Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Симка је дисањем говорила о чему мисли. „Спавај!“ „Не могу...“, пунила је кревет, собу и ноћ зимогрожљивом дрхтавицом. „Спавај, спавај кад наређујем!
да га милује, зажеле да седне поред њега, да му се пожали, да му каже нешто и још нешто што јој се заљуља у глави и дрхтавицом се сјури низ њу, не од зиме, виде да је он одсутно гледа, даје не види.