Матавуљ, Симо - УСКОК
Ено вам ондје на столу све. Јанко нестрпљиво узе писмо и сједе. Руке му дрхтаху. Саво отпусти Бајицу и узе да чита новине, које бјеше онога часа примио.
Два румена колутића покриваху блиједе јагодице Јанкове, очи му гораху, усне дрхтаху. Јоке му стави длан на чело. Он се насмија, весело их погледа и запита: — Јесу ли дошли? — Ко? — рече Јоке.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Топих се и нестајах. Бејах луд... Вече паде. Месечина изиђе. Нисам знао како сам вечерао. Залогаји ми запираху, руке дрхтаху а прсти беху ознојени.
Па узе торбицу, саже се полако, прекрсти се, и као највећу светињу отпоче скупљати њен прах. Руке му 1 50 дрхтаху, а понекад тек врцне суза низ умрљано му и земљом посуто лице. — Што плачеш, море? Он подиже главу.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Кад Стојан оде пред Гојка, овај већ писаше нешто љутито. Руке му дрхтаху, а перо га никако не слушаше, но извијаше пуно непотребних црта.
усне се искривише и затресоше, цело му тело задрхта, нарочиту слабост стаде осећати у коленима, у ногама, које дрхтаху необично. Он се једва докотура до прве клупе, паде на њу и дубоко предахну.
Гојко подиже главу; очи му беху необично замућене, усне грозничаво дрхтаху, а по некад се грчевито трзаху, цео му изглед беше неприродан, суманут... — Загледала се... куда ?...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ево ти врата!... И он се обрте, једним бесним и нервозним скоком притрча к вратима, отвори их рукама које дрхтаху као у љутој грозници, одјапи их широм, па као да му она црна празнина што зијаше кроз врата из неосветљена предсобља
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ рече он милосно, узевши је за руке. „Мени би мило било да останеш!“ рече она шапатом. И њему и њој руке дрхтаху. „Стане! рече он, али како је изговорио то само име, више је исказао него да га бјеше обасуо хрпом китњастијех речи.
“ „А зашто, Јанко?“ запита сердар и гледаше га у чуду. Момак бјеше блијед као крпа; усне му поблиједеше и дрхтаху, очи упале, а под њима се црњаху два обруча. „Зашто, чоче? Шта је теби?“ понови сердар милосно. „Ништа...
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
ево на, ево сад... — муцаше он, вадећи рубац испод појаса, али му нешто сметаше да га одмах извади. Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.