Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
му бјеше допустио тиху росу у равнини, невољну јунаку, тиху росу у равнини, сињу маглу у планини, на здравље ти дојездише низ Косово, равно поље, Угрини банови. Јанко бјеше на дворове слугом свој'јем одшетао.
Сиђе Алил с високе јелике, и одоше, друштво избудише, по отоци бусије метнуше. До отоке свати дојездише. Кад су дошли свати под отоку, Тодор викну грлом бијелијем: „Стан’те, браћо, кићени сватови!
Чији ли су, куд ће по ђевојку?“ У ријечи коју бесједио, пред двори му свати дојездише, ђувеглија ријеч приватио: „Мили тасте, Виде Маричићу, моји свати са Херцеговине!
угледао око себе густу гомилу клетих Турака. Бјегу ми ти бјегаше, тј. бежаше. На здравље ти дојездише, тј. здраво дођоше. Јанко бјеше на дворове слугом свој’јем одшетао, тј. Јанко је отишао кући са својим слугом.