Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ма је Гојку кам на срце пао. Ох ето их — Гојко ослушкује, Спрема ватру, друсто разређује, Па оли је задобити тако, Оли тако ол' тужан никако, Гњевно јунак зуб'ма зашкрипио: „А мој побре, баш си
И угледа и разведри лице, Па закликта: „За мном, дружинице!“ Милун маче, друсто за њим крену, Похиташе стазом по камену.
За њиме млога ту уздану бела, Но је л' му која срдашце понела? Он оком плану дивно гледећ друсто, Ал' срце њему опет оста пусто, На њега звезда до звезде с' осмева, Срдашце ледно само сунце згрева.
3аман!“ себи збори, Ма опета гледа гори, Као да се отуд нада Опростит се пуста јада, Кô да с' нада да ће друсто... Али де је оно пусто?
Стоји Урош, ближе цика, Ближе иде бојна вика, Дим пушчани већ осећа, Веће друсто — зла му срећа! Ето, ето већ једнога, Ето за њим и другога! Бежи, бежи, силан Боже!
Дадо плећи коњу саломљену, Те пешице кроз горицу крену. Али стиже за мном друсто моје, Види друсто шта је и како је, Види друсто зека сломљенога, Свак ми од њих нуди коња свога, Још ме сваки од
Дадо плећи коњу саломљену, Те пешице кроз горицу крену. Али стиже за мном друсто моје, Види друсто шта је и како је, Види друсто зека сломљенога, Свак ми од њих нуди коња свога, Још ме сваки од њи запиткива: „Шта
Али стиже за мном друсто моје, Види друсто шта је и како је, Види друсто зека сломљенога, Свак ми од њих нуди коња свога, Још ме сваки од њи запиткива: „Шта је, Рајко, а за Бога жива?