Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Текелија: „Молим, тко сте и одакле?” — „Ја сам Србин из Србије”. — Одма дуну, угаси свећу, и рече: „Ви сте Ненадовић?” — Кажем: „Јесам”. — (Већ је он чуо и знао да сам ја очô у Русију).
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Жене износе пред кућу ватраље, чанке, совре, раонике, брадве, кашике, и све изврћу — »да град обиђе«. Дуну већ и хладан ветар; учеста севање и грмљавина; облак се наднесе готово над само село, поче прокапљивати погдекоја
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Тишина овлада. Нико ни да дахне. Чула се грмљавина и кишне капи што лупају по дрвеном крову. Наједаред дуну олујина страшна као да је смак света... Док ти се отворише обоја кућна врата; ветар пови пламен на огњишту.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ЋУК Над смреком прва звезда блисну, Чу се ћук; негде вода засја. Под кишом мрака жали кисну, Омара дуну с црна класја.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Дај да се то мало прилегне и продрема, ево већ и петли! — рече Нића, па узе рог и дуну трипут — иако је тек два сата по поноћи било, — а лулу задену за каиш од десног опанка, па леже на клупу и наслони се
Матавуљ, Симо - УСКОК
Онда се опет промијени вријеме. Једнога вечера дуну бјелојуг, а до дана растопи сав снијег. Кад сунце грану, Цетињско поље бјеше право језеро; али након два дана вода се
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ох и друга постварао чуда, Кâ што видиш, гледнеш ли ма куда. Тако ето у прашину пљуну, Згради блато, па у њега дуну, Блато живну, ето ти човека, А Бог њега овако дочека: „Чу ли, чоче, чу ли, дете моје, Што год видиш, све је ово
дакле намастиру крочи, Док длан о длан, вратима докрочи, Муну кроз њи, поред кујне муну, У тај часак лаган ветрић дуну, Замириса са ражња пециво, Заигра се моје срце живо, Гуско! патко! срећо над срећама, Благо оном ко се вама масти!
110. Страшан жубор амо сави, Муња севну, а гром груну, Бура с' диже, вијар зави, А кроз избу ледно дуну; А та врата зашкрипише — Наше момче једва дише! 111.
111. И напољу вијар дуну, Дом кô да се с места креће, А кроз избу ледно дуну, Утрнуше с' обе свеће. Глену врати — за час тили Кô мрави га
111. И напољу вијар дуну, Дом кô да се с места креће, А кроз избу ледно дуну, Утрнуше с' обе свеће. Глену врати — за час тили Кô мрави га свег промили. 112.
“ Таку речцу он изусти, Па с' крај гроба доле спусти. „Брзо оде прамалеће, Ја почупа своје цвеће, Бура дуну па понесе, Ма ми срца не разнесе, Бура прође, оста жиће, Па све шапће: биће, биће.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Ето ти твога ђака, сад се можемо стругати мотиком. Понесен, крилат, стрикан дуну напоље да растелали новост, а дјед остаде над испражњеним сандуком, над својим изневјереним надама, и тек у неко доба,
Помоћни жандарм укрсти очи, лијевим нанишани у десни дирек сјенице а десним у лијеви, и занесено поче: Чуј, народе, дуну вјетар, долијао лопов Петар!
Бркица брже-боље попаде из ћошка свој шешир и дуну на врата, а Миланчић се окрену лијево-десно по својим штаблијама и поче да ружи све среда као да су пред њим недорасла
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Људи су изнемогли и поспани, коњи већ преморени... Око поноћи дуну неки ветар и поче киша. Однекуда допире плач деце и жагор жена.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Тобом ће се моји свати накитити, Кад ме стану тужну до гроба носити.“ 145. Море, дуну ветар са горњака, Те донесе мирис од момака: Благо мајке која га родила, Благо татку што га у војску прати, Благо
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
И Анђео смрти захвати од земље прегршт праха и однесе Богу. Од те шаке земљинога праха створи Бог човека и дуну у њега душу живу.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Година, кад јој одлане, Обавља тај посао: Он јој је од лане Остао. Зато се никад не љути Кад дуну суманути Ветрови, ил када мраз Затвори речни газ: Година каткад закасни, ал посла свог се сети Па још покоја пахуља
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
на пут бјеху, к циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души. Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне труди; од витештва одвикнута у њим' лафска срца буди.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ја видим како издишу све тежње, Још живе наде, малаксале чежње, Кад скоре зиме дуну студен дах. ЈЕСЕЊА СВЕЧАНОСТ Неосетно, тихо моја младост чили; И у сваку јесен отмену и бледу, У дугачком, тужном
У њој дуну, каткад, са пустара крици, Оркан дивље страсти што урла и мрви, Као дивље хорде; у пожару крви Заруде одједном прост
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Источњак вјетар дуну те стаде шушањ витијех јела и борова — али се Црногорци не пробудише. Сунце грану те разбуди звјерине по расјелинама
У исти мах дуну сјевер жестоко, па предуши, па још јаче суну и повитла јеловим и боровим гранама. Људи поустајаше сви једанак, и
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Приђе, мало их помери и пусти. Оне мукло лупише. Мијат му приђе са свећом, бојећи се да их не разбије. Ђорђе дуну у свећу и напипа врат. Неколико пута паде у снег док се довуче до куће. Већ свиће.
Нагледајте се. Ја Ти никад нисам ваљао. Ето, ето ти га твој Вукашин! Аћим се наже над свећом, постаја тренутак па дуну. Све потону. И он. — Ти ме издаде, Вукашине. И гроб ми опогани! — грмну у помрачину. — Зашто сам те осрамотио?
њега надничара моли, јер је и тада уживао што се Симка баш на њега намерила, а овамо га мрзи, знао је да лаже, па јаче дуну у свиралу, да она чује песму, сада из јабучара, и да га се сети. Пева петом сину што ће газда бити.
Отварајући врата, учини му се да вриште шарке. Кресну шибицу. Проклета Василијева јазбина! — дуну у пламичак. Тама све покупи. Он обеси руке и главу на дрвене решетке прозора. Тресе се. Сам је на свету.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Непрегледне гомиле света и силне војске витезова кренуше ка истоку. Његове капије бише насилно отворене, а кроз њих дуну свеж ваздух у атмосферу Запада, замагљену тамјаном, и надахну западни свет новим животом.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И ја сам одмах био начисто да су новодошавши врло лако однели победу. Међутим, мој друг, свакако постиђен и увређен, дуну у свећу тако јак о да је обори, али одмах затим она прилика што нас је пронашла кресну палидрвце па упали другу.
Лично сам видео голу фотографију; дивна је, свеца му, нема говора.“ Па ми дуну сав пухор са цигарете у очи. Ја трљам очи и погледам у лампу: љуља се.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Шта ти уради, соколе : дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. — Морао сам тако, ча-Вујо.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Али нуто, небо се замути, Све се црњи подижу облаци; Ветар дуну као ала љута, Стаде шибат’ море и таласе. Таласи се дижу, утолежу, Те бродара пеном запљускују, Све то јаче, све
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
има важну улогу и у басми — као нпр. у овој против крајника: »Израсла ј. иа делу. На њој три ј. Дуну ветар с планине и обори три ј.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Ипак некако издржасмо. Дуну југ. Снегови се почеше топити. Набујали потоци су рикали и ровали обале. Навукоше свакојаки шљам и камен око Мораве.
Пада мрак. Артемије Наједном дуну југ. Снег је нагло копнио, потоци су бујали, ровали обале, носили грање и цркнуту живину, земља је постала гњечкави
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Неки рекоше да сада наилазимо на стару границу некадашње Србије. Овај се нагиб назива Преполац. Од половине Преполца дуну хладан ветар. Кроз кишу промицале су влажне пахуљице снега.
Али, појавише се наједном црни облаци, а море постаде тмурно и наборано. Ветар дуну и маслине зашумеше. Ми скретосмо лево, уз стрми брег, и мало затим застадосмо.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
су да се понапасу, спремају се далек̓ путовати; бубњи били, пак су и престали; вијали се алаји барјаци, дуну вјетар од Фрушке планине, па барјаке земљи положише“. Кад су били пред бијеле дворе, ту се мајка јаду досјетила.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
Срце му је хтело пући У маленој празној кући Коју грле као вреже Поцепане старе мреже Једног дана преко жала Дуну дашак маестрала Алас узе своју лађу А судба хтеде да се нађу Тужни алас и бела шкољка Које мучи иста бољка Сад
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
из боце, кад се иза пласта указа некаква огромна чупава и рогата главурда с избеченим очурдама и попут змаја снажно дуну на њ из влажних широких ноздрва. — Дрекавац! — помисли пољар нијем од страха и паде на леђа.
— Е, онда ће сутра жандари имати посла и с тобом и с Николетином! — љутито пухну кнез и дуну мимо Николу у правцу школе. — Дјечурлијо, пут под ноге, ватру табанима, петама вјетра, хватај маглу!