Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Тако их је црква крстила, али по народном крштењу зваху се: Пирија, Тетка, Наћвар, Блитвар, Дувало, Срдар, Вртиреп, Жвалоња.
Гвардијана би замијенио фра-Дувало, те испитивао ђаке, или би наредио Чимавици да их преслишава. Дувала замијени фра-Вртиреп, и тада би Бакоња бар њешто
Фра-Тетка доказиваше да се о великијем годовима не може, без невоље, опојати мртав свећеник. Фра-Дувало је противно тврдио. Пирија и Наћвар бијаху мишљења Дувалова, а остали пристајаху уз Тетку.
— Не би нам фалило него још да оваке животиње узимљемо у службу! — рече талијански фра-Дувало. — А зашто не? — рече Срдар. — Шта нам смета што је суклата! Оваки и јесу баш за службу добри.
— Ајте ви отворите цркву, јер није разлог да јутрос не буде службе! — рече Дувало ђацима. — Ово није могло бити без домаће издаје! Ово се види да је домаћи прст! — поче гвардијан хучући.
— И ја сам то одма помислија! И ја сам одма посумњâ, а знате на кога? — На кога? — На Стипана, валај — рече Дувало. — Добра ти је та! — повикаше сви. — А шта ти мислиш Брне? — пита га Вртиреп.
Стоји ми врка у дробу, кâ кад купус ври! — и пође лагано уза стубе у своју ћелију. За њим оде и Дувало. У томе се Лис врати са оруђима, те он, Мачак и Бујас почеше развраћати мала врата. Фратри се шетаху око дворишта.
Ко то лежи кâ мртав? Изађе Дувало на тријем, огрнут раканцем, па виче: — Ко је убија редовника? Који је то погинуја?
Балеган једнако звоњаше, вичући њешто. Најзад, Наћвар и Дувало разумјеше да је и црква похарана, те уђоше у њу, а кад видјеше грдило око себе, погледаше се у очи, сумњајући да ли
— Прикини одма! — викну дувало, а кад га кувар не послуша, он га ухвати за ухо и одмакну, па поче говорити слугама: — Куда ћете ви амокарц?...
— Даклен, опет сујма мора пасти на Стипана! — вели Дувало, пропињући се, те промоли главу кроз прозор. — А јест, душе ми, све како ти кажеш!
Ови страшни догађај узеће ми најмање пет година живота! И још је нико има душе да ме потеже за уво! Еј, еј... Дувало поче јако кашљати. — Та-а-ко! — поче фра-Брне. — Пет година, велиш! Ја би приста и на десет за менека.
Ћипико, Иво - Приповетке
И поред покајничких мисли, силно га потреса ово „си россо пассионато” и љуто се каје. Југо је дувало када је он за младих дана пловио широком морском пучином као парон барка „Санта Луциа”.