Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
98. Јера лепо књига заче: Како сунце зађе тио, Како паде то сумраче, Како ј' момак доодио До некаква грдна стења, Пунан туге и чезнења. 99.
Он је теши, овако је кори: „Мучи, злато, лудо не говори, Та и досад у бој сам одио, Па ти свагда здраво доодио, Сан је, веруј, сан је лажа стара, Мозгом крене, па срдашце вара.