Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Ту је држа дуго врјеме; Кад је доша’ Спасов данак, Љуто цмили ђевојчица, Љуто цмили, не престаје; Ћешио је љути змаје: “Што м’ је тебе, ђевојчице?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Како то? Зар се може диванити миса у поараној цркви? — Одија је Шкељо прико воде, до најближе парокије, те је доша вра-Томе и донија присветога и све што триба за један олтар, јето ти — рече кувар...
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Чудо ми је - свемогући рече војводама неба свештенога - ђе ми у двор с вама није доша друг вам чином једнаки, Сатана, јер сте често скупа долазили ка небесни војеначалници.
До какве је он доша глупости: да прекине ланац миродржни! Шта ће тужна помислит будала: да је ланац миродржни свезан за алмазне
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
'Оћеш да се окладимо; о главу да се окладимо? Судац: Ви сте, господине, јуче дошли овамо? Писарчић: Да, јуче сам доша'. Судац: Никад нисте видјели овог човјека, нити он пак вас? Писарчић: Никад! Никад га нисам видио, а ни он мене.
Ћипико, Иво - Пауци
— Који је узрок да си прво вримена доша? —Боље за вас, — рече млађи брат, носећи кухано месо — мање ћете с'арчит'! . — Тако је! — насмија се доброћудно Иво.
—Је, труди горе од мене, и отац гладан му ка пашче, — одазва се Цирило. — А ча му корист да јема? Ете, и данас је доша на радњу да сиромаху из грла однесе надницу. А штета!... Лако ти је онако стећ'!
! Немојте невикла гонит' ме по суду ... Немојте, помоћ' ћу вам у коју. — Да, ка и лани... Доша си један дан поливат' , па онда биж! Знам ја вас! — Ваљало ми је и моје полит', а помога сам вам ... — Ала, гони их!
„Да је дам оном гладном Талијану, ча је доша' из врага да се наји наши труди?!” гунђаше он и носијаше рибу у град. Увече момчад долажаше у крчму да види шјор
— рече нехајно Јурина мајка. — Ја бих га желио вид јети; — одговори сметено Иво. — Ча ћете видити? Бидан, доша' је кост и кожа! И жена попође и разгрне платнени, пожутјели застор што је дијелио кућни простор.
Кад вјетар завије, пљускавица само што заспе кроз отвор у кућу, па прсак допре и до саме старчеве постеље. — Доша вас је наћи, — прво се огласи Марија.
— и ту га стаде права вика. Иво хтједе изићи, ну тога часа дође мајка у дућан. — Је ли доша слуга? — окрену се нагло к жени. —Још није, ча ћеш? —умиљава се жена. — Ма ча чини, гром га убија!...
— Нека говори! — Ча ће говорит' проти шјор—потештату? — и настави подругљиво: — Шјор Јоли добро би дија доша. — Моје је ка и твоје! — завиче овај и узврпољи се на столици. — Није, баш кад хоћеш! — Је!
— Не смета; није улија, па ето! — Је и ово неправица, — јави се други. — Улиј им га, одувик ка мора, па кад си доша на нишће, издахнуо од сваке невоље, брецну ти у сиромашно звоно, ка најгорем доганцу... — А колико ишћу?
Анте изиђоше из куће, а мајка и Јелка узвртиле се нешто око огњишта, младић се ослободи и рече изнебуха старому: — Доша сам ради Јелке... Не би мирно отиша, да је не дарујем... — То су ваши посли, — одговори стари.
Погдјекад дрмнуо би вратницама, да би се кућа затресла. Затим би попустила сила и настало једнолично цвиљење. — Доша сам за оно ча сам ти обећа, — проговори младић. — Задња је ово вечер! — одврати она, учинивши се невјешта.
— Као и прво... А да, — сјети се она, — ћер старога Анте удаће се за онога Јелића ча је из Америке доша. А јур је стар! —А оставиће Јуру? — зачуди се Иво, и у исти час бјеше му жао младића. — Ето хоће, а није право!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Ја сам само дошао да најавим посету команданта артиљеријског пука — пожурих да изговорим. — А зашто није доша право, да се ижљубимо и попијемо братски... Дедер натегни! — говорио је простосрдачно црногорски командант.