Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ја одем у подне на казан. Тужан је у то доба био призор око тих казана. Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом
Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице! Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима
па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ После је дубоко уздахнуо. „Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Куд год иде, злато даје, За листове неке старе, Дркћућом их руком дере, Очи му се разажаре. „Мила децо, мили Срби, Ох, идите путем правим, Младост Моју, клетву моју, Не могу