Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Богом брате, кад роднога немам, Не дај самац да се на пут спремам, Хајде са мном, јер без братског друста, Веруј, веруј, земљица је пуста.
Тамо де се дола вије, Не би л' било угодније? Сред сеоца убавога Било б' друста веселога, Било б' шале, разговора И љубавна договора; Али тако чудне ћуди Као да се клони људи. Ма зарашта...
није; Сад познаде, крај њег' ево Стоји чедо крчмарево, И около главом ману, Глену на ту, на 'ну страну, Ал' од друста немилога На опрезу ниједнога, Све поспало, попадало. То с' на чудан смеј му дало: „Дакле ти си стража моја?
Па је њему говорио 'вако: „Ти ћеш дома останути јако, Доста амо још ће бити друста, Побратиме, све сокола пуста, Дивну помоћ покрени за нама, Да злотвору удвојимо муку, Да удримо тим орлушинама,
Ал' ето ти амо Лиман-паше, На Бајка се змија нагоњаше, Жао му је предивнога друста, Што стамани ова сила пуста, Па се амо јунак залетио, Не би л' браћу како осветио. Куда, пашо, куда ли забрава?