Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Дете чија се говорна компетенција проверава мора надушак да изговори: „Мој отац твоме оцу зуби дуби, гувно поткопава.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
У жељи у све да уђе и све да објасни, он се често сувише зауставља на појединости, дуби је, усредсреди и пажњу и време на њу, често ствара тешкоће онде и где их нема, у сваком случају преувеличава их, тако
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Гле, она ми се нагињу над раме, Изразе шапу додиром што вређа; А љубав их је зазвала из таме Што дуби сенку испод ових веђа — Љубав што слепа је за последице, Видовита за све што наставља је: Л'амор цхе мове іл ѕоле е
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ У кући неред, не може већи, читава соба дуби на глави: чизме на столу, јастук на пећи, куд око бациш — земљотрес прави.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Сећа се: осамдесет кад је умро чича Богоје. И 32 од онда. — Дедино чело се дуби: Сто дванаест!? — Што је много, много је!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
На трон сједиш неправо узети, поносиш се скиптром крвавијем; хулиш Бога с светога олтара, мунар дуби на крст раздробљени!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Како тко ради, онако и има. — Лако по лако, иде се далеко. — Од једног удара дуб не пада. — Капља камен дуби. — Тиха вода брег рони. — Вредне су руке најбоља алатка. — Доста пчела — пуно улиште.
— Без пара ни у цркву. — Празна кеса — готова грозница. — Новци ситно звече, ал’ се далеко чују. — Пара камен дуби. — Гдје новци ту и масни лонци. — Иде пара на пару. — Динар је милиону басамак. — Где злато говори, уста ћуте.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Море грли копно од искони, Капља камен без одмора дуби: Рад и живот по свој васиони, Човек живи кад уме да љуби. Често пута кад те видим гредом, Ја тек видим шта си била за
И док дуби верна слутња страх језиви, И једина песма док је још крик сова, Моје срце, јадно срце, нека живи, Нек још куда, књиго
Је л' писао тата?” У велике патње невино питање Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди... Напољу је видно, као пред свитање. К'о да ће се дићи гробови и људи.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Не распи живот свој случајем створен, У душу моју дубок дуби корен; Стани, јер не знаш шта у себи кријеш. ИX Јадују стазе у вечер јесењу И модра река огрће се ћутом Леденим