Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Још откако се терасмо оно лане око синора, од онда се он иа нас нешто изузе и стаде дувати. И ево овде сам најтањи (ту Марјан показа прстом свој замашан врат), ако вије само упркос наредио да се то дете у наш
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Нећу ништа ни говорити; само ћу дувати у рог, а за то ми не треба ни Неце Муцкалова језик! А ово парче сланине ћу за ујутру да оставим, — вели Нића и меће
— А сад, лаку ноћ. И фала на дочеку. Ал’ баш је било све лепо! Та није да ћу дувати у рог, да већ нико неће знати кол’ко је сати!..
Та мор’о би дувати у оне гајде да се чују к’о оно велико звоно чак до последњи’ салаша, макар му пукле оне његове гајде.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Из ровова и шуме доносили су мртве, па их ређали једне поред других... Сутон се спуштао и ветар поче дувати планином, завијајући на махове кроз оголеле гране, као посмртна песма оној бескрајној колони мртвих војника...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Она изведе децу на двориште, пусти их да се протрче а сама се стаде брисати марамом и дувати уснама, као да је неки велики терет носила. И Гојко пусти своје ђаке, па јој приђе, смешећи се: — Шта...
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Недјељом послије подне Егидио би се каткад сјетио свог тромбона и стао дувати у њ. Због тога су избијале дуге распре, јер је то дједу реметило поподневни сан.
Ћипико, Иво - Приповетке
Њему није драго омркнути у пољу, па стога пожури да прво запада сунца очисти пут. И онако почео је јуче дувати вјетар и помало облачи се. Иде напријед, а за сваких неколико корачаја као обезумљен у нешто се загледа.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Пословица добро каже не може се истовремено и сркати и дувати; судбина је свих писаца да се могу користити преимућствима само једног језика (а срећом, сваки од њих има своја,
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
се и маслином; напија му се здравица; пошто се унесе, не сме нико никога ударити (да не добије чиреве) и не сме се дувати у ватру три дана; кад б. прегори, домаћин га хвата у рукавицама и прелива вином; гранчица од б.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
У томе чудноме часу, од зрачних пловећи двора, Месечев бледи зрачак озари врхове гора, И вихар дувати стаде. Кроз тавне пољане и мирне Магловит, немирни лахор кад и кад лагано пирне, и тихо затресе листак.
И кравар помену Бога... Затим се искашља јаче, Сањиво затури главу и у рог дувати заче. Он није дувао много, нит много времена прође, А крупна сеоска марва на зборну пољану пође, И село у часак прену.