Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ја сам дрктао од страха кад ми је казао да тим путем мисли своју невесту проводити, али се њему противити беше узалуд; он је тако
У крају шљивара нешто се забеле. „То је она“, рече ми Живко, а глас му је дрктао. „Она је, она, побратиме! Познао бих је по ходу, и по дисању бих знао да је она“.
шта сам сумњао и о чему сам се оног дана уверио; кад сам свршио, а ја погледам у мог побратима: он је као прут дрктао, а лице му дође бело као листак хартије. Ја сам мислио да ћу да чујем његову клетву, псовку, заверу...