Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Ништа чудновато. Послије обилатог јела, у затворену, човјека савлада нека тромост, неки дријемеж, а кад изиђе из загушљива простора на отворено, разузури се, дође му воља да се прохода.
Па тишина: завалио се на ону бијелу клупу са решеткастим наслоном у ходнику. Па опет кораци: осјетио да хвата дријемеж, те се тргнуо. Горе доље, горе доље. Гледам Радивоја. Гледам му онај ожиљак у ошишаној коси над челом.
* О, како је то пријатно: исплутати зачас из дријемежа, констатирати да живиш, па поново, умирен, утонути у дријемеж. * Присутан сам. Присутан сам, али не учествујем. И волим то. Притајено присутан. Присутан без запремине.