Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Дрвењак злобни, шта ли је само измислио, пси му браду лизали. А Маријана расте и џилита се, мажена од читаве куће, нарочито од
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Некада један витез је био Ћутљив и сетна ока. Вечно је сневô и све се крио, И лутô трома крока. Он беше сметен, дрвењак прави, Спотицô би се, и где се јави Све цуре кикоћу с бока.
Ту загрле се њих двоје. Витез је грли свим жаром груди, Сад је дрвењак плам врео; Сањач се буди, блед му лик руди, И стидни посве је смео.