Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— дере се Рака. — Чујеш, Симо! Дај ти њему четири вреће па нек легне та кавга — рећи ће Стеван. — Четири вреће! — дрекну Рака и пљесну рукама. — Какве четири вреће, људи! Имате ли ви памети, имате ли душе?... Оволика грдна потра!...
тек завију на стотине завијутака оно њихово дугачко: »многаја љета«, а вирауни почучну као орлушине око стрвине па тек дрекну из петних жила: »зоооорт! зорт! зорт! зооорт!« и загребу онај већ сваком познати вираунски туш.
— Шта кажеш? — Ни'една врлика немат на чајир! — једва изговори момак колико се задувао. — Ама шта рече ти, шта? — дрекну ћир Трпко, подбочи се руком и чисто сав се накостреши од изненађења. — Однео неко све врлике с наш чајир...
»Аха! Зато ли су онолике девојке биле код ње?!« дрекну и учини: »Хуј!« После мало ћутања поче: »Чек, колико сам оно пута прошао?
Киша пљушти како бог хоће, чује се где читави потоци теку улицом. »Хеј, хеј, двадесет пет!« поче опет Мојсило, па тек дрекну: »Е, баш неће бити двадесет пет!...
У том ходању поче бројати у себи колико је пута прошао. Неколико пута пребројава, па тек дрекну: »Јаох мени, па тек је сад равно двадесет пети пут!...« И доиста, малопре све је грешио, те набројавао више једанпут...
— Вуците тога напоље! — викну Никола на слуге. — Мене напоље? Срам вас било... — дрекну Пупавац већ очајнички... — Ја толико потрошио!... То је моја девојка!... — Напоље!... — викну Никола и диже столицу.
Стаде лупати и њему на врата. Сава заркао, па баш ни у уво. Марјан лупа још жешће. — Е, е — ко је? а! — дрекну Сава иза сна, па скочи те отвори врата. Марјан, како беше навалио, умало не паде на нос преко прага. — О, о! Држ' се!
— Беж', Страхиња! — врисну Радојка, па побеже к овцама у страну. — Кући се вуци! — дрекну Живан на њу, па полете к Страхињи цичећи кроза зубе: — Стани де, лоло, стани!
— одговори Пурко. — Деде викни ти, Ћебо!... Хвала богу, најгрлатији си у Зарожју. — Мирјана! — дрекну Ћебо што игда може, те се и пси поплашише и залајаше негде иза куће. — Ој, синко!
— Ој, синко! — одазва се баба Мирјана полако и диже мало главу. — Знаш ли ти неког Саву Савановића? — дрекну опет Ћебо. — Шта велиш, синко? — упита баба полако. — Знаш ли ти неког Саву Савановића? — подвикну Ћебо.
— рече баба полако, па се као мало промисли шта су је питали и одговори: — А кога то, синко? — Саву Савановића! — дрекну Ћебо и сав поцрвене од тешка напора. — Знам, децо! — одговори баба. — Једва га памтим. Био је то опак човек!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— рече. Она беше нешто љута, па га само погледа попреко. — Пеци цицвару, бре! — дрекну он и замахну бињеџијском, троструком канџијом, те је ошину.
Као какав чобан што чува своје стадо, тако он чува своје Црнобарце... Још ће ми и Ивана вратити!” — Нећеш, попе! — дрекну наједанпут. — Не дам!... Па му дође у главу да призове Милоша Севића. И учини му се да ће то моћи... Удари длан о длан.
Нож сину над његовом главом, а одмах затим он осети како му се то оштро гвожђе зари у гркљан... Дрекну што га глава доноси, па се сруши с дивана. Његова дрека узбуни све у кући.
Густ дим покуља у кућу... Кад то спази Иван, он дрекну као да му кожу деру... — Ти хоћеш да ме запалиш?! — То сам већ учинио!... Гледај!...
Он осети како га свест оставља. — Пуштајте ме! — дрекну и појури. Али га Зекина снажна рука опет баци натраг. — Затворите врата и пазите! — заповеди Станко... Затворише.
Турци се скаменили... Шајке су тонуле, а они не имадоше куражи бацити се у недра те але што тако хучи... — Јао! — дрекну ђедо, и нестаде га у валима. — Што то би!? — упита преплашено један. — Мени се учини да га њетко свуче.
— Што то би!? — упита преплашено један. — Мени се учини да га њетко свуче. На другој шајци дрекну други... Ваздух се поче проламати од писке и јаука. Чудновато се све то мешало са хуком таласа...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе. Било нас је који смо помислили да је помјерио памећу. — Воду! — дрекну он. Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Онако к’о Шаника, апотекарски калфа... — Какав »калфа«, паорушо једна! — дрекну гђа Перса. — Не зове се он калфа, него »господин асистент«!
— Мâмо, ’оћу л’ да подгријем вечеру? — пита је понизно Јула. — Јао, и теби је још до вечере! — дрекну гђа Сида, па стала па је гледа. — Та друга на твом месту дрекала би: »Отвори се, земљо, па ме прогутај!
— Хе, хе! Ту сам, ту — понавља Шаца. — Срам вас било! — дрекну Јула на њ, склањајући збуњена бујну косу своју под плаву цицану мараму којом је повезала главу. — Е, лепа парада!
— Па и биће и рата и батина! — дрекну поп Спира љут као звер, и полете на противника... Шта је одмах следећег секунда било, дознаћете читаоци одмах у
— С драге воље! Извол’те унутра — рече Пела и пођоше обе. — Јуф! — дрекну гђа Габриела уплашена од звекета ланца. — Иди, Мило, отерај зељова под амбар — викну Пела шегрту — знаш да не трпи
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
— Што? Како? — Рђав је знак, кажу. Чије нема неогодини, не састави годину. Он се укочи, најежи, згури, па дрекну: — Где је моја сенка? Где је моја сенка? — Синко! Синко! — Вештицо! Где је моја сенка? — Бесмислица!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Трифун се трже, кад му жена дрекну, погледа за њом, кад она отрча, као што се у јесен за ластавицом погледа. А затим, љутито, заврте главом и опсова,
Откад је то царски бефел да се жена пита за ајдука? Није тога било ни под Турцима. А кад Павле дрекну, да их је све унесрећио Пеја, и да ће им Темишвар и децу оловом засути, и она дрекну – да се Пеји рушила кућа, а не
А кад Павле дрекну, да их је све унесрећио Пеја, и да ће им Темишвар и децу оловом засути, и она дрекну – да се Пеји рушила кућа, а не може бити царски бефел, да се руши кућа над живим људима.
Што не чекају помоћ од Руса? На то понова наста граја. Бајевич га прекиде и дрекну: откуда? Пале их, палеж не чека, а не надају се више, ни Аустријанцима, ни Венецијанцима, ником из Хришћанства.
Кад су требали да на Турке крену. Народ зато верује Василију! Кајзерлинг на то дрекну, љутито, да том човеку, обешењаку, није доста, што се потписује Митрополит Черногорски, Скендеријски, и Приморски,
Почела је, као нека његова жена, да га љуби. Он се насмеја у први мах, али је одмах затим одгурну и дрекну: „Ти си сулудница! Ђе ти је муж!“ Ана је прва истрчала за Варваром, кад Варвара излете. Она је видела те пољупце.
Аха! Аха!“ А кад Павле узвикну да то још није свршено, и да му он није крив, Петар се дурну и дрекну: „Доцкан кукаш, дугоњо! Аха! Аха!
Био је жену, тим, као скаменио. Седела је разрогачених очију. Ана врисну и дрекну на Петра. А Ђурђе је био устао и стао пред брата, да му нешто каже.
Тек што је то изговорио, а Кајзерлинг тресну песницом по хартијама и дрекну да њему не треба, од капетана, савета! Него му требају гола факта!
Ко зна зашто се, после тог разговора, избезумила? Трифун сматра да је Павле Ђинђин убица! Честњејши Исакович на то дрекну: „Да?“ А Петар онда, кроз смех, додаде: „Аха! Аха! Ти, апостоле, ти!
Него да сад сиђе у арену. Да покаже како сирмијски хусари јашу! Иако је то Исаковича изненадило, он дрекну: „Слушају!“ Затим рече да моли само да му се дозволи да јаше оног црног пастува, или ону кобилу, боје кулаша.
Иако тај ударац није био јак, него узгред, у трзању, Петар дрекну, па се затим и онесвестио. Коњушари, који су били притрчали, морали су да га однесу.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Бијели миш омаче се из свог сандука и упаде у сам џак! — У помоћ! — дрекну његов газда и поскочи пола метра увис, а околни радозналци помислише да се то лав извлачи из џака и зачас прснуше на
— Предајте се лопови! — дрекну он, па из све снаге распали тољагом по медвједу. Крушкотрес Кукурузовић скочи иза сна и прије него што је стигао да
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
НОВАКОВИЋ: Ко вам је рекао? ЉУБОМИР: Ко? (Пружа му листове.) Ето, пуне су новине. СВИ (дрекну): Новине? (Разграбе му и свако отвара по један број.) АНТА: Ау, ала су крупни наслови.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Кад Беренклау дрекну на њега, њему се смрче и учини да сања, видев колико се зло догађа због њега и како баш он све унесрећује.
жалостан, к гробу приближихсја, виновник жалости моје није ћесарка царствујушча, него чрево моје болестно Поидите“– дрекну на њега, окренувши му леђа.
Французи их све дотле не беху приметили. Тек када се Исакович и неколико војника појавише на гудурама обале, дрекну један од непријатељских војника пренеражено.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
— Нисам платила... — промуца Нина, очекујући помоћ бар од ћопавог келнера. — Госпојца оће да плати! — дрекну момак и келнер се истог часа створи иза његових леђа. Равнодушно је записивао у блок цене јела и пића.
Милићевић, Вук - Беспуће
Гавре Ђаковић се запрепастио и постајаше нервозан. — Какав је ово несрећник! — дрекну у њему један глас. - Упропастиће ме. Изгубићу и ово мало памети.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— Како нисам, опрала сам их! — брани се госпоја Каја. — Ниси, кад ти кажем — дрекну Јова — ето су од зејтина. Гледај, и не познаје се да је било вина у њима! Гледај! — Е, теби је све до шале! — Хехехе!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Окрени-обрни, док ти истом Веселица подскочи с мјеста као да га убодоше шилом и дрекну: — Ево та — Маријана! — Каква Маријана? — Маријана, чујете ли!
Узалуд се овај отимао и ногатао. — Јовашу, брате! — Аха, Јовашу, је ли! — дрекну момак злурадо. — Јесам ли те ја звао у партизане, а?
— Ето, тако ти је то — закључи делија. — И сад тамо, у Прњавору, усред најжешће битке и тарапане, неко из наше чете дрекну: ораси, бог вас мазо! Ево их, пуни џакови! — А ви, навали по њима, а?
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
—Одакле ти одликовање? — дрекну на мене. —Од деда Гаврила... — процвилех кроз плач. —Па зар Карађорђеву звезду с мачевима на ланац? Где ти је кућа?
— Прекосутра имам заказану једну Журку, па не знам оћу ли стићи да се вратим? — Мирнооооооо!!! дрекну наш приватни генерал Патон. — Не говори из строја! Ово је ратни задатак. Напред, ма.а.а.а.а.а.а.рш!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
газда крочи, ал у грлу ријеч му запе, зграбише га оштре шапе, оштрије су него коса, згулише му пола носа. Дрекну газда, маглу хвата, у том Жућа иза врата, отисну се као бура, откиде
“ А кад је стигȏ надомак млина, из траве скочи, залаја: „Стој!“ Прену се Тоша у сну затечен и само дрекну: „Сада сам печен!
“ Поскочи Жућа и громко лану: „Живеле зеке, мишеве бриши!“ А мачак нато жестоко дрекну: „Нећемо зеке, живели миши!“ У млину старом настаде свађа, заори лавеж и мачја дрека. „Живеле зеке! Живели миши!
“ На млину у том шкринуше врата, ево ти Трише, веселог деде, угледа кости па истом дрекну: „Без мене, је ли, риба се једе?! Овамо колац, овамо прут, овамо пушку, страшно сам љут!
“ зачу се шапат нечији мекан. „Та нисам ни ја толики звекан!“ — дрекну болесник уз покрет нагао — „То сам ти само бабе лагао, паре дизао где сам стизао!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Онда је управио прст на једнога и запитао како се зове. — Вучко Стојковић — дрекну онај из строја. — А коме се ти обраћаш?... Оној штали или дрвету?... И јеси ли ти владика, или митрополит?
То га је коњ њушкао по леђима и, кад намириса јабуке, дохвати Тасу за кошуљу и размахну лево и десно. Дрекну Танасије и покуша да се склони, али коњ држи кошуљу, и јабуке и шљиве расуше се из његових недара.
Наредник цени одока и обрати се мени: — Мислим... хиљаду и четири стотине метара... — Господине капет... — Ћут! — дрекну наредник. — Е, морам да те бијем. Ко ти је казао, стоко једна... Сада кажи: хиљаду осам стотина метара.
— Где је, бре, точак? — дрекну наредник, а жиле на челу одскочише. Стиснутих песница приђе дежурном и унесе му се у лице.
— Стој! — дрекну стражар. — Стали смо! — Ко иде? — Деветаци. — Вођа напред! Сви приђоше. Та знају се они одавно: из истог су
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Ха, пијанице једна, ти ли си то ? Марш с пута... дрекну она, па гурну пијана Богосава из све снаге. Он се поведе, поведе и сроза се у прашину, а она протрча кроз вратнице и
— Ово, све ово... тужбу министру просвете... тамо о Љубици, а?!... дрекну он грозно и лупи дршком од камџије по актима.
Писар му приђе, зграби га руком за раме и привуче к столу. — Ово... ко је ово, а ?... дрекну још јаче у необузданој јарости. — Ја...
Умрла!... Кâ свака стока, и без свеће и без исповести... — Шта говориш ти !... Ко је умро ?... дрекну Гојко разрогачених очију, стегнувши старца за раме, гледајући зажареним очима у његово лице, да би отуд још пре
— Не мешај се ти, брате, у туђ посао, док нисам и тебе... оногај... — Марш одатле, безобразна животињо! дрекну Веља и стаде се освртати да нађе своју батину. — Хоћеш ли да идеш ти, учитељу ?
викну Веља, идући к њима са батином. — А, тако ли се дочекује влâс’!... Бунт!... Комуна !!... дрекну пандур, ускочи на коња, па као стрела одлете у среско место.
Уђе капетан, љут. Гојко скочи, изненађен, и умало не дрекну, јер се беше сав занео у мислима. Капетан му онако с ногу рече благо и пријатељски : — Идите, господине Гојко, кући,
Пре венчања је по неки пут и отрпео, али сад... кад треба озбиљно живети и радити. — Хо, људи!... дрекну он из свег гласа, не даду ми одмора ни у мојој кући!... па готово истрча у другу собу, закључа се тамо и леже.
А доле на поду бели се онакажено, слабо лице, из уста тече крв... — Братићу!... Браћо!... Помоћ!... дрекну он и истрча на сокак, вичући по селу из свега гласа. А сунце трепери и блиста се...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Па зар сада да ми се на ову седу изнемоглу главу удара жиг ропски... — Доле с том матором рђом! — дрекну председник. — Доле с њим! — вичу једни. — Матора кукавица! — вичу други.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Ко то дирка ћасу? викну Благоје. Перо се ућута и поче да срче из своје чаше. Сркну двапут па дрекну: — Ух, пос' му његов, ко је ово?!.... Неколико њих стадоше се смејати. — Даћу му надницу, ако ми каже који је ово...
Као муња јурну он к палици, докопа је у обе руке, издиже у вис и дрекну неким неприродним, животињским гласом: — За Христа Бога и свету Тројицу! И Спасоје беше дочепао мотку и пошао напред.
тераш ме! Обарач се омаче... њему само закипе нешто у грудима, појури у главу, обузе га свега и он дрекну, закрешта, јер га већ издадоше гласне жиле: — Напоље!...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— »Смир’те се!« — дрекну и отпоче ћата декламацију. — Куку, ћата, анатема га било! — чу се са више страна од изненађене публике.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Најслађе ми је заклати... Али, дај оче, свитуј, помози,... ја сам гришник, али, али... — Шта је... шт’! — дрекну Брне клисивши са столице, јер Пивалица силно шкргутну зубма и изврати очима, а рука му пође к јатагану.
— Шта то значи? — пита их, мрднувши главом на више. — Саранили смо Дундака — рече Бељан тужно. — Шта? — дрекну Бакоња. — Умра Дундак! И већ је сарањен! Шта је то било? — А јето видија си га јуче какав је бија.
Бакоња затече Брну у наслоњачи; оборио главу и ухватио се за трбух. Кад диже главу и угледа синовчево лице, Брне дрекну и у мал’ се не обесвијести. Па онда поче шапатом: — Ти си одма видија на мени да...
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ја видим торбе сасвим нове, а ви као да сте из апса или ропства. — Кумрија — дрекну трговац — ја морам преступити. Али, срећом и на наше изненађење, савлада се, па мерећи студента од главе до пете
Он је још нешто хтео да каже кад Никола дрекну: — Тачка, клеветниче! Цигани устукнуше престрављени, полупијани људи погледаше у Николу, а чичица је нервозно мрвио
Али одмах затим намршти се, погледа ме потајнички и по трећи пут пружи ми чашу. — Испиј, бре. Ја се устезах. Он дрекну: — Лочи! Увек си био изрод. И тебе ја познајем. Уображен. Понижење му да пије. Па се окрете Циганима: — Свирај!
Пардоннез, оп воуѕ пардоннера! Па, савршено тачно подражавајући Николу, дрекну: — Тачка! Један дебељко искривљеног врата наваљивао је доброћудно. — Једну од Војислава Млађег, Микобере, молим те.
На самом завијутку у споредну једну улицу неко дрекну: — Ко иде? Па онда лакше, слабијим гласом: — Средином, друже, свуд је војска.
Оставите тог човека, пустите да продужимо пут. — Да продужимо — дрекну он — јесте ли ви полудели? Враћамо се у варош.
“ Баш код ових речи председник се зацрвене, па са оне своје столице поскочи и просто као помаман дрекну на Ђорђа: „Ти“, вели, „овде са судом комендију тераш, је ли? Ти се“, вели, „овде са свима нама спрдаш?
— Ама ко је тај човек? — дрекну референт инжењерије. Ово је наш човек, Србин, гаваз у посланству у Приштини. — Па зашто говорите арнаутски?
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
тренутка искочи, као звер разјарени, Пантовац у свом страшном наличју и, пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — Доле!
— Ко је то ? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: — Да ниси
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Зато дрекну, на своје другове: — Пијте!.. Што се се смрзли?.. Ако смо изгубили државу, повратићемо је опет. Пет стотина година
Краков, Станислав - КРИЛА
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Нешто се тешко руши, тутњи, риче, грми, гази. Пригушено дрекну згажени официр и скочи. Крило од шатора замотало му је главу. Очупа га од себе. Зацвокота од ужаса.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Као да Бугари одступају. Војници се непрестано мигоље, нарочито они који су се окренули према реци. „Ето их!“ — дрекну један, и без моје команде проломише се пуцњи. На суседном брду угледах људске прилике. Застадоше збуњени. Неки падоше.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Улети сад за њим и мајсторица и дрекне: „А гле откуда Ристина нарав!” Мајстор Коста, што никада, дрекну такође: „Ја сам добио ту нарав од њега, псета санџаклиског, а не он од мене.” Мајсторица удари у плач.
Лекса једном покуша мало строга да буде, али брат је одгурну неком страховитом снагом, и дрекну гласом из којег је сиктала злоба. И онда опет утону у ћутање и немицање и нејело.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
се ознојио, поцрвенио, дигао једну ногу и увио је око друге, па најзад, кад дочу реч коју су другови добацивали, он дрекну: — У авлију! — Тако, сад је правилно, сад можеш ићи! — вели професор. — Е, сад је доцкан!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А онај трчи огради... Коњ запиње као побеснео... Али се батерија вуче као црево... Чини ми се чух да неко дрекну из порте: „Серб“... Свитну пламен... „Ура, ура!“... Коњ се у месту окрете... Сударих се са командиром... Неки коњаници.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Радозналицо проклета, свуд ти мораш прва завирити! — дрекну из лијеске љутит глас и на пут с праском искочи главом и брадом — Стриц. — Ехе-хе, јесте ли се препале?
Кад Мачак стиже до жбуна за којим се крио Стриц и поче около њушкати, дугајлија изненада ско- чи преда њ и дрекну: — Пис, мацане! Лазар престрашено одскочи у страну, али се брзо прибра и борбено нарогуши. — Хоћеш да се бијеш? Чик!
Шта онда? Или је ово неко чудо или сам ја магарац још већи од Сивца! — Ти си магарац, и то највећи! — дрекну Мачак исакачући иза букве.
— Аха-ха-ха, дошла за будалом, велиш! — Ко ли је та будала, еј Стриче? — Ја сам будала! — одједном дрекну Стриц, муњевито прискочи стаблу и док се још дјечаци нису ни снашли од изненађења, он се већ окретно пузао уз букву.
Кврц! — одједном пећина ишчезну у потпуној тами. Мачак дрекну: — Ајој, пали лампу! Тишина. Из глуве вјечне таме никаква одговора. — Јованче! Јованче, гдје си?! Опет ни гласа.
Одједном се оно претвори у праву галаму. Неки љутит глас дрекну високо из крошње дрвета, на десетак метара испред њих: — Ако то буде истина, одераћу жива Лазара Мачка!
Тргнута иза сна, Жуја обневидјело скочи према незнану госту и зграби га зубима за торбак. — Дрекавац! — дрекну пољар и тако луђачки ђипи како никад у животу ђипио није, дограби се рукама за ивицу јаме и попут зеца искочи напоље и