Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
јој сандук сатесаше, наџацима раку ископаше, саранише лијепу ђевојку откуда се јасно сунце рађа; посуше је грошим’ и дукатим’; чело главе воду изведоше, око воде клупе поградише, посадише ружу с обје стране: ко ј’ уморан, нека се одмара; ко је
Најбољи је, најжешћијех јада, тј. дар који ће Милићу задати највећи јад. Посуше је грошим’ и дукатим’ итд. — по старом обичају да се мртвацу даје новац (да купи место на ономе свету) н да му се уопште „дели за душу“.