Матавуљ, Симо - УСКОК
Милица, с дјететом у наручју, сједе пред оца и рече: — Зар баш ни једне ријечи немаде, тајко, до сада за твога драгића, а толико си се радовао што ћеш му дати јабуку! Види само како се срди на тебе и окреће главу!
нам у помоћи, у дневу и у ноћи, сачувајте дом ови од болести, срамоте, биједе невидовне, сачувајте нам дијете наше Драгића и свијем живијем подајте здравље, а мртвијема покој! Амин.
— дода смијући се Јоке. Милица се наже, пољуби братанића и рече: — А, ваистину, и да учи књизи нашега Драгића, да буде знавен, као Саво Марков или као гувернадур! Још су мушкарци мало јели, па млађи однесоше судове и трпезу.
Изидоше Крстиња и Јоке. Јанко загрли старца, као што би своје загрлио; ижљуби драгића и срдачно се поздрави са женскима, па сједе и исприча им све.