Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Још од њега леже црепи, Али де је онај лепи? Кад би сада опет дошô, Ма и овај други прошô! (1843, јул) ПУТНИК НА УРАНКУ Тама долом, тама гором, Наоколо све почива, Само вода са
Из далеке покрајине Ја сам амо дошô, Ко б' за момком из туђине Јадовати пошô?“ Тако момак овде жали, Једна мома тужна Стоји мору на обали, Стоји
28. На место већ сам ја определно дошô, Ја таки гледа његову околину, На десно, лево њу сам таки прошô, Дикоју нађо гаја ту тишину, И мало сам још даље
Тај здравље тражи, јер га нема дуго; Ал' највише је дошло по што друго: Том срце младо од милости пуче, Па дошô амо да дочека луче; Тај опет милог огрлио кеца, Па дошâ амо да кога упеца.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— И хтеде да се дигне, али се трже изненађено, кад виде њу где дође и наже се над њим. — Што си дошô? — упита га она пригушено. — Ја?! — Загрцну се он и уплаши.
— Немој; нана је за тебе све то спремила. За кога другог?... Немој. Чекај Божић. Сутра ће. Ено, већ је дошô у Текију... — Код кога у Текију — питам је разрогачено, — да идем, да га видим? — И потрчим. — Не, не — зауставља ме.
— Да му је отац жив, друкчије би сад било, а овако... Али хвала ти, хвала што си се бар ти сетио и дошô нам. — Ја! — викне ч’а Јован увређено. — Зар ја да заборавим ову кућу?!
Мита је био изнет заједно с постељом. И пошто није могао да седи, био је подупрт јастуцима. — Дошô си? — Зарадова ми се он. — Ето дођох. — Ако. Седи, понуди ме.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
? И опет си дошô, несмислениче, и опет ми таке доносиш приче? Одлази таки, одлази мигом, наложи младим искушеником сместа нек један
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Чим је прокопô и нашô врело, зовне га везир преда се да га обдари. Кад је џомет дошô пред везира, везир га запита: — Колико хоћеш да те обдарим и чим хоћеш?
Везир заповиједи да се дозове одмах онај бербер. Кад је бербер дошô упита га везир: — Би ли ти продô ону твоју каву? Бербер рекне: — Бих за добре паре!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Који зловољно дошô, од двора му весело пошô, руках пунаних а срца весела, путем ходећи, бога молећи и лијепо зборећи: добра господара,
7 ЧАУШЕВА ЗДРАВИЦА КУМУ (Држећи „кумовски хљеб“ — чурек): „Ево дошô поштени кум — помогô га бог — и донô чуреке печене, буклије наливене. Широкијем путем ишô, а ширијем отишô!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Пошто везир остари, разбоље се једнога дана. Шта ћеш: старост—слабост. Он добро разбере да му је вакти сахат дошô, те зовне жену и рекне јој: — Ја сам се веома разболио, још мало, чини ми се, па ћу и ја на они свијет.
Жали боже за мојијех три ста дуката! — па викну на волове, а волови пођоше. Тако је ишô Грбо неколико дана и дошô до свога краља. Краљ га упита: — Јеси ли, Грбо, довео ђаволског краља? — Јесам, — одговори Грбо. — Па гдје је?
Већ му досадило и тући и ићи, кад једаред дошô он у нику чудну шуму, а у тој још чуднија колибица и прид њом још чуднији дида.
земљана здила пуна вруће крви, па то дида пије и затим нике мијурове пушта у витар, с којим се разлете на све стране. Дошô овај до диде, па њег фицкац вилиштаном, и како он њег мазнио, а дида скочи, па: „Аха, јеси л̓ ти правда?
Сад није дуго морô трчати, па се вишњовцу опет нашло посла. Дошô он у један лип велики салаш, а Ту ти прид воларицом газда и син, мало даље опет једна млâда купа дите у свињском алову.
Удри и опет тражи. Одио, бродио, и опет се већ натукô до миле воље, док није дошô на нико чудно острво, а на том ника шарена ледина од цвића.
— А шта ће бити ако Влах заковрчи? — упита син. — Е, ти онда отковрчи. ПЕЦИ, БАБА, ДЕВЕТ-ДЕСЕТ ЈАЈА Првога вакта дошô Турчин у бабе, па ће се издријети: — Пеци, баба, девет-десет јаја! — Немам, ага, душе ми, него осамдесет.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Што не шчека друге дане Да му носиш боље гласе?... 1886. ЂОРЂЕ РАЈКОВИЋ Та што је даљина Тако несавладна! Дошô бих ти руку стиснут’ — Ма да је већ хладна. Но сећам се дана — Еј, младости мила!
Иди, пливај, праћакај се чила, весела, Ја те пуштам, радо пуштам и без откупа!“ Кад је деда дошô дома својој старици, Све јој редом приповеди што се догоди.
Бл.“) Није била зора рујна, Мајским дахом задахнута; Није било цветна врта, Ни клупице украј пута. Нико није дошô амо Да мирише цвеће мило, — Па ни момче, ни девојче (Што би тако лепо било).
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Вук напред, а за њим Исак, Ђенадије, Стојан, Ана и Бошко долазе. Пређашњи. РАДАК: Добро ми дошô, Вуче, брате мој! ВУК: Боље нашао! РАДАК: И ти, Исаче, с браћом честитом, Са бегунцима, добро дошао!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ХХИ „Може л’ сунце сјати И у црној ноћи?“ Одговор ће дати Твоје црне очи. ХХИИ Видиш, сад сам дошô к теби, Да ми сине рујна зора, Ал’ залуду, душа ј’ моја Отрована од сумора.
Добро дошло, чедо моје, Ако ти се пише, Да ти живот своме роду За слободу дише. А зло дошô, ако мислиш Животарит’ гњило; — Кукавица има доста, — Нигде их не било!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ЈЕЛИСАВЕТА: Мога девера? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, сунце, девера твог! А мога брата, брата јединог. Дошô је, жељан своје снахице, По обичају црногорскоме — Деверским даром да те дарује.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Видим: весô је нешто. — Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошô свом ђеду да потражи своју старевину. — Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја. — Пошли смо тражити своју прáву..
Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у 'вој земљи. Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч!
— Ти си...? — Јесам, јесам, оче! — Е, па, ето, шједи, кад си дошô. А, закона ти, ђе се нађе с тим Џибиним пашчетом?... Шједи, шједи, па ћемо попити каву, па свак за својим послом!
— чуди се један. — Кô оно вријеме! Онда је могло свашта бити. Симеун изврну чашу, стресе се, па настави: — Кад сам дошô у Мајдан, све се дигло! Јаучу жене, дрече дјеца... Људи моји, мене обузе некаква жалост.
Више се, вели, овај зулум не мере трпљети. Про'ода се горе до млинâ, па се пред мрак врати: — Још, вели, није дошô земан за крст часни крвцу проливати, за 'Ристову вјеру умријети. Донес'-де, Мићане, још један ардовић!
се вратисмо, а Симеун некако жалостивно отпјева уз Куреповац тамо према Грмечу: Већ је крвца из земље проврела, земан дошô, ваља војевати. Партенији се нешто ражали.
Зар не видиш да господини имају посла? Ослони се на зид, па мало причекај. (Јазавцу) А Ти, лопове једак, дошô си ђе треба! Истина Бог, 'вође нема куруза, али има нешто друго, јазо. Има палиграпа, дупли', кабасти' палиграпа, јазо!
(окреће се писарчићу): Шта би ти рекô, дијете, је ли и њему земља Босна, или је с вами дошô уз ову пошљедњу буну? Писарчић: Из Босне је он, Давиде.
Писарчић: Из Босне је он, Давиде. Давид: Ако није дошô из ваше земље, окотио се 'вође за вашег земана, па јопе' је свеједно. Де-де, господине, настави, да чујемо!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И Сарду, Зола и Феље Јутрос су код њега били, После је и Греви дошô И шампањ заједно пили. Не могу чланови наши Да му се надиве сити, У Академији ће сутра Свечана седница бити.
“ И са свитом свињар пође, И у Лондон весô дође, И краљ диже поздрав свој: „Добро дошô оче мој! Јеси л' спреман, хоћеш знати Одговора мудрог дати? Ил' иначе, биће зло, Ја узимљем благо сво.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
је кроз кнежеву клетву неумољиви поклич отаџбине: Ко је Србин и српскога рода, и од српске крви и колена, а не дошô на бој на Косово, од руке му ништа не родило: рујно вино, ни шеница бела!
Она је била рада кавзи, она је знала да је „крвца из земље проврела“, она је осећала да је „земан дошô“ кад „ваља војевати“, она је хтела „сваки своје да покаје старе“.
најбоље одређен познатим стиховима из косовских песама: Ко је Србин и српскога рода, и од српске крви и колена, а не дошô на бој на Косово, од руке му ништа не родило: рујно вино ви шеница бела!
“ Милош им се из далека каже, кô што су га браћа научила. Лијепо га свати дочекаше: „Добро дошô, млађано Бугарче! Нек је један више у дружини!
нас је заклињао кнеже, заклињао, проклињао љуто: „Ко је Србин и српскога рода, и од српске крви и колена, а не дошô на бој на Косово, не имао од срца порода, ни мушкога ни девојачкога!
нас је заклињао кнеже, заклињао, проклињао љуто: „Ко је Србин и српскога рода, И од српске крви и колена, а не дошô на бој на Косово, од руке му ништа не родило: рујно вино ни шеница бела!
Кад је дошô пред стамболска врата, пред вратима копље ударио, а за копље свезô бедевију, пак разапе бијела чадора, и на Стамбол он
Оде Марко у хана Новога, а ђевојка у цареве дворе, па казује цару и царици да је дошô Краљевићу Марко. Кад то зачу царе и царица, спремише му господску вечеру, и спремише црвенога вина, и послаше у Новога
“ Лепо Турци помоћ приватише: „Здрав, јуначе, Сенковићу Иво! Које добро, Сенковићу Иво? Које добро, што си до нас дошô?
изиђе; агине ми књиге досадише, родитеља на мејдан зазива; родитељ је врло остарио, он не може на мејдан изићи, ја сам дошô за мог родитеља“. Ал’ беседи ага од Рибника: „Ман’ се, Иво, врага и мејдана!
Ал’ беседи Сенковићу Иво: „О Турчине, аго од Рибника, нисам дошô да ти се предајем, већ сам дошô да се огледамо и јуначки мејдан поделимо; већ на мејдан, ако жена ниси, јер ми није
Ал’ беседи Сенковићу Иво: „О Турчине, аго од Рибника, нисам дошô да ти се предајем, већ сам дошô да се огледамо и јуначки мејдан поделимо; већ на мејдан, ако жена ниси, јер ми није дуго за стајање!