Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Треште гнезда, јаја по зраку звоне. Глувог доба свила у ћуку гуди. (Дотичу ми чула каденцу коса, руковет крагуја.) Не престај, теци, диктатуро с гаја јер могу, учас, шуме да онеме, да буде
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој, Слушајућ' како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој У ОСАМИ Кад одјекне славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на висини, Кад
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
струне и чудна огледала Ја види још једног себе које се расцвета изнутра у неке давне цветнине чије латице дотичу Све. 2.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
и шумно, И све сам негде већ срео: Празно двориште, котар, гумно, И под сунцем снег врео, Трен сјаја у ком се дотичу лено Врабац, ветрић и сено.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Змај ипак слути да је испод тих првих наслага заборава које њега као да не дотичу, запретено оно дубље памћење због којег би се радо повукао пред Кнегињом: ово је њен крај, не његов.
Ћипико, Иво - Приповетке
Ознојени, жедни, полегоше једно до другога на земљу и прилегом пију... Препланули им се образи дотичу и чују како уста жељно срчу хладну живу воду. Седоше на земљу да дочекају стару мајку. —Чудо што је овде питомина!
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
херметичке приповетке, уопште нису могле разумети док у њима нисмо препознали врло старе слике и значења који нам дотичу кроз два канала дијахронијског културног памћења: фолклорномитског и византијскохришћанског.
Ћипико, Иво - Пауци
Једва га се дотичу и пролијећу све боље и брже, док им у сунчеву пламену не синуше ишарана крилашца и испунише још влажни простор између
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
окуженог тела истерам врага што се онде угнездио, канџицама се ухватио за нутрину и сви моји ударци као да га се не дотичу. У глуво доба ноћи, када никога од радозналаца није било да надгледа моју покору, дошла је к мени Анка.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој. СлушајуЋ како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој... 1885.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају? Ил један рефлекс миловања и стварности Помиловати знале су Још пре но што се родише!