Употреба речи дошао у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио? Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?... То ви’ш, Маро, није лепо од њега! А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!

Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити... Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...

“ „Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ „Дошао је и комесар...“ После тога настаде тихо шапутање.

беше гадно, несносно!... Ја га не смедох погледати... С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров... Он је све до гладне године био сув, мршав...

Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро! Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни

“ И он се није преварио. Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи

А може ли за овако сироче и бити утехе? Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани. Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.

„Вала, побратиме“, рече Живко, „можемо и донде отист; а право да ти кажем, зато сам ти и дошао да као и ја видим каква ви је слава, да ли је у чему надмашила нашу у Мутници, што је у Светој Петци проводимо“.

Хоћеш ли да му дајемо годину?... да га споменемо у светој цркви?... да му држимо 'денија?...“ „Оче, нисам за то дошао“. „Да зашто, џанум?“ прекиде га архимандрит. „Да се не мислиш женити?...

И Станина мати била је у сватови. Она ништа својој кћери није пребацила што је од куће одбегла. И калуђер је дошао, а ја га нисам губио из очију; пазио сам на сваки начин покрет његов, право да ти кажем, почео сам сумњати у његово

На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. До болесника седи човек неки у годинама.

С киме је он тамо пио? Шта је радио? То нико није знао... Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

“ „Честити везиру, они који је отуд пошао а к нами не дошао”, одговоре простосрдечни старци. | 5 Лав и Магарац Лав и магарац пођу у лов.

Ћутећи мислили су у себи: „Нек' је нами добро овде, а одунд се јоште нико није дошао тужити да му је зло.” Но и томе се већ људи домислише, пак почињу баш и овде изискивати млого од онога коме се даје

Циглар га прода табагџији, при којему носећи коже на воду, дома и на вашар, рекне сам седи: „Сад сам дошао онде гди ми надлежи! Овај прави коже: он ће и моју скоро начинити”.

Такови су га и убили, а ако би опет дошао, опет би га убили ако би само могли. Зато: мир и љубов, ко хоће да је христјанин; ко ли пак неће, а он нек се тако не

сна себи даје за дати царем приклад како се царствује, може ли ко тако худо мислити да је само за трбух на ови свет дошао, и да је на какво достојинство возведен само да може већма тело своје упокојити и насладити?

Помози ти брату своме, човеку, у потреби, пак ти њему реци по старински: „добро дошао, брате”, и „збогом пошао.” Помози и помажи колико можеш, и нек се радује срце твоје помагајући.

Чесној и разумној жени нико јој није добро дошао који јој дође улагивати се, говорећи јој да је лепа, и пред њом посмејавајући се другим женама које ту нису.

Наш Абдул Ибраим мисли у себи: нисам ли ја како у рај дошао? Али опет неће да верује, зашто добро зна (јер је тако чуо) да је рај негде на другом месту.

— „О несмислена и нерасудна сатвари”: , — рече му мачка — „само од малопре си дошао у ови дом, пак чиниш толику вику и праску.

Зар се ви плашите од мене? Међер ја видим да вами јошт глас није дошао што се је јуче закључило на вселенском сабору свију животиња!” „Шта?” — рече петао. „Ми јошт ни слова о том не знамо.

Гди су?” — пита Јуно. „Нема таке какве ти 'оћеш, ниједне“ — каже Дум. „Биле су само три, ал' је Меркурије пре мене дошао, и одвео их је у ад.” — „Ког ће јада тамо?” — запита она.

Запита старац: „Ко је то?” Оно му отвешта: „Ја сам Соломонов дух, и дошао сам те питати како живиш?“ „Ево,”— рече старац — „како си ме ти научио, совјетујући ме да се од мрава научим

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ЗЕЛЕМБАЋ Одакле је тај зелембаћ овде дошао? Да тај зелембаћ није нека вест? Ако је та вест морала бити зелена, зашто ми није послата као кукурек?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

само најмлађи његов брат Јаков јоште живи, који је у време Карађорђева рата био командант ваљевске нахије, а после дошао на моје место у Совет српски, а ја одем у војску на Дрину. Његово име наћи ћете често у мојим рукописима.

’ Сад рече мој буљубаша Никола Арсенијевић из Вукићевице, који беше са мном дошао: ,А нуто г’, кнеже, Бог и душа, каке су му ноге танке, не има ни чарапа у чизмама, но голе ноге, а ми се уздамо да и

Тај Јован доведе са собом око 30 фрајкора. Међутим неки Гуша, поглавица бачевачки, скупио је био своју чету и дошао у Лесковице, одвео седам роба и отерао млого оваца.

је после с Немцима на Французе као капетан војевао и немешаг добио, а уз Карађорђев рат то све оставио и нама у помоћ дошао.

официре, а наравно било и̓ је доста који су остали и на Француза ишли, осим само Ваљеваца што су били — и мало је који дошао.) Мој отац добије пензију, и врати се кући. Кад он дође кући, а то нахија остала без старешине и без суда.

) Мој отац добије пензију, и врати се кући. Кад он дође кући, а то нахија остала без старешине и без суда. Паша дошао, примио Београд по трактату, с мало Турака.

” Затим оду сви. Мој отац мислио је опет да иде да моли. Но тек што је тако забринут дошао у српску војску, а момак дође и каже: „Хајде, кнеже, зове те ага”.

Како мој отац чује да сам ја дошао рекне: „Шта ће он овде? Ако Бога знаш, Глишо, трчи и проведи га — и каже му којим сокаком — да га не опазе Турци.

” — Онда мој стриц немаде куда, него оде у Ваљево, и кад је дошао, Фочић му рекне: „Јакове Алекса је тражио наше главе пак изгуби своју, но ја хоћу опет од вашега оџака да окнежим”.

Међутим пукне глас за Црнога Ђорђа, да је баш у нашу Себичну Недељу са дружином дошао и запалио турски хан у Орашцу и почео кавгу с Турцима, и туче где и год нађе.

доцније неки Лука Марковић из Орашца крагујевачког, да се он — Лука — баш у ту недељу женио, и Црни Ђорђе са сто друга дошао му на свадбу, ручао, пак после запалио хан у Орашцу.

му ја да, како смо чули да је Црни Ђорђе почео палити ханове, и ми се купимо да тучемо у Ваљеву Пореч-Алију, „но сам дошао да ми дате сонета шта ћемо радити”. — ,,А шта ћу вам советовати?

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

А не знају они, јадни, шта би било од нас! Ево, дошао би лепо Немац или Инглиз те нас све овако купио и одвео на море да лађе вучемо... Хоће републику, комуну?!...

Него хоћете онако, руке ради, да дате своме старешини што вам је први пут дошао у село... Ама, он ће сам мислити да га митите, па не ваља. — Јок!

— Јок! Не дај, боже, да га митимо — поче уверавати Ђуку један ,од њих — него ко велимо где нам је први пут дошао — неће ваљати да оде онако без ишта. — Ја, ја — поче опет Ђуко да навраћа воду на своју воденицу.

Како је Владимирцима и свуда по срезу томе настала срећа откако је тако добар капетан дошао. Како од онда жито добро рађа, овце се близне, ројеви не беже.

Како је на све стране »благодет и изобилије у вину, житу и овошчију...« И то све одонда откако је дошао тако »честит, вредан, ревносан и редак старешина у ово подручје, које нек бог дâ да се дугољетно подржи под

Па и сад му је Видак дошао на неки договор, јер му је Милун још јуче на сабору напоменуо да се уврати код њега да се нешто разговоре.

терати — само интересирати и од интереса живети, Једнако му се врзло по глави и измишљао је свакојаке планове како би дошао до великог капитала, па да га растури под интерес.

« У том чуђењу капетан и заборави упитати Ђошу, кад пође, којим је послом дошао. Но, може бити, ни он му не би умео то казати начисто.

Тек сасвим је било зачудо — откуд у Космај да дође! Радош је дошао кући сав усплахирен, уморан, прегорео од жеђи. Заиска воде, напи се; једва исприча Смиља шта га је снашло, па одмах

Живан оклева, заговара још, али, нема се куд, мора видети кад је већ дошао. Прибра сву своју кураж, па тек пође апсани важно, и рече да се отвори да види тог звера.

Остало га ни ђаво не би разумео. Чиновници већ да изиђу из коже, колико им је досадио! Тек беше окружни начелник дошао у канцеларију, а ето ти му донеше писмо од среског ћате из Космаја. Он прочита ћатино писмо и забезекну се.

— викну и Пурко и скочи. — У памет се ти, море, ја сам кмет! — И ја сам кмет! — обредну се Живан на њ. — Ако. си ми дошао за то, слободно иди! Ено ти вратнице! — Немој тако, куме, немој! — поче Пурко блаже. — Није оно момак наодмет.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Поп Милоје беше поп на своме месту. Он је имао једну узречицу којом се дичио: — Ко је мом „Требнику” дошао - морао се поклонити! И... ејвала његовом „Требнику”!...

Дуго је лутао. Нити је осећао глади ни жеђи. Сунце је било на великим заранцима кад је дошао у коло, где је мислио наћи Станка и завадити се с њим. Станко је већ био ту с Јелицом. Он це топио од милина...

— Ама ко то пуца, људи? — упита Иванковић. — Лазар! — викну неколико њих. Станко трљаше очи... Кад је себи дошао и почео мало назирати, он седе. — Ама, кажите ми, људи, шта ово би! — рече он. Јуришић му исприча.

Отац његов, који ништа не знађаше о догађају, дочека га с прекором: — Тако свакад! Никад ниси дошао кући као друга, срећна браћа!... Свакад њега морам чекати!... Станко сагао главу и ћути. — Момчадија!... Момчадија!...

Пандур приђе вратима и таман их отвори а из собе се зачу субашин глас: — Дође ли Маринко? — Дошао је... И довео некога. — Нека дође овамо. Маринко узе Лазара за руку и уведе га у одају. Лазар сасвим изгубио свест.

У кући живот. Ужурбали се млађи, спремају се на посао на који их је одредио седи домаћин. Ту је и чича Сима, кнез. Дошао да види хоће ли му кмет што наредити. Спокојно седи старина и још спокојније нагиње чутурицом, коју му млађи изнеше!...

Иван стаде причати: како је у старом вајату, а у једном сандуку, имао две стотине дуката, како је неко дошао, обио сандук и новце однео... Људи се почеше гнушати лопова, питајући: — Ама, ко ли то уради?

И још много требало је да јој каже... Па се крену Севића кући. Ишао је лагано; само, кад је ближе воћу дошао, он пожури. Смотрио је у воћу Јелицу где залучује телад. Приђе огради и зовну је.

Али, ево, нећу питати! У име мојих тридесет другова велим ти: добро ми дошао!... Јовица!... Дај хлебац и со! Јовица Нинковић поскочи лако, дохвати једну торбу, извади из ње читав хлебац и дрвен

—рече харамбаша и погледа Станка. Станко се грозничаво насмеја. Хтеде нешто рећи, али на осмејку оста... Иако је дошао у хајдуке, иако је знао да као хајдук мора крв нролевати, опет му ово дође ненадано, наједнапут...

Шта ћеш? Алекси се стеже грло. Он поче грцати: — Оче!... једно ми унуче болесно... Па... па сам дошао да те зовем да читаш молитву... Једва изговори ове речи... Загрцну се. — Добро, доћи ћу! — рече попа суво.

Алекса се спреми и оде судници. Кад је тамо дошао он затече људе на окупу. Назва им бога. — Шта радите? Људи ћуте. Он се окрете, виде мрке погледе, па се склони у

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Мир. Задњи је талас дошао до хриди, Запљуснуо сетно и умро крај жала. Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом. Небо пепељасто.

Међутим била је недеља, и народ је био дошао да се смеје, а не да мудрује, и није очекивао ништа друго. Хтео је да види само како један пророк пада у прашину под

Али кад се његов глас угасио и рука малаксала, и кад је пошао да се врати откуд је дошао, он се изгуби у мору свог класја која је сам посејао, и у помрчини шума које је сам подигао...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Он, каже мама, после те наше несреће био је прво ушинуо леђа вукући ону ноћ воду, па је сутрадан погурен дошао нашој кући и — смејао се! Каже: „Виде ли ти, сека-Соко, нашу лимунацију!

удову сестру у кућу и пуних седамнаест година, не скидајући ни дан ни ноћ с колена закачке, богзна те не би и опет дошао до зелене гране, али га очи почеше издавати.

Ђорђе је дошао да се опрости. Одлазак је ту, све је већ спремно. И запрегнута кола већ их не знам где чекају, и не знам где ће још

— На правди бога!... Видео га да игра крајцара! — Тек ћете се ви после чудити. То о Ђурђеву дне. Дошао Прока у дућан да му се наново потпише буквар. Бабо извади деведесет гроша, па каже: „На, ево ти ајлука!

— Дај! — вели мајци, а дошао у лицу као земља. Мати пође ковчегу, а ноге јој клецају, све се навија. Онда ја видех, испод јоргана, како се онај

Ето ти затим два такозвана „девера”, тј. мојих другова које је послао господин да виде што нисам дошао у школу. Сад се тек сетих да је требало ићи у школу. Узмем књиге и комад хлеба, а гледам мајку и девере.

За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ. Веле, кад је наш попа дошао у варош да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стојао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи,

Па онда хајд Нинковој или Глувићевој кући. А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају. Тако она весели попа и село.

Познао сам је. У мају 1879. ШВАБИЦА Кад сам се полани вратио из Италије, дошао ми је до руку овај рукопис. Читао сам га под утисцима који су на ме оставили Помпеји.

Чим сам попио кафу, одмах изиђем. — Збогом! — Збогом! Није ме питала ни куда ћу тако рано, као иначе. дошао сам у два на ручак. Она је се била откравила. Изгледала ми је необично слатка. За ручком нехотично је гурнем лактом.

Ја се не усудих питати је још шта даље. Успут почех причати јој што сам могао индиферентније ствари, само да не бих дошао на оно чега сам се тако бојао, јер ми је тако мило, тако пријатно и опет тако опасно.

Препирао се с једним о курари. После сам купио Херманову Физиологију да је учим за испит. Дошао у 2 кући. Отишао у 3 опет на клинику. Увече седео сам док смо вечерали. После сам засео и читао до 12.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Да је ћосави патер Иноценц из Темишвара пустио браду и бркове и метнуо камилавку по чину реда св. Василија, па дошао и стао пред њега и замолио га да га покрсти и преведе у нашу православну веру, — не би се заиста више зачудио поп

А док није он, исти Трифун учитељ, дошао, било је муке и невоље доста кад је требало што написати. Што је сад боље, то је заслуга старога учитеља, који је био

виду цркви и олтару, олакшава службу и Аркадији, и која је стрчала да је све тутњало кад им дође и рече неко да је дошао нови учитељ.

Знали су, дакле, да је путник дошао, али му се, наравно, нису надали. Из авлије га је први опазио попин шаров, један грдан глават и чупав пас, са чупавим

Још одмах тога истога дана, у исто доба кад у поп-Спириној, сазнало се и у поп-Ћириној кући да је дошао нови учитељ. Како је у ово село, као и у свако село, мало ко свраћао, није чудо што је одмах по селу пукао глас да је

Како је у ово село, као и у свако село, мало ко свраћао, није чудо што је одмах по селу пукао глас да је дошао давно очекивани нови учитељ, а и Ержа, поп-Ћирина слушкиња, која је стајала баш у тај пар на вратима и пратила својим

А већ је први и други пут звонило у цркву на службу. Чуло се да је нови учитељ дошао, а онда наравно да се надало да ће он данас као гост и Херувику певати, па су и гомиле света све чешће бивале.

је једном банула у Жужину собу, па затекла тамо једног курмахера Жужиног где седи, па се наместио тај син као да је дошао и сео да се фотографира.

Мало који дан да није дошао. Понесе зејтина и пола туцета бријача, па седи у башти и оштри бријаче, а певуца кроз зубе.

Зато је ујутру седела дуго на кревету и гледала расејано и замишљено у папучице своје. Дошао јој Шаца много милији. Није ју вређао као досада, него јој тужно цвилећи говорио оне слатке речи.

А тек онај сан о Шаци како јој је живо остао у памети! Тек после тога сна Шаца јој је дошао много милији, јер је тек у сну видела колико би јој тешко било кад би га изгубила.

Шаца је ишао полако све испод багрења, док није дошао близу поп-Спирине куће. Тад му је јаче залупало срце као сваком, ма како смео човек да је, што закуца пред дрским

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Шта се у кући, од како је он умро, догодило. Ко колики порастао, оженио се, удао. Колико пута он, мртвац, у сну им дошао, те се видели, разговарали. Какав је дошао: љут, прек. И зашта такав? И плаче се док год траје служба у цркви.

Ко колики порастао, оженио се, удао. Колико пута он, мртвац, у сну им дошао, те се видели, разговарали. Какав је дошао: љут, прек. И зашта такав? И плаче се док год траје служба у цркви.

Док било лето Наза и не досађивала попу толико. Стид је било. Једино, кад би он дошао на гробље она се увек налазила око њега, услуживала га само да би му пала у очи те да се он сети ње и каже јој ако је

И то кад обично варошанка пијана с другим просјацима дође, па се с њима затвори у његову собу. Тад би се Таја дигао, дошао пред врата и почео да је тера, гони из те своје собе. — ’Ајде, иди си мори, иди. Моје је то!

И тај јој расковник дошао главе. После неколико година дрвари је нашли у тој огради од камења, њеном жељкарнику, мртву, згрчену.

Нестане га, и то целе зиме. Кажу да је тада обично у своме селу и да тамо ради, као да се смирио, дошао к себи. Обилазио би манастире, црквишта, и тек једнога дана опет би се појавио у варош.

Дању се завлачио негде и тамо цео дан и ноћ прележао да би сутра, ујутру, опет поранио и на време, у почетку службе, дошао да, вирећи у цркву, ишчекује нешто. А некад био добар домаћин. Имао жену и децу већ ожењену и разудату.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Код ових је Љуба до неке рафинерије трговачке дошао. Ишао је често по вашарима. Ту је искусио сву романтику трговачког живота.

— говорили су девојачки очеви о њему. Али, ипак Љуба, ма да је какву наклоност према каквој девојци осећао, кад је дошао до решења, искрено јој је исповедао да је без новаца узети не може.

— Јесам. — Па нисте ми досад ништа на њега одговорили. — Нисам био у ствари начисто. — Ја сам дошао да просим фрајлицу Савку. — Драго ми је. — А је л' вам што познато о нашем уговору? — Није ми ништа познато.

господар Зевалић и мало се код Редића заустави. Зевалић је био земљак Чекмеџијићев. Баш је добро дошао. Пита га Редић: — Познајеш ли, брате, неког Љубу Чекмеџијића из О.? — Врло добро. — Шта судиш о њему?

Љуба је изишао да се преобуче. Љуби се није баш допадало што је Белкић тако изненадно дошао. Волео би он да се Белкић није тако лако понизио, јер можда је дошао да га на лак начин обрлати; па онда, Белкић, кад

Волео би он да се Белкић није тако лако понизио, јер можда је дошао да га на лак начин обрлати; па онда, Белкић, кад се тако лакоми, мора да није баш у најбољем стању.

У месту ће говорити да је Белкић дошао да провизитира Љубу и да за њега у самом месту испиткује. Белкића задрже на ручку.

Но после ручка почне се важан разговор. — Ви ћете сигурно знати у каквом сам послу дошао к вама. — Нагађам. — Вама се моја кћи допала, је л’ те?

Само му је жао што ће на глас изићи да је Белкић зато дошао да га на теразије метне. Љуба чује да и неки млад нотарош проси фрајлаАнку.

Јулка осећа велику наклоност према Ружичићу, али кажу да овај има врло слабу штацију; ако би који бољи дошао, не би га се одрекла. Дође Љуба са чика-Гавром у Г. Брат Јоца зарадовао се, па их срдачно ауфирује.

Ружичић пак „Желиш ли бити моја”; затим замоле фрајла-Јулку, те и она лепо отпева „Куд блуде сада мисли твоје”. Дошао је ред на чика-Гавру. Он отпева „Вино пије Дојчин Петар”. Сад сви моле Љубу да и он пева.

Госпођа Макра га је увек, кад год је дошао к њој, врло угостила и за његову љубав и друге госте позивала. Госпођа Макра Мрачевићка била је мало јача од

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

његове мане и сва она понижења, па га чак ватрено, са свим искрено пожелила, и звала да дође, све док није понова и дошао, да убрзо, само после неколико дана, испољи опет све своје ружне, простачке особине једнога грубијана, геака од главе

Дакле, онај први сусрет са Наташом онога дана кад је дошао, уклони оно мутно-болно осећање што се онда, на оном путу, и на онакав начин родило у души Алексијевој.

упљувано, гадно и смрдљиво, стало развлачити и лепити по мојој детињој души, те ни после годину дана, кад сам кући дошао о распусту, нисам смео да загрлим мајку, јер сам сав онај гад осећао на себи, ужас имао од оног греха и оне прљавштине

„Трећи је месец од кад сте дошли овамо а он ни писмо једно једино не написа, а камо ли да је дошао да види оца и мајку, него све од другог чујемо о њему. Само ми чудо да га тај рат ни мало није опаметио.

А она му је рекла: — Добро је што си дошао, ...тако је добро што си дошао. Мислила сам више те никад нећу видети. — Опрости, опрости, опрости, опрости, —

А она му је рекла: — Добро је што си дошао, ...тако је добро што си дошао. Мислила сам више те никад нећу видети. — Опрости, опрости, опрости, опрости, — безумно је јаукао Јуришић.

сна и ти си поред мене, ти, ти, ти, ти си поред мене, мили мој млади старче, мој седи, мој добри, како си добар што си дошао, како си добар. — Ја сам проклет, презри ме, драга. — Зашто да те презрем? Ја те обожавам. Зашто си то казао?

Разведри се Ја те ништа не кривим. Ето чуј, кунем ти се, ја те ништа не кривим, јер ти си дошао, јер ти ми враћаш а ја само хоћу то: да живим. — Говори, драга. — А кад оздравим...

Ту је, међу њима, и неки бабин познаник, који је некад, као ђак, пре Јуришића, код ње становао па дошао да је види и умешао се сад и он у разговор с ђацима.

Африка

Вели: „Била је шваља код моје мајке, кад сам дошао на одсуство у Тре Кастеле. Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекују велике помоћи, јер сам хтео само

И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.“ Да би дошао да нам прави друштво, он свој уптљани трико, каљаве чакшире и дубоке чизме преко колена замењује чистим плавим и белим

или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли. Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне.

хиљада франака не могу стићи до Бамака; да ми зато треба пола године, и да ћу боловати, и да ћу се љуто кајати што сам дошао; док други причају како је тај или тај долазио у Африку, прокрстарио је, уображавао да је видео и познао, а после у

била је мој сан и моја утеха; сада, видим да ни њом нећу угасити жеђ, седам на праг, на граници да зажалим што сам и дошао у ову земљу. Само због једног дана жеђи усне ми сасвим испуцале и грло потпуно упаљено.

Силазимо сви на реку да бих узео шалупу којом сам јуче дошао на Комое, и која има сад по договору да прође. Заказано је било да сам у осам на обали.

Они су се договорили између себе. Шеф села је и дошао да вас заговара, како би шалупа имала времена да прође, и они сад сви за једно деле новац којим сте платили ону другу

Суданце, да бих кроз невероватни сплет пустих сокака и дворишта, саплићући се о бусење с травом и упадајући у јендеке, дошао међ Бауле. Они сви спавају јер је за њих ово вече сувише хладно.

Овај млади човек, који носи једно велико име, пошто је свршио технику дошао је у Африку тражећи као Конрадови јунаци авантура и егзотичних доживљаја.

Међутим тумач ми преводи речи те песме, и оне значе: „Здраво, здраво, ево белог госта, ево белог госта, дошао! Смемо да играмо, смемо да га поздравимо, здраво, здраво! Играјте, играјте, дајте нам ватре!

Обојица певају за то време: „Раније белац није био међ нама, и ми смо секли главе један другоме. Сада је дошао белац, сада не сечемо!“ Стари се одједном одушеви. Његова игра постаде драстична, ласцивна, кловновска.

Ја сам престајао бити прост путник од тренутка када сам ушао код Швајцарца, коме сам дошао истога дана у посету, даму захвалим на љубазности.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

на књигописаније отважио, и званије своје пренебрегао, лако би (да не кажем „извјесно“) до нужде и леба жељкати дошао, О чем нас не само наши, него и код сами Енглеза списатељи, као Бутлер, који је, при свем класицитету свога дивног

Но ја се задржавам, а морам јошт даље ићи. Знате ли зашто сам код вас дошао? ЈАЊА: Кад чуим. МИШИЋ: Познато вам је да желимо наш варошки шпитал раширити. ЈАЊА: Чуо сам.

Пропаднимо, пропаднимо! Ахара, ахара, ахамна! ДИМА: Аделфе, оћим да ти речим на сербско слово. Знаиш што сум дошао? ЈАЊА: За десет хиљада форинта. ДИМА: Малиста! Тој едно... Дај го.

То је, дакле, и јуче радио. Сад, како је до тога дошао да и с пасоша печат скине, ил’ је, може бити, његов глуви слуга то учинио, не знам, доста је то што је пре негди,

Црњански, Милош - Сеобе 2

Он је више волео Петроварадин од Темишвара, али је те године дошао био у Темишвар због немира, и да буде ближе војницима, Расцијанима, који су Темишвару задавали толико брига.

Цвет багремов био је те године дошао тако нагло да је те бедне куће од блата покрио као нека бела, мирисна киша од цветова.

Ђенерал Шевич дошао је из Росије, до њих, јер је са њима у сродству и јер је и сам из аустријске војске отпуштен у војску императорке

Били су као неки разбијени прозор кроз који је он, ипак, могао да сагледа своју прошлост. На та егзерциришта био је дошао као млад официр, а са тих, зелених, утрина треба сад да се врати у Беч где га нико његов не чека.

Одмах затим указаше се фењери профоза, који је био дошао са ковачем и два хусара. На вику профоза, Павле је имао да устане и прво му је био скинут локот на рукама.

ИИИ ЗАМУКЛА ЈЕ ПЕСМА ПОД БАГРЕЊЕМ У МАХАЛИ Оберкригскомисар Гарсули, који је месеца маја године 1752. био дошао у Темишвар, поводом нереда око насељавања развојачене, сербске милиције, која је хтела да се сели у Росију, отпутовао

Та веза се није прекидала. Па и та жеља одселенија остала им је била од Вука, и оне године, када је у Срем био дошао, после турског рата, први пут, росијски посланик из Беча, Возњицки.

Возњицки је почео да посећује манастире по Срему, па је дошао и до Исаковичевог Шишатовца. Исаковичи су, од тада, живели, тако рећи, два живота.

Очекујући да му жена дође на чатрњу, да попије каву, Трифун је ето све то превртао у сећању, нестрпљиво. Дошао је био, ето, и тај тренутак, да се растану, на дуже време, што им се пре није дешавало, сем у рату.

Гарсули је био дошао да отпуштене војнике, Расцијане, врати, што више њих, у рупе, и на згаришта, дуж турске границе.

Оне су, узбуђено, посматрале лепог официра, који им је, изненада, дошао у кућу, по мраку, уз светлост фењера. Али, њега је пратила, као сен, Божичева кћи, па су ћерке апотекара мислиле да су

али је, из разговора, наслутио да се ради о неком новцу, Деспотовича, који је Кречаревич раздао по Грану, а Божич дошао да тера. Божич се, сутрадан, пред подне, вратио, из вароши, псујући сербску мајку.

Теодосије - ЖИТИЈА

И сматраху као да није од њих рођен, већ да је заиста од Бога дан. Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене.

Ако је тамо негде дошао син великога жупана, владара српскога, са сваком журбом нека се врати оцу својему, да не би како отац његов, због

Када су ушли у Свету Гору, распитиваху се о оном кога су тражили, да ли је овде дошао, описујући узраст младости и лепоту лика.

ћу га, написавши му, одвратити од такве помисли, само ако ми учиниш братску љубав и оставиш мене у ономе ради чега сам дошао. А он: — Не, господару мој, не почињи такве молбе ка мени, твоме рабу, што ми није лако учинити. .

Зар — рече — није прво овај варалица што смрт заслужује — и показа на једнога — од вас дошао да моли милостињу, и милости њу као ништа презревши, и од оца сина уграбивши побегао, а оца и матер у самртни плач и

И говораху: — Заволевши да живи с нама, дошао је! И сви су желели да га виде. А кад је дошао празник Благовештење пресвете Богородице, први манастир у Светој

И говораху: — Заволевши да живи с нама, дошао је! И сви су желели да га виде. А кад је дошао празник Благовештење пресвете Богородице, први манастир у Светој Гори, који се звао Ватопед, имао је цркву посвећену

Када је овај дошао, љубазно примљен од свију, наслади се празником, и сагледавши манастир како је изврстан, по заповести прота и по

— Ниједан од њих није могао пустити НИ гласа, ни речи; и да отац није био прихваћен, наједном хтеде пасти. А када је дошао старац к себи, многим сузама обливаше жељену свету главу љубљенога сина, грлећи је, љубећи и на срце притискајући.

И када је Сава дошао у царствујући град, цар пријатељ прими га с великом чашћу, јер је од младости био као анђео. Цар га запита о здрављу И

Иначе, нека се опет и од нас, слугу твојих, сакрије као и од првих! И када је дошао са учеником својим на означено место, мало копнувши, и гле као да земља рукама издаваше оно што је чувала, и нису

Када је свети дошао к себи од виђења, нађе срце своје сваким весељем и радошћу стишано, па му се чињаше да је на небу, а не на земљи.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Проматрањем и искуством дошао сам до највећег броја резултата изложених у овом делу. Директно проматрање, проматрање на лицу места, даје више

Динарски су Срби потпуно и сви предани заједничкој ствари, готови на све жртве. Овај родољубиви жар није им дошао ни преко школа ни из књига. Једино се у Србији он развијао и ширио преко школа.

И сам Јашар-паша, један од најмоћнијих људи са Косова, био се склонио овде, када је дошао у сукоб са султаном. До пре 150 година ово је било српско село са моравским становништвом: али су га мало-помало

из врањског села Вртогоша, кренуо се у Изморник, задржавао се у многим његовим селима, а најдуже у Ропотеву, а одатле дошао најзад у Пасјане.

Могло би се развити и етапно сточарство. Али је дошао арбанашки насилнички утицај из Љуме и спречио развитак сточарства у већим размерама.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Он поваздан промукло виче: — Миш бијели срећу дијели! Још као дијете дошао с планете! Казат ће ти сат кад ћеш сломит врат!

Један стари ћорави миш, коме су мачке откинуле пола репа, први се јави за ријеч: — Страшљиви и опрезни мишји народе, дошао нам је у госте чувени бијели миш о коме причају старе мишје приче. Њега треба да изаберемо за свога војводу.

Сад се Жућо сваки дан шета испред Тришине воденице и хвали се кокошима и врапцима како је он Тоши дошао главе. Хвали се, хвали и лиже брашно чим се чича куд окрене. — Оно, изгледа, о теби причају? — упита Шаров чулећи уши.

јест, о мени и о моме старом непријатељу Жући — рече мачак, док је крчмар и даље викао: — Жућо лаже као пас, није он дошао главе Тоши.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

И АГЕНТ: Значи, дакле, да није користољубље по среди. Утолико пре не бих могао рећи да је провалник дошао споља. Имате ли млађе у кући?

И АГЕНТ: Све што се може констатовати то је: да ово обијање није из користољубља и да провалник није дошао споља; он је у кући. Ја мислим да у даље констатације не треба улазити. Ја вас молим да ме ослободите.

АЉОША: Ах, не, господине! ПАВЛЕ: Да вам није тежак посао? АЉОША: Не, не, не! ПАВЛЕ: Дакле, шта је? АЉОША: Дошао сам да вам благодарим за све што сте за мене учинили и да вас замолим да примите мој отказ. ПАВЛЕ: Отказ?

АЛОША: Ја так написал. ПАВЛЕ: Јесте ли ви такво писмо написали? АЛОША: Да, и зато сам дошао да се вама извиним, да се опростим, да вам благодарим. ПАВЛЕ: шта ви то говорите, Аљоша?

Извините, молим вас, изгледа да нисам у подесан час дошао. (Остави књигу на сто.) ПАВЛЕ: Не кажем да сте у најсрећнији час дошли, али то не мења ништа; за свога младог

РИНА (дочепа нервозно телефон): Ало, ало! Господин Новаковић? Како, још није дошао у канцеларију? Видите, молим вас, то је немогуће. Није! (Остави слушалицу.) Ох, боже! АНТА: Што њега узнемиравате?

РИНА: Ало! Ало! Господин Новаковић? Како, још није дошао у канцеларију? (Нервозно оставља слушалицу.) То је ужасно! То је немогуће!

РИНА (Милу): Дакле, као што вам рекох, господине, мој муж, и ако би дошао, не би вас могао примити; има извесних брига.

Ако дође, сматраћу као да није дошао; ако ме поздрави, нећу га ни отпоздравити; не могу се ја здравити са мртвацима. Но, хвала лепо! АНТА: А ако проговори?

Ми смо са своје стране учинили све што смо могли. Шта хоћете још? ПАВЛЕ: Ништа ја нећу; дошао сам да вам благодарим за све пажње које сте ми указали. СПАСОЈЕ: Тога ради нисте морали долазити.

СПАСОЈЕ: Знаш ли ти, бога ти, шта се о теби шапуће? АГНИЈА: Ију! СПАСОЈЕ: Ако ти не знаш, ја знам и ја никад нисам дошао да ти кажем то што се шапуће о теби, па немој ни ти мени казивати шта се шапуће о мени.

СОФИЈА (улази): Молим! СПАСОЈЕ: Софија, ја очекујем посету једног господина. Кад он буде дошао, бринућете се да нас нико не узнемирава. Ма ко био, реците да нисам код куће. СОФИЈА: Разумем, господине!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Чини ми се како је убеђен да је он Евгеније Оњегин. Он? Боже драги! Он који је у Караново дошао одмах после првог светског рата, са женом увијеном у крзно и с две мачке.

Требало је да се машта, да воли неузвраћено и на крају изврши самоубиство. Кад сам дошао до тога, Весна претворена у музичарку открила је своје карте: она није од оних који се убијају само зато што се то

- Сад иди! - потпрашила је тур малецком, па упитала шта је то тако моћно, то што сам урадио, мисли. Јесам ли дошао до оног злата, нешто слично? - Још више! Измлатио сам свог очуха!

- шапутао сам држећи њену руку и ходајући унаоколо без неког нарочитог циља, а онда, држећи је и даље за руку, дошао до железничке пруге и сео.

Био је то један од оних што превозе дрво, угаљ, кречњак, нимало отмен воз, све у свему. Дошао нам је иза леђа и ми смо га чули тек кад је машиновођа закочио и опсовао богородицу свим проклетим љубавницима који се

Ушавши у град, покушао сам да се мрачнијим улицама некако довучем до своје куће. Кад сам дошао до Шареног сокака, православна црква је избијала једанаест и четврт, али је морало бити више, јер Лука Црквењак никада

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Господар Софри је то мило. — Ал’ сам се доста намучио. — Да не би Бунипарте, и ти не би до тога дошао. И ја сам имао сандучић црни’ банака, но задоцнио сам се.

Двадесет година је требало да сам могао рећи: имам начисто без дуга три хиљаде форинти. Но како сам до три хиљаде дошао, онда је све од себе даље ишло, пет, десет хиљада и више.

Па кад се опоменем какви су преда мном богати трговци били, какав је био Тоша Сарајкић, па ето дошао до просјачког штапа. Ко би помислио да ћу постати богатији од њега и од његови’ синова!

Кречар је баш био код куће. Богат човек. Ту је већ код Кречара. — Добар дан, Јово. Би л’ погодио за што сам к теби дошао? — Откуд ти код мене? Мило ми је, седи. — Дошао сам к теби да ми за кратко време узајмиш десет хиљада форинти.

— Добар дан, Јово. Би л’ погодио за што сам к теби дошао? — Откуд ти код мене? Мило ми је, седи. — Дошао сам к теби да ми за кратко време узајмиш десет хиљада форинти.

најлепша девојка, момци су се за њу грабили, али мати, намрштена удовица, гледала је као зеницу у глави, па си ти дошао као удовац, па си је узео. — Па то је све, друго ништ’ не знаш?

Одговори ми: „Нека, ако бог да; желите ли је видети?” — „За то сам дошао”. — Кад наједаред искрсне девојка као пеливан, не могу ти исказати каква је то девојка била; кад је гледиш од главе

Док је дете била, и после, виђао сам је, ал’ у мом послу и беди нисам узрока имао пазити каква је. А да, дошао сам зато тако рано, да видим је ли уранила, је ли обучена, да ли се не чешља у десет сати, као неке фрајле.

Да се много не разговарамо: ’оћете л’ дати вашу кћер за мене? Допада ми се, и много сам добра о њој слушао, зато сам дошао да је видим, и без сваке церемоније запросим, ако би’ корпу добио да ми се свет не смеје. Шта мислите?

Кад је господар Софра кући дошао, поруча, па после ручка оде у собу и напише кратак тестаменат, који је овако гласио: „Душу своју предајем Богу

Кад уђу у собу, али јело се носи. Чамча им каже како је до тога дошао и смеју се. Господар Софра неће да једе матору одерану гуску, па неће ни Кречар; то даду момцима.

Кад ето каруца. Стану пред механу. Унутри један лепо обучен шљахтец, пријатељ грофов, дошао да поздрави „венгерског шљахтеца”.

Црњански, Милош - Сеобе 1

даљи ток свога говора потпуно заборавио, понављао је ову фразу, на немачком разуме се, свакоме, ко год му је то јутро дошао на очи. И никако није ишло даље.

ћерчица беше родила и кад се на детету отворише неки чиреви, он се јави брату, који је полазио са војницима у Италију. Дошао им је у Беч, где се беху сместили у једној ниској малој гостиони, иза једног воћњака.

Заплака, заплака тако јако да јој се скоро учини да плаче са уживањем. Да јој је дошао муж, она би му била рекла зашто је то учинила.

Још првог дана по преласку границе, дошао је Исаковичу улак, са заповешћу кнеза виртембершкога Карла Евгенија да иде непосредно за Вуичем, јер ће Његово

И успела је. Чим би он ујутру дошао на службу, она би, као случајно, прошла, без перике, са својом уковрџеном, кратком косом, црном као у ђаволице,

Пошто је прозор био узан, он се немоћно и тешко, као неки оклопник у гвожђу, приби уз зид, да не би дошао у додир са њеним телом.

Пошто нису успели да освоје на јуриш град, они га заобиђоше и дођоше под Штрасбург, баш кад је тамо дошао и француски краљ.

Он их је крпио сам. Од хода, ветрова и Сунца беше у лицу дошао као бакар, задригао и очврснуо од напора. Опет се чињаше као пуно, тешко буре, са великим својим трбухом.

ДЕЦИ, НЕЋЕ ОСТАТИ ТРАГА И УМРЕ, ЖАЛЕЋИ ШТО НЕ МОЖЕ ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА УЖИВАЊИМА Дан када је госпожи Дафини дошао суђени час, био је топал, летњи дан, крајем августа, после тронедељне суше.

Главно би било да је он ту, крај ње, а она је била уверена да би дошао, кад би знао да она умире. Четири пута јој се, то послеподне, чинило да јој муж улази и четири пута питала је за њега

Кајао се што је дошао, видев да не могу да му помогну и да они, свакако, знају његов живот, који је проводио на лађама и по туђини.

Онај што се клањао код коца, био је јеромонах Пантелејмон, који беше тек недавно дошао из Сербие. Данас је била седма годишњица како му целу породицу, у бекству, на очиглед његов, набише на колац, па је

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

за плотом клечи, од срца јечи, црко пуко док к мени не дошао.“ Ове снажне речи, које девојка са страшћу изговара, верује се, не могу остати без ефекта — драги који за њу не мари

“ Овде је, очигледно, до свог најјаснијег изражаја дошао принцип имитативе магије — слично производи слично. У истом крају Србије „неке жене пазе, па кад им мужу није до

Он тада каже: „Нашло се дјетенце... дошао сам по зламење“ или овако: „Жена да простите пала у сламу.“³ Тада, када поп читањем молитве освети и благосиља воду,

Тако, на пример, кад стави дете у колевку, руком га прекрсти, очита му молитву и зевне изнад њега, да би му брзо дошао сан на очи. Неке мајке (из околине Сомбора) пре спавања умивају дете да би отерале уроке и осигурале му миран сан.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

ћошку са неком плавом мачком; једном од оних, мислим, што раде на златне полуге; шта се догодило, прославио се, па сад дошао да се покаже. Каже, ћао, момци, још глуварите на ћошку?

Бедно се извукох на прстима истим путем којим сам и дошао. И тако, уместо нас, генијалаца, који смо годинама претили Европи, у Париз оде мала дактилографкиња.

Али то ми нимало не смета да разумем ово вече у »Хунгарији«, где је тај четрдесетогодишњак дошао да чује како ваша веза не води ничему. – А чему би требало да води? – Шта ја знам? Сада не води ничему! Он ћути.

одвео Пол Шефер у Брисел, али се после испоставило да је педер и да му је била потребна само као алиби, а за њим је дошао Томас Хартвик, већ ожењен и на ивици лудила од пића, а за њим један аргентински сликар у Паризу, Антонио Диего

Нарочито ми се допадало оно место када Принцип пуца говорећи са папучице аутомобила: »Дошао си Босну походити, српски не знаш добро говорити, Ево Тебе наша граматика, из мојега авутоматика!

судија окружног суда. Дошао и он својима у госте из Београда. – Шта то радиш? — пита. – Играм се клиса! — кажем. – Дај да ударим једном!

Наш херој је био изванредно вешт водич кроз јеловник и карту вина. Дошао је да слуша њене невоље, а испоставило се да је испричао све о себи. Слушала га је пажљиво.

Навила будилник за шест. Онда је он заспао. Онда си пушила у постељи и слушала кишу. Онда је дошао понедељак. ВИКЕНД – Ово ми је последњи пут да сам била у оној проклетој кућерини! – То си рекла и прошлог викенда.

А ми? Ми и поред свега издржавамо! Ми се не дамо варати! Просечност је вечна! Јер, ако је он, који је могао да бира, дошао да сконча баш овамо, код нас, то значи да нигде другде и не вреди да се живи него овде. где одувек и живимо!

Матавуљ, Симо - УСКОК

Кад те добра срећа на мене намјерила, мој си гост. Ја ћу те одвести ка владици, кад мине Божић. Добро ми дошао, господине грофе Јанко! Ускок одговори: — Хвала, господине!

Кнез рече Крстињи: — Ево ни, бабо, једнога госта из свијета! Она прихвати: — Добар ни дошао и с анђелом дошао! — Уђи, господине — рече кнез. — Дом је божји и твој. Што имамо, дијелићемо!

Кнез рече Крстињи: — Ево ни, бабо, једнога госта из свијета! Она прихвати: — Добар ни дошао и с анђелом дошао! — Уђи, господине — рече кнез. — Дом је божји и твој. Што имамо, дијелићемо!

Затим домаћин наточи чашицу и наздрави госту: Е, дакле, здрав си ми, ускоче Јанко! Добро ни дошао! Нека ти је срећно! Бог дâ да одмах омилиш владици господару.

(А рече ми Саво Марков да се може писати у Русију, па да би га могли послати!) А већ кад је дошао у Црну Гору цар Мали Шћепан, већ тада и овај мој бркати Рако бјеше стасо.

— Нијесам, брате, свуд, нијесам имао кад, пошто је он прије дошао на свијет! — То знамо, но кад си стасао, кад си га већ стигао? — Е онда му нијесам стопе изостајао!

Уочи Малог госпођина дне скупи нас владика и каза нам: да је силном Наполеону дошао крај, да су се сви цареви и краљеви сложили против њега, да и нас Русија позива.

Ђак додаде: — Уз главаре је дошло доста Црногораца и десет војника који ће остати у манастиру. А дошао је, господару, и онај принцип што је побјегао из Котора, те згодан ђетић у црногорској ношњи!

А дође!“ Игуман се поклони и затутњи као из бадња: — Помози бог. Благосиљај, владико свети. — Добро нам дошао, оче игумане — прихвати владика.

Све троје готово у један глас повикаше: — Наш Јанко! Дође! Добро дошао. Јанку се загрија срце од тијех топлијех, искренијех гласова из срца, те узврати, здрави се и проразговара.

Драгић посматраше што дјед ради. Кнез гракну: — А камо те већ, грдове мој!? Дошао си синоћ, а ја те сад видим! Долажаху од Мргуда да те траже, а мене чисто стид да кажем, е те још ни видио нијесам.

И започе: — Нећу да га хвалим, а нећу ни да га карам, биће времена за све то! Дошао сам само да га видим да се очима увјерим е је прездравио. Хвала милостивом богу кад овако прође!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ДЕВОЈКА, ПРЕЂАШЊЕ МАТИ: Где си ти, девојко? ДЕВОЈКА: Био ми је младожења. МАТИ: Шта је хтео? ДЕВОЈКА: Ништа, дошао на разговор. Искао је и да ме пољуби. МАТИ: Пак бићеш му допустила? ДЕВОЈКА: Нисам. МАТИ: Тако треба.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Изнећу нека запажања до којих сам дошао размишљајући о овом предмету, и упоређујући их са оним што је другде о њему написано.

Ако је надреалистичка техника разбила оквире и лепа сазвучја, у дечјој песми је Вучо поново дошао до извесног реда. На вишем, на највишем плану, тај ред се није могао остварити.

Мали Коча преваљује земљину куглу да би притекао у помоћ непознатом другу, Папуанцу, с којим је дошао у додир разгледајући једну „чудну слику” у некој сликовници.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Оће ли бити? ЛЕПРШИЋ: Ви јошт сумњате? Рус ваљда није дошао забадава СМРДИЋ: Но, фала богу, да и то доживим.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Срби, који су већ три века страдали у турском ропству, држали су да је дошао час њиховог ослобођења, дигли су се на оружје и придружили царској аустријској војсци.

био капелан у Ђуру и да је 1739, у доба верских гоњења, дошао као »славни проповедник« међу српске шајкаше у Коморану.9 Још 1735.

1726. дошао је у Карловце, и у доста тешким условима отворио школу. Његова »славјанска школа«, која је имала да спрема свештенике

То је стих од тринаест слогова, са цезуром после седмога слога, и са строфама од два стиха са сликовима. Тај стих је дошао у руску књижевност још у XВИ веку из пољске књижевности, и њиме су врло радо писали руски реторичари и школски песници.

Ту је остао три године, док није дошао у сукоб са завидљивим придворним калуђерима, који нису трпели младог образованог теолога па и са самим митрополитом

Његове књиге су у неку руку одбране тих идеја и рефорама код Срба. у Бечу и у Немачкој Обрадовић је дошао под утицај немачке културе и рационалистичке филозофије. Он чита филозофа Ф.

су критику црквених злоупотреба, водили борбу са црквеним људима и тражили црквене реформе, и Доситеј Обрадовић је дошао да тим њиховим осећањима и жељама да сувремен и књижеван израз.

Да задовољи све већу потребу српске књижевности за романом дошао је Милован Видаковић. Видаковић је био познат нарочито као романописац, и он је творац романа у српској књижевности.

Рођен је у Сарајеву З. октобра 1791, од оца Милутина, трговца, који је тамо дошао из Србије. Због куге цела породица остави Сарајево и дође у Земун.

Живот га је начинио песимистом, и својим дубоким унутрашњим животом дошао је до закључка о ништавилу света и о величини бола.

са намером да га школује.62 Школу је учио неко време у Боки Которској. Од 1827. до 1830. дошао му је за учитеља Сима Милутиновић, који га је васпитао на особит и чудњачки начин.

Милутиновића, Мушицкога и народних песама, он је прешао на оригинално књижевно стварање, и у последњим годинама живота дошао до пуне духовне и књижевне зрелости и почео стварати крупна дела. У доба од 1845.

Милићевић, Вук - Беспуће

И он је једном осјетио неку луду жељу и вољу да је прегази, као некад у дјетињству, дошао до средине Уне, склизнуо с глатког камена и запао дубоко у воду. Вратио се тада кући сав мокар и љут.

И он је помишљао, зашто се није раније тргао и оставио школу и дошао да живи у својим пољима; да би можда боље било да се није одвајао од своје земље, да дише с њом заједно, да с њом и

Он већ помишљаше да се с њим завади и тражаше само коју ријеч. Једва једном, инжињер му каза зашто је дошао; чуо је да он има у својој кући довољно мјеста, молећи га да му уступи двије собе, јер нема гдје да станује.

“ Па гледајући на њу, ћутљиву и замишљену, без смијеха и без ријечи, он се питаше шта јој је? Њему би криво што је дошао овамо.

И бијаше му непоћудно што је овамо дошао. Осјећаше влагу која је оставила своје жуте велике биљеге на давно обијељеним зидовима.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Оца нисмо споменули, јер га, јадник, није имао. Давно га је изгубио. И ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве смрти, и на тај начин даје се разумети зашто је једна рубрика у »протоколу

једна рубрика у »протоколу крешчајемих« празна остала, а у крштеници стајало за име оца: »невједом« — јер је мали Јоца дошао на свет онако — како да се изразим — онако као неко писмо с анонимним потписом или без потписа, као нека врста

— Е, мој комшија, мислим се ја, да ти знаш какав је деликатес моја печеница, не би ме звао, него би и сам дошао да га чалабрцнеш мало. — Ама ти баш палиш, прико? — Нема ту, него где погледам, ту погодим!

« — Ама, окани се господина! Шта си му уз’о сад ту ваздан причати о себи? Ваљда је он дошао само тебе да слуша? — прекида га госпоја Каја — која је имала много занимљивији разговор с господином Пајом, јер је

Ред је, дакле, дошао на Београд да га подвргне анализи и анатомском ножу свом. Још је рано. Деца се по школском дворишту јуре.

Пошто је попио кафу, дигне се и крене у школу, али не истим путем којим је дошао у механу. Дошавши у школу, латио би се посла, а посао му се делио у три дела: административни, поучни и забавни, и

Једва је могао да позна дете, тако се променило у лицу, дошао му нос већи него у учитељева претходника (који је тако страшно љуштио ракију да је због тога стављен у пензију), а сав

Одело је носио као и остали сељаци. Кад је дошао у село, дошао је у једном пепељастом капуту, на струк, са ужасним пешевима; био је то прави рабинерски капут.

Одело је носио као и остали сељаци. Кад је дошао у село, дошао је у једном пепељастом капуту, на струк, са ужасним пешевима; био је то прави рабинерски капут.

Пред њим уђе један оџачар у потпуној униформи са плеханим туром и капом која је негда бела била. Дошао је, послат из среске канцеларије, да чисти оџаке у школској згради.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ој Карловци, место моје драго, Кô детенце дошао сам амо, Игра беше једино ми благо, Слатко зва ја мед и смокву само.

Ал' само једно ниједна не прашта: Што ту га нема, те пита: зарашта? Наш јунак амо дошао је давно, Баш месец дана сад ће бити равно, Ил' месец равно, или више мало, — Но што је мени до малице стало!

На крај је гаја веће дошао, Небеске радости га прође зрак — Из сене нешто гледај амо с' блиста — Одела њеног то ће бити крај.

Ал' ето ти, Србињо, помоћи! Глас несретни дошао Милети, Што почини Солимане клети, Својим четам' остави Миленка, Па обрну претила зеленка.

Ту је тако, али с оне стране Ко се вије кроз камен и гране? Давно игра прошла је јуначка, Ваљда јунак дошао да пљачка? Иде, иде... на пољу је сада... Та шта видим, женска глава млада? Шта је, ко је, и шта тражи туна?

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ем си јака момчина, ем си Раде, мој имењак, баш добро. — Ем је дошао с кишом — подругљиво додаде стриц Ниџо, који је све дотле ћутао над неким послом.

— Ем је дошао с кишом — подругљиво додаде стриц Ниџо, који је све дотле ћутао над неким послом. — Нек је дошао, видиш да га сам бог шаље брани га дјед. — Што да га сад гонимо из куће.

— Још и ти? — толкује у себи вјечито опрезан скитач. — Значи, братац, да то ја нисам добро дошао, а овамо се, као тобож, мацану приговара. Е, Брко, Брко, пољуби ме у ...

— Оне кад смо стигли у Крајину? — Јесте. Одбили Крајишници да се шишају. Њима су њихове ћубе и кике једини украс. Дошао наш берберин у једну њихову чету, а они се све хватају за пушкомитраљезе и реже: — Најприје скини главу, а онда је

Остало ми је само да молим, зовем, пријетим, али је све то слабо помагало. — Па си данас дошао да се подсјетиш на оне дане, а? — Дошао да видим, да потражим. Толико је њих овуда остало.

— Па си данас дошао да се подсјетиш на оне дане, а? — Дошао да видим, да потражим. Толико је њих овуда остало. Неко је, ваљда, и жив, спасио се, па можда опет наврати овдје,

Неко је, ваљда, и жив, спасио се, па можда опет наврати овдје, застане, одмори се. Видиш како сам ја дошао. — Видим, видим, стари. — Па опет ја овдје могу некога од њих срести, зашто не би.

— Богами, ти се баш дотјерао, а? — Па јест, и ред је. Дошао у госте старом друштву, па да се препознамо. И ово би све, листом, био споменичар, и то онај прави, само да су

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Да се предузму најхитније мере... (Улази Хусо) ХУСО: Господару, дошао бег! ХАСАНАГА: Има ли тај бег неко име и презиме? ХУСО: Бег Пинторовић, Хасанаго! ХАСАНАГА: Бег Пинторовић?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег јер је она увек набављала најбољу каву и ракију за госте. Била је поносна,

се као у неку врсту гласа: — Кољ...љ...јо! Жене се згурише и прошапташе: — Сирота. Чула да је дошао, па га зове. Приђох јој ближе. Сагох се. Узех је за ,руку суву, црну, хладну, и принесох је устима да је пољубим.

Она се крстила, метанисала, а месец је сјао и обасјавао све. А као да је са светлошћу дошао и живот. Са свију страна чуо се жагор, вика, дозивање и песма овог ноћног, раденог света.

оженио стрином, он се пропио, и мало по мало дућан напустио, кућу дао сестри, и почео да служи, док напослетку није дошао код стрица, не тражећи никакве плате до само хлеба, старог одела и преноћишта у штали.

А нарочито кад се напије, онда, што кажу, у свет да се бежи. Сећам се једном: Дошао он кући пијан, ухватио стрину, завалио је испод себе и туче душмански. Ми се од страха сакрили по амбаровима.

Тек што је била почела да вади кофу из бунара, а ја, као увек, дошао сам и тобож донео јој моју тестијицу коју сам навлаш испразнио у кујни, да је напуни.

То је једило момке. Нарочито Младена, црвена, висока момка из њене махале, који је чак овамо дошао ради ње и уби се водећи коло и дајући бакшиша Циганима.

НАШ БОЖИЋ Море, какав сан? Недеља ево има како се не спава. Те Божић дошао до Скопља, сад је у Прешеву, па у Билачи, и све ближе и ближе к нама. На веригама осушени врапци већ се троше.

онако голишава, угрејана сном, дижеш ме из постеље и узимаш у крило, љубећи ме међу очи: — Ајде, сине, устани, Божић дошао... Ајде, домаћине мој...

Имали су четири сина и три кћери. Једна удата, друга умрла а трећа још дете. Као што рекох, дошао св. Арханђел, а они славе.

Једна удата, друга умрла а трећа још дете. Као што рекох, дошао св. Арханђел, а они славе. Још пред вече дошао најстарији им син код нас, донео „пангур“ ракије и јабуку, да нас позове на „славу“ и вечеру.

— Задржа га он од даљег мучења, упињања, да му, као што је обичај, устане на ноге. И да би заиста изгледало како је дошао тек „онако“, послом, а не из страха, да њега види како му је, пошто се са мном рукова, одазва матер му у кујну и поче

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Караџића, стр. 101). А када је после тога дошао Вуку и позив Гримов да приступи томе раду, и упутство како га треба обављати, овај генијални и ко завичајна река

врата отвори, нешто уђе у двор од чега нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да сипа, па проговара: — Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то сад овај час да је водим, јер ја не чекам, нити ћу више доћи да је просим, па ми

Вели најстарији брат: — Ја је не дам. Како ћу је дати кад не знам шта си и откуда си; ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам ни ђе би ишао сестри у походе. Средњи вели: — Ја не дам сестре ноћас да се води.

Онда она вели: — Дошао је мој најмлађи брат а твој шурак. Кад цар чује, он повиче: — Дајте га. Кад шурака сестра доведе пред цара, цар

Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: — Добро дошао, шураче! — Боље тебе нашао, зете. — Гдје си? — Ево ме. Па му прича од краја до конца.

Пошто сестра одведе коња у арове, а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: — За кога си се — вели удала?

Жена говори: — Нема, чоече! — Па по дугом разговору она му вели: — Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао? Цар вели: — Ја бих најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не бих ништа. Онда му она за брата каже.

Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе. — Добро дошао, шураче! — вели соколовски цар. — Боље тебе нашао, зете! — одговори њему царевић, па одмах седну вечерати.

Кад цар дође увече кући, жена га дочека а он ни речи, него вели: — Ко је овдје у двор од људи дошао, казуј одмах! Она му одговори: — Није нико, — па почну вечерати.

Онда она цару каже: — Ево онај мој најмлађи брат а твој шурак дошао да ме види. Онда цар заповједи да га преда њ доведу, дочека га на ноге па се шњиме пољуби и рече му: — Добро дошао,

Онда цар заповједи да га преда њ доведу, дочека га на ноге па се шњиме пољуби и рече му: — Добро дошао, шуро! А тај њему одговори: — Боље тебе нашао, зете! Па одмах сједну вечерати.

су му дали сваки по једно перце, па како ће му доћи у помоћ ако му буде до невоље, „па зато сам — вели — још једаред дошао по тебе; хајде одмах да бјежимо!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: А што тебе нема? СВЕТОЗАР: Та знате, кад је човек у служби. И сад не би дошао, да немам једну лепу поруку. СОФИЈА: Та бога ти? А шта ће то бити?

СВЕТОЗАР: Ката навалила одавно, а и ја сам желио, да дамо један бал. СОФИЈА: Гле, гле! СВЕТОЗАР: Па сам дошао и вас позвати. МАКСИМ: За нас није бал. СВЕТОЗАР: Зашто? МАКСИМ: Послова, не знамо гди нам је глава.

Соба нерастребљена, по зидовима паучина, — како си почистила куину, тако си оставила ђубре иза врата. Није л ти стид? Дошао кума Мита, да цркнем од срамоте. МАГА: Па ја сам растребила. НИКОЛА: Растребила као тешко мени!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

“ Толико ми је било мука од свих тих будућих журналиста, да сам типу, када је дошао ред на мене, издекламовала следећу изјаву: „Највише бих волела да по завршеној матури отворим радионицу за пуњење

тај момак, новинар, што је некада писао читаве чаршаве на првим странама листова, каже оном сиротом повратнику што је дошао да остави своје коске негде око „Руског цара“, каже он њему или му: — Извините, господине, али не можете унутра без

Наш „Зануси“ брекће и скакуће од нестрпљења да види ко нам је то дошао у госте! Шокинг! Једва смо га одгурали натраг до купатила: Немуштим покретима и колутањем очију, маман ми ставља до

— имају кога и да виде: дошао им симфонијски џез-оркестар са најновијим тачкама у госте, онако, мислим, из чиста мира, спонтано као абортус, а ту

А типични шеф, као, фол, отпутовао са женом и таштом бог те пита, а дошао му теча Мита из провинције, а он му, кад је видео у чему је фазон, казао: „Само ти, теча Мито, који си баш стигао из

Што је најзанимљивије, Сулетови закони су савршено тачни, јер је до њих дошао најчистијим егзактним методама, после безброј изведених експеримената.

Али шта? Тотунбеј Фадил Зоглу, којег је Суленце упознао на Калемегдану; где је дошао да се као туриста упозна с величином некадашње турске империје, допао му се већ на први поглед, па су пет минута

Сада је дошао ред на Суленцета да се запањи и да од збуњености, савршено без икаквог разлога, узвикне: — Перите зубе авионима ЈАТ-а!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Причекајте мало. (Изиђе.) АЛЕКСА (сам): Па да није добар занат лагање! дошао сам да зајазим трбу пак оћу да се окућим. На моју душу, морам искати допуштење да отворим школу од лагала.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Једино кад би дошао млину било је среће лоше, ту би насео подвали некој лукавог мачка Тоше. У сваком лову, игри и борби тај ти је

Какав терет! Није лак! Убацише деду, врага, а он само запомага: „Дошао је свету смак!“ Што беше даље, за пута тешка, не прича пилот, само се смешка, и наш се деда збуњено чешка.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Одакле долази? — питају полугласно зидареву жену. — Само ће да преноћи овде. Занима се за рибе. Можда је дошао због бацања нових младица у језеро. — Како сте га довели? — Мислим да га мој муж већ давно познаје: ваљда из Толеда.

— Близу венчање? — Чим добије службу. Можда само месец или два. — Такође из Сарагосе? — Из Сарагосе. Синоћ је дошао са једним другом и остају до сутра. Можда сте их видели пред кафаном. — О, као да их нисам ни видео.

— Дошао сам с друге стране скоро до замка и нисам наишао ни на какву грађевину. — Значи да сте били на корак два од ње, али да

), — откуда траг ноге само тамо где се искрцао, а не и по целом острву и не на супротној обали одакле је дошао? — Бог је хтео да остави знак о доласку светитељевом. — Зашто би Бог порицао физичке законе које је сам прописао!

— О, све ми је то било досадно. Чак нисам ни покушао да убеђујем. Чим сам дошао мајка ми је нашла девојку, и одмах су рекли свима да сам верен.

“ — Зашто није вредело да Енглез буде добар у животу? — О, зашто? Слушајте само, шта му се догодило. Неко је дошао и рекао ми — сећаш се, Пипо?

Зато се он закључао одмах и отровао. И кад сам ја дошао, она блудница била је у болници за порођаје, и ја сам одјурио тамо и тражио сам да је видим.

— Већ је расветљено иза планина. Ви долазите због риба? — Не. Не бих умео да кажем због чега сам дошао. — Седите ли добро? — Изврсно. — Обишли сте Пипа? Он за мало да није умро. — Откуда знате да сам био?

— Лаже. — Јесте ли верени, Сагрера? — Сагрера је верена за Пабла, оног што вас је отпратио код рибара. Он је тек дошао, и има три дана само да су верени. — Зашто није Пабло са вама?

Из њих се одједном изградио и прелио овај крик. Несвесно сам га упознавао пре него што се изградио, а кад је дошао познао сам га као тешкога познаника. Он је оштар, челичан, љубичаст и врео, мириса на сумпор.

Чак ме не занима ни шта је ту, ни што сам ту. Једино: ја сам ту дошао и сад сам ту. Свакако да је страшно доцкан. Неко долази иза куће носећи нешто тамно и велико, с чега се распростире

— Можда је волела да има најпре кћер? — Имати кћер? Али ко би онда ловио по језеру? Ко би их хранио? Чим сам дошао на свет, ја сам већ био један човек коме је одређено да ради да би они живели. Не знам што је била таква.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Саве и Дунава Ведрина рујна полази од Земуна и један пливач стиже с југа разговор се угађа изнад ушћа Није овде дошао бегунац ни поворка страдалника копа се темељ дубок а тај што камен-темељац носи Стефан је Оснивач Стефан и Вук у

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Процуњала сам мало по кући па нашла покојников шлафрок и папуче, па ето, шта ми фали? МИЋА: А је л' још ко дошао? САРКА: Сви су дошли. МИЋА: Ама, зар сви? САРКА: Па сви, дабоме! МИЋА: И заузели собе? САРКА: Заузели, него!

САРКА: Право каже Гина, сви смо дошли с добрим намерама. ПРОКА: Оставите сад то зашто је ко дошао; него шта велиш, Агатоне, је л' да пођеш ти до адвоката? НЕКОЛИКО ГЛАСОВА: Треба, дабоме!

а кад би ви, као што сте већ били срески начелник, случајно, овога тренутка, били члан овога кварта, и кад бих ја дошао к вама и рекао вам: уселили се некакви људи у кућу о којој ја водим бригу – шта би сте ви на то урадили?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Господине капетане, дошао сам да вам се јавим... — А-ха!... Наравно, сасвим други човек. Развукао сам усне у смех, вероватно исто онако као

Она опет смрдљива буба Станоје, пунилац на трећем топу, накривио шајкачу, као да је сада дошао из кафане. — Ситне ствари, господине капетане, врло ситне — говорио је командант — али када се наслажу, испада

Иди код оне господе горе н нека ти они даду написмено. Дошао је ред и на нас. Коњи су се морали залетати да би извукли возове уз једну кратку, али тешку узбрдицу.

отиче, људска крв, а поточић се пробија кроз прашину и ситно камење као црвена трака, коју људи кидају својим ногама. Дошао је и командант, помодрео у лицу, а длаке бркова су штрчале као бодље у јежа.

— Што бре, Милане, ниси женско? — прекиде ћутање потпоручник Александар. А Милан, који је дошао из суседне батерије мало у госте, размахну рукама протежући се и ногом додирну шаторско крило. — Не, богати!

— Митраљезац, дај који трупац... Какви сте, бре, људи, дођу вам гости па ни да понудите. А шта — намигну на Алексу — дошао мајчин син.

Него, знаш ли ти зашто сам ја дошао до тебе?... Имаш ли дувана? — Е, то „зеље“ ни код мене не расте... Милисаве! На улазу се помоли згужвана прилика

— Има ли, бре, гдегод дувана? — Има код овога тобџије... што је вечерас дошао... — Код мога Тасе! — сетих се одмах и позвах га. — Имаш ли дувана?

Хтедох да позовем батерију, али овде сам тек дошао, па је тешко вршити коректуру, нека гађају са старим елементима, тек колико да их чујем.

— па се обрати весело мени. — А бре, друже, ово је била представа за џабе... ПО ЗАКОНУ ОТПОРА Дошао је наредник Милутин да ме смени. Спремио сам се одмах да се вратим у батерију.

Он ми тада рече да је наш командир премештен, а на место њега је дошао заступник. — Какав је као човек? — Знаш... довео је једног коња, који бије и предњим и задњим ногама.

— Ваљда ниси толико наиван да очекујеш још и одликовање за своје осматрање — рече ми Милан, који беше дошао да се види са мном.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

ИВ — Прво ћемо код госпођице, рече ћата Богосав, који је дошао с кметом да му помогне саставити списак, како он рече, а у самој ствари: да мало напари очи на лепој учитељици.

Једно јутро рече им Стојан да је отпуштена она учитељица, о којој су раније говорили. Богосав, вели, синоћ дошао из среза, па донео тај глас. Обоје се запрепастише.

мало, као да премишља о нечему, па одједном, мало отежући речи и застајући на неким изразима, настави: — Ја сам дошао од куће нарочито због вас. Чим сам чуо синоћ...

Видела је да има нешто повољно да јој каже, па очекиваше да проговори, гледајући га радознало. — Дошао је акт... сад ћу да му саопштим, рече он тихим гласом, готово шапатом. — Шта... какав акт ?

— Мика пише, често пише... због њега сам ти и дошао. Ти му сама рече да остави послуживање, па сад ето... треба уговор испунити. Већ су два месеца, доста је чекања.

Кажу, да немају. Ако хоћеш да одемо заједно до суднице, да видимо. — Како не, како не!... Зато сам и дошао. Дете пише: исцепало се, обосило, а зима — ето је!... Нема шта ни да једе, а ја не могу више да дајем...

он зна да би се и сам пред вече кренуо Вељи, ризикујући да и његова жена угледа масницу. Овако је боље; дошао је као наручен. И он притрча к вратима и отвори их. Веља уђе ћутећи, осврте се по соби и духну носем.

Гојку мало одлакну кад остаде сам. Скиде му се читав терет с главе, али га ипак не остављаше страх, са којим је дошао овамо. Шта ли ће бити ? Куд оде сад? Да ли ће га затворити, и зашто ?... »Јамачно оде ономе...

Ђокић, првак противничке групе, дошао к суд ници, весео, са неколико својих пријатеља, па задиркује председника и шали се са сељанима.

И то је, без сумње, Гојкова заслуга. Па због Гојка је дошао и учитељ Аксо... »То је паметан учитељ, мишљаше Љубица, видиш како он то о свему зрело мисли«...

Кад дође у Брезовац, смрче се сасвим. Сад је већ добро знао ради чега је дошао овамо. Увуче се лагано у двориште, па одмах зађе под прозоре са источне стране. Једна соба беше осветљена...

Шта ли ће сад бити, шта ли ће јој рећи ?... Ето га, иде оно страшно.. Осећа по ћатину гласу; он је дошао нарочито... он је спремио све, па дошао да је води на муке...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ — “Ја би ти, сејо, дошао, Али ми не да туђинка, Туђинка, добра девојка; Ја добра коња оседлам, Туђинка ми га раседла; Ја бритку сабљу

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

(Долази Јелисавета. Узнемирена је.) ЈЕЛИСАВЕТА: Шта се то овде догађа? ДРУГА ГРАЂАНКА: Ништа, дошао ђаво по своје! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Чекамо да изнесу лешеве! ЈЕЛИСАВЕТА: Зар се то овде десило?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Кад је мој отац дошао, године 1908, са села, да се оперише у Темишвару, и, кад је одустао од тога, рекао ми је да зна да ће умрети, али да

Овде брзо пада ноћ. Тад, изненада: месец. Црвен, и огроман, као велики балон, надуван, котрља се по обронку брда. Дошао је тако чудан и тако изненада на небо. Ми смо међутим спустили 700 м. ужета.

Имала је кућу поред кафане „Москва“ (Балканска ул. бр. 6). Она није ни сањала зашто сам дошао. Моја мати имала је у Београду и млађег брата, Николу.

Био је неконформист, и влада, и радикална партија, гонили су га, тако да је сваки час губио службу. Једног дана дошао је, певајући, у канцеларију. Попео се, певајући, на орман. Био је с ума сишао.

Ја мислим да ми он све што је хтео да ми каже није ни рекао. У академију је био дошао, из Сарајева, неки Пера В., па му се после није допало, па се вратио.

крај свега тога, у то доба, била је толика, да је, на пример, врховни командант србијанских трупа (војвода Путник) дошао, на лечење, у једну аустријску бању, тог лета.

Пре тога, хтео сам да проведем неколико дана у Новом Саду, код брата. Лакомислен као што сам био, дошао сам у Нови Сад и остао само због једне лепе, младе жене, сестре тада чувеног музичара, која је, са своје две мале

Јесен је у њој топла. Тек октобра све утоне у блато. Са светом из ког сам био дошао, везу је одржавала пуковска кујна, коју је за нашу чету држао четни наредник Јовановић, за кога се шушкало да има

Принц ми пружа руку, али додаје, јетко, да не зна ни ко ме је послао, ни зашто сам дошао. Они и сами умеју да заробљенике саслушавају, а знају и талијански, добро.

Пружа ми руку. Десет ме година није био видео. Вели, не би ме познао. Али сам добро дошао. Он ће на Пијаву, идућег месеца, па, ако треба да погинемо, заједно ћемо.

Она више нема ни шећера за кафу, ни кафу. Ставља ми пилулу сахарина уз шољу. Плаче. Вели, дошао је крај за Аустрију. Ни Беч више није весео, ни осветљен, угља нема, а скупоћа расте, лудо.

КОМЕНТАР УЗ „МИЗЕРУ“ У зиму 1918, ја сам у Загреб дошао после оног крвопролића на Јелачићевом тргу (које је било наша велика несрећа). Загреб је био мрачан, запуштен, препун.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Зато се сад почео бојати и народа. Откад је старац дошао у Рим, о цару, његовим сјајним дворовима, о његовом неизмерном богатству и о његову небројеном благу нико више није

Цар хтеде отворити уста да нешто рекне, али му се вилице стегоше а зуби цвокотаху јер се сећаше како је дошао до толиког блага. Он није могао ништа да каже. него се само тресао.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

!... — изговори пошто се прибра од чуда, и рашири руке, а узе ме са свију страна посматрати. Онај што је дошао прошапута нешто с њим, ваљда му реферисао шта се све догодило. Шеф се намршти и опоро ме упита: — Одакле си, говори!

опозиционе штампе; али им тај метак неће упалити, јер, хвала богу, ево већ неделу дана откако је овај кабинет дошао на владу, а положај му ниједанпут није био уздрман, као што то желе глупаци из опозиције.

Прво ступих у разговор с једним отменим младим господином, и он ми рече да је дошао тражити државну службу у полицији. — Ви сте, изгледа, школован човек; сигурно ћете добити одмах државну службу?

Други нису ни толико чинили... А и уморила ме политика. Шта ће човек да се ломи целог века! Сад сам дошао господину министру да га молим да ме о идућим изборима изабере народ за народног посланика. — Па то ваљда народ бира?

Ја у прво време помислих да сам погрешио и дошао другом коме, али ме униформа вишег официра, што је господин министар имаше на себи, ипак противноме увераваше.

— Не знам! — Преговарају? — Сигурно! Министри све јаче учестали похађати стране земље и враћати се натраг. — Дошао министар? — пита један. — И ја чујем. — Шта је учињено? — Ваљда повољно!

— Шта је то? — Ко је? — стадоше многи један другог запиткивати. — Он! — одговарају. — Хорије? — Јест, дошао! — Где је, камо га! — жубори маса и настаде гурање, тискање, пропињање, зверање, свађа; сваки хоће да приђе ближе.

Отац му био мајстор, али последњи човек, а он отишао у школу, млатио се негде по свету, па дошао натраг и започео да ми прича: треба овако, треба онако, па не знам уређење, па закони, па устав, па грађанска права,

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Упутио се правце насипу. То је значило, да ће ићи најмање два часа... У саму ноћ вратио се. Дошао је на вечеру, али није готово ништа окусио. Пио је вина и отишао у свој стан. Успут је узео дувана...

Најзад се зачу крупан људски глас: то се сâм судија пробудио и псује. Ко зна кога: жену или дете?... »Ето, дошао човек да се одмори после мучнога посла, да отпочине, па му преседа.

Кад је дошао из војске, није се могла опазити на њему никаква промена. Исти говор, исти покрети, све — као што је и пре било.

Ђокић беше узнемирен, као оно човек, који живи само једном мишљу, једном једином жељом, па осети да је дошао час, кад би му се жеља могла остварити. Да убије одметника — добива одмах паре, и то какве паре — читаво имање!

Увиђајући да само он има главу, која је у стању да дрма целим светом, он је дошао до закључка: да само он треба да мисли и заповеда, а све остало да га безусловно слуша.

Или је то, или ће ме какво друго, велико зло снаћи, — реши у себи чича Пера. И док је дошао до куће ово је решење било тако свестрано испитано и утврђено да више није остало ни трунчице сумње.

Излази, чича! Викну Спасоје, а кошуља на њему задрхта к’о лист на јасици. Беше позеленио и дошао, што веле, ван себе од љутине.

Њега не изненађује кад му који дође на ред, да га огласи. Дошао је човек на ред, па квит! Шта бива после, о томе није мислио.

Обична ствар: умро човек, треба га опевати и однети на гробље. А што је то баш поп Коста — ништа... дошао му ред. Више неће никад бити његова »чреда« за вечерњу и јутрењу, и то је све.

И сваки вели да је дошао да се наужива, гледајући моју примерну супругу и дечицу... Том приликом се сви жале мојој жени, како им се не мили

Глишини га дакле нису очекивали с нестрпљењем. И он је најзад дошао са женом и са осморо женске деце, и тада се у ч’а Глишину кућу усели некаква ужасна свађа.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Ти опет претерујеш! ПАВКА: Ама, како претерујем! Па ето, откуд ти сад, у ово доба кући? Где је себе подне! ЈЕВРЕМ: Дошао, знаш, да прочитам новине. Стигла пошта, а у дућану ларма па не могу да читам. ПАВКА: Ето. Је л' кажем ја!

Него, ако си дошао за неки посао, а ти говори! ЈОВИЦА: Па... па и за посао. Ти имаш, знаш, неке јареће коже. Једанпут си ми се жалио не

Откад коже биле па битисале! Него ти увек тако: обилазиш девет сокака док стигнеш у кућу у коју си пошао. Друго си ти дошао, ниси за коже. ЈОВИЦА: Ништа друго, него за коже! ЈЕВРЕМ: Е, па, дедер сад, немој да му кажеш!

ЈОВИЦА: Ето ти сад! Сад па да почнемо да се вређамо. Нисам ја зато, брате, дошао; него сам дошао као човек и као пријатељ да се разговарамо као људи.

ЈОВИЦА: Ето ти сад! Сад па да почнемо да се вређамо. Нисам ја зато, брате, дошао; него сам дошао као човек и као пријатељ да се разговарамо као људи.

ЈЕВРЕМ (устао је и узнемирено шета чекајући нестрпљиво да Јовица сврши говор): Па је л' то зашто си ти дошао? ЈОВИЦА: Па, то. ЈЕВРЕМ: Уха, почео од курса, па на јареће коже, а свршио са кандидацијом! ЈОВИЦА: Па велим...

ЈЕВРЕМ: Ама, не кажем то. СПИРА: Чекај, молим те, да се прво објаснимо о главној ствари. Дошао малочас твој слуга, вели: послала га Павка и зове нас да дођемо. Вели: важна ствар, тиче се детета!

СРЕТА: Тражите реч! ЈЕВРЕМ: Немој да тражиш реч, него да нас оставиш! Молим те, Павка, да нас оставиш! ПАВКА: Ама, дошао шегрт из дућана да јави... ЈЕВРЕМ: Нек јави теби, а мене остави на миру... 'Ајде, 'ајде, ово је важније.

Ја сам, браћо моја, дуго размишљао о томе како да се томе злу које се укоренило у нашем народу стане на пут и дошао сам до закључка да је најбоље да се то остави влади да она размишља о томе. СРЕТА (једним гласом): Тако је!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Није од своје воље дошао амо, па неће, извесно, од своје воље ни отићи одавде. Неуморан поборник и заточник слободе, истине и правде, осуђен је

— Па и није, господине. Био је прије тебе ту доскора господин Тривун. Ту сам га већ затекао. Добар човјек. Дошао је амо неких десет година прије мене.

Тако је казао да ће да ради још кад су га оно окметили; јер, знаш, он им се није наметао, него је »под морал« дошао; једва су га намолили! Никако није ћео! — А је л’ било контра-кандидата? — Како рече?

А нада га неће преварити! Јер који је тај који је у антерији и сепетки дошао амо, и задржао се овде више времена, а да се није офајдио, те да се и овај Зац не офајди!?

« Пре петнаест година дошао је амо и ту и остао. А дошао је трговином, продавао је алву и ратлук, шећерлеме, лимунаду и петлиће од шећера.

« Пре петнаест година дошао је амо и ту и остао. А дошао је трговином, продавао је алву и ратлук, шећерлеме, лимунаду и петлиће од шећера.

А баш некако било тада неко весеље: славила црква у селу. Ко ти ту није дошао из паланке, па дошао и он да ћари и пазари; да продаје, а и да купује.

А баш некако било тада неко весеље: славила црква у селу. Ко ти ту није дошао из паланке, па дошао и он да ћари и пазари; да продаје, а и да купује.

А газда је и био доцније. Али, бога ми, прву годину-две, далеко је то било још од газде, јер кад је дошао у село, не би му, вала, нико за сав еспап дао више од двадесет и пет, реци и тридесет, гроша.

— Ваша воља — вели услужно ћир Ђорђе. — Ја сам овдашњи учитељ, Сретен Н. Данас сам дошао. — А, учитељ, дидаскалос. Е, много ми мило за то, за учевни људи. — А, је ли сте сас фамилију дошле? — Не, нисам...

Имаш кеф и мерак — готова жена. А ви сте још млад. — Па дошао, ето, мало; рек’о, да се упознамо. Упућени смо једно на друго; виђаћемо се чешће, па, ка’ велим, да одем.

Мало му је те невоље било, него сад још и то! Стога је и био блед као крпа од љутине кад је оставио председника и дошао кући. Блед и кисела израза у лицу као да му је пун чабар амонијака обешен испод носа.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Код кревета бди мама; светиљка дрхти кроз тмину, И ветар, око зидина, као пас љутит кевће. Дошао и Џон Хохохонд, отпасао револвер, скинуо шеширчину Стао уз кревет, велики као брдо, и почео да трепће.

А још малопре је гонг ломио пространства, Дрхтала је ноћ, врела, афричка, права... Онда је дошао месец, однекуд — из иностранства Да види чувеног поглавицу док спава. Хрче ли? Ох, не!

У сусрет му стига Цига из Сврљига: „Тебе мучи брига? Па добро ми дошао!” — Каже, и грли га. Збунио се Убљанин, Одложио карабин ... Он пошао да ратује, Ал сад шта је, ту је ...

ГОСТ Први пут је јутрос у град Дошао један Лукац Млад. А за њим, око девет сати, Сунце је почело да се злати. Пролеће је тајну поруку Послало у град по

— Него ту, где овог часа јесмо! ЛЕТОВАЊЕ Дошао сам у Милочер С циљем да не мислим ни о чем. Кафић, киоск и пошта: Вртим се ни око шта. Го, дању и ноћу.

од њихове вредности, или невредности, желео бих да испричам шта ова збирка представља за мене самог, како сам до ње дошао, у којим сам је околностима, и у каквом надахнућу, написао.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Али, истрајним и пажљивим испитивањима од 1877 године Јакоби је дошао до ових закључака: 1˚ да је јегуљи апсолутно потребна морска вода за расплођавање; кад дође за то време, она напушта

У овоме што следује биће изложено како је Шмит практички извео своју замисао и дошао до решења проблема о пореклу јегуље. ИВ.

Нешто мало пре доласка експедиције чиновник је опет дошао ради наплате пореза, али је том приликом одиста зло прошао: урођеници су га убили, испекли и појели.

да даље тера траг одраслих јегуља на њиховом свадбеном путу, он је предузео трагање за јегуљином ларвом, да би тако дошао до места одакле оне потичу. И као што је напред казано, потхват је крунисан пуним успехом.

Године 1671. француски астроном Рише дошао је био у ту област ради геодетских премеравања, чуо је за ту необичност и потражио прилику да је види.

Кад се видело да је кабл дошао потпуно усправан, што је значило да се брод налази управо над закаченим предметом, погонске машине су биле

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВУК МИЋУНОВИЋ Да нијеси у кућу дошао, знао бих ти одговорит дивно; ема хоћу нешто свакојако. Зар обадва нијесмо хајдуци?

БАБА (дрхтећим гласом кажује) Кад се справљах из Бара овамо, док ево ти једнога каваза ђê од паше за мене дошао; поведи ме на Скадар везиру.

Ко те није чуо ђе говориш, онај не зна што у тебе спава. ИГУМАН СТЕФАН Хоћу, браћо, то сам и дошао. Ја сам многа зажегâ канђела на олтару цркве православне, па сам слијеп дошâ међу вама да поджежем, колико узмогу, и

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— завршиле су. И то је помагало, застрашивало, јер знало се шта чека тога. И заиста, чим би он дошао с пута, одмах би се цела родбина стицала: жене, тетке, | стрине.

би, и после толиких грдња и псовки, чуо како је опет са неким беговима негде начинио какав лом и чудо, и у зору кући дошао он тада не би звао њега, сина, већ њу, матер. — Чу ли за онога?

А зна када је ноћас дошао. Чуо га је. Само је један пут лупнуо алком, а она, мати, одмах из куће истрчала, сигурно није никако ни спавала,

У то време дошао неки нов учитељ, Николча, чувен са свога певања и несравњеног гласа. У њега се она ту, у цркви, слушајући његово

Он, сигурно осетивши тај њен грех, кад би дошао кући, толико би беснео, чинио чуда, покоре. Долазио би кући заједно са јавним женскињем.

Једина њива, што остала а вредела, била је до Мораве, до моста, кад се иде у Бању. И када је Тоне дошао да то све каже Софкиној матери, она, по његовом лицу, изразу и трептању очима, видела колико је он при томе украо,

Дању, кријући се и од матере и од свакога ко би дошао, цео би дан преседела тамо иза куће, у башти. И тада би, готово као луда, почела да разговара са цвећем.

И ма да још није до ње дошао, она већ осећа на себи облик његова тела, и бол који ће бити од додира његових руку, уста и главе на њеним недрима,

— Па што ти, нано, не отвориш? — поче се она нећкати силазећи низ степенице. — Иди, иди, дошао неко! — поче је журити мати.

— Ако, ако, добро нам дошао! — предусрете га мати. И кад дође до ње, брзо му изнесе троножну столицу да седне. — Седи, одмори се!

ВИ Пред сам Ускрс, у суботу у вече, Софка примети како је, као и сваке године, дошао најстарији | Магдин син. Он, пошто по вароши све накуповао што за његову кућу у селу требало, пошавши натраг, свратио

Време је, Софке! Тек што ко није дошао. Софка се тек онда поче облачити. Осећала је драж од оне лаке, чисте кошуље, готово жуте од | многе свиле; од оних

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

У ПОЛА СЕДАМ Богињи Пробудише ме к’о рубин црвени Зраци вечерњег сунца. Пола седам... Час одласка твога дошао је мени Тужан к’о ова јесен коју гледам. Преспавао сам последње тренутке Боравка твога овде. Пола седам...

Па ипак, као да је са свих стрáна Дошао тужан дах јесени свеле, Јер преливи боја с расцветаних грана Као да никог више не весèле.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Сјутра је, господине, Божић грчкоме закону. Данас је народ дошао да пазари. Овдје осим Црногораца има и нашијех поданика, Ораховљана, Лепетанаца и другијех.

Стража се препала па узбунила војску, командант невјешт, човјек скоро дошао, не зна језика итд.“ Пало је чуднијех и смијешнијех ријечи о конту Пјеру и дружини његовој.

“ Пејо искочи. Женске се поређаше до врата, у кући. „Добра ти срећа и добар ми дошао, пријатељу! Стара кућо, ђе си ми!“ одговори Пејо, скинувши капу и љубећи се у лице са гостом.

“ рекоше сви. „Зачамах тамо — ради крви бјех пошао — зачамах тамо њеколика дана. Ја, тобожни главар, а дошао да кметујем, частиће ме, велу. И јесу, вјере ми!

Нијесам дошао — (не ћаше но само за себе да говори кâ увијек) — само да ме гледате, но сам дошао на славу!“ „Аферим, ђаконе!

Нијесам дошао — (не ћаше но само за себе да говори кâ увијек) — само да ме гледате, но сам дошао на славу!“ „Аферим, ђаконе! весели човјече! Ђе си ти, пуна је кућа весеља! Добро нам дошао! Ајдемо!

“ „Аферим, ђаконе! весели човјече! Ђе си ти, пуна је кућа весеља! Добро нам дошао! Ајдемо!“ прихвати Саво Петровић. Гомила се одмах раздвоји и Господар уђе у кућу, у којој се родио.

„Помага ви Бог!“ назва дебелијем гласом, као из бадња, и скиде струку. „Ха! сердару!“ повикаше многи. „Добар дошао сердару?“ „Како сте, јунаци?“ запита он, омјерајући их свијех.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Вазда имâ, свога стимâ! Дао бог да се омразили кô со и хљеб! — (тј. да се тако слажемо). Добар ми дошао, и с анђелом дошао! Дуго ти се име спомињало, докле тече сунца и месеца!

Дао бог да се омразили кô со и хљеб! — (тј. да се тако слажемо). Добар ми дошао, и с анђелом дошао! Дуго ти се име спомињало, докле тече сунца и месеца! Душмани ти под ногама били, како Шарцу под копита чавли!

Ђе си пјевао љетос, пјевај и зимус! — Казале пчеле бумбару, кад је био дошао да презими код њих, па га питале шта је љети радио те се није за зиму старао, а он рекао да је пјевао.

“ А вô му одговорио: „Валај, нити сам чуо кад си дошао, нити ћу чути кад пођеш!“ Медвеђа услуга. — Казује се како је једном човек медведа спасао, и за то му је овај био

“ Митар је наш, не мари! — Рекла домаћица, кад је дошао комшија Митар па вечеру, па не хћела ништа више приставит’ него на намјерну, па тако више пута рекла ђе оп чује, те он

— Они те није међу нас ни долазио. 4 Питао силан Турчин рају кад је дошао на конак: — Долазе ли вам вукови у село? — И данас је дошао један. 5 Питао Приморац рају: — Кад вам је најгори ага?

4 Питао силан Турчин рају кад је дошао на конак: — Долазе ли вам вукови у село? — И данас је дошао један. 5 Питао Приморац рају: — Кад вам је најгори ага? — Кад осиромашимо. — А кад је најбољи? — Кад умре.

— Могло би али нећемо ја и ти. 4 Питали црногорскога попа, кад је дошао у Бањане: — Би ли нам, попе, служио шјутра летурђију, јер је наш остарио?

кад их закопа, а он преко онога мјеста баци виле, рекавши: „Чувајте како сад тако до суда божјега, већ ако ја да бих дошао по њих.

земље, а ђе брдо и планина, да баци један мали пиљак, па би после Бог њих створио онолика, колика су данас; а кад је дошао над Херцеговином, просула се светом Петру торбица. Отуда се рече: „Над Херцеговином се просула Богу торбица“.

МАЧВА Приповиједа се да је кнез Лазар питао Милоша Обилића (кад је дошао да иду на Косово): „Камо ти, Милошу, Мачвани?“ — А он му одговорио: „Остали, честити кнеже, да крче и да сију шеницу“.

Високи Стефан по смрти оца својега побјегао у Московију, па послије неколико година одонуда с војском преко Маџарске дошао у Србију и с Турцима се био — и надвладавши их и претјеравши преко мора, бацио за њима свој буздован у море, говорећи:

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: „Шта побратиме, ако Бога знаш! Па то твоја жена! и ти могао с њом живити!

Па то твоја жена! и ти могао с њом живити! И опет дошао да је извадиш! Та ја сам у ту рупу упао прије толико времена, па ми је из најприје истина било тешко; а послије сам се

„Ено оно је премудри.“ Човек се зачуди, па помисли у себи: „Шта ће оно дијете мени знати казати! Али већ кад сам дошао довде, ајде да видим, шта ће рећи!

Онда човек помисли у себи: „Баш сам права будала! ја матор човек, па сам дошао ђетету, да ме свјетује, како ћу се женити;“ па се врати на траг, и отиде оном старцу, да га пита, коме га је послао по

д. Да сам ја тај занат знао, не би данас чувао сеоски говеда.“ Па им онда каже, ко је он, и како је ту дошао; а ови се онда обрадују још већма (што узимају ђевојку од цара, а не од говедара), и с највећим весељем вјенчају момка

” И тако легне у сандук, па још један пут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче. Човек опазивши то рчее жени: „Донеси један комад хлеба те подај томе псу.

” А она му одговори: „Мој брат”. Змај је опет запита: „А шта је дошао?” А она му одговори: „Дошао да ме види.” Онда змај срдито рече: „Бре није он дошао да те види, него да те води.

” А она му одговори: „Мој брат”. Змај је опет запита: „А шта је дошао?” А она му одговори: „Дошао да ме види.” Онда змај срдито рече: „Бре није он дошао да те види, него да те води.

Змај је опет запита: „А шта је дошао?” А она му одговори: „Дошао да ме види.” Онда змај срдито рече: „Бре није он дошао да те види, него да те води.

” А она му одговори: „Мој брат.” Змај је опет запита: „А шта је дошао?” А она одговори: „Дошао да ме види.” Онда змај срдито рече: „Није он дошао да те види, него да те води.

” А она му одговори: „Мој брат.” Змај је опет запита: „А шта је дошао?” А она одговори: „Дошао да ме види.” Онда змај срдито рече: „Није он дошао да те види, него да те води.

” Змај је опет запита: „А шта је дошао?” А она одговори: „Дошао да ме види.” Онда змај срдито рече: „Није он дошао да те види, него да те води.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А када је к нама дошао триблажени наставник, отац наш Симеон монах, због врлине то јест љубави, коју топло искаше од свих, и желећи да прими

и еклисијарх са најстаријом братијом, и да иду самодржавном господину све Српске земље и молбу њему узашљу како би дошао у манастир овај.

“ А када је дошао осми дан тога месеца, рече ми: „Чедо моје, пошаљи ми по оца духовног и по све часне старце Свете Горе, да дођу к

“ А ја сам на све то рекао: „Амин!“ Када је дошао дванаести дан тога месеца, рече: „Чедо моје, донеси ми Пресвету Богородицу, јер такав имам завет, да пред њом

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАГДА (долази с лева иза куће, под степенице, спази снаху своју горе): Дошао? МАРИЈА (прстом на устима даје јој знак да не виче): Дошао!

МАРИЈА (прстом на устима даје јој знак да не виче): Дошао! МАГДА (скинула нануле, у чарапама пење се на доксат тихо, љубећи се са снахом): Када? МАРИЈА Синоћ.

(Желећи да се додвори Јовчи, рачунајући да он може чути, подиже глас): Ако, ако, дошао, ја! дошао свети Илија! МАРИЈА (уплашено): Ћути! Немој гласно. Немој да те чује!

(Желећи да се додвори Јовчи, рачунајући да он може чути, подиже глас): Ако, ако, дошао, ја! дошао свети Илија! МАРИЈА (уплашено): Ћути! Немој гласно. Немој да те чује!

НАЦА (долази с десна иза куће, кроз воће, отрчи под степенице): Тетко, је ли истина да је бата дошао? Отац био у цркви и тамо чуо, и послао ме да видим... МАРИЈА (маше јој руком да не ларма): Дошао је, дошао.

Отац био у цркви и тамо чуо, и послао ме да видим... МАРИЈА (маше јој руком да не ларма): Дошао је, дошао. НАЦА (отрчи иза куће десно). СЛУГА (долази с лева и стаје под доксат): Да отворим капију?

Отац био у цркви и тамо чуо, и послао ме да видим... МАРИЈА (маше јој руком да не ларма): Дошао је, дошао. НАЦА (отрчи иза куће десно). СЛУГА (долази с лева и стаје под доксат): Да отворим капију? Коње и кола да изводим?

Шта ћу? Знаш, ти си је тако размазио па и од тебе дуже спава. ЈОВЧА Ако, ако. Је ли чула да сам дошао? МАРИЈА Није. Нисам хтела да је будим. ЈОВЧА Ако, ако... Добро, што је ниси будила. Нека спава, нека се одмара.

Не може се више, сестро, мора, мора да се каже... Ја теби лепо говорих: Гледај, гледај док бата Јовча није дошао, стежи га, не дај му да се толико проневаљали; али ти: Не могу, шта могу ја?

(Седају на миндерлук.) А зажелео сам те се, одавна те нисам видео. Колико већ година како ниси дошао?! Има већ читаве две године како си једнако на путу, по трговини. И како ти се не досади већ то и толико путовање?

За њима свирачи и носиоци фењера. СОФИЈА (понизно, уплашено): Добро дошао, тато! (Застаје, уплашена присуством страних људи.) ЈОВЧА (опоро): Држ’ коње!

Устај! Тата дошао и... (Пријатељима које пропушта у своју собу, поред Софије која подиже свећу уз врата и крије лице): Сад ће она,

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

памет божествени совет премудрога Питагора — да се к себи вратим да у себе дођем, и да размислим откуд сам на ови свет дошао, што сам у њему чинио и куд мислим поћи.

у ком безмолвном месту ходам; о Том МИСЛИМ, О ТОМ се упражњавам и ТО уздишући себе питам, откуд сам на ови свет дошао? Шта сам у њему чинио? И куд ћу из њега поћи?

све то слушајући; у по сата таковог разговора, а притом чашу по чаши испражњујући, у велико је пријатељство с Дечанцем дошао. А како је мени било то слушајући, дајем другима мислити!

доба више његовој смрти обрадовали били, него да им је који најбогатији обркнез умро; тако им је био додијао и хака дошао.

кад не би се надао да ће, ако ништа, барем „Нин аполиис тон дулон су деспота“ на вечерњи очитати, не би никада на њу дошао. Овога, дакле, старца Диму, сваки дан | слушајући, мало помало превикле су ми уши к грчком читању.

Ето ти срећом, илити мојом несрећом, (како ће се нама[х] видити), чујем једанпут да је Грком дошао један даскал да им учи децу.

недрам, мило грли, слатко љуби и сису му даје — тако је мени било кад сам први пут к словам добродетељнога Сократа дошао. О, дан радости неисказане и блаженства неизреченог!

Бог ми је дао очи телесне да с њима гледам и видим, и душевне, разум, да. с њим судим и расуждавам. Христос је дошао и по себи апостоле по свету разаслао, да свет од слепоте избаве, а не у слепоту да доведу.

је сама радост и весеље, ја сам находио у том таку сладост која је превосходила свако блаженство, а кад би[х] с поља дошао, како би ме дочекала и грлила мати, како сестрица! Све ми је ово тада уједанпут пало на ум. Нисам могао опстати.

У житију преподобно|га Пајсија стоји написано да је Христос сишао с неба и дошао у пустињу да га посети. Преподобни Пајсије опере Христу ноге.

Нек ми се допусти јошт само једно да споменем. Други пут каже да му је свети цар Констандин на посештеније дошао, пак, између други[х] разговора, и ово му је рекао: „Правда да сам се и ја трудио, колико сам могао, за раширити

Каже ми да ме мој баба Никола поздравља, који да није болестан и он би дошао био, не да ме натраг врати, него само да ме нагледа; да он већ види како сам ја тако наумио да мене нико не задржа, а

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Кад најзад дођоше пред манастир, затекоше све фратре пред њим, баш као и онда кад је Бакоња први пут дошао. Можете замислити како ли се сви зачудише.

Кушмељ измисли како је то работа Милушана, како се његов син том досјетио и дошао да му јави, како је он дигао хајку и нашао коња чак на граници како је дао двадесет талијера соџбине.

Бакоња је стругао мрениће и пастрмке, а глава му бучаше од вреве мисли. Између осталог, питао се да ли је заиста дошао тај мали Теткин и да ли ће се и Пирија потенчити.

Чим би се упутио њему когод, он би шмугнуо и затворио се изнутра. Бјеше ли то који млађи, који је нарочито дошао да прими њеко упутство, Брне му, у најкраће, каже што има, иза врата. Поњекад је то чинио без икаква очита узрока, тј.

Бакоња није то вјеровао, али не могаше разумјети што га уставља а зна да је у хитњи дошао. Али какво би његово изненађење кад му сутрадан у цркви рекоше да ће га тога јутра бискуп зафратрити — сасвијем

парохијани промијенили мишљење о њему; а већ не треба казивати како је својски желио Срдара, и због чега му је добро дошао и Тома. Четири дана непрекидно трајаше гозба. Домаћин и Срдар очатили би мисе, па би тек тада будили попа Илију.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Јесу ли мушки? — Оба мушка! Тола отрча низ пут. — Еј, ти, трапавко! Сутра пре зоре да си дошао! — мазним гласом довикну Симка уводећи волове у двориште.

Кад се јасену врх осуши, он из пања истера шибљик. А ја? шапуће на миндерлуку и зимогрожљиво дрхтури. Ђорђе је синоћ дошао, а још га нема да се поздрави и исприча како је посао обавио. Не поштује ме. Свети ми се, трже се.

Симка унесе жар и наручје дрва. Ложи пећ и прича: много му се обрадовала, и лепо је то од њега што је баш за Божић дошао кући, и ових неколико година како не долази сваки јој је Божић тужан; свако Бадње вече отплаче: он је у туђини,

Мора да се поздрави са оцем, рече. Симка му поверљиво шапну да је он у својој соби и да зна даје дошао. Не смем да се збуним, понавља себи, брзо прелази двориште, улази у стару кућу и искашљава некакав нелагодан страх.

Оче!... Нисам ти више бабо... Стиди се да каже — бабо. А пре сат дошао. Хоћеш на коленима да ти дођем? — Бог ти помогао, Вукашине.

Зар је време такво да и Вукашина туку? Дошао да се пожали... Не, неће то. Такви смо ми. Тврђи од бреста. А леп. Њему би приличило и краљ да буде.

Симка срете Аћимов поглед, руке јој пођоше ка софри да нешто узму, па се полако вратише на крило. Никад није дошао а да јој макар прегршт шећера не донесе. Ако. Само кад је дошао. Ђорђе неће смети даје мучи као прошле ноћи.

Никад није дошао а да јој макар прегршт шећера не донесе. Ако. Само кад је дошао. Ђорђе неће смети даје мучи као прошле ноћи. Уздахну дубоко, шиљак светлости се пресави и само што се не прекину.

— Причај зашто си дошао — завија дебелу цигару да се смири и да не гледа у Вукашина док говори. По дугом ћутању капље растопљен восак.

— не сме да ћути, јер отац изгледа тако као да ће да се туче, хтеде да устане и да каже да није због тога дошао, али га Аћим претече: — Кажи, јеси ли то одлучио или ме питаш па да одлучиш? — Одлучио. — Одлучио?!

— Јесте. Али ћерка није што и отац. — После толико година дошао си кући то да ми кажеш? Аћимов син — Тошићев зет! Ђорђе, гаси свећу да се не гледамо више! Хајдучко позориште...

Каква ли му је та којом се жени? Господска! Презир јој пређе преко лица, рујна од светлости жара. И он, сада, дошао да подели имање... Њему ће ионако све да остане. Сада кад је Ђорђе почео њу да злоставља.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Кад се распрсне, прогутај његову коштицу, али га пре тога не дотичи и ником ништа не причај! — нагло, као што је и дошао, врабац одлете, а девојчица подиже семенку с прозора, и запрепасти се: била је тежа од највеће лубенице, и топла.

Нико није знао ништа да каже о њој. Али он није престај ао да пита и да хода. Кога све није питао, док није дошао до једне ливаде и ту застао као укопан. Је ли могуће? Протрљао је очи, али и даље је било све исто.

А сад, спавај! Мораш бити здрав кад дође... — Па дошао си! — дете се срећно осмехну и утону у сан, а Златоусти нестаде. Више га нико није срео, нико чуо.

Полако, на прстима, искраде се из куће, али кад је дошао до оног места где му се чинило да види како из плодова ораха искачу малена, раздрагана бића, он спази само опале орахе

— запени од узбуђења, па изронивши светлу главицу, рече свету око себе: — Добар дан! — Добар дан и добро нам дошао! — узвикну јато тек рођених риба и попе му се на леђа. — Јесмо ли тешке? — Па, наравно!

« —па назва добар дан песку на обали, очаран његовим светлуцањем. — Добро дошао! — зашушта песак с тисућу малених уста, а талас се, задивљен, пропе увис и ослушну.

Ко је још то видео? — Ви ћете видети! — засветле возић очицама. — Једном сам дотле дошао. Зашто не бих поново? — Зато што си ти собни воз! — подсмехнуше му се и кловн и лутка.

Налик на сребрни точак и он се, као и дечак, с муком пењао ка врху планине на коме их је чекао патуљак. — Дошао си на време! — патуљак задовољно климну главом. — А и тањир је леп. Остави га и иди! Следећи дан му је споро пролазио.

— Шта вреди што сам прошао кроз Златна врата? Шта вреди што сам довде дошао? Не могу те убити, птицо! Не могу постати Принц облака!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Више кије дошао у Беч иако је, марвени трговац, много путовао. Ишао је у Софију, у Букурешт, у Пешту, чак и у Истанбул.

Отуда се догодило да је, у пролеће 1815. године, када се Милош Обреновић, једва, избавио из Београда и дошао на договор о почетку новог устанка у Враћевшницу, тамо већ чекао Јован Добрача, са три стотине својих Гружана.

Тада је изговорио речи које су постале чувене: да нико од њих није дошао да се врати, него да погине. (Тако је, у пролеће 1815.

Као да је нагло дошао до себе и даље је препознавао: седео је на улазу у нечију стају, прсти су му дотицали сламу, овлажену и присну, овце

Стигла је 1815. година и млади Вук је дошао да чује остарелог Вишњића. Над Сремом је пролазило пролеће, мирисале су свеже влати, тамо преко, на другој обали Саве,

Оно што је као прво ваљало сазнати било је да ли Вишњић има нових песама? Ако их неким случајем има, Вук би одмах дошао.

У Шапцу, Господар Јеврем мисли исто што и Вучић и сам ће Кнегињи говорити о томе. Он је дошао да је моли за помоћ: свакако ваља подржати нове законе што се припремају; ти закони ће спасти Кнеза од њега самог а

Вучић се сложио а она му је прочитала на лицу како схвата да је дошао у добар час. Кад је отишао, спокој је још био над ушћем, али она то више није примећивала.

Потресен чудом у тим светлостима, Доситеј је разабрао да је дошао до оне границе разумевања са које одлазак из живота изгледа без значаја.

који су, по свој прилици, у овој кући имали уши, Доситеј је једва дочекао да радови на згради коју је купио чим је дошао у Београд буду завршени и онда се, четврти пут, преселио.

Где год је дошао, шта год је радио, посао би напредовао. Говорило се да је срећне руке и сви су се отимали о њега. Али он је постајао

Са сваког путовања тај се опасник враћао са добитком више и са замислима које је Кнез оберучке прихватао. Кад је дошао на замисао о куповини добара у Влашкој, Господар Јеврем се разбеснео мада му се замисао, у ствари, допадала.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ој Карловци место моје драго! К’о детенце дошао сам амо; Игра беше једино ми благо; Слатко звах ја мед и смокву само.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Ја сам то искусио и дошао до уверења да је већа ствар такву везу наћи но постати краљ Персије“. „Ти познајеш, чуо сам, цело то огромно

Куд год сам дошао, говорио сам са најученијим људима, поучавао се код египатских геометара и халдејских астронома и пуних двадесет лета

„Знаш ли до каквог сам закључка дошао?“, рече Деморитос Хипократу. „Говори!“ „После хиљаду и више година препираће се филозофи још увек око тога да ли је

Тим је почео већ пре двадесетак година када је после смрти свога учитеља Сократа пошао у јужну Италију, дошао онде у везу са Питагорејцима и стигао у Сиракузу.

Јер кад лане умре Дионизиос старији, а Дионизиос млађи постаде господарем Сиракузе, мишљаше Дион да је дошао час да се Платонове идеје остваре.

А како је Демокритос дошао до својих ставова? - Посматрањем и размишљањем. Он је црпео из оба извора људског сазнања.

Па зар да се са правом не упитамо: шта је урадио тај Аристархос да му се одају почасти до којих ни један од нас није дошао?“ Сва тројица оборише главу, ћутећи. „Ту мора да је нешто друго посреди!“, настави Зенодотос. „Та ваљда ме разумете?

Видећемо - и то нека му служи за оправдање - како је до њих дошао. Он ми се - то морам поштено признати - често јадао како никада у свом животу није био те среће да својим властитим

утврђену, оптужбу против Аристарха подигао као управник филозофске школе стоичара у Атени, а он је на тај положај дошао тек око године 264 пре н. е., могао се тај његов напад на Аристарха десити тек те године, или нешто доцније.

Неколико деценија после одласка Аристарховог из Александрије дошао је онамо један младић, родом из Перге, који се звао Аполониос.

Запитах се шта беше непосредни повод овом испитивању Аполонијевом и којим је путем дошао до теореме, саопштене у „Алмагесту“.

Уживех се у оно доба, видех како је као млад човек дошао у Александрију, постао члан Музеиона, упознао се са својим новим колегама и размењивао мисли са њима.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— А синоћ си имао напад? — Јест, и то је због чега сам те звао. Дошао си баш кад треба. Па пошто седосмо он отпоче овако: — Болестан сам ти; тешко спавам, сваки час будим се.

поздравио с мајком и кад га поведоше на вешала ван вароши, застао је на пијаци и рекао старешини стражара: ,,Овде сам дошао као сељаче у својој шестој години. ОД шегрта постао сам угледан грађанин и све сам ту стекао.

Јер све до ње провео сам у неком бунилу и тек сад осећам да сам дошао к себи. Кад сам их оставио, удар је оно тако силан да сам био онесвешћен све до ове прве повољне вести.

Али ме он зграби: — Седи... марш... седи! Дошао си код побратима; какав ти је, такав ти је! А после ћемо, је л' те господо, да му покажемо знаменитости?

“ И чудио се да нисам знао како је онај господин, у остацима официрске униформе, поп. „Кад је дошао из рата затекао копиле па га сад чува и воле као своје рођено.

Ја сам, зачудо, напољу сасвим дошао к себи и водио Николу испод руке. (Да сам дошао к себи познао сам по томе, што сам се већ почео стидети.

Ја сам, зачудо, напољу сасвим дошао к себи и водио Николу испод руке. (Да сам дошао к себи познао сам по томе, што сам се већ почео стидети.

Захваљивала ми што сам дошао, а он ме је позвао само на њено наваљивање, те да се заједнички посаветујемо: може ли штогод бити од њиховог живота и

их је сједница, на децу која их понова чврсто и нераздвојно морају везати; и обећавајући да ћемо, сутрадан, кад будем дошао, о свему хладно и паметно размислити, наумих да изађем.

А командант батаљона, увек насмејан, фини официр белих руку и црвених образа, тек што беше дошао из дивизијског штаба, одакле га послаше овамо да испуни услове за унапређење у виши чин.

— На ствар, Стеване, ако Бога знаш! — Кад сам мислио да је дошао моменат састанка, устанем опрезно, предвостручим се, као завио ме ужасно стомак, огрнем шињел, па кад сам био близу

— КО је дошао? — Бог богова. После је повирила нека жена и узвикнула: — Боже, па то су све мртви. Онда се грохотом насмејао

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

XИИИ Навече пред спавање, на плавичастој ивици између сна и јаве, најјаче се разигравала машта. Дошао би ми аветињски спор и учаран ритам живота око мене: непознат немир покуцао би на прагу свијести, као наговјештај

Егидио је дошао, прије много година, још сасвим млад, као тромбониста у једној прекоморској оперној стагиони, у оближњи приморски

) И све је већ тада било запечаћено: по завршетку стагионе, раскинуо је с трупом, дошао у наше мјесто и оженио се. Обућарски син, сјетио се онога што је у том занату научио као дјете у очевој радионици, па

Таква је била и дјевојка коју сам упознао као гимназист кад сам дошао у град. У сваком часку њене љепоте осјећала се она сретно уграбљена случајност њена постанка и лежао је знамен њене

Свјетлуцави папир само се љескао. Густе се претворио сав у један немир, у један осјећај одговорности. Ја сам дошао с мајком.

Чим сам дошао у град у гимназију, по бакином неодступном захтјеву, дали су ме да код њега учим виолину. Неко вријеме, чак, био сам

Видио сам га у дну разреда, у маглици даљине, као на другом континенту: чврсто визуелно дошао ми је умањен. Између часова трчао сам к њему и читаво вријеме одмора држао га за руку.

И дошао сам до опћенитијег закључка да је испињање на љествици успјеха, угледа, власти (а то значи у првом реду власти да други

Али још касније, то ме већ остављало прилично равнодушним, јер сам био дошао до закључка да толико опјевана спонтаност и непосредност умјетника баш и није тако неопходна, или да је можда била

Како би на то он реагирао? И кад бих дошао до закључка да би његова реакција била истовјетна с мојом, отуда сам бивао сигурнији и у моме властитом увјерењу,

Па кад је најзад прикупио снагу и дошао кући, нешто раније него обично, не слутећи никаква другог зла осим онога што је у себи носио, те затекао код жене

Већ сам готово очајавао. И, разумије се, најзад је тај дан дошао. Дошао сам по себи, одједном и неопазице. Онако као што то бива: за откуп од тираније сјећања потребан је један

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Зар си још овде? — запита она, погледавши га право у очи. — Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, први пут у животу у оне чудне, заносне очи, што опијају и сажижу као ватра...

одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца дошао из војске.

Тако је, постепено, дошао до велике тековине, каква се ретко виђа по селима. У неколико округа било је познато име Ђорђа Перуничића.

Гледао сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам! Деде да видимо којим си добром дошао? Ђурици беше пријатно слушати ове паметне речи; мило му беше седети овако и разговарати се лепо са најугледнијим

Случајно је дошао био раније и Пантовац, мало наквашен, па, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. — Ха, побро, је л’ то

— Ћути, попе! — викну Пантовац — за то ти нисам дошао. Него ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. Старац се прену.

А свет?... »Шта ће ово да буде најпосле ?... Јест, дошло је оно последње, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? .... Да умрем... Али зашто? Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао...

— узвикну Ђурица, кад се у пресуди помену Краљево име. И одједном му се очи обртоше низ пут, којим је дошао... у њима се светли последњи пламичак наде, наде очајне, мученичке... »Ко зна... ако се покаже отуд коњаник!...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар је непрестано ишао напред, па, идући тако, опази пред собом један велики двор, те се упути право к њему. Кад је дошао до двора, није смео одмах да уђе унутра, него оде у једну врло лепу башту, која је била поред двора.

И тако је овде већ сто година провео, па је још увек био онако млад као кад је дошао. Једнога дана рече му девојка: — Хајде, Петре, да видиш моје пустаре, марву и сву земљу моју.

Петар им на то одговори: — Тешко вама и вашем животу! Да ја нисам овамо дошао, ваше би кости још и сад расуте биле. Него чујте: задржите смрт док ја одавде не одмакнем.

Онда и деца пусте смрт, а ова сад из све снаге појури за Петром. Кад је Петар већ дошао био близу оне земље, опази га она девојка и изиђе пред њега, да га одбрани од смрти и пребаци преко воде у своју земљу.

Док је Петар дошао до девојке и бацио јој се у наручје, дотле га је већ и смрт стигла и ухватила за врх од чизме. Девојка је сад вукла

СОЛДАТ И СМРТ Био тако један солдат, па је толико згријешио да кад је умро и дошао пред бога, нити га је бог хтио у рај ни у пакао метнути, него га постави да чува стражу међу рајем и паклом, куда

Кад то смрт чује, остане стојећи, а он отиде. Кад дође унутра, пита га господ бог што је дошао, а он рече: — Ево пита смрт што би радила. А бог рече: — Нека мори малу дјецу.

Она рече да иде питати шта ће сад, а солдат јој каже: — Ја идем, — па отиде, а бог га пита: — Што си дошао? Он рече: — Ево смрт пита шта ће сад радити. А бог рече: — Нека мори средовјечне људе и жене.

И тако легне у сандук, па још једанпут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче. Човек, опазивши то, рече жени: — Донеси један комад хлеба те подај томе псу.

„Добро“, рече мали, па по обичају пољуби матер у руку и оде у дрва. Када је у шуму дошао, припе на једној пољани коња да пасе, а он оде сабирати по шуми суховину.

— Имаде вели један, има три-четири мјесеца дошао, па га ашчија узео за севап, а он сада научио занат, па је први до ашчибаше. — А знаш ли гдје ноћива?

он — ја сам опет прстен кутарисао, — па јој поче причати шта је све претрпио, и како је бабу убио и до прстена опет дошао. Ту се они рахат учинише, а кад ујутру свану, он неће да иде, те га слуге припознаше и јавише цару.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

без гласа, Поведе ме журно тамо, до твог стана: На прозору нађох слику твога стаса, Као знак љубави и ранијих дана. Дошао сам кући.

страсти; Под небом црним од ропца и мука Ја сам се наш'о у земљи пропасти С престола тајни и снова и звука, Ја сам дошао без бола и жуди Ту, где за небо нико нема вида, Ту, где и мртве убијају људи, Ту, где је жена појава без стида, Ја сам

без бола и жуди Ту, где за небо нико нема вида, Ту, где и мртве убијају људи, Ту, где је жена појава без стида, Ја сам дошао без бола и жуди. Кроз свет, покрете, кроз шум преко грања.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

То се овако догодило. Један од другова са којима сам се играо, дошао је до прибора за пецање, што је изазвало право узбуђење у селу и следећег јутра су сви кренули у лов на жабе.

Мада сам до тог сазнања дошао постепено, доживео сам га као болан ударац. Само што сам завршио школовање у Реалној гимназији савладала ме је опасна

Претпоставио сам произвољну брзину воде, и то велику, и на своје задовољство дошао до запањујуће успешне направе доказане непогрешивим прорачунима.

Остатак мога школовања у Грацу је прошао у интензивним али узалудним напорима ове врсте и скоро сам дошао до закључка да је овај проблем нерешив. Године 1880.

Стигао сам у Будимпешту подстакнут непотпуним извештајем о телефонском предузећу у које сам дошао и иронијом судбине, морао сам да прихватим плаћено место цртача у Централном телеграфском уреду при угарској влади, са

Године 1870. када су Немци окупирали земљу, господин Бозен је закопао велику залиху ”Ст. Естèпхе” из 1801. и дошао је до закључка да не познаје ниједну особу која би више заслужила да попије то пиће од мене.

Почели смо да чистимо и полирамо рано ујутру. Сви смо се уредили, ја сам навукао рукавице и када је Функе дошао са својом пратњом, био је церемонијално дочекан.

О новој идеји се не сме судити по непосредним резултатима. Мој систем преноса енергије помоћу наизменичних струја дошао је у психолошком тренутку, као дуго тражени одговор на многа хитна индустријска питања и мада је требало да се

Новембра 1898. године основни патент новога изума ми је био одобрен, али тек пошто је главни патентни инжењер дошао у Њујорк и лично присуствовао експерименту јер су му се моје тврдње чиниле невероватним.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

млади досељеник који нема пара у џепу, није вичан било каквом послу, нема занат и не познаје језик земље у коју је дошао? Очигледно ништа.

После свега би дошао поп, који је изгледао страшно уморан и почео службу пуну старословенских речи и фраза, што је нама, несташној деци,

После свега би дошао поп, који је изгледао страшно уморан и почео службу пуну старословенских речи и фраза, што је нама, несташној деци,

Овај феномен је основа открића до којег сам дошао двадесет пет година после ових нових искустава стечених у пастирској летњој школи у Идвору.

и функционисање и њено име вукли порекло од српског гајдаша кога сам слушао неких двадесетак година пре него што сам дошао до свог изума 1892. године.

Кад је дошао дан мог одласка у Праг, мајка ми је већ све спремила за дуг пут, пут од скоро два дана пловидбе Дунавом до Будимпеште

где сам убрзо приметио да ме школски другови гледају у чуду и као да се питају из које сам земље и из каквог поднебља дошао. Када су дознали да долазим са српске Војне границе, нестало је неповерења и знао сам на каквом сам терену.

Осећао сам да немам права да молим за помоћ јер се нисам сасвим посветио послу ради чега сам дошао у Праг. И док сам размишљао о Ригеровом савету да се оканем национализма и оставим га искуснијим људима, а сам се

Продао сам књиге, сат, одећу, затим жути кожух и црну шубару да бих дошао до потребне своте новаца. На пут сам пошао са једним оделом на себи, неколико кошуља и једним турским црвеним фесом

Када сам дошао до тог места и угледао нешто налик на узнемирену кошницу, што се звало Бродвеј, са хиљадама телеграфских жица разапетих

Када сам првог следећег јутра дошао у новом оделу на доручак, Кристијанов отац ме је једва препознао, а када виде ко сам, потапша ме по леђима и узвикну:

Знао је много о Србији, чак и о Србима у Аустро-Угарској. Када сам му казао да сам у Америку дошао да стекнем знање, топло ми пожеле да ме једног дана види као студента универзитета у Принстону. Принстонски студент!

Ћипико, Иво - Приповетке

—Да—ну... Бог ти дао! — жељно га ухвати за реч. Око десете дошао је лекар са жупаном. Цвета га уведе у кућицу. Лекар прегледа болесника и забележи му на хартији лек.

Затим, наоко једнако једак, рече као у вјетар, не гледајући никога у лице: —Дошао је одговор од Спасоја; пише за њу, — погледа испод ока на слушкињу.

Међутим, сада је одговор дошао и изненадио је. Веселила би се, а не може: не да јој црна слутња што је мори и смућује; нема поуздања у своју срећу.

Довео га господару неки окошчасти Црногорац; сјећа се, то је било некако пред Божић. Кад је дошао, била је у дворишту, а чини јој се да сада чује глас и ријечи онога човјека, које је рекао господару када је у

била је у дворишту, а чини јој се да сада чује глас и ријечи онога човјека, које је рекао господару када је у двориште дошао: — Довео сам ти ово момче; слушаће, — па надода забринут, — вјерујте, код нас је горе невоља! Момче је било босо.

се јављала, ако ће и потајице, чежња за човјеком и за породичним животом, а у тим часовима редовито пред очи би јој дошао Спасоје.

Он осјећа да га њене вреле сузе квасе, и самилост га свега прожима. Помогао би јој, али како? Дошао је да стече новаца, па да се врати, а она, ето хоће да га омете. Гледа кроз прозорчић на улицу и премишља.

— Биће јур година да ти је мајка умрла, а одонда те ријетко виђевам... — Сам сам... а опет дошао бих, близу смо. Но некако теби није мило... . —За послом сам.....

— Идем кући, — вели му. — Може бити да је господар дошао. — Видјели бисмо брод, одговори он, погледавши на море прама другоме крају, па надода: — Није оно његов брод што је у

Пошљедњи пут се искрцао за јаке олује и дошао по навици с врчем по воду. Нашао је у путу, па се заклонише иза манастирских развалина.

а шкољари су уопће и превише разговорљиви, као да су то од мора научили, па ме обасуше питањима, и чуде се што сам дошао у ову пустош. А ја се драговољно подадох разговору и пријатно ми је у њихову друштву. — Наздрави Антици!

А он, и не гледајући на ме, рече јој: . — Дошао сам да те зовем да ми поможеш простријети мреже. — Хоћу одмах, старче мој!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Из једне такве вароши, Врања, дошао нам је Борисав Станковић. Из друге, Призрена, по прадедовском пореклу, браћа Настасијевићи.

месецом се опасала (3) звездама се накитила27 Нисмо цитирали Вуков превод Откривења зато што је он касније дошао.

нама искрсава још један, раније скривени лик, онај који нам је причу испричао: „Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му (мосту – Н. П.) испита и сазна постанак“.

У самоме предговору Антологији Мишић је изнео, одсечно и одважно као што је и иначе умео, седам сазнања до којих је дошао ишчитавајући домаће песништво у распону од једног века.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Је ли то извесно? ПЕРА: Извесно! А биће да господин Поповић то већ и зна, чим није дошао у канцеларију. ЖИВКА: Ама, зар никако није долазио?

Само вас молим, кад дође господин Поповић, кажите му да сам ја први дошао и донео вест да ће наши образовати кабинет. ЧЕДА: Рећи ћемо!

Али вас молим да кажете господину да сам ја први који сам дошао да му јавим да је отишао у Двор. А ја ћу... ЖИВКА: Да, дођите одмах, чим чујете што.

XXВ ПРЕЂАШЊИ, ПЕРА ПЕРА (уђе, и кад спази Поповића, збуни се): Извините... ја, овај... ја сам дошао да вам јавим да сте постали министар. ПОПОВИЋ: Знам ја то, господине Перо.

Завеса ЧИН ТРЕЋИ Иста соба као и у претходном чину. И ПЕРА, АНКА ПЕРА (стоји код врата из којих је дошао споља, са шеширом у руци, очекујући Анку, која је отишла у леву собу да га пријави).

ДАРА: Па шта је, забога, урадио? ЖИВКА: Дошао је да ме проси. ДАРА: Како да вас проси? ЖИВКА: Као проводаџија. ДАРА: Боже, мајка, шта вам је, шта говорите?

ЖИВКА: Као проводаџија. ДАРА: Боже, мајка, шта вам је, шта говорите? ЖИВКА: То што ти кажем, дошао је као проводаџија, да ме проси. ДАРА: Зар код живог мужа? ЖИВКА: Замисли!

А увек сам говорио себи: „Чекај, Јакове, мора доћи твој дан!” Па велим, ето, дошао је! Мислим, знаш, да ми израдиш какву концесију, да посечем, на пример, какву државну шуму – рачунам, знаш, кад ми све

ВАСА: Па јест, Саво, ама ти што имају пензију служили су државу. САВА: Па ја да сам служио државу, не би' дошао код Живке да тражим пензију, него би' је тражио од државе. А зашто је министарка ако ни толико не може да изради своме?

(Тапка га по трбуху.) Ко би то рекао! А ја сам те сасвим друкче замишљао. РИСТА (смеје се пријатно). ЧЕДА: А дошао си, је ли, обешењаче један, знам већ зашто си дошао. РИСТА (снебивајући се): Па да...

РИСТА (смеје се пријатно). ЧЕДА: А дошао си, је ли, обешењаче један, знам већ зашто си дошао. РИСТА (снебивајући се): Па да... ЧЕДА: А допада ти се наша Дара, а? РИСТА: Па знате како је. ЧЕДА: Знам, де!

ЖИВКА: Ја сам ти рекла да ћеш се и сама уверити колико те она вуцибатина вара. Е, па, ево, кћери моја, дошао је час да се својим рођеним очима увериш.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

А и отац Софкин, који је ћерки у походе дошао, одлази мимо реда: усред ноћи, у недоба. Отпративши оца, Софка је учинила симболички гест: није затворила, него је

(од Софке), па иде ка родитељима, и то прво ка мајци која живи ту и затим ка оцу који је у Турској, да би на крају дошао до предака (до деде Арсе); у завршној верзији објективни ауторов поглед полази од предака, па иде прво ка оцу (носиоцу

Улази унутра, иде у собу [...]” 86 Најдаље докле је дошао, то је текија накрај вароши. А ниједном га не затичемо изван вароши, у пољу или винограду, како обилази летину или

А сутра, после венчања, све престаје“. 94 Дошао је, наиме, час када чином венчања и сама јунакиња једним делом умире - што је толико често код Станковићевих ликова да

раноме узрасту, као девојчица, она је помно посматрала понашање родитеља, особито када би отац - а то је ретко чинио - дошао из Турске и целу ноћ пробдео с мајком.

При томе се не види да га ико прати, што је помало чудно кад је у питању гост који је први пут дошао у кућу. Али не види се и да га ико посматра, а свеједно налазимо метаболу „гост, купац”, и опис је тако удешен да се

Продавац би обично дошао да се с бабом о свему договори, а седео би доле, у кухињи, међ женама. Када би га, при повратку с посла, приметио да

И најзад, изгледа да је Борисав Станковић до овог облика приповедања дошао пошавши (а и сачувавши основне његове предности) од приповедања у првом лицу.

С друге стране, до такве подлоге Црњански је дошао не у обичним, него у врло специфичним књижевноисторијским околностима, када је доста снажан покрет авангарде

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Не вала се више заносити и премишљати. Зато је и дошао у Брод да се мало одмори и Сунети свога сина. Би!... И сам је Турчин већ... Гочеви бију.

Зашто да његови земљаци помисле да је више сојтарија но хајдучки капетан? Али — пусто немање!... Баш тих дана бејаше дошао у Брод богати призренски трговац Спаса Чемерикић са пуним бисагама злата и сребра да по Гори откупи овогодишњу вуну за

богати призренски трговац Спаса Чемерикић са пуним бисагама злата и сребра да по Гори откупи овогодишњу вуну за извоз. Дошао је на својем хату, са везеним кубурлуцима на седлу, јер се овде није бојао.

Таке ли је? — Па, ага... — Убаво!... Врати ли ти тој стари потурски пес? — Вратио ми је све. И паре и коња. Сам је дошао код мене да броји паре, а његов слуга је донео пуну тепсију баклаве. — А што ти рече најзад?

Није имао снаге да је одрече проти и кнезу. За кратко време је постао од Ивана Сефер, па Сефер буљугбаша и дошао у Колашин да под тајним руковођењем вешто баца прашину у очи турским властима и очисти крај од насилника и лупежа.

Тад му је то било теже од свега, али је ове године био срећнији. Пред бербу му беше дошао са својим момцима Сено Дурут и увелике почео да око бачава ликом притеже јасенове обруче.

— Причекај, Богдана, има за то времена — промуца тихо и својски. Смири се... Дошао ти је у кућу гост... Добро, гост... Не домаћин, не Мустафа, но ђаво из Кудриња... Али гост...

Узели га на око сви. Имао је два сина. Једнога му Турци позвали у војску. Дошао је у Гилане и плаћао и законски откуп и нудио мито пуну шаку лира. Сетили се Турци и било им криво, па га одагнали.

Но кад је сутрадан дошао кући, видео је покор и срамоту. Његово станиште, до јуче велико као какав добар заселак, поробљено, попаљено и

Но кад је по суснежици на Руднику видео огромне добро уређене војничке поворке дошао је к себи и видео да се један човек не може тући с војскама двеју царевина.

— Добро вече свима! — бодро поп проговори на арнаутском да би кући учинио част. — Добро си дошао! — узврати му домаћин и насмејано, али лукаво и намештено, пође му на сусрет чак до врата и загрли га по обичају.

за другим почеше усправљати и седати, окрећући се попу као да су тобоже досле спавали и тек сад га приметили: — Добро дошао, попе! — Како си, попе? — Јесте ли сви здраво, попе?

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Гирфилд (1831—1881), председник североамеричких савезних држава. Он је до тога почасног места дошао својим великим радом, а на њему се показао особито частан човек. Из личне освете убио га је неки пропали адвокат.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ВАСИЛИЈЕ: Забога, гди сам ја? ФЕМА: Ти си кућу помео, драги мој. Ти си може бити тражио просте људе, пак си дошао код ноблеса. ВАСИЛИЈЕ: Та ја нисам луд; колико сам пута долазио док је јошт и покојни мајстор живио.

Јокан, Јокан, кумте писли хер, вирфте гурбијана хинауз. ВАСИЛИЈЕ: Та немојте се шалити, мајсторице, него ја сам дошао да питам какве ћемо аљине за Евицу. ФЕМА (подбочи се): Молим те, кажи ми, с ким мислиш ти да говориш? ВАСИЛИЈЕ.

АНЧА: Јесте, милостива госпођа. (Запише.) ПОЗОРИЈЕ 8. МИТАР, ПРЕЂАШЊЕ МИТАР: Помози бог, Фемо. ФЕМА: И овај је дошао да ми смради нос. (Метне мараму на нос, па се окрене огледалу.) МИТАР: Фемо, шта је теби?

ПОЗОРИЈЕ З. МИТАР, ПРЕЂАШНЕ ФЕМА: Ух, ух! Опет ми долази на Врат. (Метне мараму на нос.) МИТАР: Богати, Фемо, дошао сам да те питам шта си полудила, те правиш комендије по кући.

Марш, ја те не припознајем за мога брата МИТАР: Ја те опет, тражим. Зајста, велику ми чест и правиш! Само сам дошао да узмем ону девојку, пак онда кад запитам за тебе, можеш се пофалити. ФЕМА: Сижер, тужер, ти ћеш моју девојку узети?

(Отиде.) ФЕМА: Погани паорски род, никад ме неће бог од њега курталисати. САРА: То је велико грубијанство! ФЕМА: Дошао да ми води девојку; на част му, није ни она боља од њега. О, мој драги!

Шта си наумила с кућом? Море, мислиш ли ти остарити? ФЕМА (метне мараму на нос): Ух, опет ми дошао, да ми смради нос. МИТАР: Шта се замотаваш, погани једна! Ја ти смрдим, а како ти је било кад си коже газила?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Ако не сазнах љубав и успавах свој ум, Па ми је празан дан који још дошао није, Ко грану која се издужује у узалудан шум Нека ме недостојног ветар обавије.

Краков, Станислав - КРИЛА

Оно што је остало од батаљона искупило се до ноћи. И мајор је остао жив и дошао је. Седео је забринут и тужан. Бркови су му падали рашчупано н из дебеле уснице, а он је шапутао: — Побили су нас,

У бараку су ушла два авијатичара. То је Бора са Сергијем дошао да тражи пилота Синишу. Пао је са апаратом и изломио ногу. Загледајући по белој соби Бора случајно спази и Мију.

Напољу се чула зврка точкова. Неко је дошао. Шеф ескадриле је оставио кнегињу и истрчао да дочека нове госте. Ускоро се вратио намрштен и рекао Бори и Сергију да

Пуцњава се све слабије чује. Најзад је и он дошао на ред. Лежао је на леђима у слами сред дугог низа рањеника, и чекао да га понесу у операциони шатор.

Рус је био нздахнуо. Дошао је дежурни лекар и болничари и заклонили су мртвог малим заслоником. — Но, тако може остати до зоре... вама не смета?

Петровић, Растко - АФРИКА

Вели: „Била је шваља код моје мајке, кад сам дошао на одсуство у Тре Кастеле. Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекују велике помоћи, јер сам хтео само

И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.“ Да би дошао да нам прави друштво, он свој уптљани трико, каљаве чакшире и дубоке чизме преко колена замењује чистим плавим и белим

или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли. Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне.

хиљада франака не могу стићи до Бамака; да ми зато треба пола године, и да ћу боловати, и да ћу се љуто кајати што сам дошао; док други причају како је тај или тај долазио у Африку, прокрстарио је, уображавао да је видео и познао, а после у

била је мој сан и моја утеха; сада, видим да ни њом нећу угасити жеђ, седам на праг, на граници да зажалим што сам и дошао у ову земљу. Само због једног дана жеђи усне ми сасвим испуцале и грло потпуно упаљено.

Силазимо сви на реку да бих узео шалупу којом сам јуче дошао на Комое, и која има сад по договору да прође. Заказано је било да сам у осам на обали.

Они су се договорили између себе. Шеф села је и дошао да вас заговара, како би шалупа имала времена да прође, и они сад сви за једно деле новац којим сте платили ону другу

Суданце, да бих кроз невероватни сплет пустих сокака и дворишта, саплићући се о бусење с травом и упадајући у јендеке, дошао међ Бауле. Они сви спавају јер је за њих ово вече сувише хладно.

Овај млади човек, који носи једно велико име, пошто је свршио технику дошао је у Африку тражећи као Конрадови јунаци авантура и егзотичних доживљаја.

Међутим тумач ми преводи речи те песме, и оне значе: „Здраво, здраво, ево белог госта, ево белог госта, дошао! Смемо да играмо, смемо да га поздравимо, здраво, здраво! Играјте, играјте, дајте нам ватре!

Обојица певају за то време: „Раније белац није био међ нама, и ми смо секли главе један другоме. Сада је дошао белац, сада не сечемо!“ Стари се одједном одушеви. Његова игра постаде драстична, ласцивна, кловновска.

Ја сам престајао бити прост путник од тренутка када сам ушао код Швајцарца, коме сам дошао истога дана у посету, даму захвалим на љубазности.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

“ А ја, да старцу пошту учиним И да се чета вина прихвати, У сватове сам ваше дошао... Сећаш се сад? СТАНА: Ах, пропала сам! (Гласно.

] ДРУГА СЦЕНА Разговор Главаша и Спасеније. Стиже Исак. ГЛАВАШ: Исаче, брате! Мој добар друже, добро дошао! Па како тамо по тиранији?... ИСАК: Робови ћуте, А тврди камен нема поздрава. ГЛАВАШ: Јеси ли редом све обишао?

ВУК: Боље нашао! РАДАК: И ти, Исаче, с браћом честитом, Са бегунцима, добро дошао! ИСАК: Добро, богами! А трунић наде једва остаде Да ћу те икад више видети.

Брука, вјере ми! ТРЕЋИ ТУРЧИН: Брука, Хусо, ’ма чудо ни од куда!... Дође дервиш — вели да је главом од Меке дошао — ту се дватри дни по граду вукао, читајући, санћим, из алкорана некакве молитве, не би ли се, белћи, Власи превјерили.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Ма да сам пред борбу означио зборно место, где се у случају повлачења имају скупити све трупе, опет зато, кад сам тамо дошао с артиљеријом, не нађох готово ни једнога пешака.

А ко је тога низама дотерао амо? Мислиш ваљда дошао је сам добровољно? Хе, не, њега су регрутовали, натоварили на бродове, одвукли у касарне, натакли му војничку блузу

скидале би турске паше, турски везири, султан, а овај би се кукавац вратио онако исто го у Азију, какав је отуда и дошао, и аргатовао би тамо и даље, као што је и досада аргатовао, да израни своју породицу и плати велике државне дације.

Успут ка Пруговцу стиже нас однекуд пуковник Рајевски. Он је тек пре 10—15 дана дошао из Русије, и кад се први пут јавио у штаб у Алексинцу, ја сам га дочекао.

— Ама, бојим се биће ти рана опасна па ћеш пропасти. Да си бар отишао да те какав лекар превије, па после макар опет дошао; што му драго. — Не, божа ти вјера, господине, немо' ми кварити ћеиф сад на ови вакат.

одозго... О, Алекса, Алекса, да верујем у биће ђавола бих рекао да је ђаво у твоме облику дошао да ме куша и да ме на ове муке распиње, уселив у ме ову ужасну сумњу... Али не, одлазите од мене црне мисли!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

На крају нам напомену да је за Милоша мислио да је неки бугарски војник који је дошао да га изнесе. Од болова није очи отварао. — Али да сам знао... не бих се дао жив у руке.

„Мањ то ако вам не помогне!“ — и подругљиво би кашљуцнуо. Тога дана дошао је да ми поднесе неко требовање на потпис. А Бугари, као да су знали, распале баш тад. Сви смо били прилегли.

Слушам како спомињу моје име. Једва сам разазнао да су ти људи наши четници, који су се сада повукли у резерву. Дошао је и лекар. Превио ме је и нешто ушприцао, од чега сам одмах заспао. Био је дан, када сам се пробудио.

Пробудио сам га. Он се наљути: — Баш ме брига што си дошао!... Зашто ме због тога будиш! — Зар ниси спавао ноћас? — Какво спавање — он протегли руке и зевну.

Ако њега повучете у позадину, одосмо и ми. Ако он крене напред, ми за њим“... Извол’те сад! Ађутант пука, који је дошао да преузме чету, стао збуњен, и не зна како да се снађе. Известио је пук...

— Пст... Пустите га да нам се приближи, не бисмо ли га ухватили — шапутао сам онима до мене. Кад нам је дошао сасвим близу, један мој редов, младић, скочи и раздра се: „Стој!“ Онај застаде...

Унутрашњост је била обложена даскама, које смо покрили сликама из разних илустрованих француских часописа. Одскора, дошао нам је и потпоручник Војин, који се једва опоравио од ране задобивене на Пожарској Коси.

запрепашћење... — Шта је оно, људи?!... Брже да видите! Приђе Војин. — Пази, богати. Они се рукују!... А-ух! Дошао је ред и на мене. На једној чистини између ровова видим како излазе из својих заклона и наши и бугарски пешаци.

Позвао сам онога војника. Он се одазва: — Иди реци командиру да је дошао артиљеријски осматрач. Вратио сам се опет у земуницу.

— Командир се окрете војницима: — Па хоћемо ли да се разрачунамо са тим мерзером? Ево, дошао нам је и артиљерац да нас помогне. — Вала, господине капетане, досади ни кљуцање по цео дан...

— О, „мистер“ — јавља се отуда командир. — Одакле говориш? Казао сам му. — А, ти си дошао због онога баража. То је иначе мој сектор. Елементи су готови. Ниси морао да долазиш због тога.

Доста ми је тога. Али он је ишао напред те се нађосмо код оног топчета. — Највећу! — наређивао је Коста. — Човече, дошао сам да на миру поседим. Остави, молим те. Што изазиваш ватру? — Ти си под мојом моћном заштитом.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Та нисам ја дошао На овај свет бели Да у туги несносној Век проведем цели! На радост је човека Створила судбина, Зато му је

г. приказивана кад је Козачински са друговима тек августа или септембра те године дошао из Русије. Друго, да напише такову драму њему је ваљало дуже времена пробавити међу Србима, да сазна не само прошлост

века у Фрајбургу и био калуђер францишкан, који је због своји хемически вјежества у тавницу дошао и ту свога заточенија време употребио на ово изобрјетеније. Но пре Шварца знао је и Бако Рогериј (1295. умр.

Двадесет и једну годину доцније кад сам приликом шестонедељног парастоса Змајевог дошао био у Каменицу и том приликом, са одобрењем Змајеве домаћице Марије, прегледао Змајеву библиотеку н бележио

децембра („на појутарје Св. Николе”) 1901. год. овако: ,,ја за Хомјакова нисам знао све дотле док нисам дошао у Пожун.

Библиотека Матице српске: без ње се уопште не бих смео усудити да предузмем овај посао; у ту сврху добро ми је дошао и год. 1950.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Зашто би варô?... Ако не зато Да му изврше паклен умишљај? (Капетан Ђурашко долази.) Баш добро дошао! Нестрпљење ме скоро умори — Не знајућ шта је?... Де, шта се говори! КАП. ЂУРАШКО: Шта?... не питај, Светлости!

ВЛ. ВАВИЛА: Добро нам дошао, господару! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Боље нашао! Благослови, оче! ВЛ. ВАВИЛА: Бог нека те благослови, кнеже!

Е бијаше смијеха... Сиромах Радош неће се скоро насмијати као... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Говори ко је дошао? ВУЈО: Божја ми вјера, не море! У туђинству је, господару, горак осмијак!... Тек, вељу, поклонићеш га?...

Једанпут баш у боју.... ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’! Казуј што си дошао? ВУЈО: Дошâ сам... дошâ... ал’ право да ти кажем, свијетла госпођо!... Дошâ сам господару нешто казат...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Је ли тако, браћо? — Тако је, кнеже. Само 'ајде по реду, па се не бој! Молба је бачена, одговор је кнезу дошао: дозвољава се. Сјутра је Преображење, а уједно и царски дан. Сјутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Има, него! И има доста, боме. Писар друге класе и нема више него четрнаест месеци како је у овоме срезу, а дошао је го кô пиштољ. Ал' уме, брате! Ето, онај други, господин Жика, целог ће живота остати сиромах.

) АНЂА (одлазећи): Бога Ми, Јеротије, грешиш... (Оде.) ВИ ЈЕРОТИЈЕ, ВИЋА ЈЕРОТИЈЕ (на вратима, из којих је дошао): 'Оди' господине Вићо. ВИЋА: Јесте ли сами? ЈЕРОТИЈЕ: Сам.

ИИИ МИЛАДИН, ПРЕЂАШЊИ МИЛАДИН (улази, понизно гужвајући шубару у руци). ЖИКА (мрзовољно): Шта је? МИЛАДИН: Дошао сам, господине! ЖИКА: Видим да си дошао. 'Ајд' казуј, шта хоћеш? МИЛАДИН: Па ти знаш, господине Жико!

ЖИКА (мрзовољно): Шта је? МИЛАДИН: Дошао сам, господине! ЖИКА: Видим да си дошао. 'Ајд' казуј, шта хоћеш? МИЛАДИН: Па ти знаш, господине Жико! ЖИКА: Не знам ја ништа. МИЛАДИН: Па...

'Ајд' казуј, шта хоћеш? МИЛАДИН: Па ти знаш, господине Жико! ЖИКА: Не знам ја ништа. МИЛАДИН: Па... дошао сам за правду, господине! ЖИКА: Дошао за правду. Као да сам ја пекар па печем правду.

МИЛАДИН: Па ти знаш, господине Жико! ЖИКА: Не знам ја ништа. МИЛАДИН: Па... дошао сам за правду, господине! ЖИКА: Дошао за правду. Као да сам ја пекар па печем правду.

ЖИКА: Шта мислиш? МИЛАДИН: Да удариш малим прстом. ЖИКА: А, то би ти хтео? Па знам те онда, тицо, и зашто си дошао. Хоћеш по други пут да наплатиш од неког дуг! МИЛАДИН: Није, бога ми, него први пут. ЖИКА: Море, како први пут!

ЖИКА: Е, мој брате, ти мислиш то тако, да ме замолиш. Је л' тако радиш ти у твом дућану? Дође неко па каже: „Дошао сам, газда-Миладине, да те замолим да ми даш оку кафе!” А ти му даш, је ли? МИЛАДИН: Па оно је еспап.

ЖИКА: Немој никад више у животу ни да поменеш. (Звони.) МИЛАДИН: Нећу, господин-Жико! ЖИКА: Дедер говори, зашто си дошао? МИЛАДИН: Па ево шта је: неки Јосиф из Трбушнице... ЖИКА: Знам Јосифа. (Опет звони.

Ето, сам капетан, није ни дошао на лице места. Кобајаги заговорио се успут. ЖИКА: А јесте ли сви одједанпут упали у собу? МИЛИСАВ: Јок!

(Боки). А знаш ли зашто си ухапшен? БОКА: Не знам! ВИЋА: А можеш ли ти мени казати, зашто си уопште и којим послом дошао у ову варош? БОКА: Не могу... то је тајна! ВИЋА (значајно): Тајна? Аха, ту смо! Тако те хоћу!

то је тајна! ВИЋА (значајно): Тајна? Аха, ту смо! Тако те хоћу! Пиши, господине Милисаве: „Упитан зашто је дошао у овосреску варош, изјављује да је дошао по извесним тајним пословима, о којима власти не смеју знати”.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

капији са улице чуо би се његов глас, здрављење, жељење пријатна ручка сигурно ком комшији с којим је отуда из чаршије дошао. Онда би се појављивао и улазио на мали капиџик, затварајући га одмах за собом.

— И као да је још откада дошао, откада тако седи, чека на ручак, нестрпљиво, гладно почео би да жури. — Хајде, хајде да се руча! Где је нана?

Али бабе, која га је сигурно чула кад је дошао и чула како виче, још не би било. У послу, тамо по башти је остајала. И тек када би отац не могући више, раздражен од

радила, распремала, даље, изван, по дворишту, по кући, као да није ни постојала, јер ни комшинице или ма ко који би дошао да шта код њих поиште, обично какав суд да се послужи и врати, па не нашав бабу, пре би се њему, Младену, обраћао него

у години један пут или два пута долазио у варош, на пазар, па до тада није долазио и није чуо за смрт очеву, па кад би дошао, ушао, видео њу, горе, до чекмеџета, у црној шамији, одмах би се трзао, досећао и улазећи узневерено питао: — Шта,

задрхти да тај није долазио можда да каже његову погрешку, и онда непрестано стрепи док не види да је тај за друго дошао и друго разговарао. После настаје оно распремање постеља по соби.

Само је сада овај нови еспап, што га је Младен донео, некако као одозго и чисто је дошао бељи, а онај старији, очев, доле, као нека подлога, тавни се, тежак, суров.

— Младене, синко, пошљи ми тај твој »тевтер«! Младен је већ знао да је то стари Стеван, као увек пре ручка, дошао у дућан да види шта му син ради, како води радњу, коју је на њему оставио, а он мисли да се повуче, па, наишав на

се, бојећи се да му није на досади, задржава га од његових, других, важнијих послова а не као што је тај за шта је дошао да га моли.

Ја имам када и да причекам. И не давао му да се, као што доликује млађем, дигне, пође на сусрет, рукује се. Већ дошао би до њега и седајући полако, скучено, почео да га пита, моли за шта, а увек додавајући: »Ако имаш кад, да ти то није

Тако је и тада. Једнога дана дошао и почео да му прича, управо да га моли. Младен се надао томе. Надао се да ће и то једнога дана доћи, да ће чути како

И баба му као да је то знала. Одмах, чим је дошао кући, по погледу бабином и материном склањању, сакривању од њега, видео је да оне све знају.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Георг. З, 451 идд›), и од њих је вероватно, индиректно и кроз литературу, дошао и нама. КУКУРУЗ Маіѕ (зеа мауѕ). Кукуруз, урметин (тал. форментоне), коломбоч (Шулек). К.

састављен« (Вук, Посл., 4243) означава човека који је сулуд, тј. који није три пута обнесен око леске [да би дошао у додир са њеном спасоносном, памет дајућом снагом].

Пиринач; ориз; риж; рижа, сараценско пшено (Шулек). У култу и веровањима, п. је углавном дошао на место пшенице, или се јавља с њом заједно.

Ћипико, Иво - Пауци

Газда Јово сагнуо се над сто, пребира некакове старе биљеге, чисти их и с помњом полаже у једну кутијицу. — Дошао си, — вели му. И заклопивши кутијицу стави је на страну. Равно Војкана погледа у очи: —Немам готових пара.

Петар му потанко исприча зашто је дошао, и наглашује: — Мени је, онако ми дјеца била здрава и жива, сто пута рекао покојни Нико, док је боловао, кад би му

Опрезно, тек је натукнуо због чега је дошао и казао им да настајни четвртак, нефаљено, прије ручаних доба, дођу у варош, — а доћи ће за своју корист.

—Здраво, Илија! —Купио ти све дијелове од Петра? —Хоћеш продати и твој? . —Нијесам ради тога дошао. —Већ? —Би ли препрод'о, господару? Газда га погледа, осмјехну се и мирно одговори: —Нијесам претрга...

Хоћеш ли, а? — Нећу ли... — насмија се на њ жена му. Илија пође попу Врани сјутрадан и вели му да је дошао ради синовљега вјенчања. Поп, намргођен, потражи књигу, па нашавши је скиде наочаре, протаре их и опет натакне.

да уђе у кућу, запрта су врата, па не зна што би одговорио ако нађе у њој човјека јој Марка, те га запита рашта је дошао. Застајкујући, хода неко вријеме путем поред кућа и враћа се. Па стаде, у двоумици би ли ушао.

Поп—Врани жури се, огладнио је; и слуга Иво већ на сто носи. — Дошао си, — вели му и ублиједи од узбуђења. —Живине! Могао си чекати, па по кршћански урадити...

—Не знам... видјећеш, — и насмија се, па пожури да први у суд уђе. На расправу дошао одвјетник из града. Пође у читаоницу да попије каву и поздрави кога знанца.

Одвјетничке пристојбе судац је преполовио, узевши у обзир да није дошао само за овај посао. Излазећи из суда, вели Петар Војкану: — Јесам ли те намјестио, а? То ти је за ону штету у пољу!

Људи по гувнима врху, па и Војкана нађе гдје врше. Рубач му каза рашта је дошао и колика је свота. —Не мари, — прогунђа Војкан, — пиши како знаш ... —Порубано повешћу собом ... —Таман! ...

— А зар Илија није дошао кући? — упита Радин племештак једнако гријући своја два залеђена прста. —Није... па пођох му на сусрет. —Са срећом!

скиде са себе своју кабаницу и покри њоме салеђени очев живот, и полети натраг ка ономе комшилуку кућа, откуд бијаше дошао. Уђе у кућу нагло и вели: — Људи, погибе ми отац .... помозите! — Погибе зар? — приупита племештак.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Рече како му ракија не прија. Не воли њен укус. Прохор Изгледа да је Доротеј видар из ариљског манастира и да је дошао овамо да излечи игумана.

Ова несрећна створења верују да је Доротеј чудотворац. Јелена Данас смо сазнали да је у манастир дошао неки калуђер из Ариља, за кога кажу да је вешт видар. Могла би то бити прилика за Лауша.

Ето, дошао је овде твој слуга Доротеј, као да си га сам послао. И учинио је да се у многе врати пламичак вере, мала светла тачкица

Наговара игумана да се отараси и њега и његових травуљина, и да га пошаље онамо одакле је и дошао. Нико више, из страха од заразе и из гађења, не долази овамо да се моли богу и да пали свеће.

Био је ваљда задовољан што је неко још грђи н наказнији од њега дошао у манастир. Но кад се сазнало да сам ја писмен, па и више од тога, да сам вешт у преписивању и у живопису, тај се

У народу се пронео глас да је у манастир дошао неки грбави дечак, дијак, са великим знањем и умећем. Позвао ме је челник Лауш, господар жупе моравичке, наредио ми да

Можда зато што су сви говорили о њему да је свемоћан и да зна лека од сваке болести. Овај који је к нама дошао врло је млад, верујем мој вршњак. Уопште, тако је необичан.

Тако: савлада. Додаде да је дошао у задњем тренутку. Да је закаснио само један дан, било би већ касно. Лауш га погледа прекорно, па ипак далеко

Ону Јелену, које данас нисам могао да се нагледам, виђао сам из дана у дан, свих ових година откако сам дошао на Кулу. Најпре је била мала гизделинка, мршаво девојче без сиса и кукова, штап без огранка.

Кир Јакос. Најбољи, најлуђи и највећи човек кога сам икад упознао. Дошао је у Вратимље из Ариља. Припадао је групи живописаца из Солуна који су сликали зидове велике епископске цркве у Ариљу,

Чуо је од некога, ваљда, да старој цркви, бело окречених зидова, недостаје живопис, па је дошао да га наслика. Понудио се Макарију, рекао неку сасвим ниску цену и овај је пристао.

У почетку бих се врпољио, бивало ми је непријатно, мрштио се и љутио, па кад бих и сам дошао до уверења какву сам будалаштину насликао, придружио бих се осталима, те смо се ваљали од смеха, док нас не би

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Синоћ сам дошао доцкан. (Зашто бих истину крио!) Са неким одличним људма до беле зоре сам био. То беху личности важне, идоли јавнога

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Зато се морам послужити туђим рукама и користити случајем. Он ми је, како изгледа, дошао сад баш у сусрет. Посредством нашег Министарства иностраних послова достављено ми је једно високо грчко одликовање

Па како је тај календар, који у самоме Египту вероватно ни ступио није у живот, дошао до нас, и како је добио име Јулијанског календара?

Тај рукавац Дравин само је незнатно ужи но главни ток те реке. Зато мислим, да је Миланко дошао врло из далека, кад је пребродио реке поред којих је Стара Драва изазвала толико презирање наше прабабе.

Но, од њих свију најбоље ми је познат Исак Њутн, професор математике Универзитета у Кембриџу: Чуди ме да није дошао! Да је овде, одмах бих му приступио и претставио му се као професор небеске механике. То би га врло обрадовало.

„Пут којим је Њутн дошао до својих великих открића био је дуг и трновит. Та открића, спочетка нађена само у својим главнијим цртама, а

Када сам први пут дошао у Беч, био је тај кварт одељен од старог дела вароши речицом Вин која је сада пресвођена и више се не види.

Како сам смео да његово предавање пропустим н не саслушам га са највећом пажњом. Кад сам му дошао на испит дочекао ме је као свог доброг познаника, а кад га у његовим очекивањима не разочарах, остаде ми пријатељ и

драга пријатељице, на један кратак састанак у Берлину, завртео ми је толико главу да сам из те вртоглавице једва дошао себи.

Но године 1877, нађен је други, боље очувани егземплар овакве животиње који је, купљен за 20000 златних марака, дошао у ову збирку.

Ниједан геолог или палеонтолог који би дошао у Лондон или Берлин није пропустио прилику а да не посети земне остатке ове бесмртне животиње.

Ипак сам се ја тим интересантним питањем позабавио темељно у своме поменутом делу и дошао до неочекиваних резултата. Ту сам егзактним рачуном показао да све дотадање астрономске теорије ледених доба нису зато

И ја сам онамо дошао да присуствујем седницама тога научног састанка, да се лично упознам са Вегенером и саслушам његов реферат о

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ред је. Знаш да може, уочи недеље, ко наићи, и онда зар да те такву нађе? Ето, хаџи Риста тек што није дошао. Бар за њега знаш. Он годинама, то се зна, то је његово: да је овде, да дође, поседи, разговори се...

) МИРОН (прилази јој уплашено): Шта је, Ташана? Па кад ти је толико тешко било, што ниси казала, и онда бих ја одмах дошао, одмах, још први пут? ТАШАНА Ох, и ја, дедо, не знам! Само знам да... МИРОН Шта, кћери? ТАШАНА Не знам, дедо!

Ко зна кад сам тек заспала. А боље и да нисам никако ни спавала. СТАНА (у поверењу): А што? Дошао у сну неко па те грлио, љубио?... ТАШАНА (прекида је црвенећи): Хајд’ хајд’!

(Раздрагано сам себи): Јер бих онда, можда, на све заборавивши, онако у ноћи, кријући се, немо, дошао чак овамо. И овде, испред твоје куће, скривен у какав кут, целе ноћи гледао кроз прозоре, да кроз њих, кад проминеш,

СЛУШКИЊА Снашке, ево и Сароша. ТАШАНА (не дижући се, изваљена, задовољна): Добро, нека дође. Знам, чујем да је дошао. Улази Сарош (у тридесетим годинама, распусна изгледа, негована лица, још негованијих бркова.

О... тако! Добро и сада дође! САРОШ (већ прибран): Не бих ни сада дошао. ТАШАНА (зачуђено): Е? САРОШ (јетко): Да! Не бих ни сада дошао. (Љубоморно): Али видим како цео свет долази.

САРОШ (већ прибран): Не бих ни сада дошао. ТАШАНА (зачуђено): Е? САРОШ (јетко): Да! Не бих ни сада дошао. (Љубоморно): Али видим како цео свет долази. Сад баш чаршијом иду са твојом децом хаџи Риста и отац ти, Младен.

САРОШ Сад знам, сад знам. (Сам у себи погађајући): Дакле, од када си ти у црнини, у тузи, ја зато никада нисам дошао. ТАШАНА (пркосно седа на миндерлук спроћу њега): Да!

Пресушила па не можеш ни извор да нађеш. Него, нека се онако гола на сунцу играју. (С подсмехом тајанствено): Неко дошао! ТАШАНА (не прекидајући посао): Ко? СТАНА Па знаш, Сарош. ТАШАНА (радосно): Е, је л’ се истрезнио?

Па зар крв, крв и само крв? ХАЏИ РИСТА и ОСТАЛИ Па, дедо, не знамо... нисмо... МИРОН Добро сам дошао да видим, јер би ви после, као увек, пошто ког силом отрујете или убијете, изговарали се како нико није знао, ни

Проклећу вас као што сам и себе проклео и упропастио кад сам овамо дошао, да ово све дочекам и видим. Јесте ли мислили на децу, кад сте хтели да им мајку уништите?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

удовице, с децом и без деце, али се он некако окреће и од онога што му је пар, и од онога што би требало да му ласка. Дошао је у оне године кад човек још пожели неку жељу, али не жели да се она и испуни.

адресу вереникову и поштено јавила да „девојка једнако иде на гробље”, али Срећко је успео, кад је младић опет дошао, да чак и њега одведе до Станојева гроба.

” Сахранише некада угледног мајстора благодејање и адвокат. За сандуком је ишао одбор читаонице. Кућу је дошао да прими и прода Секин муж.

уме прилично почувати оно мало што му је остало од оца, али му се нарав преврнула, и сујета лепог човека порасла. Дошао нераван, сваки дан друкчији. Час горд, час плачљиво нежан. Час стрпљив, час плах и љут.

Трећи је с подигнутом секиром тражио од домаћина сав новац и накит. Гос-Тоша се занео, па дошао к себи, па опет посрнуо и сео. Госпа Нола се прва сабрала.

Ту се заглавио. И сад, што вам је животиња племенитија од човека, доста му било што се заглавио, дошао к себи, и дао се ухватити и везати као неко теленце...

По Јулицу још не беше дошао официр. Место ње удала се Паула за авлијара Љубу. По годинама, на њу је био ред. Љуба и Паула молили су да пређу у

А Лука нема буџака, ето то вам је. Једно преподне дошао је до госпа Ноле претседник српске црквене општине да замоли за неки већи прилог.

Није имала јасан поглед у Хансове планове, а Срба јој у том тренутку дошао несимпатичан. А да га посрами, уздржавали се, јер је у последње време осетила да је напуштају стрпљење и хумор, да

Ћутала је, често гутала речи, а то њеној природи није добро чинило. Живот јој је дошао туп. Бесмисао њене удадбе мучио ју је сад, јер је боље увиђала бесмисао живети за богатство, тећи, чувати, бројати

Ход и став, ко не зна, мислио би да је то млад доктор дошао да обиђе болесницу. Госпа Нола, иако то крије, гледа с неодољивим задовољством.

Кад је Јулица изашла из куће, дошао је доктор Мирко у посету својој несуђеној ташти. Кажу да је изишао црвених очију.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Ето ти јој ђака, сав разбарушен и подивљачен, као да је из шуме дошао. Мати трчи да га загрли, но он је тура од себе, тражећи столицу, и руком од наука претоварену главу, да не падне,

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ако је дошао гост у кућу, па сам му се похвалио новим ципелама а он не би обратио довољно пажње, ја сам га, веле, гађао папучама,

и по изразу лица, личила је на жену каквога богатога зајмодавца, за којега се шапуће да је на врло мистериозан начин дошао до богатства и за којим се не шапуће, но се зна да је два пута одлежао хапсу, једанпут за лажно банкротство и други

— Па мама каже да си ти матора као Прокина кобила. Тако исто окружног начелника, кад је о слави дошао, питао сам: — Да л' имаш ти, чико, рупу на глави? — Не! — Па одакле ти је изветрио мозак? — Како?

План је био усвојен и сутрадан по подне министар војни дошао је на уречено место са једним празним јастуком. То нам је уједно била и цела ратна спрема.

Да ли судбина није чула те његове жеље или је дошао у такав неспоразум са судбином, не знам, тек знам да је онај најстарији, професор, постао бакалин; онај млађи,

Командир, који се никад у животу није дружио са тачкама и запетама и, могло би се рећи, био чак и њихов противник, дошао је овим командантовим захтевом у велику забуну.

— Е, кад не знаш, а ти читај за време ферија, па дођи накнадно да полажеш испит. И читао сам одиста, а кад је дошао накнадни испит, ја сам не само казао да је Вукашин убио Уроша, но сам ишао корак даље, те сам тврдио да га је двапут

њему, кад би неко пошао са једног места и ишао, ишао, ишао непрестано у истом правцу, он би на крају крајева опет дошао на исто место са којега је пошао.

да се јавим полицији тражећи заштиту или да се јавим друштву за заштиту животиња или можда да се одметнем у хајдуке. Дошао сам био и на мисао да напишем професору Абеци једно врло учтиво писмо и написао сам овако: „Поштовани господине

Најзад, дошао је и дан кризе и лекар тога јутра рече: „Ако се мали данас озноји, свака је опасност прошла!“ Тога ради он прописа и

Али је тешкоћа лежала у томе што ни ја ни она нисмо знали љубавне речи. Лупао сам главу. неколико дана како ли бих дошао до љубавних речи и најзад ми паде на памет једна књига коју моја тетка чита свако вече и при читању уздише и плаче, а

са обезбеђеним државним подваљком и годинама службе не би ни из једне једине речи наслутио да сам свршио универзитет — дошао сам да вас замолим за службу. — Шта си свршио? — Па... некаквих четири разреда гимназије, али нисам положио испит.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Прикупио сам дизгине. Коњ се померио. Зауставих га. Да бежим! Сину ми наново у памети. Али ако је тамо батерија? А ја дошао до ње, па је оставио. Још мало... Обазриво сиђох са стране пута и пођох једном ливадом.

Тачно у девет дошао је седи Краљ у пратњи ађутанта и свога личног лекара. — Ваше Величанство — рапортирао је командант — стање пука је

Затим, лупкајући га корбачем по рамену говорио је наглашавајући сваку реч: — Ја сам, пријатељу, дошао овде да купим, а не да се шегачим. — Молим вас, ви тражите све оно што ја немам — одговори трговац набусито. — Немаш?

Неко ме дохвати за руку. „Бежите, само што нису дошли!“ Тек кад смо одмакли два километра, дошао сам к себи. Утучен, седео сам покрај пута, док су се војници сакупљали. Било их је око четрдесет... Остало је изгинуло.

Никад!... Никада, другови! Ја вас не задржавам. Ко хоће нека иде. Али сада је дошао час да видимо: „Ко је вера, а ко невера!“ Ветар је дувао из Руговске клисуре.

После подне одазваше у дивизију команданте пукова. Сада верујемо да је дошао последњи час. Чекамо пред штабом пука... — Свршено је, господо — рече при повратку командант. — Је ли ту ађутант?

— Ела, бога ти, кад ти кажем — поче опет онај са вином. — Шједи до мене, па ћеш ми приповједат. — Ја сам само дошао да најавим посету команданта артиљеријског пука — пожурих да изговорим.

— Слушај, да је командант хтео с тобом приватно да разговара он би те звао преко посилнога. А видео си да је дошао ађутант. — Наравно...

— Знате шта? — рече Душан. — Сад ћу ја да идем код њих па ћу да се правим забринут... Дошао сам, као санћим да се договоримо. Пођосмо сви.

Када је дошао у Пећ, сазнао је да је његов пук отишао даље. — Увек сам ишао с последњу јединицу, јер она купи „шњур“, и имао сам

И сада војници његове батерије спавају испод нових шатора. Рече ми још Танасије, да је сада дошао да набави један велики шатор за свога командира.

— Кипислцауф!... Сад смо гимнастичко друштво — вели Лука. Потпоручник Топлица, који је сад први пут дошао у наш пук, наже се према Драгиши и тихо запита: — Реци ми, молим те, шта му то значи оно „Кипи-сцлауф“?

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

чудног стања, догађај је већ прошао; и зато што ми нешто, ужасно громким гласом и радосно, каже да је прошао, ја сам и дошао себи.

Па имам сензацију да се догађај збио и пројектовао у прошлости, у тренутку кад сам ја дошао до болног сазнања да га нећу моћи уопште избећи но да ће доћи неумитно.

Када бих дошао к себи, пред самим Божијим ликом осетио бих свој Тренутак би нам се мешао дах и разроко бих посматрао му вид.

Молитва, тим, за мене! Његов, Господњи, глас, и сви гласови; Охолости, није ли демон то твој и твоји грехови ”Дошао си најзад, најзад мрцварени песниче, Протрљао очи руком, видео да зора свиће, Погледао у мутну ову земљу, где злато

мрцварени песниче, Протрљао очи руком, видео да зора свиће, Погледао у мутну ову земљу, где злато нам се стиче, Дошао си најзад сам крвав и задихан песниче.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А када је дошао и тај тренутак, жена сопственим очима није могла да поверује. Зар је могуће? Је ли тај осмехнути момак заиста оно исто

Но Златокоса се прибра и рече: — Врати се тамо одакле си и дошао, момче! Ко може сунчану зраку да присвоји? Ничија нисам, ничија нећу ни бити! Заборави ме и нека ти је срећан пут!

Да има сестру, сестрица би му свој златни појас дала. Помоћу њега он би се спустио низ кулу. Некако би дошао до принцезе. Како је страшна камена шума, кад ка њој погледаш из своје куле ка теби понори зевну.

До њега још нико није дошао. А и ко би дошао може да узме један једини гутљај воде. Како да га њеном сину да? Како да превари вештице—чуварице,

До њега још нико није дошао. А и ко би дошао може да узме један једини гутљај воде. Како да га њеном сину да? Како да превари вештице—чуварице, суру орлушину и

— То је онај што разговара са птицама! — шапутали би када би старац дошао у село. А долазио је, тачнији од звезде, увек у исто време да одзвони вечерње и јутрење, не тражећи никакве надокнаде

— Држи се још мало, стари! — шапутао је старац. — Има још шарана и штука, још сомова бркатих и масних.. А онда је дошао дан кад старац штуке и сомове више није могао да улови.

— Ко каже? — закашља се огњиште. — Мене су направили кад и кућу, он је колико јуче дошао... — Са ђубришта! — није пропустила метла да стави своју примедбу, кад се сат гордо испрси и рече: — На твоме месту

Постоји Заборављени Град, у њему Замак, а у Замку твоја срећа. Да би до ње дошао — мораш пронаћи кључ који и Град и Замак откључава.

младићу нека се огреје и мало утоли глад, не изненадивши се што га у пустој планини види, као да је по договору младић дошао. — Чекао сам те дуго! — рече Старац. — Чекао?

У Небескоме честару појавио се златороги јелен: њему је важнији лов... Великог Медведа није вредело ни звати. Не би дошао, а ако и би није сигурно да нека неопрезна звездица не би завршила у његовим чељустима. Шта сада?

Од звезде до звезде летела је порука за Небеског Видара, три пута небо обиграла. Дошао је тек кад су по њега послали Велика Кола, али могао је и да не долази. Ни он није знао шта то у грудима Звезде куца.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

! АРСА Ама и мени није лако! Не знаш ти. Поред општине и кућа ми пуна. Те овај, те онај дошао. Механџија дошао. Главу увио, руке обесио. Пиће му све источено. Таван, прозори, све куршумима изрешетано.

! АРСА Ама и мени није лако! Не знаш ти. Поред општине и кућа ми пуна. Те овај, те онај дошао. Механџија дошао. Главу увио, руке обесио. Пиће му све источено. Таван, прозори, све куршумима изрешетано. И вели: »Још су тамо!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У заједници са Ђурђем Балшићем припремио је поход против њега и са својом војском је дошао до Скадра, али се на позив свога брата Угљеше повратио натраг како би припремио поход против Турака“.

Лазару је послао у помоћ босански бан Твртко своју војску под војводом Влатком Вуковићем. „Са Босанцима је дошао, како изгледа, и један одред Хрвата под баном Иванишем Палижном.

Но најизразитији је у овоме смислу однос између Ахила и његовог сина Неоптолема. Кад је Одисеј дошао у доњи свет и срео Ахила, владара над мртвим јунацима, овај му је упутио прво питање о томе да ли је Неоптолем храбар,

Умро је у Срему 1485. други је био син слепога Стефана, Ђурађ. Он је, на позив угарског краља, дошао у Угарску са мајком Ангелином и братом Јованом.

Ако који у одређено вријеме на рочиште не би дошао, друштво иде те га тражи, па ако би се догодило да јатак хајдука на зимовнику изда или убије, то сваки хајдуци гледају

„Отац Муја Хрњице“ — каже Водник — „дошао је с Фадилпашом у Босну, па се онда населио у Книну, гдје се оженио сестром Хурем-аге Козлића.

1 Кад је зет Бановић Страхиња дошао у госте, дочекан је да лепше бити не може — сасвим по обичају који влада у патријархалној породичној заједници.

богом братимила, и кумила светијем Јованом, и даре му млоге обрицала: но залуду, не шће доћи Марко, не шће доћи, не дошао мајци!“ Ал' говори Краљевићу Марко: „Не куни ме, моја посестримо! Ја сам главом Краљевићу Марко“.

“ Арап њему лепше одговара: „Здрав, јуначе, делијо незнана! Од’, јуначе, да пијемо вина, па ми кажи што си ми дошао“.

Ал’ беседи Краљевићу Марко: „Немам каде с тобом пити вина, а добро сам до тебе дошао, врло добро, боље бит не може: ја испроси лепоту девојку, осташе ми на друму сватови, дошао сам, донô свадбарину, да

вина, а добро сам до тебе дошао, врло добро, боље бит не може: ја испроси лепоту девојку, осташе ми на друму сватови, дошао сам, донô свадбарину, да дам благо, да водим девојку, да ми нико на пута не стане; кажи мени што је свадбарине?

Јест дошао Усо Арапине под Солуна у поље широко, од Солуна иште заточника да изиђе њему на мејдана; у Солуну не има јунака да изиђ

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Ехе-хеј! Ту ли си опет! — клицала је она. — Дошао си, дојурио, дотрчао! Срам те било, стид те било, бруко једна! Јао-јао-јао, како сам ноћас туговала, како сам само

Зликовче, неваљалче, скитницо, буволовче! Дугоноги Стриц, који је дошао заједно с Николицом, завидљиво уздахну: . — Ех, кад би мене неко тако волио!

— Неког је опазила! — објасни Николица уплашено трепћући. — То је сигурно онај проклети ухода, опет је дошао — намршти се Јованче. — Лазаре, дај-дер ту кубуру.

— Добро каже мој брат Стриц — дочека Николетина. — Никад из нашег села нијесу дјеца 6јежакала из школе све док није дошао овај пијанац, који више вири у ракијску боцу нег у књигу. Је ли кад наша школа видјела ово чудо од учитеља, кажите?

Треперио је, тешко дисао и обезнањено гледао у даљину, а кад је најзад дошао себи и видио около ђаке, учитељицу и школу, он их све зачуђено прелетје погледом као да се пита: — Шта ћу ја овдје?

Шта је донио? — Па зна се шта је. — Е баш си луд. Зна се ко је, зна се шта је! — Говори јасније. Ко је то дошао и што је то донио? — Па јесам ли ти већ казао: дошао наш Николетина и донио пушку! Разумијеш ли сад?

Зна се ко је, зна се шта је! — Говори јасније. Ко је то дошао и што је то донио? — Па јесам ли ти већ казао: дошао наш Николетина и донио пушку! Разумијеш ли сад? — Па тако реци, будало! — поскочи Јованче. — Кад је дошао?

Разумијеш ли сад? — Па тако реци, будало! — поскочи Јованче. — Кад је дошао? Јеси ли баш ти пушку видио? — Јесам, видио сам, и пушку и њега. — Како, кад? Хајде причај.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Тако и ваша младост брзо гине. Смрт не очекује пролажење година. Да кад ти спаваш, еда чујеш ко је на те дошао да те покраде или убије? Тако и тога часа не мош знати у које ће доби доћи ангел. ЗЕМЉА СИ...

Моје копје одби с рајских врата ватрену стражу, а ево, сад и сâм дошао сам за те у овај црни Ад, да вас из тога катрана свију повадим... Те хајде, пођи са мном одатле!

Ево, твој и мој створитељ с телом је к теби дошао... Од света јасније сунце у Јордану се купа, те се умива с водом — и ватра у води се разгорева.

да иду за времена по скорије поклонити се и предати се томе големом силовитом цару, докле он сам к њима није с брању дошао.

Ти да патиш ако је некрива крв. Нисмо те на то нудили, нити те је ко силом нагонио. Сам си од своје воље дошао и питао што бисмо ти дали да нам га издаш. А што сад више тражиш?

У томе сви се људи по свету обнезнанише од страха дрхћући. Сви већ узнаше и то говорише да је дошао конац свету и страшан суд Христов настао је.

Него, у разговору мисли се како би му изтиха наговестио да се сети цар штарад је он дошао к њему. И рече му: »Имам ја неку даву код тебе, светли цару, за неку вешт!

свога им брата ни од отца им стара не узбојаше се, како бар јеџека им донесена не усрамише се, послушнога му образа? Дошао је к њима да их нахрани. Него, рекоше, устан'те да га ми уцопамо.

Што је нама вуковом отимачем и теби пастирови доброму и јагњету, сприликовало се да си ти близу овде дошао? И крошто ли си дошао овамо? Какво ли је сједначење светлоће с мраком?

И крошто ли си дошао овамо? Какво ли је сједначење светлоће с мраком? А ми смо та иста права помрчина, зато и у гробному мраку приличноме

Пак нам и то забрањујеш, и дошао си овамо пређе времена и пре суда да нас на муке мећеш. Пређе твога грознога суда да тако плахо паднемо у твоје руке,

А како се смрче, ал' дође манастирски вратар к игумну. Казујући му, рече: — Благослови, оче игумне, ево је дошао један човек од цара сас две товарне камиље. Хоћу ли га пустити да дође к теби?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Скупио се свет. Кога ти све нема ту: дечурлије, момака и девојака из махале, који ашикују очима. Дошао је и неизоставни наредник Перица, наредник и писар у штабу, назван „лепи Перица“ због оног белог лица и због она два

То је пан Франћишек, брат Чех, који је пре неколико година дошао са конзерваторије право у Србију, с врло лепим сведоџбама и мањим партитурама.

Кад је дошао у Србију, он је прво концертирао; свирао је Паганинијеву фантазију „Мојсеј“ на жици Г, и био бурно поздрављен.

је до доласка у Србију само пиво као пиће познавао, упознао се овде и с вином; потреба државна изискивала је те је дошао баш у онај крај где је црно жупско вино било мало скупље од воде.

” Бата-Таско је одржао реч. Распитивао је и прокљувио све, сад је дошао да јави то Јевди, Маниној мајци. Све што је сазнао он јој је савесно и тачно реферисао. Јевда се просто изненадила.

Кад је дошао кући био је Мане као у грозници. У грудима му беснела бура, а у глави ројиле се силне мисли и слике. Претурају се

Зато је и дошао кући раније него што обично суботом долази, јер се надао да ће бар ту, у старом и скровитом и мирном свом гнезданцу,

Осећа и види да је све пропало за њ... Не зна, не сећа се кад је то могла бити прошевина и прстен и кад брже је дошао сам дан свадбе, само чује песму, чује страшне оне речи: Јеси л’ чуо да сам испрошена?

И он је сад ту, дошао и он на овај џумбус. Сви га дирају, а он опет ником не остаје дужан. Девојке га зову и питају га хоће ли да им буде

Као крвни непријатељ чорбаџи-Замфиров, Митанча је добро дошао сада Ману: да се сложе и слошки да нападну на заједничког им непријатеља. Увече нађе Мане Митанчу у Трговачкој касини.

Но тај глас није могао дуго да кружи по вароши и да опстане, јер око једанаест часова дошао је, на велико чудо и запрепашћење свију, сам главом Манча с Потом шегртом и отворио дућан.

јер, на велико изненађење њихово, Манча није дошао ни чупав, ни неумивен, ни необучен, — укратко, није био бедна изгледа, како обично изгледа човек кад га какав белај