Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Драгиша Васић ЦРВЕНЕ МАГЛЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Драгиша Васић ЦРВЕНЕ МАГЛЕ Садржај И. 2 ИИ. 14 ІІІ. 20 ИВ. 34 В. 47 ВИ. 52 ВИИ. 58 ВИИИ. 62 ИX. 70 Х.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Велики број мушких и женских имена настао је од придева „драг“: Драги, Драган, Драгослав, Драгован, Драгољуб, Драгиша итд.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Драгиша Васић САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Драгиша Васић САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ Садржај УТУЉЕНА КАНДИЛА 2 У ГОСТИМА 3 РЕСИМИЋ ДОБОШАР 42 РЕКОНВАЛЕСЦЕНТИ 66 АВЕТИ У
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Пионирски посао је у том погледу обавио проф. Драгиша Живковић у својим вишетомним Европским оквирима српске књижевности.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Заједно смо устајали, заједно ишли у варош, заједно јели и пили. Било нас је свакојаких... Капетан Драгиша, омален, плав, шиљатог носа и стиснутих усница, сањарио је стално и размишљао, писао и често нам читао своје саставе.
Нас тројица појавили смо се наједном да видимо ко пита. — Да ли је оно Драгиша? — говорио сам више за себе. — Богами, изгледа — одговори Лука. — Јест, Драгиша — рече Војин.
— Да ли је оно Драгиша? — говорио сам више за себе. — Богами, изгледа — одговори Лука. — Јест, Драгиша — рече Војин. Сва тројица потрчали смо у сусрет и почели да се љубимо са њим.
— Ти долазиш баш онда кад не треба — рече Лука тапшући га по рамену. — Сподбише ме као куфер! — вели Драгиша откопчавајући блузу.
Војин нареди своме посилноме да донесе ракију, Лука наручи каве за све нас. Драгиша је унео неку свежину и ми га обасипамо питањима. Он одговара кратко.
А некоме то иде од руке, и као од шале. Уколико Драгиша жали што је морао да напусти Француску, утолико смо ми веселији што се вратио, јер ће нам својим причањем одстранити
Заборавили смо наше препирке и нудимо један другога свим оним што имамо. Драгиша оставио свој кофер и показује нам флашице са колоњском водом.
Донесите брже вечеру! — говорио је Лука. — Како је овде... гађају ли? — пита Драгиша перући руке. — Од пре пет дана јавља нам се сваки дан један брђанин — каже Војин.
— Де, де, шалимо се! — додаде Лука. — Јаој, кад те не бих знао... — Кипислцауф... А?... Продужи. Драгиша се насмеја и махну главом. Ове упадице, од којих се већ био одвикао, као да су га избациле из душевне уравнотежености.
Лука се одмах диже. При поласку обрати се Драгиши: — Немој да причаш док се не вратим. — Где оде? — запита Драгиша. — Оде да извести телефоном хаубичку батерију да отвори паљбу — рече Војин.
Чаме у рововима мислећи на своје, и гину... Лука се врати. Тада баш груну хаубица. — А-ух! — узвикну Драгиша, увлачећи цигарету у муштиклу. — Да л’ ће овоме доћи крај?
— Да л’ ће овоме доћи крај? — Сматрај ово од сада као текући посао живота и продужи где си стао. Драгиша настави. — У пет часова били смо на пристаништу и одмах ушли у лађу. Била је то нека мала лађа. „Јонија“ се звала.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
његову књигу Милован Видаковић, Бгд 1934, 323); в. такође и шта др Драгиша Живковић пише о Малетићу као књижевном критичару (у књизи Почеци српске књижевне критике, Бгд 1957, 178 идд.).
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Његово најобимније дело Дан шести (1960) једини је модерни роман о повлачењу преко Албаније. Пре тога је само Драгиша Васић (1885-1945) у изванредној књизи приповедака Утуљена кандила (1922) шире захватио ратну проблематику у Србији.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Неки одступали, други се враћали. — Где ли ћемо се зауставити! — завапи потпоручник Драгиша. Потпуковник Петар је лупао штапом у један угарак са којег су одлетале варнице, па ће рећи: — Сва је несрећа у томе
Потпоручник Драгиша пронађе у своме сандуку кутију Нестловог брашна за децу. Седели смо око ватре и са напрегнутом пажњом посматрали како
Милан кувар почео се већ знојити. — Кажи ми, молим те, шта си све обукао, те изгледаш такав? — пита га потпоручник Драгиша. — Ево... прво на ногама: једне чарапе, друге чарапе, назувице, ноге сам увио крпама и онда навукао чизме.
“ — Е, вала, знаш, ти не можеш да живиш, а да не „прећераш“! — смеје се поручник Протић. А потпоручник Драгиша размишља: — Ако се икад вратимо у земљу, требало би обележити видним знацима правац којим је ова батерија прошла.
Одатле настаје Албанија. — Све даље вода носи... — размишља потпоручник Драгиша. Прошли смо целу нашу земљу, затим Црну Гору, ево нас и у Албанији.
— Или ће потомство равнодушно гледати како пси разносе кости мученика — вели потиштен потпоручник Драгиша. На самој граници црногорској налази се мала варошица Тузи. Наш вођа оде да се јави начелнику среском.
Ни сами немамо круха... Пођите ми здраво, ђецо! — Овај би могао да задичи и само Цетиње — рече Драгиша када смо изишли. Одмах иза вароши настаје крш, обрастао дивљим наровима и осталим ситним шибљем.
А он псује шта му на ум падне. — Замислите, људи, сада оне који наиђу са ћоравим коњима! — вели Драгиша. — Море и нама окатим не помаже — додаде Бранко и пође нарамкујући.
Остали се поучише мојим искуством. Потпоручник Драгиша ухвати коња за ђеш, па истрча напоредо са њим. Ордонанс беше још сналажљивији.
— Не секирај се. Наћи ћеш седла уз пут колико хоћеш — теши га потпоручник Драгиша. Силазили смо. Све с камена на камен. Ноге подрхтавају од замора. На чизмама виде се бразготине од оштрог камења...
— Ја?... Са границе. — Па куда ћеш? — Ја дома. Ма ђе ћу, грдан, на друго мјесто! Било је хладно, те потпоручник Драгиша нареди поднареднику ордонансу да подложи ватру. Тек Црногорац разрогачи очи. — Ма што збориш, чоче? — То што чујеш...
— Па видим сви побјегосте, и ја кâ велим, идем да браним сам кућу своју. Потпоручник Драгиша се окрете нама: — Ове људе не могу да разумем... Или се праве шерети, или су детињасто безазлени, када овако говоре.