Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Али на уверавању и остаде... Нешто му изнутра шапуташе: — Жив је он, жив!... Можда још лута дубравом ноћас, па те тражи!... Коса му се диже увис... Ужасан страх овлада њиме... Нешто зашушта иза њега...
Он ће ме упутити... Он ће ме поучити... Он ће сигурно знати где се опи налазе... И, место да се упути дубравом, он окрете Дрини. Пут му је познат, прошао је њим безброј пута... Већ је чуо жубор таласа и хуку.
Чуло се само суво грање како пуца под ногама. Наједаред Станко диже главу па рече: — Стој! Његов глас одјекну дубравом. Он следи срж у костима и Крушки и Маринку. Колена им клецнуше и они седоше. — Овде ћемо... Ево овај храст.
Па јурну из куће напоље. Олујина отпочела... Муње су шибале црно небо, као усијане личине, а грмљавина се разлегала дубравом... Страх неки обујми Ивана. И само ово време ули му неку страшну слутњу у душу.
Станка као да неко гураше напред. Он јој само пружи руку и рече. — Збогом!... Па оде дубравом... Ишао је Станко кроз шуму некако чудно расположен.
Али јунак није баба!... Нека баба јауче, а јунак нека пије, пева, бије и погине!... — Хај! Хај!... — разлегало се дубравом. 12. 1813. ГОДИНА Тако су им пролазили дани.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
населили по стрмим странама изнад места на коме је данас варош, по странама које су биле покривене храстовом шумом, дубравом. Отуда је порекло српском имену града Дубровника, којим је замењено старо грчко-романско име.