Дучић, Јован - ПЕСМЕ
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јован Дучић ПЕСМЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јован Дучић ПЕСМЕ Садржај КЊИГА ПРВА: ПЕСМЕ СУНЦА 2 СЕНКЕ ПО ВОДИ 4 ЗАЛАЗАК СУНЦА 5 У СУМРАКУ 7 ПАДАЊЕ
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Образовање и развитак племена. — Претпостављало се (Дучић, Медаковић, Ровински), да је свако од рашких и црногорских племена постало од једног заједничког претка и да се
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(када положник џара) (Дучић, С., 1931, с. 239) — Ваша кућа вазда свега пунана била, а мушкијех глава највише! (здравица полазника) (Врчевић, В.
209. ⁵¹ Вулетић-Вукасовић, В., исто, с. 161; Зечевић, С., „Веровања и обичаји о рођењу“, ГЕМ, 42, 1978, с. 345. ⁵² Дучић, С., Живот и обичаји племена Куча, СЕЗ, XЛВИИИ, СКА, Београд 1931, с. 277. ⁵³ Беговић, Н.
, исто, с. 310. ¹⁸² Глик, Л., исто, с. 60; Вукановић, Т., исто, с. 200; Мијатовић, С. М., исто, с. 161. ¹⁸³ Дучић, С., Живот и обичаји племена Куча, с. 311; Павловић, Ј., исто, с. 131; Грбић, С. М., исто, с. 34; Чајкановић, В.
25—32. ¹⁸⁴ Караџић, В. С., Српски рјечник (1852), И, с. 171. ¹⁸⁵ Драгић, М., исто, с. 6. ¹⁸⁶ Дучић, С., исто, с. 311. ¹⁸⁷ Ђорђевић, Т. Р., исто, с. 176; Беговић, Н., исто, с. 196; Вукановић, Т., исто, с. 235.
⁴¹ Ивић, И., исто, с. 87—88. ⁴² Караџић, В. С., Црна Гора и Црногорци, Просвета—Нолит, Београд 1987, с, 351. ⁴³ Дучић, С., Живот и обичаји племена Куча, СЕЗ, XЛВИИИ, СКА, Београд 1931, с. 341. ⁴⁴ Миодраговић, Ј., исто, с. 274.
Дунђерски, Ј., „Из народне медицине у Сентомашу у Бачкој“, Караџић, 6—7, Алексинац 1900. Дучић, С., Живот и обичаји племена Куча, СЕЗ, 48, СКА, Београд 1931. Душанић, С.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
И РОМАН 348 ДРАМА 349 КЊИЖЕВНА КРИТИКА 350 КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК И СТИЛ 351 1) ПЕСНИЦИ 352 ЈОВАН ДУЧИЋ 353 МИЛАН РАКИЋ 355 СТЕВАН М.
У њој су се јавили и развили домаћи таленти: Јован Дучић, Алекса Шантић, Светозар Ћоровић. Под уредништвом Николе Кашиковића и др Владимира Ћоровића, са књижевнијом бојом, и
Млади мостарски писци Јован Дучић, Алекса Шантић и Светозар Ћоровић кренули су у Мостару Зору, која је излазила од 1896. до 1901.
Од познатијих песника на њега су се угледали: Милорад Ј. Митровић, Милета Јакшић, Алекса Шантић и Јован Дучић, и, донекле, и Даница Марковић. Данас, тога утицаја нема више.
После смрти Војислава Ј. Илића па до почетка XX века, док Јован Дучић није створио своју нову песничку физиономију и док се Милан Ракић није јавио једном сасвим новом поезијом, Милорад
ЈОВАН ДУЧИЋ Рођен 1874,124 у Требињу, у Херцеговини,* као и његови књижевни другови Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, пропевао
Али Дучић, један од најгипкијих и најеволутивнијих духова српске књижевности уопште, није се на томе зауставио. Откако је 1899.
жртвујући каткада смисао, јасност, искреност, своје интимне песничке особине, Дучић се усавршио у форми као нико до њега.
врло великог талента чије развијање још није довршено, писац првога реда који још није казао своју последњу реч, Јован Дучић је један од твораца у данашњој поезији српској а у прози један од највећих српских стилиста.
Цело његово дело је, како вели Јован Дучић, »једна велика љубавна грозница«. Само, после те љубави остаје горак талог меланхолије, туга над пролазношћу свега и
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Наш велики песник Дучић видео је, тада, у Србији, императора. Он јој је узвикивао; „Аве Сербиа!“ (Моритури те салутант).
Држави је тада било потребно перо и хор, који ће певати, како су Дучић, Ракић, Бојић, Јелић, певали. За читалачку публику. Државотворно.
Није то било тако давно, кад је Дучић, исмејан, усудио се да напише да „шуште звезде!“ Ми, дабогме, одосмо даље! Можда те, формалне, новости мање занимају
било је како је са Дучићем био калфа, у једној радњи, и како се био заљубио и верио, а како га је његов најбољи друг, Дучић, да се уклони, од те девојке, молио. И Дука се у њу био заљубио.
И Дука се у њу био заљубио. Дучић је имао очи као у коња, водене, а Шантић је био права лепота међу мушкарцима свог времена. Он се уклонио.
Дучић је имао очи као у коња, водене, а Шантић је био права лепота међу мушкарцима свог времена. Он се уклонио. Дучић се после поиграо том девојком, и прекинуо. Отишао је у дипломатију. Шантић је остао у Мостару; никад се није женио.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ј. Дучић ПРВО ДОБА (После 1840) ИИ ИЗ „ГОЈКА“ Гусле моје, овамо'те мало! Амо и ти, танано гудало! да превучем, да мало загуд
Ј. Дучић ЛИ БДЕЊЕ У дну успаване и неме алеје Стоји у ноћи под јесењим мразом Мраморна вила. Ветар тихо веје Самотним вртом и
Сама свећа гори у самотној вили. Ј. Дучић ЛИИ ЉУБАВНА ПЕСМА Шуме бокори цветног јоргована, И ноћ звездана трепери и жуди, За бујну љубав свету Богом дана.
Ј. Дучић ЛИX ТИБУЛО Пред хладни Венерин кип, под сенком питоме ноћи, Тибуло, квирит млад, зачуђен застаде немо, И чудни гледаш
“ урезаше туде, Пољубише се, и умр'јеше ти'о. Ј. Дучић ЛXИИ ИЗ „ПЈЕСАМА ЛЕИЛИ“ (1-7) 7 С робом и с дугим бамбусовим копљем, На чијем врху спава самрт лута, К'о с благом
Ј.Дучић ЛXИИИ МОЈА НОЋИ... Моја ноћи, када ћеш ми проћи? - Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи? - Никад! Моја срећо, кад ћеш м
У твом чару љубљах сав чар неке друге, И ти беше само сен нечије сене... Ј. Дучић ЛXВИ ИСКРЕНА ПЕСМА О склопи усне, не говори, ћути, Остави душу, нек' спокојно снева Док крај нас лишће на дрвећу
Ј. Дучић ЛXВИИИ ЗАМОР Очи су ти данас пуне топле тајне, По пољубац има у погледу сваком, И има у гласу тужном, неједнаком, Обе
Вај, док се све брже, Кроз кобну ноћ чује како бесно рже Пар злих црних коња, већ спремних, пред прагом. Ј. Дучић ЛXИX ПОЗНАНСТВО Кад сам је позн'о, небо беше мутно, Задње су руже умирале ти'о.
Ј. Дучић ЛXX СУТОН Ја те волим једним жаром невеселим И сумњом у тугу и лепоту јада: Срећа коју имам уништава сада Бесконачну
Ј. Дучић ЛXXИ ДЕ ПРОФУНДИС Ти утеху чекаш. Не, утехе нема; Што утехом зову, зови заборавом: Јад истински дубок никад не задре
Ј. Дучић ЛXXИИ ПОВРАТАК Вратиће се опет када лишће пане, Кад заплачу хладни ветри обалама. Као успомена на помрле дане, Бледа,
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Неспоразуме, уосталом, који су се дубоко укоренили. О томе нам је оставио сведочанство чак и песник Јован Дучић, који није штедео похвале Станковићевој уметности, али је зато више о Настасијевићевом језику него Станковићевом и о
– дванаестерцем и једанаестерцем из француске поезије – и песници који су дошли после Илића: Милан Ракић и Јован Дучић. Оваква нагла промена стила може се различито тумачити.
И то из прозе Борисава Станковића, о чијој „невештој“ и „неписменој“ синтакси није писао само Дучић него и сви критичари редом. Други пасус свог есеја „Боре Станковића вилајет“ из 1957.
(2005) ИИ ИЗ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА ПЕСНИК „СТРАШНЕ МЕЂЕ“ Неко је већ рекао да Јован Дучић није само песник него у исти мах и критичар. И то изврстан.
„Наше су импресије“, вели ту Дучић, „неодољиве кад се облаче у слике, али су свемоћне кад се облаче у звуке. Јер све је музика; и само оно што није
Као што је и Дучић – по свему судећи, нимало случајно – најпре казао да су слике неодољиве, а онда додао да је музика свемоћна.
постсимболистичке поезије које налазимо код тако крупних европских песника као што су Валери, Рилке и Пастернак. Дучић им се придружује нарочито својом касном лириком. И ми га с њима с правом можемо самеравати.
Јован Дучић је у томе имао већи удео него што се обично мисли, а у самој поезији тај је удео био и пресудан. Али није нимало лако
И не само померања, него и без даљег његовога развијања. Опште је познато да је Дучић из свога укупног дела уклонио прву, мостарску књигу песама из 1901.
Желели смо само летимично да покажемо шта значи или шта би могла да значи тврдња да је Дучић ритмички преуредио уметнички стих и положио га у основицу развоја наше поезије у двадесетом веку.
Такав је, на пример, Милан Ракић. Дучић се, напротив, мењао; еволуирао је, такорећи, као што и сама књижевност еволуира. И при томе је мењао и стих.
Десет година касније, од 1918, Дучић је почео да објављује песме краћег стиха: од десетерца, преко деветерца и осмерца, до седмерца.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Скерлић и Б. Лазаревић, а и песник Ј. Дучић, па до данас40 - с оне стране с које се по нашем мишљењу пре прикрива него што се открива њена чисто књижевна улога у
их, изражава се нејасно, погреши у изразу, претера у опису” 43 Премда га је Нечиста крв одбијала, песник Јован Дучић за Станковићеве је приповетке, кад су се појавиле, мислио да им ваља дати прво место у српској књижевности, али је за
” Дучић затим поентира: „Синтакса, то је геометрија мисли”, итд. 44 Да напослетку наведемо још само Бранка Лазаревића, критичар
с примесама реторским, песништво преимућствено стилистичко, с дикцијом пуном и разгранатом, песништво виртуозно (Дучић, Шантић, Ракић)”.
Стога је Дучић и могао тврдити да је највећи писац „онај који пише најлепшим језиком, али нарочито онај који пише најбољом синтаксом!
Према томе, Дучић је у праву кад каже да је за њега највећи писац „онај који пише најбољом синтаксом”, као што је у праву и Б.
Ако је његова синтакса изгледала „невероватна и немогућа” (Дучић), онда је можда у првоме реду због тога. Примера има, са неједнаком учесталошћу, готово свуда у Нечистој крви, али
Вероватно је и због тога Јован Дучић лоше мислио о Софкином лику, приметивши узгред да она не може представљати расни тип наше жене.
Није то било тако давно, кад је Дучић, исмејан, усудио се да напише да ‘шуште звезде'! Ми, дабогме , одосмо даље”. 283 Слободни стих се дакле - што је
Разумљиво је такође што се Јован Дучић, који је у својој беспрекорно складној путописној прози знатно унапредио и на виши степен дигао синтаксичку вештину
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
И ниједан песник није је толико дуго и тако стрпљиво усавршавао као Јован Дучић (1874-1943). Најпре је био Илићев следбеник, да би затим (Песме, 1908) начинио оштар прелаз на симболистичку поетику с
Рођен у Херцеговини, надомак Јадранског мора, Дучић је носио типичну медитеранску љубав за светло, сунце, равнотежу и склад. Такав је и његов стих, одмерен и звучан.
Њој је у почетку припадао и Дучић, као и најзначајнији приповедач кога је Херцеговина дала Светозар Ћоровић (1875-1919).