Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
зађе, а спушта се тама, На небу је вечерњача сама, Небо ведро, а река се чиста Тамо, амо у пругама блиста, Ој Дунаво, о ти реко силна, Ала си умилна!
својом задржати ледном, Та кад оно у Води неука Доватила та самртна мука, Кад се вода нада мноме склопи, Ој Дунаво, ти ме не утопи, Ти ме диже, привати обала, Зато теби до небеса фала, Реко онда па ћу и свакада, Али збогом остај
“ Ал' скочити у Дунаво ладно, Ту поврнут своје здравље јадно, Заметнути шетану на плећи Па у гору у ловак потећи, Ту вас грдна спопаде
Још љубну куле дивна Београда, Па онда зађе од голема јада. Ал' уз Дунаво један плови чамац, На среди седи један момак самац, Па гледа тужно онамо назада, Окле га ево изагнаше млада.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
С кровног венца, уз брујеве, реч чамала у некрету низ Дунаво пусти ждрала. Врх облачја слаповитог Благовесник арханђео уздигао хаљине је: прозарује стопалима оно што је усуд
Тек девојка румен с пути слије у Дунаво млечноголубије. Затвори се у слик месечина, па он сјаји - чује му се боја.
Не мирујем нити пловим. Летим с вилом бродарицом, уз Дунаво, низ Дунаво а дан лебди, сенчен птицом, и модри се посустало. Живо, руко, шарај слово, сентандрејско крепи коло!
Не мирујем нити пловим. Летим с вилом бродарицом, уз Дунаво, низ Дунаво а дан лебди, сенчен птицом, и модри се посустало. Живо, руко, шарај слово, сентандрејско крепи коло!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
88. Приспи чаре на мачаре, на пање декање, на сење дупоре. 89. Прође бан јербан с мора на Дунаво коњском вриском, јуначком виком; мало га ко виђе, сватко га чу. 90.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
“ А тако се не звао именом светога Порфирија, ако те уочи саме месопусне недеље не бацим у мутно Дунаво, па нека онда раци твојим поганим месом покладују!... ЈАЊА: ’Ма, ћути, бедо!... Што си се, врага, тако напсио?...
ЈАЊА: О, боже мој! (У себи.) Три су се смрти грозно сложиле: Једно су Турци, хајдуци друго. А десет лета чека Дунаво Да ми са ветром страшну кончину Обали немој хучно открије...
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
По долинама пустим Умукô људски збор. Само Дунаво шуми у мраку и самоћи, Ил' каткад одјекне звучно протегнут, јасан глас; То рибар рибара кличе по тавној дубокој
У мајски ведри дан, Кад ветар лелуја вреже ил' шуми у вече тавно, Он живи лелуја покров и крепи вечни сан. А доле Дунаво бруји и густи шуморе лузи, И смех, и песма грми, и живот трепери млад...
Плаво Дунаво, сећаш ли се мене, И да ли чујеш познаника стара И ви, обале, цвећем покривене, И ви, колибе убогих рибара?
Многи борац за слободу, у мукама нечувеним, Скончао је дане своје под високим кровом њеним. Ту Дунаво хладно шуми, и у шуму мутних вала Јецање се чује ноћу с мрачне куле и обала.
) У тврђави београдској стара кула јоште стоји, Што времена ток суморни у мртвоме миру броји. Ту Дунаво хладно шуми, и у шуму мутних вала Јецање се ноћу чује с мрачне куле и обала А с бедема порушених, где кржљава зова
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Шарина, за дунавом скела догоди се: двапут Марко скелеџију викну, па га више ни чекати не шће, већ нашера Шарца на Дунаво, оде право граду Варадину, под Варадин у поле зелено.
све седам дахија, потегоше наџак од челика, те разбише од стакла тепсију, бацише је низ бијелу кулу, низ бијелу кулу у Дунаво, од тепсије нек потрошка нема!