Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. Кад је било око пола ноћи, он оде.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Сад пошто ја кажем. Сад волим и сам поливати. Деде, сине, умивај се! Не зна се да л' њему више дркћу руке, ил' Аноци срце. Обриса је својим убрусом. Обеси јој ђердан о врат: Све она сирота!
не дркћу груди и не гори лице, како ли се каже? Начинио сам таблице за пулс и температуру. Трипут идем на дан њојзи у собу: на
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ 121. Куд се деше? — На душека, Дрк(ћ)е тело, дркћу руке, Скоро су ми ван себека Од милине и од муке. Јоште једно: „Јао, јао!“ — Опет један анђо пао! 122.
Дркће страшна, дркћу уста, Ал' из њи се глас не пушта, Ал' и нашта, када пуста Већ је сама клетва сушта?! Но већ ето јадна клону Па на
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
„Време је ручку“, веле нам, „не идите гладни од нас.” Ал’ мени није до ручка, јер ми колена пода мном дркћу. Не памтим како смо се исприча|ли; то знам да изиђемо, пак беж’ из града.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ту погледа брат на брата, П, онда горе, п' онда у се, Груди дркћу, уста ћуте, Али душе разуму се. Да л' то снага ниче нова?
Јабланови само високо у зраку Шуме, шуме чудно, и дркћу у своду. ...Сам крај мирне воде, у ноћи, ја стојим, К'о потоњи човек. Земљом, према мени, Лежи моја сенка.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Ефендију попаде грозница гледајући шестопер позлаћен: синџилати, а дркћу му руке. Кад пођоше на мејдан јуначки, за агом је тридест јањичара, а за Марком не има никога, до некол'ко Грка и
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Тога посла моји главци се одвраћају сами. Све ми тело стрепи и руке ми дркћу. Што је недосежно нит је за прихватање, за то се и не машам.