Црњански, Милош - Сеобе 2
Хурка је Петру довео, и препоручио, истог водича, који је и Ђурђа водио до Дукље, и чак у варош Јарослау. Кола Петрова била су кочије богатог човека, а обоја су била крцата сандука, џакова, намештаја.
Туда су исељеници ишли до превоја Дукље. Шапућући, са сузама у очима, Варвара је, ту, предала Павлу писамце, још топло од њених недара, намењено Трифуну, кога
Свет би се, пред њима уклањао, као пред суманутим, кад би завитлали своју тојагу. Многи су, између Темишвара и Дукље, остајали, заувек, уз пут, у неком сеоском гробљу, да се одморе и мирно одспавају.
А још више их је остало, после, између Дукље и Кијева, у снегу. Сав тај пролаз, који је трајао већ трећу годину, био је нешто, уму људском неразумљиво.
До Ујхеља је Павле путовао лако. Од Ујхеља је пут био тежи и много је, до Дукље, кривудао. Ишли су и неким шумским, попречним, путевима.
Петога дана, по поласку из Токаја, о Митрову дне, Исакович је био, са својим колима, стигао на превој Дукље. Пут којим је ишао у Пољску, кроз Карпате, показао се лакши него што је очекивао. Лакши него што се причало.
Био је необичан мир у земљи откуда се попео до Дукље. Сунце је, са десна, залазило над тим крајем. Био је то пожар до неба, у ком су се црвенели врхови високи, а зеленели,
Иако је на том пропланку, код Дукље, било захладнело, Исакович је спавао го, као што су сви Исаковичи спавали, у постељи.
Летели су, над долином Ондаве, над стенама Бескида, далеко изнад Дукље, а тај лет је био тако пријатан, нечујан, лак, као да нису имали крила, а нису морали крилима ни маћи.
Окупао ју је сам. Уз трептање мртвачке свеће. Из тог сна, Исакович се пробудио, на дан свог одласка из Дукље, као да је смрзнут, хладан, лежећи непомично.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Сувише, ни оних пет песама које Зоговић наводи не може се сабити у тесне границе Дукље, Травуније и Захумља. Тамо пре и потпуније спада песма коју Зоговић не наводи, Женидба Максима Црнојевића, у којој је