕЋА

НЕЋУ Али чим сам нацртао миша Почела је да пада киша Целу је хартију сквасила Свећу угасила Није се скрасила Док миша није спасила КАД НЕ ВОДИ КЕРА Кад не води кера Ловац дупло звера Звери за то време Умиру од треме ЈЕДНА

Једно птиче голо Воли ватерполо Један љути рис Обожава клис Један жути нар Пао у бунар ГАЈИТЕ ПАТКЕ Док звезде сјаје Патка носи јаје Док ветар дува Патка јаје чува Кад излеже паче Воли га још јаче Гајите патке

Један љути рис Обожава клис Један жути нар Пао у бунар ГАЈИТЕ ПАТКЕ Док звезде сјаје Патка носи јаје Док ветар дува Патка јаје чува Кад излеже паче Воли га још јаче Гајите патке Заиста су слатке КАД БИ МИ НЕКО РЕКАО

Једите тесто И много и често На шпорету шерпа Паприке се ломе Лепа шаргарепа Међутим дабоме Једите путер Док возите скутер Зуби ми не трну Волим кафу белу Пио бих и црну Тако у начелу Свака кафа Чека свога

смести И мене ће нос одвести Откуд мени ово здравље Где бих нашо таква плућа Да не волим млеко кравље И цицвару док је врућа Волим брате лепо сести Ил за столом ил на цести Волим се са храном срести Па макар је моро јести У

зрно Евидентно Чак делује доста штетно Ал кад роди много страшно Све завеје бело брашно За погачу МОЈА ГЛАВА ДОК РАДИ РАДИ Моја глава док ради — ради Као булдожер Ил тигар млади А када не ради — она се хлади На јастуку се

доста штетно Ал кад роди много страшно Све завеје бело брашно За погачу МОЈА ГЛАВА ДОК РАДИ РАДИ Моја глава док ради — ради Као булдожер Ил тигар млади А када не ради — она се хлади На јастуку се хлади У мом јастуку има

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Паприка! Ко је то казао? — Молим, отуда, од задње клупе. Док је страшни учитељ прилазио посљедњој клупи, Стриц је осјећао како му се његове дуге ноге све више дрвене од страха као

— Држи га! Држи гааа! — Аха, не дај тамо! Док је намрштени Паприка са школског прага љутито зурио за њима, гониоци се брзо изгубише у лиснату љескару дерући се

— Довешћу своје магаре. Могу још ноћас. Идем с њим у млин па кад се будем враћао. Тога послијеподнева, док су Лазареви радили у пољу мислећи да је дјечак у школи, Јованче и Лазар превукоше с тавана сав онај крш од разне

— Изрека вели: ујео вук магарца, а не: ујео вук Стрица! —А ти бар вичи „ку-ку-ку-ку“док ја не изиђем из Гаја — замоли га Мачак. — Мање ће ме бити страх.

—А ти бар вичи „ку-ку-ку-ку“док ја не изиђем из Гаја — замоли га Мачак. — Мање ће ме бити страх. Док је Лазар журио, спотицао се и пипао кроза шуму, Стриц је неко вријеме марљиво кукао, а кад се пуцкетање сувих грана

И опет престрашен и изненађен, Стриц му скочи у сусрет, зграбише се од радости у плећи, похрваше и погураше, док се не спотакоше о Сивца и оба падоше на земљу.

—весело повика дугоноги дјечак и брзо загребе уз прву букву. Попео се до на сами врх, све док му глава није изронила поврх треперава мора од лишћа. — Ехеј, народе читавога глобуса, погледајте мој шешир!

И вјерна животиња није могла без свог малог господара, па је код новога газде читаву ноћ завијала, све док није прекинула ланац и другог јутра дојурила својој кући и стрпала се у кревет код јогунастог болесника.

— Кад она не може, нећу ни ја да идем. — Па шта ћеш онда радити? — Сакриваћу се сваки дан у шуми, док ме вук не поједе — тужно прогунђа дјечарац. Сад се и Стриц растужи. — Ништа се ти не бој, не дамо ми тебе.

Иако мали, они су ипак били дјеца своје земље. Због тога се, док су стајали око хајдукова гроба, нашем Јованчету наресила суза у оку.

— искрено признаде малишан. — Никад ја не бих плакао због трна и мушице, али Жуја... Плакаћу ноћас док не заспим. Нећу ни вечерати ... само ћу мало грицнути ако буде пите.

— Да сам бар ја понио неки фењер и сам самцит покушао да се увучем тамо. Док је тако сједио невесело оборене главе, трже га из мисли Стричев престрашени узвик: — Ено је! — Шта је?! Ко је?!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

стрепим и трнем у срдцу да у које подубље се и најпоследње зло не увалим, од кога но се већ више не могу извадити, Док и с главом не заплатим.

Бојим се, грешник, да дотле не узмлаћен буду, док ми се и јама не изрије. Мој избавитељу, ослободи ме од сваке моје кривице.

Скупе се где на коју воду шумска жедна зверад, — пити не могу; ваља им чекати док не дође инорог. Кад он стигне, та и замочи држећи му рог у води, таки лепо питку воду, још лековиту је учини, те се

А није од саме воде. И тога су све чекали онде док опазе да се њиха вода. И тада су хитали који ће пређе ући, и по један би се излечио ако би какова на њему болесчина

А други пак чекају оно доби док се пак сама вода зањиха. ШЕТЊА У СУБОТУ Елеонска гора близу је напрам Јеросалима: зове се Суботњи пут.

И толико времена се лута, претуца ружен и бијен по улица и по буњишти го, бос, док се не сети што је згрешио. И тако пак се поврати на првашње му лице и у своје царство опет седе.

Тим доби сама је света Богородица њих од те му смрти одбранила. Тадар Јулијан с Перси се бијаше и говораше док се врати, по Кападоћији све христјане да погуби.

Тако је и у овоме послу док је душа бистроумна и човек је целокупан и поштен, а кад се што мало душа с памећу занесе, тело остане несвесно: гази

Дође к њему веселим образом пророк Натан на разговор. Помало, помало док се увезоше у беседу, ништа му преко ни љуто не говори, ни га чим обличује да га не засрами.

« Рече цар: »Говори брате слободно о том, видећу ти суд док чујем каква је кривица.« Поче Натан о том беседити. Рече: »О, честити цару, има овде један великосиловит бољарин у

А гледните и о том чудну божју над људма милост. Ето што је ваш светски суд: ако у чему ко смртно скривио, док се сам не искаже по други сведоци на њега смртни суд не може изаћи. А ако ли сам изда се, то без свакога суда погибе.

да знаш, јер тога рад синови Израиљеви не могу стајати супроћ душмана им својих, нити их могу више надбијати дотле, док год од вас ви сами не издате од себе напред они мој издатак обречен, цело све потпуно без екзиклука кога.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

и повеће парче печене бундеве — прекрсти се и поче вечерати, размишљајући и хесапећи у себи колико још има да прође док га закалфе; а чим постане калфа, искијаће први шегрт — мишљаше фаталиста Поте — за све ове досад добивене шамаре.

И све док цвета дафина, оно неколико дана, чорбаџи-Замфир нерадо оставља кућу и слабо излази у чаршију. Ту седи и пуши, пије

Свакога дана имају доста посла девојке док све то изрибају, па се сија по чорбаџи-Замфировој авлији као да су се сунца спустила и поређала доле по калдрми.

му чест: устају с прагова авлијских врата и остају тако стојећи — с мало погнутом главом и рукама под пасом, — све док он не прође!... Зато, хтео не хтео, мора да се жени јер га све гони — и комшилук, и чаршија, и кућа, и родбина.

знак да покупи филџане и ракијске чашице и шишенце с мастиком, којом се — чешће од свију — послуживала тетка Дока, док је причала слике из хамама, па да све то изнесе напоље.

Почео је док је још девојка била, и још није престао уздисати, али о тим уздисајима наравно да Јевда није смела ништа знати...

А мен’ ме изеде оно моје пцетиште!“ — А ти, викам, зашто га испусти? „Дрво се, викам, савија док је младо“, има селски реч. Та и сас теб’ и Митка ти алис та си је работа!

И одмах навалише на Зону све сложно, и не оставише је никако на миру док јој га, како им се учинило, не избише из главе.

А њу је то силно љутило, понос јој вређало. Јер, док је сваки други забленуто, изненађено и с неком тихом чежњом поглêда, — на Манчи се то никад није могло приметити.

Налазио је да није време још. Осећао је да још није прилика за њу док не постане официр. А дотле се трудио да јој бар падне у очи; зато је и продужио бестрага свој лаковани каиш од тесака,

ухватила руком његову руку, па од времена на време брише знојаву руку јаглуком и брзо га опет хвата и чврсто држи, док јој се опет не исклизне рука из његове; гледа како се разговарају; чује како Калини дршће глас, и како га меко и

би седао, увек би прострô најпре своју мараму, повукао мало ногавице навише од колена, па би онда сео и не би се дигао док му се прво његов татко не дигне; само у кафани би он прво оца опомињао да се дигну и иду.