Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Сваком Јуже хатар навршује. Доке тако изредили били, дуго било и вријеме прође, и задуго бане зачамао. Но да видиш јада изненада!
Скочи бане па из грла викну, те набрекну оног хрта жута, доке своју курталиса љубу. Запе љуба бјежат низ планину, он шћаше бјежат у Турака; не даде јој Страхинићу бане, за десну је
Ал̓ не слуша злосретна ђевојка. Викну једном, па га не довикну; другом викну, доке га довикну. Максим врана коња поврнуо, ослушкује шта ће бесједити, а ђевојка грдно проговори: „О Максиме, немала те
породица, у јунаке крвца узаврела, па се сташе даривати даром, а њинијем даром немилијем: из пушака црнијех крушака, доке дуге пушке истурише, док то поље магла притиснула од хитрога праха и олова; тад с̓ у тами мачи повадише, те се њине
главу, а пред њима Мехмед Арапине Радивоја води савезана, и он ћера три товара блага, право иде друмом низ планину; доке паде у бусију тврду, ал̓ подвикну Старина Новаче а на своја два нејака сина, па опали лака џевердана, те погоди
коња — појахати доитити — дохватити дојде — дође Дојчин (болани) — личност непозната историји, везује се за Солун доке — докле доклен — докле долама — дуга горња хаљина, преко које се паше појас дорат — мрков коњ дори до — чак до
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
трбуха, и запита их шта су се скупиле, рече јој важним и озбиљним гласом стринка Парашкева: — Збрасмо се, стринка Доке, ’оћемо, ете, да женимо оној наше магаре!...
дервиш ли је, калугер ли је та да си самотује?! И ја му зборешем, ама ме ич не слуша!... „’Ајде, вика ми он, ћути си, Доке!
„Стринке, стринке, мори! Еве ти мој сапун!“ вика једна. „Узни си, стринке Доке, мој сапун, кирид-сапун је!“ вика па друга. Бож’ке! да се поломе служејећи ме!...
Ја ги сал гледам, па си сеирим! А туј при мен’ си седи’ ан’ма на Имер-агу, па рече: „Виде ли, Доке, што је, рече, убаво овој Зоне Аџијско; па бела како замбак, а очи гу како бадем, а грло како филдиш, а уста гу, рече,
бећарски и распали цигару, сркну из филџана, па настави: — А мен’ ми дође нешто жал’, па си зборим у памет: „Е, црна Доке, пусти твој к’смет!... Што несам бећар, та да гу ели узнем ели отнем од татка гу“, — тол’ко што је лепотиња!...
— кара је Парашкева, а спустила глас мало од страха. Еснафска жена, па каква си је!... Кад ћеш си, мори, Доке, црна Доке, ете, памет да спечалиш! Тој ли је зборење? Неје те ни срам оди овој чупе?
— кара је Парашкева, а спустила глас мало од страха. Еснафска жена, па каква си је!... Кад ћеш си, мори, Доке, црна Доке, ете, памет да спечалиш! Тој ли је зборење? Неје те ни срам оди овој чупе?
— Де-де! Ласно за тој, мори, Доке! Ће искочимо једанпут! — вели Јевда, само да је скине с врата. — А саг, иди си па легни; преспиј си малко, Доке...
Ће искочимо једанпут! — вели Јевда, само да је скине с врата. — А саг, иди си па легни; преспиј си малко, Доке... — Ете, тој Зоне Чорбаџијско да видиш сал!... — вели јој Дока излазећи.
— Заради некосечу ливаду, — знам де! Сол ручам, мајке... — уверава их тетка Доке, а они се обоје љуте. — Бре, бре, бре! — наставља Дока. ’Видосте ли, мори, нашога Манчу како си знаје убаво што ваља?!.
Замилуваше се деца, та што... саг ги је време... — Ама, Доке, памет си бери! Башка су Замфирови, башка на Ђорђијини!...
да се не чује ништо... — Ех, што да се не чује? Лошо ли је, па да се кута у кучине?! Зашто да се крије? — Аман, Доке!... Реч да не искочи за девојку. — Та што... За малко време... — Како за малко?