Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Војиславу Илићу пре десетак година, окренули су сваки на своју страну, а најновија српска поезија, под утицајем Јована Дучића и Милана Ракића, ударила је новим правцем, за модерним француским песницима.
1) ПЕСНИЦИ Најновија српска поезија има два песника на челу: Јована Дучића и Милана Ракића, два ђака модерних француских песника, који по свом песничком образовању имају много заједничког, али
МИЛАН РАКИЋ Рођен у Београду 1876,* нешто млађи од Дучића, јавио се доцније, 1902, и одмах изишао са свим својим песничким особинама.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Наша родољубива поезија после првог светског рата била је још, сва, у знаку помпезне, парнасовске поезије: Дучића, Ракића, Бојића, Јелића. Лирика Итаке није била таква. Дотле, због тога, песник је уживао велики углед у друштву.
У згради Општине, међутим, Кашанин већ држи литерарна предавања и говори о величини поезије Дучића. Ја седим међу слушаоцима и слушам то, без икакве зависти, још увек у похабаном оделу бившег официра и нико ме не
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Пажљивом проучаваоцу неће промаћи да већ код Илића, а у пуној мери код Ракића и Дучића, постоји нови вид синтаксе: изграђеније, еластичније, с покретљивијим деловима који ступају у сложеније језичкологичке
То је, разуме се, синтакса „београдског стила“, у чијој су изградњи активног учешћа узимали и песници. Уз то је код Дучића, у његовим путописима и огледима, реченица тако пажљиво грађена да је доведена до савршенства, са извесном звучношћу
Јер ми нисмо постепено и дуго откривали само Лазу Костића. Откривали смо и Дучића. И сваки пут с једнаким узбуђењем пред оним што смо открили.
и језичко, што увећава ритмичкоинтонациону напетост, час да их међусобно поклопи, што напетост смањује, ми пре Дучића нисмо имали, а тешко да му је у томе раван и било који каснији.
Али код Дучића – што мало ко запажа – исте особине има и реченица у путописној и медитативној прози: звучна, мелодична, дисциплиновано
Између структуре стиха и реченичне структуре код Дучића постоји јака интерференција, а обе оне скупа узете уграђене су у саме темеље наше модерне филолошке културе.
Али оне код Дучића нису остале само део песничког декора везаног за одређени књижевни стил, него су постале отвор на том декору, који
после Првог светског рата, онда тај термин прикрива стварни антагонизам између Богдана Поповића и Станислава Винавера, Дучића и Црњанског.
анализом – а не декларацијама, да је поетички рез и искорак овога песничког усамљеника у односу на претходну епоху Дучића и Ракића – радикалнији него код већине његових вршњака, оглашених модернизатора.
је знао да поново истакне (често потискиване) темељце наше књижевности, и важност парадигми које су успоставили, попут Дучића у поезији, или Андрића у прози.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
46 Оно што би се од Богдана Поповића можда мање очекивало, то је такође прецизан опис поезије која после Дучића и Ракића не наставља артистички напредак, не диже на виши степен песничку вештину, него пре изгледа као опадање:
Примери се могу узети и из стихова два заиста велика претходника, Ракића и Дучића, о којима су Црњански и његово поколење преоштро судили већ и зато што је то налагао авангардни антитрадиционализам.
Црњански тумачио - збиља ослобођен од сталне метричке схеме коју је српски стих подразумевао све до Шантића, Ракића и Дучића, онда би природно било очекивати да ће се у њему синтакса знатно приближити обичној или прозној синтакси.
Таква се појава не запажа код Јована Дучића, ни код осталих српских песника који су крајем XИX и почетком ХХ века ритмички усавршили наш везани стих, али је
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
песама, као и њихов размештај, приказали су историјски след нових лиричара - од родоначелника Радичевића до симболисте Дучића - као непрекинут низ усавршавања песничке уметности.
Позна књига Лирика (1943) представља сам врх српске мисаоне лирике у везаном стиху. За разлику од Дучића, други подједнако значајан песник Милан Ракић (1876-1939), од самог је почетка прихватио дванаестерац и једанаестерац,
Млађи, од Дучића и Ракића радикалнији песници већ су наишли на неспоразуме с критиком, што је знак даљих промена. Почетна суморна