Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Ветра ни најмање нема да дува, но из доље дигао се пламен у ведро небо, и кад високо дим као дебео столљ изађе, онда се рашири облак од дима на подобије
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Нико други већ — Радојка. Чини му се, види је како још плаче... Затим погледа мало доље. Види се она лужина, где је Радојка често изгонила овце на попас и где су се састајали и слатко разговарали.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Цар Лазар! — рече Мара — Гле! А откуд ти знаш? — Прочитала сам оно доље. — Зар ти умијеш читати? — Умијем. Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита. Она отвори у сриједи.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
И ПРОГЛАС Из кога ће сваки човјек који ово буде прочитао сазнати шта је у њему написано, а написано је баш оно што доље пише, а доље пише оно што ћеш прочитати, и ништа друго.
кога ће сваки човјек који ово буде прочитао сазнати шта је у њему написано, а написано је баш оно што доље пише, а доље пише оно што ћеш прочитати, и ништа друго.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
– Од чега живе? — упита човек Стоњанина. – Носе млијеко доље у Стон — рече овај. - Перу робу и плету погребне вијенце... – Колико их има? – Четири.
Матавуљ, Симо - УСКОК
постаје, јер на мјестима окомито под њим зјају стравичне урвине, те да се коме незгодно нога оклизне, сурвао би се доље и пао на дно раздробљен! Његуши се уредише у поворку.
Поп очекиваше да кнез припали, па да заподјене разговор о томе. И започе: — А да како ти се чини, кнеже, сад доље? Драго одби њеколико димова, мрдну густијем обрвама и одговори: — Ваистину, на боље не навикоше!
— Дај боже! — рече поп и кренуше се сви. ИИИ Било је још доста рано, те иако доље по дубодолинама бјеше већ мрак, горе на његушком пољу, под широким зреником, према одсјеву снијегом покривеног
— Тај сам поздрав већ знао, научио га од Граничара! — А сад хоћеш ли устајати, да ручаш? Доље те чекају! Јанко се маши својих хаљина, али га Крцун устави и брзо разви струку на ковчегу, па поче редом одвајати:
Кад устадоше, владика ће Јанку: — У име божје, почећу с тобом! Имамо да одговоримо онијема доље на два-три акта. Прије тога, ја ћу се прошетати, а ти можеш прочитати списе!
Уговорише да ће сићи једном доље, ако буде могуће, и возити се по језеру... Углавном, Јанку се ређаху дани једнако и брзо, јер не осјећаше досаде.
— Ха не, за крст часни, но загон! — викну напрасити Крцун. — Извући ће га!... Однијеће га! — Доље, Крцуне! — викну му вођ — доље!... Имамо времена!... Неће измаћи! Пун’те!... — Ха, ко је Његуш за мном!
— викну напрасити Крцун. — Извући ће га!... Однијеће га! — Доље, Крцуне! — викну му вођ — доље!... Имамо времена!... Неће измаћи! Пун’те!... — Ха, ко је Његуш за мном!
Милићевић, Вук - Беспуће
између старог, крупног дрвећа уз које ново и вижљиво стабље дјетињски трепеће младим лишћем, угледао испод себе, доље у котлини, између бијелог стијења у које удара сунце, — живу, свјежу, зелену пругу Уне.
на слапове, пршти, пјени се, скаче, тече лагано опијена, спушта се поново, удара о стијење, зашуми, налијеће и баца се доље наглавце, заједно с његовом мисли која ју прати и коју вода у себи заноси и утапа.
Уђоше на један разваљен пут, пун крупног камења на коме се познају обли трагови челичне шипке; доље, испод њих, зарасла брдо букова шума, пуна хладовине и свјежине.
Инжињер оде одмах радницима, а они сиђоше доље у хладовину, под једну букву, с густом, непрозирном и непробојном крошњом и обилатим и бујним лишћем које сакрива
А они доље причали су о Загребу, о стотину ствари које су добро знали, сјећали се са ведрим и веселим смијехом малих догађаја;
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
За кам један запао и Милун, Украј њега Фатима дјевојка, Она гледа доље низ стијене, Види Турке е коње сјахују, И на јуриш спремају се живо, И ево их, већ се опремише, Већ се крећу, већ
Горе, доље, траве, дрва, Лава, орла, а и црва, Ти сатвори, драги Боже, Ко овако јоште може? Осим друга овде свега, Мене
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
жао ми викача, али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно ругалицом: — Умукни, ти доље, кењац један. Дурашно гурамо даље.
Нека, нека. Хајде ти мени нађи доље у селу дјечака од кога је мјесец клиснуо тако брзо. Нема га. То си ти, само ти, а и ја с тобом. Хм, нема?! ...
дјечјег, распећа: поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме
Како те није срамота на то и помислити? — Аха-ха-ха, баш је Велики Јово, живила му кубура! Мијеси чесницу доље у слами, а одозго, испод жрвња, брашно све пурњави по њему.
— и тамо, канда, има свијета, шупље је испод неба. Има, има ... Хоћемо ли доље? Пошло би се, роде мој, али како ћеш заборавити све оно што си оставио широм подгрмечких села?
— Камарате, куда ћемо сад? Рекао је то нарогушени, чупави Дане и дјед је истог часа осјетио да је доље у вртачи заувијек оставио своје детињство, а горе нашао камарата с којим ће одсад, нераздвојно, кренути новим
— И-их, убила га света Петка! Разочарано се обазре на остављену долину. Доље у дубини, малена као играчка, ћутала је остављена кућа. Нигдје ни жујове ни сељака.
Авион се тек диже са Залужана, доље негдје испод Бање Луке, а опрезни интендант већ мерка неку погодну јаругу и гунђа: — Ето њега, проклетника, ја ти
— А ти, рођо, мало у пљачку, а? Сељак опет врдну постранце. — Друже мој мили, јесу нас опљачкали ови доље душмани, право ти кажеш. Нећемо им вратити да сто руку имамо. Вачкоња се сумњичаво загледа у безимена ноћника.
руке као да се предаје и зариче се: — Друже команданте, ил растурај некуд ову неборачку варицу или ја одох, џиле, доље на цесту, да сарађујем с окупатором. Мени нема друге.
Одозго се отварао поглед на тијесну долину рјечице поред које се провлачио друм. Доље, у проширењу, на питомој заравни, ћутао је стари хан као кока на гнијезду.
— Жалобитно, брате Милошу — заводни Џакан очима — као да смо опет они некадашњи дјечаци. Е, само да није доље оне црне коке која је уперила овамо онај свој гвоздени кљун.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Пошто не виђе нигдје, сиђе доље и каза Грби да није нигдје видно свјетлости. Онда Грбо рече средњем брату: — Хајде, не би ли ти видно.
Пошто огња нигдје не виђе, сиђе доље и каза Грби да није нигдје видно свјетлости. Онда Грбо скочи, узе три камена, па им рече: — Добро пазите на коју ће
и одмах угледа свјетлост, те баци сва три камена један за другијем на ону страну гдје је видио свјетлост, па онда сиђе доље и упита браћу: — На коју је страну пало камење? Они му покажу. Браћа пођоше на ону страну.
дођоше кући, Грбо запита краља: — Где ћемо спавати: Он му одговори: Ето у мене има три шћери, па спавају у тој доље соби, па морете и ви намјестити постеље па спавати. Тако и учинише. Дан по дан, изиђе година.
Краљ се мало зачуди па рече: — Ту си, лопове, сад си ми зап'о шака! — па с њим доље. — Казуј, Грбо, шта те је наћерало да ми не даш мира!
Ови сад брже-боље сплету од паветине уже, те спусте Марка у јаму. Кад он сишао доље, ал' ту, мој брате, све саме неке пећине.
извуку само до половице, па онда да га пусте да пане, и тако мислили су они да ће се он сљускати и убити, па ће тамо доље и остати, а они ће лијепо благо подијелити и сваки с једном од онијех дјевојака живљети, а ону трећу, коју је Марко
Они вуци, вуци, па кад довукли до половице, пусте и уже и камен, те камен буб доље. Кад је Марко видио ово невјерство он, захвали богу што га је умудрио да искуша своје ортаке, и што га је тако спасао
Али Турци неће ни ту да га оставе. Кад кмет то види, скочи с врх мунаре. Како је доље на земљи клањало много Турака, падне кмет на једнога и онај остане упола мртав, али и кмета ухвате Турци и поведу
да крушку убере, а крушка презрела те се обруни и пане таман пред онога те је под дрво лежао, па они озгор рече ономе доље: — Благо теби, брате љенштино, кад ћеш се сад муктешевине и без икакве муке најести!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Бездана ево ко поноћ сушта. Доље се јунак у корпи спушта. Небојша прави! Зар није, кажи?! Подземно царство кроз таму тражи.
Буљук се звијезда уз Мјесец јати, облак их сиви пажљиво прати. Доље на земљи стаза се вије и јунак језди, Делија нека, лопова чета уз пут се крије: Небојшу храброг засједа чека.
Изгубио је сребрну пару, па суза лије — читаву бару. „Да ти посвијетлим — Мјесец му каже, па доље спусти свој фењер плави Видиш ли сада, несташни враже?“ Весело пара сину у трави, а дјечак скочи, повика: „Стој!
“ Сви викнуше: „Доље слази, према свијетлу напријед гази!“ Пришли свијетлу, гледај чара, ту колиба
Нека се Гуска у шуму сврати да јој га тетка врати. Састанак у пет сати МЕДИН ОГЛАС Мркоњић Медо из Глуве Доље, зверка мекане душе, моли пчелара за наук мудри како се пчеле гуше. Савет се хитно прима пре него дође зима.
Оборисмо трошну зграду знања, осветнички, до задњега угла, оста натпис преко цијеле табле: „Доље глобус и земаљска кугла!“ Збогом школо, збогом гимназијо, луд је био и ко те учио!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Милице девојко, доље у дућану. Јоване бећаре, шта си куповао? — Милице девојко, свилене мараме. Јоване бећаре, што ће ти мараме?
— Ђе, болан? — Знаш ђе, на киселој води. — Зар обадвије? — Јок, ону једну, а друга ти је доље. — Ама здравља ти, па како изгледа ова? — Па 'нако, гледна... ка' и свака варошка; танка у струку ка' ја у врату.....
— — »Ехе, 'нако виђео би он његово добро јутро«. — Тако то ми рекли па прошла и година. Нашег ћопе нестало; отиш'о доље у Београд и упис'о се с опроштењем, у вокате. Кад љетос, зову мене и Жику, 'нако, у концоларију.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Старац кихну једном, другом и трећом; затијем накашља се толико пута, па најзад: „Чујте ви доље, под бедемом! Запов...“ „Шјор конте ’бро јутро!“ прекиде га неки дебели глас оздо.
ко служи, него нареди стопаници и снахи да се спреме е ће с њим у град, и одвоји једнога јунца ког ће му братанићи до доље погнати, па ће с новцем што за њ узме подмирити све трошкове.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
лисица, почевши бјегати кад је са земље говорила кокошима, које су биле на дрвету, да не бјеже од ње него да сиђу доље, јер је мир између свију животиња, па јој пијевац рекао: „Ето и наших паса ђе иду и носе гласове од мира!
“ а он, ухвативши се шаком испод носа и повукавши је преко уста доље низ браду, одговори: „Вакуп хуп!“ (тј. појео га)“, Жали, боже, три оке сапуна, што по’арчи була на Арапа!
казала вила да то не чини, јер му ондје у оној врлети нема ни броду пристаништа ни коњу поигришта, већ нека га гради доље крај залива.
МИЛОШ ОБИЛИЋ Приповиједа се да је силни цар Стефан ловећи по Церу угледао на једном мјесту ђе се гране од дрвећа и доље савијају и горе узвијају.
Цар: — Имаш ли оца и мајку? Милош: – Имам мајку а отац ми је умро. Цар: — А ђе ти је мајка? Милош: — Ето је тамо доље у селу код куће. Цар: — Хајде, да нас водиш твојој кући. Милош: — Не могу од оваца.
Нити мого доље од Сане, нити горе од Стране, ни у земљу од плоче, ни у небо од драче, већ се попео на један велики храст па уломио
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
изнесе лисицу на таван, који је био од љесе, она онда отвори све јаме вуку, и излије се сва вода из њега те полије доље сватове. Сватови полете на таван, лисица скочи с тавана и утече, а јаднога вука свега испребијају.
“ Млада се онда попне на таван и нађе лемеш, те га збаци | доље, и запита Циганина, да ли ће то доста бити, а он јој одговори да ће он додати још од свога гвожђа мало што не буде
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Тетка би се прошетао горе-доље, испред њих, па би замахао прутићем, а на то би се сложили гласови. Бакоњине су очи сјактиле, пратећи сваки покрет
Тетка, чим би се затворио, запали лулу, па ходај горе и доље кроза двије собе. Пуши човјек, бобоњи њешто у себи, пије воду, пљуцка, хода и хода, докле не падне мртав сустао.
часова, па би, једнакијем, одмјеренијем кораком, отишао до краја ходника па се вратио до другог краја, тако горе и доље четири пута, па би се вратио у собу, сио на најнижу столицу, а ноге дигао на кревет.
Тада би опет изишао на тријем и прошао на горе и доље осам пута, па би се вратио да се одмара као и прије. У почетку десетог часа „учинија би дванајс шетњâ“, како он то
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Али гдје је Звонко? Увијек он некуд шмугне! Но, сигурно је доље, код кола... Само, забога, да не би што такнуо!... Али неће, без бриге, разуман је он у тим стварима...
Чини ми се да се ниоткуда оне не виде јасније и блиставије него, из те доље одакле се не пружа отворен видик ни на коју другу страну него према горе.
људи гонили мазге натоварене козјим мјешинама, сад већ сталоженог, сазрелог вина, и силазили пречацима и ногоступима доље према мору, гдје је у малом заљеву чекала лађа која је читаву седмицу пунила своју утробу тим бућкавим теретом.
Па опет кораци: осјетио да хвата дријемеж, те се тргнуо. Горе доље, горе доље. Гледам Радивоја. Гледам му онај ожиљак у ошишаној коси над челом. Сад опет спава, примирио се.
Па опет кораци: осјетио да хвата дријемеж, те се тргнуо. Горе доље, горе доље. Гледам Радивоја. Гледам му онај ожиљак у ошишаној коси над челом. Сад опет спава, примирио се.
Хоће ли издржати? Бат неуморних корака пред вратима. Горе доље, горе доље. То ми чисто кида живце. Горе доље, горе доле. Кад ће већ завршити ова ноћ! ЛXИX Опет сам сâм у соби.
Хоће ли издржати? Бат неуморних корака пред вратима. Горе доље, горе доље. То ми чисто кида живце. Горе доље, горе доле. Кад ће већ завршити ова ноћ! ЛXИX Опет сам сâм у соби.
Хоће ли издржати? Бат неуморних корака пред вратима. Горе доље, горе доље. То ми чисто кида живце. Горе доље, горе доле. Кад ће већ завршити ова ноћ! ЛXИX Опет сам сâм у соби. Јуче су одвели Радивоја. „Хајд' здраво!
— Он је. Слутила сам. На први мах нисам схватио. — Радивој. Готово је. Донијели су га на обдукцију. Управ га сад доље сецирају. Тако, дакле. Готово је. Нема више Радивоја.
Стари сељак повукао је своју столицу неколико центиметара натраг. — Докторе, јесте ли били доље? Како изгледа? Одмахнуо је руком, гледајући у страну. — Страхота!
Поломљена ребра, фрактура лубање, одваљен један бубрег. — А што сад? — упитао сам бесмислено. — Сад? Сад се доље води дискусија између лијечника и полицајаца око формулације „узрока смрти”. Натежу се.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад то види господин бог, рече светом Илији: — Илија, хајде доље па кажи ономе староме код кога служи и кад му је година, јер он не зна ни кога служи ни кад му је година, а враг му
Кад то старац види, сједе међу њих, па је код њих био. А господ бог рече светом Петру: — Петре, хајде доље к староме па реци да сам те ја послао да ми прода оне овце (јер оно су душе) и што год буде тражио за њих, подај му.
Кад је мени бог дао, што ја не бих сиротињи? Жена као жена, е, бива, оно и треба да послуша мужа, оде доље па сврати стару, а свекрви рече да јој донесе захире и хаљине.
— па за њом закотураше стијену. Лети баба, лети стијена, док одједном доље у бездан буб, оста заувијек. Сада он рахат узе прстен па дође близу Стамбола и заноћи у једној кахвици.
се да сваки поредом пита старца оца шта је то да му лијево око плаче а десно титра, па макар са све трију пала глава доље. Тако и било. Што рекоше, то и учинише.
Нама је дјеци то јако жао, те се договорисмо да те за то упитамо, па макар са све трију пала глава ма̓м доље. Отац се наљути на то, скочи, прихвати пушку са зида, а син, кад то видје, побјеже. Ухвати згоду и средњи син.
Стража ће се пробудити, ухватиће те и одвести пред цара, и ту ће ти отићи глава доље. Немој онда жалити на ме. Ја сам теби добра, јер си ме нахранио у нужди и спасао живот, зато ме добро послушај и бићеш
Стража ће те ухватити и одвести пред цара, и твоја глава оде с рамена доље. Он једва дочека те ријечи, остави тета-лију, и зачас ето га под јабуком.
Када би крај поља, отвори пустахија један капак, па се спусти доље под земљу и рече дружини: — Ево овамо уходио сам једнога трговца, но хајдете да га поробимо и убијемо.
извуку само до половице, па онда да га пусте да пане, и тако мислили су они да ће се он сљускати и убити, па ће тамо доље и остати, а они ће лијепо благо подијелити и сваки с једном од онијех дјевојака живљети, а ону трећу, коју је Марко
Ови вуци, вуци, па кад довукли до половице, пусте уже и камен, те камен буб доље. Кад је Марко видио ово невјерство, он захвали богу што га је умудрио да искуша своје ортаке, и што га је тако спасао
Врат га послуша, па узе три камена и испе се на врх јеле, гледа на сваку страну, па кад не виђе нигђе ништа, сиђе доље и каза Грби да није видио свјетлости. Онда Грбо рече средњему брату: — Хајде, не би ли ти видио.
Ћипико, Иво - Приповетке
Старији брат Спасоје све је узбуђенији што више размишља; жао му је што је доље силазио и брата собом повео да обојица лудо настрадају.
слушкиња у кући газде Вељка, трговца у граду, брише стакла на прозорима да се у соби боље види, јер сваки час доље из дућана може да бане господар, а њему је мило да је у кући што је могуће свјетлије.
Дјевојка брише стакла, лагано и одмјерено, као што је монотоно падање кише, и погледа доље на чељад што се жури да не покисне.
—Брзо, па постави трпезу! — јави се госпођа, вукући се лијено из кухиње, застаде код прозора и гледа кроз стакло доље, у блато и каљуже слабо покалдрмљене улице.
И сили се да буде мирна, па, као и обично, свршава по кући поподневне послове, а послије сиђе доље, у двориште, да пошије један омот, како јој бјаше господар наредио.
Оно се рано родило тамо откуда је она дошла, на висима Црне Горе, али до доље још није допрло, иако је већ ручано доба; пријече му надстојне високе брдине између којих је упао град.
је до самих тврђава, а за рђава времена заклањао се у војничке бараке, и нигда нико није му ружне ријечи казао. Доље, испод тврђаве, господарев је загон за стоку: с њоме се и он у њ за рђава времена и студени заклањао, одмарао се и
Па тако стоје неко вријеме. Дјевојка гледа доље на град, што се као убог скупио уз голу крш. Одозго гледајући га, да се на некојим кућама цигла не црвени, није но
— Озго, иза оних брдина, и показа лаким кретом руке прама Црној Гори, — одавно ме доведоше доље... Среће ти, ти боље знаш, како се живе тамо? — упита изненада живо.
Иде, а снатри о нечему нејасноме. А пред њом доље, по уској пучини, гоне се бијели валови, као овце у трку, кад их на со вабе.
И гледа на Ловћен, чије виси бијеле се од снијега. Доље, испод њега, у буковим шумама, по казивању, помисли да се она родила.
и гудура, чији се врси љубе с натуштеним небом оловасте боје, које је боје и земља гдје се тешко живи, а откуда су њу доље у град довели.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
То је страхота!... ПРВИ ТУРЧИН: Сирота жена! ТРЕЋИ ТУРЧИН: Још није видела!... Бабо, сад гледај доље, налијево, још мало ниже Стамбол-капије; онђе на ћошку... (Стана гледа наново.) Видиш ли сад?... СТАНА: Он је!...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Спа'ија и суд тражили су да се пресели, јер није имô чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше му доље у суду, и за спа'ију и за царевину.
— Мора! Закон те гони; ми те не гонимо. — Онда вас молим с божје стране, прикаж'те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље. Дигоше га. Он се пресели у 'ну долину.
Кад се ја трећи пут врати' од Брадаре, затекô и' у Партениној соби. Вргли руке, прошћете, остраг, па 'одају гор' и доље по одаји. Намргођени, љути, кô гладни курјаци; шуте. — Зар не да? — викну Симеун кад ме угледа правни' шака. — Не да.
Чују се пушке. — Шта ћемо, по Богу браћо?! — узвртио се Исаија кô Циганин у котлу, па дрхће кô прут и 'ода горе и доље по авлији. — Шта је? Што си се уплашио толико? Калуђер си.
“ „Чекај, жено, научи ме, слушаћу те. У који ти мислиш суд да би требало или?“ „Најприје 'ајде доље у 'нај наш, мали сељачки суд, будало једна будаласта! Како би тражио суда преко суда?
Ја сам је искрчио, па велим: моја је. Око те је њиве царска шума. На крај њивице, управо кад се пође доље Маркановом Точку, стоји дирјек, убоден у земљу, с оне двије кô кантарске куке (С. Ш.). То веле кô пише: царска шума.
Судац: А какву прáву траже газде?... Давид: Нешто сам начукнô неки дан доље у чаршији да ове наше газде... Писарчић (пакосно): А, шта знају те ваше газде?
Немој мислити да није. Судац (хода по соби, трља руку о руку и смијујљи се): Шта си ти то, Давиде, начукнуо доље у чаршији? Какву прáву траже газде? Давид: Знате ви то боље него ја. Видим ја, ви кô ћерате шегу са мном.
Ову пошљедњу ријеч не могу изговорити, па уби ме!... Ето, тако Србови да будемо. То они траже, чујем доље у чаршији, већ пуни' шест година, па не могу да нађу. Писарчић: Помрчина, Давиде, помрчина, па не виде од очију.
Судац: Не знамо. Давид: Не мере бити да не знате? Како ви то не би знали? Ја сам, болан, начукнô доље у чаршији да се у тој школи уче дјеца највјернији' службеника вашег цара, која ће послије, кад одрасту, управљати и
'Одајући по свијету и народу, на свашто сам пазио и ово сам уверчио: Пођеш ли доље кроз Лијевче, испод Бање Луке, сваком је готово другом чојеку име Ћетоје или Недо.
Ћипико, Иво - Пауци
Уто стока враћа се са паше, овце блеје, и погдјекоја коза вечи: и доље, у штали, испод болесника, гдје их цура и невјеста спраћа, чује се врева и насртање. — Праве сте живине!
Гледај, ишаране стијене, гледај, залеђене комаде: изгледају као глава цуре, дјетета, живине... чујеш ли како вода доље отиче? Чудо! Нико не може да ње... До салеђена снијега може се. Хоћеш да ти донесем комад? —И ја ћу с тобом!
Разговорна је ова пећина! Слушај даље као да нешто јеца... Дубоко је то доље. Ти се страшиш? Не будали: са мном си!... Вода је то: протиче .... А бог зна гдје навире!
драгама и пећинама; око њих го пашњак, посут големим куцима, са којих чобани благо пазе да не омакне у брањевине, а доље, ријека и поље посуто пошумљеним главицама.
Газда Јово, тежак, оклијева, а отац Дионисије погледа у младог калуђера и — диже се. — Капе доље! — загрми фра Јосо. И ви тамо! викну сељацима што су мирно уоколо стали и буљили у друштво.
А сунце боље грије, жари, буди. Он се протегли и упије у се пуна уста чиста, мирисава ваздуха ... Доље, испод њега, зачу се клопот живога — котрљање стијена. Узбрдицом прама њему јашио је на мазги сусјед и врсник Јуре.
На прозорчићу, у окренутој и распуцаној лопижи, зеленио се је босиљак, једини урес уоколо. Доље наниже. у цунцу и осјену иза , виших стабала, су кућице.
У соби је тишина, а са улице чује се весели смијех чељади, ходање и дозивање. Доље испод његова прозора играју се дјечурлија „на буче”, и јагме се око раштрканих пуцета.
Бијаше се зажелио његова друштва и разговора, да се разабере и умири. И чисто презајућ' замоли га да пође с њиме доље преко поља, к мору. — Послушаћу вас, — рече младић — ако и је за ме касно. — Па изиђе из двора на улицу.
Брада јој подрхтава како миче њоме. Нагињући главу к листу и не могавши досећи струк дивље лозице, погледа доље и умилно замекеће. Уто дјевојка попође узбрдицом. Иво се упути за њом.
Он се наслонио на самац камен, сав обрастао уоколо бршљаном, а она је пред њим стајала и гледала доље на море. — Хоће ли ти брат у Америку? — очито с натегом отпоче Иво.
Након неколико времена сјети се да ће бити донијели из града пошту, те сиђе у дућан. Збиља, затекао је доље оца гдје отвара листове и одуље омоте, из којих је вадио службене списе.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ето доље под градом Леђаном изишô је краљев заточниче, зове тебе на мајдан јуначки; ваља ићи мајдан дијелити, или нећеш одавде
Но ту сједи Обилић Милошу, сједи Милош доље удно совре, Милош сједи, ништа не бесједи. Ал' то виђе славни кнез Лазаре ђе му Милош ништа не бесједи; наздрави му
Па дозива сила Велимира: „Велимире, моје чедо драго, узми, сине, за триста катана, иди доље у поље широко, доведи ми онога јунака!
Марко зелену доламу, просторије је под јелом по трави, прекрсти се, сједе на доламу, самур-каллак на очи намаче, доље леже, горе не устаде.
Крвцу гази, а богу се моли: „Дај ми, боже, вјетар од планине, да раждене ову маглу клету, да погледам и горе и доље: ко погибе, ко л̓ остаде данас“.
Бог му даде, вјетар ударио те разагна и разведри поље, Иван гледа и горе и доље, ал̓ не знаде ништа куд је горе: поломљени коњи и јунаци, но по пољу крче рањеници.
да чим ће га закопати Турци; па га баци у то море сиње; завиде му оне ране грдне; браћо моја, до два побратима; ето доље под бијелом кулом, ту имају три коња витеза; та ономе Биограду стојну, онђе бјеху два Јакшића млада), разна понављања
Ја појавих у Мораву овце, „тј.“ — каже Вук — „доље у Србију. Како се из нахије пожешке и ужичке изиђе к југу, и данас људи ову сјеверну страну, к Дунаву, зову Моравом“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
нахерене и обрасле маховином, причају и смију се, а кад у широким буквама зашуми вјетар, дјечацима се чини да се то, доље у Гају, још увијек наставља давно минула битка између силних бегова и мрка хајдука. – Предај се, Јованче!
Босне и Херцеговине чуло се шумно стругање и читава територија одизала се и спуштала у ритму Стричева дисања као да то доље, у подземљу, шишти притајен вулкан и спрема се да Босну баци у ваздух. — Чекај, чмавало једно, сад ћеш видјети!
— Ја сам, ја. Еј, не бацај се! Иза стијене, са стране, помоли се ознојено лице Лазара Мачка. — Шта то радиш доље? — зачуди се Јованче. — Доћи да видиш. Јованче се спусти у Јаругу.
Под буквом узаври још већа граја. — Ехеј, Стриче, воли те, воли те! — Силази доље да те женимо! Постиђени Стриц навали да се пентра још више уз дрво и најзад сасвим ишчезну у лишћу.
Да се он можда не крије баш у овој пећини. Мачак одједном поблиједи и устаде. — Па дрекавац је тамо доље гдје увире поток. Тако сви кажу... — Кажу, али... Је ли га ко видио баш доље?
— Па дрекавац је тамо доље гдје увире поток. Тако сви кажу... — Кажу, али... Је ли га ко видио баш доље? — Их, можда њега и нема — неувјерљиво поче Мачак.
— Треба ископати бар још једно пола метра у дубину, зидове мало набити да се земља не руши, доље простријети папрати, а одозго.. .
Николица је узе тјешити: — Лези само, Жуја, лези, ето нас ујутру. Имаш доље здјелу воде и мекан кревет, баш те је брига.
Из мрачна отвора зачу се весело цвиљење вјерне кује. — Ехеј, жива си, дакле? — обрадова се Стриц. — А ко је то упао доље код тебе? Умјесто било каква одговора Жуја раздрагано закевта. — Шта кажеш? Не разумијем те! — повика Стриц.
Стриц надиже обрве. — Та шта кажеш?! Није могуће да је зец. Продор је толики као да је доље упала у најмању руку овца или дивља свиња. Дјечак се пружи потрбушке и надвири се над отвор у грању.
Дјечак се пружи потрбушке и надвири се над отвор у грању. Доље у рупи сједила је у ћошку само куја. Поред ње преврнута здјела. — Па гдје ти је тај који је упао?
— Шта је, дугајлија, за кога то питаш? — Ама упао неко ноћас код кује, а сад га више нема доље — узбуђено поче Стриц. — Да то нијеси био ти као и прошли пут?