Употреба речи душа у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Будућност! Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког

„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу.

нашим „статус кво“; дакле: — знате, људи, што се мог побратима тиче, нећете ми веровати да је то једна преизрадњејша душа, добро срце, поштен човек! Нећете ми веровати да вам сваког празника иде у цркву, поштује свештенство.

Али милијун душа треба годинама да се зноји док истреби коров што га ви са неколико плаћених надничара на ову родну земљу посејасте...

Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

(вели премудри Халер у својему „Алберту”) даје се ласно савијати куд је мудро воспитаније управља; њејзина јоште чиста душа прима с подобноју готовостију љубов к добродјетељи и к истини.

Он, љубезник Августа цесара, срце и душа М е ц е н е, Августова првога министра, он који, да је хтео, могао је всегда с Августом живити и соцарствовати, не

Не знамо време и час кад ће то бити, зато ваља сваки | дан и час да смо готови. Блажена душа чиста и добродјетељна којеј всегда у ушима оне слатке и прерадосне речи звоне: „С е ж е н и х г р ј а д е т, и з и

Колики немир и смуштеније! Мирно и чисто од свакога лукавства срце и блага душа јоште у овом животу почињу пречувствовати сладост царства небеснога, а лукава и зла срца јошт се овде почињу мучити.

Случи се да се ови притом престави, и на самој смерти чују од њега ове речи: „Праведни и благи боже, да будет душа моја с душом Османа мога!

Само док нам кроз грло прођу, пак ту ти им конац. Свака радост у којеј срце, разум и душа участија нејма, бесловесна је, и како брже дође, тако је и нестане.

Управитељи, судије, официри, војинство, епископи, свештенство и сви народи, све је то једно тело, једна душа и једно свето општество којега је свештена глава цар.

Наравоученије Тело наше дужни смо хранити на такови умерени начин да је здраво и крепко. Душа је наша у таковом сојузу с телом да кад је оно здраво и трезвено, и она је такова, и способније своја дјејствија чрез

Разуман човек љуби себе и жену своју и чада, али не размажује ни себе ни своје. Душа и ум могу се размазити како год и тело, пак из тога сљедују различне наравне болести, самовољство, тврдоглавство,

Управ добро срце, красна и благородна душа и здрава человеческа памет, у коме се находе, такови је за велико достојинство, зашто он кад о чему сумња, уме совјет

мора бити у таковом човеку, или боље да речем нечовеку, који на свет разума мрзи, без којега је иста словесна душа слепа и у всегдашњој тами и мраку живи!

А како ово не смета, свака словесна душа природно жели што добро чути и научити, уразумљавати се и просвештавати. И колико се већма просвештава, толико више

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

’ Сад рече мој буљубаша Никола Арсенијевић из Вукићевице, који беше са мном дошао: ,А нуто г’, кнеже, Бог и душа, каке су му ноге танке, не има ни чарапа у чизмама, но голе ноге, а ми се уздамо да и нас ођене, а и он бос иде.

одемо тајно преко планине; ноћу се прикучимо Бачевцима, и оданде у зору ударимо на обадва места, и заробимо 70 душа.

Пита и̓ Миленко : „А којим сте путем у Београд дошли, и колико вас има?” Кажу Турци да и̓ има триста душа, а да су дошли преко Ћуприје, џадом великом.

у Пећани. Казао сам напред како је Мус-ага јоште у августу 6. 1804. мимо Ћурчију прошао и у шабачком баиру преко 70 душа убио, у град ушао, новце ископао и опет на Дрину побегао.

Дозовемо ваљевскога владику Антима (истина да је био Грк, али света душа), који ће на светој тајни Карађорђа помазати светим миром.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Једно јутро сео газда Рака крај ватре, па пури пурењаке и припија помало ракије... А душа му је била јести пурењаке и припијати уз њих ракију.

— Бог зна ко је!... — поче онај што је изгубио на попу. — Ја сам слушао од старих људи, кад интережџији оде душа на онај свет, растопе сребра па га залију; а тело му никад не може иструнути у земљи; него поцрни и скамени се, па

— Да га ухватимо! Живо да ухватимо! — шануше слошки. — Бог и душа, чудна зверка! — Ти, Радошу, пушку на нокат, па ужди, ако дође до густа. Само гледај добро да нас кога не осакатиш!

Пође оно готово мирно пред њима. — Бог и душа, ово је дивљи човек! — рећи ће један. — Неће то бити дивљи човек, него дивље дете! — додаде други. — Јамачно, дете...

капетану да се у Космају нашла необична зверка; нико не зна под сигурно шта је, али ће јамачно бити дивљи човек. Душа ваља, у Космају се виђало и вампира, и вештица, и здухаћа, и дрекаваца, и сваког чуда, али — дивљих људи никад дојако.

— Хм, редак звер! — промрмља у забуни. — Нутоде јако! Па нема га! — узвикну кмет завиривши унутра. — Бог и душа, побегао! — повикаше неки што беху такође пришли. — Шта, шта? Нема га! — упита ћата и стаде завиривати по апсани.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Као да су га муње шибале... Дах му се заустављао. Оп осети да га памет оставља, некакав мрак паде му на очи. Сама га душа заболи, а срце да му искочи из груди... Кадар је био на чету ударити...

И, мало-помало, тај шушањ и та цврка навукоше му тврд сан на очи, као застор неки, те му усну и тело и душа... Дуго је тако лежао... Пробудио га је глас једне совуљаге што беше на дрвету, више њега.

У његовој души букну њешто... То беше гнев... Он је растао нагло као квасац, и... испуни га свега... И душа, и срце, и... сваки дамар његов постаде гневан на Лазара...

Зар да не казни греха његовог?... И зар неће Лазар — ако у животу остане — опет мучки покушати да му живот узме?... Душа га заболи... Ништа црње, мислио је, нема од живота његовог.

Слатка је рука материна; благи су укори старога бабе!... Ходи к нама! Све ће бити што ти душа зажели. Довешћемо ми теби и Јелицу!... Тек тада ћеш осетити како је топла љубав њезина...

И бићу твоја, само твоја!... Само нас гроб може раставити, а више нико. Он це загледао, забленуо... душа му се стапала с њеном душом... Зачу се топот коњски... Он диже главу и погледа...

Грехота је кидисати своме животу; то бог никад не опрашта. И они су живели... Како?... Срце им зна, душа им зна!... То није био живот него вечне муке... И само мучење у паклу не може бити горе: живот њихов био је пакао.

Реци ми твој план!... — Е, ево ти Црне Баре! Знам је као своју кућу! Почев од кмета и попа, била је то једна душа. Само сам ја одвајао сву да. Моја је душа волела само вас, Турке, па су ме због тога сви мрзели.

Знам је као своју кућу! Почев од кмета и попа, била је то једна душа. Само сам ја одвајао сву да. Моја је душа волела само вас, Турке, па су ме због тога сви мрзели.

Стигоше пред кућу Ногићеву. Беличаст дим вио се на баџу и ишао право к небу, као чиста душа праведникова. Ногић закуца на вратима. Укућани се избудише чим разабраше његов глас.

Иван само слеже раменима, али му је душа била захвална Турчину... И оштро око Крушкино смотри то... — То баш сведочи да ће он бити прави домаћин —настави

Мислиш марио би он!... Он би пустио Станка да чини што му душа жели. Још би рекао: „Марим ја! Нека се убијају пси ђаурски!...” Али овај не даде...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

102 ШУМА 103 МРАК 104 СУНЦЕ 105 КИША 106 ОМОРИНА 107 БОР 108 ВЕТАР 109 НОЋ 110 АПРИЛ 111 БУКВА 112 МРАВИ 113 НЕДЕЉА 114 ДУША И

И НОЋ 115 ДУША 116 НОСТАЛГИЈА 117 НАПОР 118 САПУТНИЦИ 119 ЉУБАВ 120 СОНАТА 121 ТАМА 122 ДОСАДА 123 СТРАХ 124 ЕКСТАЗА 125 ЗАМОР 126 РЕФ

Но сенка што мрачи Мраморно јој чело, нико неће знати Откуда је пала и шта она значи. Кô душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бôну.

Како ли је срећна душа која знаде Бити свет за себе, кô звезда небеска, Бачена у свемир што самотна блеска, Док светова крај ње блуде

Док блиснуше небеса у часу, И шум чудан прође по самоћи, Мирис липа долином се расу: Једна душа мину посред ноћи...

засветле Млечни Пути из далека, Тада као птица из свог гнезда мека, Све од маховине и од морске траве, Прхне моја душа. И жеље што даве, И бију, и море, још од памтивека, Њу измаме тако у тузи без лека...

док поноћне звезде шуме изнад главе. Кô свилени црни ноћни галеб, тако Моја душа пада на талас, полако, И заспи у својим сузама, кô дете.

Сваки цветак, камен, талас, лист са горе, Шуме у тој песми, и шапћу и струје; И моја се душа јасно у њој чује, Као неко тамно невидљиво море. Ја сам део ноћи.

И осећам где се буди, тихим шумом, Успавана душа ствари око мене. И мирише море рибом; док за хумом Свод се стакли, шири, мру и задње сене...

А гроб: о, да ли свити? СУСРЕТ Једне се ноћи беше срела, На једној зрачној стази, Душа у небо што се пела, и ангел што на свет слази.

Ангел исприча причу сјајну Шта су небески врти, А душа целе земље тајну: Магију љубави и смрти. И осмехну се ангел потом На царство вечних зрака; Душа заплака за

И осмехну се ангел потом На царство вечних зрака; Душа заплака за лепотом Игре светлости и мрака. ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ РЕФРЕН Знадем за неме сутоне, Кад сав шум земље

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Није мени, ваљда, врана попила памет, да ми треба жена тутор! Ћути племенита душа. Гуши се. Ни суза нема више. Оне теку кроз прси, падају на срце и камене се. дан за даном, а оно све по старом.

Громко се разлеже кроз тиху ноћ, и потресе се душа хришћанска. И као талас сухо грање, тако њихов звук односи бољу и печал, кида узе таштине, а скрушена душа разговара

И као талас сухо грање, тако њихов звук односи бољу и печал, кида узе таштине, а скрушена душа разговара се с небом... — Сине, устани да идемо у цркву!...

У нас је, хвала богу, велика кућа. Не верујем те нас неће бити осамдесет душа. — Има, богами, и више! — Има, хвала богу! Па да ако се она једина поведе за другом децом! — Дај боже!

Двоножац га гледа, шири руке, те му звезда пече под леву сису и душа се као невидљив тамјан пење и везује за небеско кубе. — Јес', богами! На Нову годину 1881.

Не може више ни хљеба да замијеси. „Хоће — вели — душа на нос да ми искочи!” Теретан јој сваки рад, и све да јој је да лежи.

— рече поп. — Смртан је човјек, а незнан му је час смрти. Наш је гријех ако умре поред нас живијех некрштена душа. Ја желим да крстимо дијете прије него га дам из куће. — да га крстимо! — рекоше сељаци. — Ко ће бити кум?

Поћута поп и одмори се, па онда, устежући се, настави: — А моје дијете... остављам вама на аманет... Бог вам, а душа вам! Кум Нинко испружи врат, хракну мало, па рече: — Гледаћемо га као своје!

јер га радост бјеше обасјала; уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час пô виси капљица којом душа роси кад јој се мркне и кад свањује. А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Па кернштрудла лепо нарасла, па мекана к’о душа. Гледај само како је одскочила к’о федери у канабету! Једна лепота! Боже, боже, чисто бих сама однела, само да је

— Та шта си заокупио ту пред дететом?! Јуцо, дете моје, не слушај ти тату... Нему дође тако понекад па му срце и душа да секира човека. — Е, ја ти реко’ — вели поп Спира.

— Једна честита душа; та да је, што кажу, прико новина тражио — па не би такву потрефио, тако је то блâго једно од жене!

А бар да не знам да деца волу звонару; него душа им је и срце да се вешају о уже! Поваздан би да су на звонари. Е баш ономад сам се баш слатко насмејао.

Није к’о међ својима! Ал’, знате како је: ди муж, ту и жена; па ди је њему добро, мора и жени бити. Па издржи крштена душа и то. Ал’ ја сам једва чекала да се сврше те дерне штудије његове!... Та нема наше Бачке нигди! — вели усхићено Јула.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

чим се сврши служба, поп почне да препојава гробове, престаје плач, настаје онда делење, раздавање јела и пића у покој душа. И то највише просјацима и другим убогим људима.

И то највише просјацима и другим убогим људима. Јер веле: да што се тад њима, за у покој душа мртвих, дâ, да они поједу, попију, као да се самим мртвима дало, као да се они, мртви, дигли из гробова те сами они

саме оне из земље излазе чим се расковником дотакне место где су биле закопане... Том травком се има све што душа зажели, човек помисли... Али њу је тешко наћи. Једва се за по неког памти да је тај „расковник“ нашао, имао га.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

ФрајлаЈулка прави букете, један дâ Ружичићу а други Љуби. Љуба би волео да Ружичићу није дала, ал’ опет стиша му се душа, само кад је и њему дала.

Госпођа Евица је имала ту слабост да је радо била проводаџиница. Срце и душа јој је било женити и удавати. Она је тим себи кредит правила.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

„јао, јао шта сам ја урадио, шта сам ја урадио“, он се гадио себе, па му се у тој одвратности чинило као да му је душа сва упљувана, прљава и некако загађена, а у ,ону рањену ногу бело омотану није смео никако ни да погледа.

браћо моја, децо, жене, ево ту пред вам а, гледајте добро, ево ту пред вашим очима, стоји једна покварена, годна душа, једна одвратна кукавица, најнижи, најбеднији човек, људина једна здрава и снажна, која допушта да се око њега муче

коју неки оштри нокти чупају и кидају и сва та сума неиздржљивих мука и хиљаде других због којих пати ова моја кукавна душа, бије ме и убија неким тежим маљем него све њих заједно Јер сви они знају зашто пате, и сваки од њих носи свој

Ето ја те сад волим безумно. Али ова душа коју Ти обожаваш, ова полудела паклена душа, сва мрачна и мутна, пламти сва у некој сумњи према свему..

Ето ја те сад волим безумно. Али ова душа коју Ти обожаваш, ова полудела паклена душа, сва мрачна и мутна, пламти сва у некој сумњи према свему..

А, можда, ништа од свега тога и нема, и само сам ја један нитков, једна покварена душа као и она жена, па сумњам по неком свом урођеном неповерењу и каљам ону лепоту над лепотама.

и ваздуха магловито осећам да све ово шта мислим нису праве мисли него нека привиђења мисли, и да ова моја месождерска душа само нешто слути, а јасно ништа нити може да зна, нити може да хоће.

даљини и тамо, на хоризонту, састављају с небом, изгледало ми је: као да си та бескрајна даљина ти, да је твоја душа неодељиви део оне даљине. За мене ти си био изгубио сву реалност и да ми се опет повратиш требало ми је...

И рекао бих: још моја душа лута с њима по планинама. Хтела би она, с њима заједно, дубоко испод ногу доле, да остави сав овај грозничави кртичњак

! Мога знања? Мога јаднога знања. Понекад, истина, док се узбуркана душа гушила у неизвесности и сумњи, оно је водило очајну борбу умирења и задавало жестоке ударце моме наследном страху.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Јест, јест, уобразио је, каже, да у њему Бакићева душа живи и да ће је у Росију, са собом, однети. А народ, тамо доле, у доњем Срему и Славонији, пита за цара Лазу.

Госпожа Хумл ће га онда оставити на миру, а ни жива душа неће знати да се код ње крије неки капетан. Кроз њене салоне прошло је већ неколико сербских официра.

Нећемо да вучемо песак са Бегеја! Исакович тад, у сну, први пут, увиде, колико су ти људи једна мисао, једна душа, а он, као туђ међ њима. Цела његова љубав према њима, иако беху већином рођаци и кумови Исаковича, била је само прича.

Рачуна да ће са њима поћи једно двеста душа. А читава би села пошла, да могу! Волков му рече да то – ако би дошло до тога, да га новом амбасадору представља – не

Колико ће Петар и Ђурађ повести душа и коња, у Росију, то треба да испишу, то је одобрено, а Трифун треба да тражи пропуст, у Темишвару, за свих сто

Исакович, каже, много тугује нешто. А то није добро. Душа је узрок жалости у животу. Срећа је последица доброг васпитања.

Чули су, да иде у Арад, а одатле у Дебрец, а одатле у планину. Кажу да има са собом до две стотине душа. Много је жена и деце међу њима, а путује дуг ред кола. Велики је неред у Трифуновом транспорту, има туча и пијанки.

на Двору дала су, годину дана раније, пашпорт из Дворске канцеларије полковнику Хорвату де Куртич, за двеста осамнаест душа, а с тим да што пре иде. Па је и отишао, певајући.

Капетан Георг Голуб, за себе, фамилију и 50 душа, а тражио је пашпорт и за свог лајтнанта, Бодерлицу. За све, „мит Фамилиен“! И за свог лајпнанта Брановачког, и Тешича.

Еј! Како то?“ У Потисју се, за милитарни статус, и одлазак, тог лета, било изјаснило: хиљаду деветсто и седамдесет душа. А све је то и отишло. Из бивше поморишке милиције оде хиљаду осамсто осамдесет душа, то лето.

А све је то и отишло. Из бивше поморишке милиције оде хиљаду осамсто осамдесет душа, то лето. Кад је у Бечу, господин Оренги, сербски агент Хофдепутације, о том извештај подносио, имао је обичај да каже

Најзад је пуштен и отишао. Одвео је са собом седам кола и четрдесет душа. Његов поглед, при полазу, није више гледао у Бечеј, него некуд у облаке, мрко.

Теодосије - ЖИТИЈА

њен, обоје у скрби и жалости због овога, јер им је душа веома жудела да добију још једно чедо, ноћу ставши на молитву свемогућем Богу, за се, са сузама говораху: „Владико

Сада се утеши срце моје и душа се моја развесели радошћу неисказаном. Сада разумедох за чиме сам непрестано жудео. Блажени су и трипут блажени они

тако распламтео душу његову, слушаше његове речи пуне целомудрености и умиљења, и рече му: — Видим, о чедо, да ти је душа зашла у дубину Божје љубави.

Шта је, дакле, могла та милостива и велемудра и веома кротка душа, која никада никога није хтела оскрбити, и шта је хтела учинити када виде брата самодршца и све благородне где падају

овај положивши тога раслабљенога у мандију, донесе са учеником у цркву и постави пред иконом Христовом, који је лекар душа и тела.

нисам у њих толико уверен да су достојни толике висине чина и апостолске столице, него тебе самога са Богом благоволи душа моја, јер се многима од нас не покори твој живот од младости.

И тако цар уђе у тајну клет. Шта је, дакле, могла чинити она смерномудра и праведна душа, која је хвале и почасти као хуле бешчашћа мрзела, видећи цара како се не покорава молби ако се он први вољи цара не

својима: Епископство је добра ствар, јер се брине о Богу и за Бога, и има велике почасти од првога пастира, епископа душа наших, Христа Бога.

Тако пећи, ради ваших душа и душу своју омрзнух, сећајући се старих светих, који су у болу срца за своје саплеменике Богу говорили: „Ако

говараше синовима његовим који су ту стојали и свему народу: — Не плачите и не галамите, краљ није умро него спава, и душа његова је у њему! И буђаше овога као иза сна, говорећи: — Устани, господине мој, реци ми!

И пошто су пловили по великој пучини и пошто свети није имао где да изиђе из лађе ради опоравка од болести, душа његова беше у великој беди и близу смрти, тако да његови ученици беху у недоумици шта да чине и плачући говораху к

Гласом пророка Исаија велегласно говораше: „Нека се узрадује душа моја у Господу, јер ме обуче у ризу спасења и одећом весеља одену ме, даровавши ми господина мога, светога ми оца

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Ипак је овај проблем изузетно тежак, понеки би рекли несавладив. Зар туђа душа није често за нас потпуна загонетка? Зар није човек за човека једна од тајни у коју се може најтеже продрети?

Има људи који имају зле очи, у другима су добри или зли духови, најзад из неких ноћу излази душа из тела и бори се са ветровима, облацима и непогодама (здухач, ветрогоња).

Родољубље је постало изразита црта народног карактера. Ова је национална душа нашла у независној српској држави најповољније земљиште.

Услед свега овога распадање је захватило и црногорска племена. Колективна душа брзо ишчезава, а све врлине, везане за њу, слабе.

Отпочиње борба између предања и нових схватања. Црногорска се душа мења. Неке од ранијих врлина спречавају напредак.

Зато је број становника готово стациониран. Године 1910. у Лици је било 205.000 душа, међу којима православни чине незнатну већину. Каквог је порекла ово становништво?

Лици нема других предања осим оних о Косову, о Краљевићу Марку и о Немањићима, које је донело динарско становништво. Душа у Личана је сплет динарских особина о којима смо говорили. Код њих се наилази на ерске психичке нијансе.

У ком је смислу и уколико је утицајем ислама измењена душа муслиманских Динараца? Ја могу овде изнети само резултате неких проматрања и не могу тачно утврдити, уколико су

„Народна је душа“, вели славни талијански писац српскохрватског порекла, Н. Томазео, „пуна љубави и узвишених осећања.

Зато је број становништва у Боки остао скоро исти од средине XИX века до данас: 33.000 до 34.000 душа. Бока је чисто српска област и њено је становништво по Сави Накићеновићу (Насеља српских земаља, књ.

„Небо је над Боком готово увијек плаво, јасно и чисто, као и душа њених синова.“ (С. Накићеновић, Насеља ИX). Има смишљања, и готово су увек способни уздржати се и испитати разлоге за

Тешко је задобити њихово поверење. Али им душа одмекне и чисто процвета под утицајем слободног живота за којим су вековима чезнули.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Ко би га видео пред дућаном како у „јанклу” извирује муштерије, не би рекао да је у њему тако јака душа. Пред дућаном и у дућану изгледа као Грк, Цинцар, као домаћин господарски гостољубив, изван куће одважан, предузетан

Чамча све то зна како треба, он је свему душа. А кад је Чамча продавцима све конце похватао, онда и погађају се и купују.

Бољка неописана, душа боли. Отима се за живот, вуче је будућност Шамике, али јача је прошлост која је вуче гробу. Госпођа Сока једног дана

— Ал’ су здраве биле кад су се удале. — И моја је душа здрава; више је душа нег’ тело. Ја ћу се удати за њега, ма трећи дан умрла. — Та је л’ могуће?

— Ал’ су здраве биле кад су се удале. — И моја је душа здрава; више је душа нег’ тело. Ја ћу се удати за њега, ма трећи дан умрла. — Та је л’ могуће? — Кад њему није противно, што вами смета?

Та сламка је Јуца Шамики. Ако живот није сто година, не мора бити ни десет, може бити и један дан. Јуцина душа хоће један дан да по вољи живи. Та Шамика је дворио за време болести Јуцу боље него њен род.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Зар хоће да на себе натоваре патњу, којој никад краја бити неће, сеобу душа својих, не само деце своје, промену вечну, која ће као креч у гробу до века да им гризе месо с костију, док год буду у

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

²⁹ Ако се, пак, мисли да је каква зла душа својим чинима „везала“ младожењу те је он зато полно немоћан, постоје разни начини да се „одвеже“.

кћер а друга сина), дале деци ове надимке: Златија и Мрко (заштитна имена) да би их сачувале од вештица, урока и злих душа.

Ова демонска бића која нападају дете и породиљу настала су од душа рано умрле, некрштене деце, која су осуђена да вечито лутају.

С друге стране, постоје и изузетне особе, „зле душа“ које свесно, с намером да некоме или нечему нанесу зло, уричу погледом, речју или чином.

нека веровања и обичаји свакако нису настали контаминацијом хришћанском религијом (дете као полазник, заступник душа предака или дете као знамење срећног, а поп несрећног исхода).

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За нејака створа кога мати остави украј стога властеоскога сена, властелских крстина, на милост и немилост туђих душа. За прећутаног велможе сина коме се смилује убога кудељница из потлеуша.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Село је њено у равници. Хиљаду двеста душа, сами старци. Деца им долазе за парастос. Утерају кола у двориште, па их њуше свиње и пси, а пилићи се под њих

Матавуљ, Симо - УСКОК

Та необична појава обрадоваће веома ујака Вацлава. Јанко отвори капке на прозорима, и душа му се разведри, видјевши гдје на ведром небу исток руди, а под њим трепере брда, покривена снијегом.

попа Марка Пунишина, који имађаше мало стоке, и Стијепа Мркова, који је немађаше, сви остали бјеху ту, седам кућа, душа четрдесет и двије, стоке крупне и ситне преко тисућу.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

чаробњаци, добричине, причалице и сањари онакви су какве их је дао забити босански Крај, а видела и доживела распевана душа једног осетљивог детета.

Деда Раде, та лепа праведничка душа, овако тугује за својом умрлом женом: И тако из дана у дан: дедове жалбе све су краће и безгласније, док се најзад не

И само читање Дефоовог дела може, бар за тренутак, да замени авантуру: књига нас зграби, до зоре нас будне задржи, а душа, још јуче мирна и покорна, разигра се, унезвери се, завапи, дубоко и моћно.

Са једне стране фразеологија преузета од одраслих, са друге јалово упињање да се тој фразеологији удахне душа; коначна слика: повенула парола окићена цветићима „лирске” довитљивости.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

На 100.000 душа, под водством пећког патријарха Арсенија ИИИ Црнојевића, пређе у Угарску, у плодне и пусте равнице са којих се раније

Они су стално и учестано истицали како им је штампарија потребна »као душа телу«, »ради веће славе божје и спасенија души«.

девизу: »Старим учећи се«, и на двадесет дана пред саму смрт писао је: »Дневи се и године поткраћују, тело изнеможе, а душа би јоште нешто хотела.« Високо развијен и духовно и морално, он је природан и скроман и у књигама и у животу.

Србија је пуста и бедна, цео београдски пашалук нема ни 100.000 душа. Стара Србија је сеобама преполовљена; у Босни и Херцеговини влада тама и варварство; Црна Гора је у сталним борбама

Вук Караџић пише да у Србији »ни у сто села нема свуда једне школе... Осим попова и калуђера једва би човјек у 1000 душа могао наћи једнога човјека, који зна помало читати (а писари су, као што је напоменуто, и међу поповима и калуђерима

године има 334 основних школа, мушких и женских, са 9.891 ђаком. Крајем 1855. године, на становништво од 1,000.000 душа, има 350 разних школа, основних, стручних и виших.

комедију нарави, комедију у којој су описани не појединци но поједине друштвене средине, не једна страст но људска душа уопште.

1846. постао је парох у Панчеву и учествовао у 1848. Цео свој живот провео је у Панчеву као душа ондашњег Српства. Од 1864. био је неколико пута биран за народног посланика на Карловачком сабору. 1868.

Више но ико Медо Пуцић је учинио на буђењу и развијању народне свести у Дубровнику, и био душа српског покрета код далматинских католика и центар целога једнога круга писаца и јавних радника.

коју живот немилосрдно обмањује, у којима има нежности, сањарија и топлине, и један леп докуменат за интимно познавање душа тога доба. Милица Стојадиновић је уопште занимљивија као појава но као књижевница.

Човек из народа, живећи у једном крају где је народна душа сачувала све своје старе особине и где се народна поезија задржала у свој својој лепоти, Сундечић је сав био под

до 1878. Илустровану ратну кронику у Новом Саду; 1878. кренуо је у Новом Саду сатирични лист Стармали, коме је био душа до 1889; 1880.

Милићевић, Вук - Беспуће

као да се на њега сручио сав терет њихових живота које они тако мучно и напорно вуку, и лијено, оловно мртвило њихових душа.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Једном речју, поштен човек; говоре, душа ваља, да рђаво плаћа дугове, али опет, лепа му је страна та што их он и не одриче.

Био је тачан, смеран, права практикантска душа. Ишао је на прстима кад је што подносио на потпис казначеју или претпостављеном писару, тако да му је то већ постало

Знао је он и памтио како је њему мрска била свака стега и тиранија. Још као ђаку бунила му се душа против сваке тираније, зато је још у интернату био међу првима који су се бунили противу сувишног механизма и јако

) Немој ти да се либиш од чика-грађанина, и ако су му руке црне и он цео црн, али му је зато душа бела, беља него онај ваш милипрот. А што му се цакли лице, цакли се од зноја. Од зноја, јакако!

Бог вам а душа вам! Ваше месо, моје коске!« Тиме је хтео рећи да, иако је човек који прати и разбира за новости, ипак је поштовалац

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Поред стене, поред жбуна На врлетни стиже крај. Како стиже, сунце грану, Светли с' гора и долина, А путнику душа плану, Па закликта од милина: „Ој сунашце што разгониш Пусте ноћи силне таме, Ој ти небо штоно рониш Росне своје

Фала, Боже, на дар ови, О помози, благосови, Да ми како с права пута Душа млада не залута! (1844, на Ускрс) ЖЕЉА Кад сам лудо дете био Жеља ми је била: Кад би Боже уделио Мени једна

оцо, ујела те змија, Већ помисли е јадан погину, Ни се мако, нити тужан дину, Та од оне големе страоте Мал' ми душа на нос се не оте, Ох у пакô да сам јадан пао И ђавлу се на рог натакао, На већојзи не би муци био Него онда, Вишњи

живе, гле красних јунака На све стране цика од пушака, Сватови су — гле пустог чауша, С њим чутура, та сватовска душа. Хеј чаушу, овамо и к мени! Ма ко с' ово, побратиме, жени? „Та Змајевић, да ли не знаш Гојка?

Ено чета браће амо стиже, Како ми се душа силно диже! Збогом, мати, збогом, брате, драги, Чувати ме оће Боже благи.

тебе једне књиге беле, Чеда мила моје крвце вреле, — Крвца врела, а чедо несташно, На весеље свако је попашно, А душа му и ноћу и дању Сваку празну разбити лубању.

Па јечи пуста, сад тише, сад живље, Ко чу, тај рече: Ах да песме дивље! Ал' Стојану се топи душа жива, Једанпут опет срећу он ужива, Сунашца њему неста на истоку, Па гле га опет на небу високу; Све обасјало, што

49. Јоште поче тужна мома, Како малко снагу побра: „Леп он беше, леп, сирома, И сувише душа добра, Куда тедо, тамо стаде, Што заиска, то ми даде.“ 50.

4. И ви слатки, слатки тићи, Ви овчице, благо мени! И на стењу, ви козлићи, И ти мраве ту малени, Па да душа није твоја Иста, иста као моја! 5. Ох мој драги Богосаве, Де ли си ми сада, брате?

мука, Живи пакô овог света, Ал' без гласка, без јаука, Ни се миче, нити куша Да се отуд искобеља, Укочена стоји душа, Нити мисли, нити жеља, Око сјаје као стакло Ма с' никуда не помакло. XИИИ Страшан часак већ је мину.

XИВ Јадна ли је љуцка душа, Кад све на њу нагне споља, Кад с' одбранит заман куша, Кудгод гледне, свуд невоља; Заман тражи да одане, Кад све

— Куд? — Не знаде, Само зна да напред мора. Сад на исток око даде, Боже, Боже, ето зора, Кâ из сна јој душа прену Па унапред живље крену. XXИИИ Гле над реком тог гребена! Ал' је гледа страовити!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Да, да, само добар. У Подовима, крај саме Уне, има, на примјер, у једног домаћина коњ, Дорат, душа од коња. Чим га видим, а мени срце заигра: ево га, пљунути Раде Ћопић! Ђе си ми, Раде, побратиме мој!

Делија закратко обори главу и замишљено рече: — Би ми га жао, онако мртвог. И он волио орахе, жива људска душа. КОЛИКО ЈЕ САТИ Даноноћно у борби, без предаха и одмора, гура чувена Крајишка дивизија од Аранђеловца према

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Човеку, кад је види, нехотице задрхти душа, груд омекша и чисто осети неки тих, благ мирис што га задахне пред њеном појавом.

А она, црница, да је само видиш, синко, па душа да ти заплаче, иде по надницу, ради дуван, те себе, дете и кућу држи... Ето на!

Сад нешто рано дође. (1899) СТАРИ ДАНИ ЂУРЂЕВ-ДАН Ако икада срце заболи, душа се раздрага и слатка туга обузме душу — то је при успоменама на прошлост, минуле дане, родно место, другове из

Све што се може, то ћу ја да учиним, само тебе да обасјам и узнесем... Ах, да знаш како ми душа гори за твојим дахом, како груди страсно дишу за твојим недрима?... Дођи у моју башту, набери цвеће, накити се њиме.

— На! Ево и тебе! У том њеном раздраганом усклику беше толико пркоса и љубави, да ми душа полете. Потрчах за њом. Она бежаше испред мене, смејући ми се и нављаш застајкујући да је стигнем. — Држ’ је, држ’!

А овамо опет с њиме се виђа; говоре, он јој долази, и муж јој не зна зашта је све то... куд ће јој душа и тело на оном свету?... Грешно је то, грешно... Мајко Богородице! И отпоче да се крсти, шапуће молитве!

А магла се полако и развлачећи диже... Јесен. Да, да! Али тада не беше јесени. Срце младо, душа тек навирила, очи се рашириле, па цео дан шврљам с друговима по виноградима, пуцамо из пушака, ложимо ватре од

Она, не дижући очију, прелазећи хладним, црним прстом по моме длану, поче: „Душа ти је широка, срце црно, те тешко оној која се у тебе загледа. Век ти шарен, пут далек, незнан и таман. Ако преживиш...

Поштен је и чист као огледало. Не говори много, не брза, не плете се. Природа јака, вера искрена, а душа неокаљана и чиста као извор планински. Жена му, моја тетка, добра. Нема под небом жене мекшег срца.

— Бог да га прости! Где ли му је сада душа? — упита једна млада, плава жена, дижући се са софре и тресући од себе из скута мрве.

— Ту је — одговори друга, стара, али крупна баба, која беше одавно вечерала и већ запалила цигару. — Ту му је душа. Три дана ће она бити ту, у кући, док се не опрости с оцем и с мајком...

А овамо према туђинцу, трећем, били су као једна душа. Тешко ономе ко се усуди да ма кога од њих дирне, увреди. Сви, као један, тада би дотрчали, напали на онога.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Васијона пукла пуста. Већ у мени душа суста., а срце ми силно бије, у главу ми крвца лије, ал' ми вила лице мије хладом свога крила мека, и још нека блага

»Да те носе наша крила »где је врело сваког миља. »да Ти душа свирку пије, »светлост да Ти лице мије »пламен да ти срце грије, »дивотама жиће слади, »а побратим месец млади, »да те

да имам света вина, причестио бих те, ал' путир ми је срце, пун крви несите; по њему ти је, душо, сва душа разнета, а у њој света тајна љубавног завета.

наших и он говори, уз песме наше припев нам је он; и да му није духа мед нама, помолили би молитвом се том покојних душа цару задушном нек волан прими нашу старину, нек дарује предусретан му дар, од небескога гусле јавора.

Ти светове из груди погуби, ал' свет нам овај тиме здвогуби. У срца твога свет тај извргнут бесмртна душа узеде ти пут; у томе свету, твојим делима, у царству томе владалац си сам, окружен седиш светитељима, јунацима

зар томе мора нас тек да слуша обестељена, слободна душа? зар није њоме свак обузет? Коме је мисô у чистој души, с отим се душа Јовина дружи, весела с њиме, с њиме и

зар није њоме свак обузет? Коме је мисô у чистој души, с отим се душа Јовина дружи, весела с њиме, с њиме и тужи, крилима маше, сузе му суши.

Не гони боле, не гони, Јоле! Болу ти беше посвећен век — Телу си знао видати боље, Ал' ком се душа са болом коле, јадан је томе кољиво лек.

Шта, Руварац? је ли, звери? Ха! по том сам те познô, блудна кћери: Ти жено, ти си стара година; а ти, аждахо, ти си душа јој, издахнула те умирући сад, па, блудница, у часу последњем још има каде да се породи! — Ал' стани, шта то јекће?

Зар праху да се душа поклони у самртни, у час напокони, те да га дигне собом узгори да опроштају час не ускори? Ил' тајне те што покрива

ох, ту зар?” уздише була, „ту је, ох, ту је, душа је чула, ту ми га свети рекоше оци. рекоше ми га млади ускоци, ту ми је драги, ох боже благи!

— Није ни знао зар да сам жива? у богу, мнио, душа ми почива, зато и себе предаде богу. У богу, рече, наћи је могу! — Ох, камо да је, кам да је тако, кам' да је тако

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Чим дође у собу, одмах рече жени: — Овдје има крштена душа! Она му рече: — Нема! Он опет рече: — Мора бит, кажи гдје је.

Змај један одговори: — Јесмо, слатка мајко! На то најмлађи рекне: — Ту код тебе има крштена душа! Казуј, мати, је л истина? Мати одговори: — Погодио си. Има. Ту је ваш побратим.

Није он онаки мајстор, него је ђаво. И мене је тако преварио и довукао амо с оног света, а и ја сам крштена душа. Него послушај ме што ћу ти казати.

— Ено ти је, — вели му отац — па је уби како ти год драго, кад ти срце и душа подносе, ја и онако не бих могао дићи своје руке на ту нашу хранитељицу.

Та је марама имала силу кад је рашириш, па какво ти год јело или пиће душа зажели само га изговори оно се одмах само појави.

ја зато што сам болан и жедан, већ што знам колико зала и биједа има у свијету, али се сада радујем што, ето, има и душа које чују човјекове јаде и у овој самоћи; зато ишти што хоћеш а ја ћу ти дати: само ако имам и могу.

о, Усуде! родило се данас толико и толико душа, подај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане, па отвори сандук с новцима и стане бацати по соби све саме дукате, говорећи:

о, Усуде! родило се данас толико и толико душа, него дај им шта ћеш.“ Усуд устане и отвори сандук с новцима, али нема дуката него сребрни новци и гдекоји дукат.

о, Усуде! данас се родило толико и толико душа, подај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане и отвори сандук, па стане просипати све саме џиџе и гдекоји марјаш надничарски

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Хм! Хм! Да сама иде на бал, смем ли је пустити, а каква је, она би то и учинила. Еј, проклета ти душа била, до чега ме под старост доведе! 11. КУМ (ступи), МАКСИМ КУМ: Помози Бог, кума Максо.

МАКСИМ: Но знам да сте имали шта видити. СВЕТОЗАР: Душа ваља, белила је доста потрошено, а тако и руменила и боје за косу.

Број житеља може до милион душа изнети. ШАЉИВАЦ: То је било год. 1845. Сад има 15.000 мање. ПУТНИК: Дакле ви натрашке идете.

(Приступи и удари Доктора припут бо челу). Сад је готово. ШАЉИВАЦ: Бог и душа, тај штап вреди млого! ПУТНИК (Исајлу и Манојлу): Сад га пустите. МАНОЈЛО: Богами, ја не смем.

Ево ја сам више пута мислио да ти покажем, гди ми оно мало лежи, пак ако ми се што деси, бог ти, душа ти. КУЗМАН: Фала, комшо, на твом пријатељству; али, опет, не желим да ми место покажеш. Знаш, новац је ђаво.

ЉУБА: Кола лепа од коже. СТАНИЈА: Па што тако трче? ЉУБА: Тако се иде на каруцама. СТАНИЈА: Да ти се истресе душа. ЉУБА: Е, ту се нимало не труцка, него се возаш као у колевки.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

зодијака Над равним кровом, гласове у тами Што боји простор између два знака; Најближи свету онда кад смо сами, Кад душа света шапуће из мрака, Учимо мудрост дружења с тишином — И љубав наша стари као вино. (25—27.

(2—3. ИИИ 1992) СЛОВО О СЛОВУ Са стрме косе неког чистилишта, Из густе тишме несигурних душа У помицању између два ништа, Говорим на брзину; већ ме куша Ћутање, као облик саопштења За ухо које не уме да слуша

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

(Као да уопште постоји и нека прљава филозофија!) Казао ми је да је Представник душа од човека, са принципом: живи и дај другима да живе!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

ЦРНА БАРА, ИИИ Алге зраче са ломаче. Жарка рука плахте стере. Цвате очи у матере. Пева душа поврх драче. Звече, звече беочузи. Зрак се круни са пшенице у оловне препелице. Иван-цветом змија пузи.

БОРАЊА І Сур детао у граб кљује, у граб кљује, поручује телеграфски, све кроз сиже: тек је душа зрнце риже. Праскозорје са Борање црвенилом сноп оджање и облије трбух змији у светлосној утопији.

ІІ Горски ветар отпирује машу с лирске материје и с грмушом сриче сиже: тек је душа зрнце риже. У свести ми сјаји трина, гора сиња и самштина, са црвеном укосницом, полуплава и са птицом.

ІІІ Скруњује се у резиме Роѕа алба место риме, а уз рефрен пламен лиже: тек је душа зрнце риже. Кроз поднебље полуседо, дан и поноћ, упоредо, једући се, док се топе, од две сенке нулу склопе.

Врте руке четворе, уз трзаје Христове, врте колач - скрше га. - Хљебна душа зиба се врх трпезе препуне, а класом се свинула над чинију с ракијом. - Сјен патосом, копрена (танко ли се опрела!

Крај глогов-трна кукурек и свлачак. У лањске Цвети увире ми душа. По церов-горју гдегде врана, гачак, пламенак траве да ми светли тмуша. Колебљив ходим - у јединству тродел.

ИСАИЈЕ РАЧАНИН: ЖАЛ ЗА РАЧОМ Запламсај, смреко, модпим бобицама из руха снежног, око Јовањдана. Ја горак појем: душа ми је слама, у каблу Раче борком податкана, па сињац скрбан самујем у Јегри а јесен ради као црв у језгри.

Сели се тело у чашку крина: цвати ми, цвати Роѕа цаніна. У срцу здробљен светлуца кристал. Цијуче душа, капља с извора. Захује живци уз дробни лишај и пече зумбул, зумбул отрова. С ивањским цвећем, ливадо, истрај!

Васкрслих душа зачује хор се: Прашумо смрти оглухлих чула, глувила стврдлог, разгранат бор се саборно спушта с престоних туја;

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: Охо, Мита! Какав тебе ветар овамо дотера? МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа. АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче. МИТА: Кад би ми могле што помоћи!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

У шуми овој, ко зна да слуша, бесмртно дише народна душа, херојско срце његово куца и видик блистав до среће пуца.

За њим је широк, распухан реп, признати ваља, прилично лијеп. Незнанко тајни, лоповска душа, подиже главу и прозор мјери, Мачкове приче пажљиво слуша и њушку своју лукаво цери.

“ Плакао рибар, а мачак слуша, жао му старца, боли га душа, тешку му тугу блажи: „Мачак ће поћи — тако је рекȏ — рибици доброј, тамо далеко, да твоју младост тражи.

) и на зиду, близу куће њене, запис'о сам „Бранко воли Зору . . . И данас ме увијек боли душа, кад се гдјегод јави крекетуша.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

У ПРОЛЕЋЕ Премалеће кад засија, Зазелени тавна гора, Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена — А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља, И

с црквице старе, Тихано, бôно, кроз ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак — Светиње пуна, душа ми леће Тамо, где вечни борави Бог, Па му се моли молитвом благом: О, чувај, Боже, анђела мог!

О тој лепој малој тици причају се чудне бајке: То је душа мале кћери над гробницом миле мајке. Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада

5 „Када самрт стегне моје груди болне, И потоне душа у вечноме мраку, Ви пођите тамо, размакните волне, И на дну језера копајте ми раку, И тамо сахран'те Преко мога

Већ је прошло тавно вече и нема се поноћ хвата, Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата. Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге, Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге — Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Моје кратко ћутање део је твог великог ћутања, и збивања које се у ћутњи обавља. Све је спремно да се душа врати у тело, и да се тело врати души. Али после божанске правде, човек није само искупљен, није му само опроштено.

Али после божанске правде, човек није само искупљен, није му само опроштено. Он је упућен у тајне, његова душа постаје друкчија и у његовом телу коме се враћа живот настаје друга телесност у новом трајању.

Не знам ко шта иште ја сам доста гоњен мени је преко главе школа и скупштина болница и хотела моја душа хоће светилишта нек ми се тачно каже где је оно што се ујутру бели од зоре беље има дугачке плетенице под којима се

какво је стање ствари и кажу у касно поподне где је хлеба ту је и човека хлеб је купола испод које се надима душа и та душа шупља и бела најбоље се види са Маљена кад сунце запада и нема ништа против мешавине бора и брезе

је стање ствари и кажу у касно поподне где је хлеба ту је и човека хлеб је купола испод које се надима душа и та душа шупља и бела најбоље се види са Маљена кад сунце запада и нема ништа против мешавине бора и брезе белог сира и

О теби смо имали неверице многе шта сад? Тела нам цепте и душа оклева да л је пред нама светлост или шибе? О светла језо јасно да не беше ниједног зла које нас испунило није а

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Па тако некако, увек ми се нађеш под руком. Да почнемо, дакле, од Сарке. Шта њој треба: једна гуша, једна душа! САРКА: Немој ти мени мерити ни по гуши ни по души, него што је право. АГАТОН: Морамо водити рачуна и о потребама.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Нико ватру не сме да заложи. Седимо тако и ћутимо пред тешком неизвесношћу... Душа се згрчила од студени и злокобних слутња. Алекса се промешкољи, па ће рећи: — Замислите сад кућу, топлу собу...

Опет са цркве... Као да се дозивају. Сестра се припи уза ме и шапатом ми рече: „Слушај, то душа Николина вапије што смо их раздвојили“. — Сине, ја се стално молим Богу, да вас сачува...

Под тежином оловних облака и огромних граната, душа се скупила и занемела, као да смо над неком огромном провалијом на крају света.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Тако је то, братићу мој !... Зубе ти лолама! А гле, немаш душека! Ништа, наћи ће чича Стојан сенца... мирише кâ душа, да заспиш к’о јање. Јес’, братићу!... ИИ »А како сам га ја замишљала !

Отуд толика воља за радом. Нестаде јучерањих себичних мисли; душа оживе новим животом, као и ово сунце, што огреја благом подмлађеном светлошћу.

Ту су јој све мисли, цела душа... Деца одговарају : по неко већ схватило добро целу мајсторију и одговара правилно. Љубица све више светли очима.

просто и једино због нене самоће и сиротиње, јер зна да тако исто чами и његова сестра, па ваљда ће се наћи добра душа да и њој помогне... Чуди се како је рђаво протумачила његово саопштење о оној учитељици.

мирис од њега простире се по свој цркви, и она помишља да то мирише божја душа. И гле, то исто сада!... И пламичак пред распећем, и учитељева херувика са онаким истим сецањем и узвикивањем, и

гледајући полусвесно око себе, иде у школу и ради, све са неким чудним, сањивим погледом, који јасно казује, да њена душа не учествује у раду. Стојан је нешто запита или саопшти, а она буновно диже главу и гледа га чудно, необично.

Само мутан поглед блуђаше по далеку недогледу, показујући јасно да је душа успавана, да је срце обузето тврдом леденом кором.

Сву ћу вас обасути брилијантима... Свега, свега што вам душа зажели, све ћете имати. Љубица се већ почела трзати нервозно. Он се пожури говором, да би заглушио њену зебњу.

И данас јој срце јаче закуца кад се сети тих дана, а душа се занесе у слатким сновима.. Писар и Љубица весело прижељкују у топлој соби, шапућући једно другому о љубави и

неизмерну сласт у овом новом чаробном стању душе, и она се не смири док не осети, да јој је сваки делић тела, као и душа, прожет овим заносним сећањем... Па зар она сама да сруши ову, муком озидану зграду своје среће!...

Ја не бих, ја знам да је то безбожно, да не ваља... али што ћу кад само срце игра у мени, сама ми се душа весели... И свега овога не би било... и овај се јадник не би намучио, само да сам знала... за оно...

Женска душа не тражи смисла ни логике у догађајима и жељама, код ње је све то некако проткано нејасним осећајима, у којима се ни

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Јели теби мила моја душа? Јел’ ти тврда моја десна рука?“ Мара њему тихо одговара: “Вјеруј Јово, и срце и душо! Дража ми је, драги, твоја

Јел’ ти тврда моја десна рука?“ Мара њему тихо одговара: “Вјеруј Јово, и срце и душо! Дража ми је, драги, твоја душа, Него моја сва четири брата; Мекша ми је твоја десна рука, Нег’ четири најмекша јастука.“ 108.

Ако га глава заболе, Да Бог да, да га преболи! Ако л’ му мајка не даде, Душа јој раја не вид’ла!“ 111. Текла Сава на камену сама, На њој Мара платно бијелила.

Кад ја видим свога драга очи, Ев’ умријех, ево душа скочи. Кад му видим руку у мишици, Пане мени мука на зличици.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Немачки плаћеници! ЈЕЛИСАВЕТА: Катранџије! ПРВА ГРАЂАНКА: Видиш ли ову црнину, црна ти душа? ДАРА: Зар треба курве у лице да нас вређају? ТОМАНИЈА: Скинућу ја тебе са тог бурета! (Граја и вика расту.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Судбина ми је стара, а стихови мало нови. Али: или нам живот нешто ново носи, а душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све, ђаво носи.

ПОРТРЕ Душа ти је раскидана, чиста, болна, бледа као лица руских нихилисткиња. Поглед ти је горак и свет, ко у мадона, у капелама

На мом се лицу све угаси, и ђаво се јави у једној гримаси, што се смеје и гади. ВАТРОМЕТ Дошло је доба да нам душа све лекове зна, и никог, никог не треба, поносна бескрајна. У телу нам је побуна.

У телу нам је побуна. У телу нам је гађење, понижење неверство зло. Дошло је доба да нам душа све воли и трпи. На најгорој крпи сања, благодари, благосиља. Тела нам се узнесу, као камење у небеса.

ПАРТЕНОН Не волим веселост пролетних башта, нити да ичија душа продре кроз свилу мог црног мушког плашта. Нашао сам суморну сласт тела, као ветар звезде у грању по гробљу, слађу

Нашао сам суморну сласт тела, као ветар звезде у грању по гробљу, слађу него душа. Па не гледам милосним погледом ни по царевима ни по робљу.

пут место да слушах у зори како се топиш као снег, ја јурнух у шуме где упада брег, и гране што покрај јецаху као моја душа. У њих сам крио образе моје топле од твојих груди, Нежније но руке твоје биљке сам позно по стиску.

Отац ми је себар што на точку цвили, а кћер ми глођу вуци. Баш ништа ме за цркве душа боли, за силнога цара дом. За грчке иконе полегуша голих у робовском храму мом.

Здраво, у сраму, покору, беди, браћа смо, браћа! Загреб, 1918. МОЈА ПЕСМА Душа је моја богат сељак, пијан весељак, у завичају.

А дању је чувала дворе царске и кораком бројала сате. На јави је душа моја богат сељак, весељак. Само у сну, ко Месец бледа и тако ко он невесела, по свету блуди.

И, тако, без гроба, веселост је нека, у мени, ругоба. И, тако, без тела, душа ми је невидљива, и невесела. Једног пролећа, и ја сам горко знао да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем.

Исто тако, весело, Пандуровић је тврдио и то да ја кажем да душа може бити брката. То је била алузија на онај мој стих у песми Моја песма, где је слика моја транспонирана у слику

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Баш му не дам!... — И љутито окрете главу од њега. Али пекарева жена, милостива душа, сажали се па му пружи један хлеб. Пекар се срдио и псовао жену. Жена се правдала и пребацивала му да нема срца.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Чамотиња и туга продиру у душу... И седиш тако у чами, а душа се вине у бескрајне просторе, тражећи ма где светла зрака и, наједаред, пред тобом се носе сјајне слике, са којима се

се вине у бескрајне просторе, тражећи ма где светла зрака и, наједаред, пред тобом се носе сјајне слике, са којима се душа једини и ти заборављаш на све око тебе, на цео свет, и живиш новим, светлим, младим животом и благосиљаш судбину за

Нагне, брате мој, једна крњу бардачину, а другом руком држ' конђу, па истресај док душа хоће... напије се, брате мој, тако, па муцни првој до себе: хм! ондај она узме те истресе, па другој — хм!

овим суморним зидовима, толико пута седео наслоњен на овај прашљиви сто и мислио: да ли ће се наћи која добра, ваљана душа, која би се решила да се сједини с њим, да пође с њим упоредо напред по овом трновитом путу живота?

И ето, таква се душа нашла, и само кратко време има да прође, па да он ону лепу и добру девојку назове својом женом...

Збиља је осећао неку малаксалост и затупљеност у свему телу, али је зато душа била тако опажљива, тако напрегнута, да се и најмањи осећајни покрет одзивао у њој великим болом...

И тада настаје оно, што се често у тим приликама дешава: расејаност, која се брзо претвара у незадовољство... Жива душа, топло срце, тражи хране за себе, тражи љубави, насладе, и кад то не нађе, онда се у њој постепено ствара мржња према

— Вала, брате, нек чини шта хоће, али мене је стра', — вели један. — Море, кога није? Знаш ли да ми душа оде у пете, док смо пролазили оним ђавољим закопаником. — А ја све гледам кад ће да излети пред нас.

— Поче да се сећа. Знао је шта треба рећи о Светој Земљи и поводу ових ратова. Сећа се да је Готфрид Буљонски душа првог рата, али се не сећа ни једнога од осталих учесника у рату...

— вели поп. — Зар не знате како уча пева херувику... тај не може 'нако да пише, јер му душа није зла. Хоћете ли ми веровати, кад год износим свете дарове, а он ми поји херувику, мени се све чини да сам међу

Знали су га сви, и сви су га веома поштовали. Чича Пера је био права анђеоска душа. За њега су сви говорили да неће ни мраву на жао учинити. Такав је био од како га памтимо.

Тако је и Христос рек’о, да ћете ви сви у рај... а после већ, хе-хе... све грех за грехом... па душа оде ђаволу. Ја. — А зар сви људи иду ђаволу?

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Примајући из ваших руку и из ваших душа то поверење, ја полазим у Београд са чврстом одлуком да те ваше тежње искрено, истрајно и одлучно заступам!”...

Развија своју хартију и прати Ивковићев говор.) ИВКОВИЋ:... Примајући из ваших руку и из ваших душа то поверење, ја полазим за Београд са чврстом одлуком да те тежње искрено, истрајно и одлучно заступам на овоме...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

је даље: о ђерзонкама кошницама, о обделавању конопље, о филоксери, о томе колико апотека треба у вароши од три хиљаде душа; даље, о побољшању стања раденичког, повишењу наднице и смањивању радних часова, о могућности шећерне фабрике у нас и

И над гробом његовим светлеће те речи као душа праведникова и доцнијим поколењима биће гроб његов, веровао је Срета, оно што је он живим сувременицима својим био;

Одох да се мало измотавам пред децом. Збогом! — вели Срета и одлази. — Ташула дете, ела једно слатко, иска ми душа слатко од ружу; и једна кафа тури за мен’ у џезва!

онако ситно цинцарски, докле не дође на душу механџијску, кад се ћир Ђорђе мало уозбиљи па слуша Борка који пева Душа клече, Ристу рече: Ја сам душа мејанџијска; У вино сам воду лила, У ракију бенђелуке, Дуплом кредом биљежила.

не дође на душу механџијску, кад се ћир Ђорђе мало уозбиљи па слуша Борка који пева Душа клече, Ристу рече: Ја сам душа мејанџијска; У вино сам воду лила, У ракију бенђелуке, Дуплом кредом биљежила.

Фаћа ме треска, како грозница! Иска ми душа да се утоплим малко. А ти иди си, па си спини малко; имаш сутра послу! Љубица прекиде играње. Сврши се и чардаш.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ПЕРШУН Када загризем лист першуна, Душа ми постане пуна, препуна. — Бризну, из рецкаве ове травчице, Мирисне тачкице, слане варнице ...

И тад, о чуда, живну цела соба, Ко да јој се душа, замрла, поврати. Блеснуше слике, и прозора оба, Сат, у закашњењу, тад корак ухвати С временом, а кревет (Ни пет,

Док душа плива кроз надахнуће, Мајчин глас прекида њена стремљења: „Овамо, док је јело јоште вруће! За сто! Вечера чека спре

Не могу покору ову да гледам: Превршиле смо сваку меру!” Таква је баба-Вука Маждрука; Душа јој је мекша од памука. ЈОША ИЗ ХОРГОША ЈЕ НЕМИЛОСРДНА Јоша из Хоргоша (Јошца Сурова!

Ничег нисам имао, а опет, није ми падало на ум да се жалим на лоше радне услове, и на оскудицу. Душа ми је била пуна, препуна. Волео сам живот, и Београд, и све што је било у Београду.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

О, то ће бити силна песма, рада Да знаш шта нежна душа драгој пружа,— На уста моја покуљаће тада Милосне речи и бокори ружа. Да, песма моја биће моћна тада.

Тело ти је у филиграну љуска Кроз коју блиста кротка душа твоја, Из очију тих бистрих благост пљуска, Врлинама ти већ не знам ни броја; Ал̓ знам: за душу тамница је уска Ти

И душа моја није хтела знати За тајну грижу и осећај стида, Ни да л̓ ћеш бити добра као мати, Или си стара, вечита Далида.

Помени ме у молитвама, мила, И ја ћу знати у часове таме, Кад опет груне нечастива сила, Да добра душа твоја пази на ме...

О, што је то што мене веже сада За једну пут, за један облик тела, И што ми душа затрепери цела, И сва немоћна издише и пада, Кад ме се такне једна рука бела!

И сад, кад сине та старинска Луна И сетне зраке проспе мојом собом, Ја чудно пренем и, ко да си тутна, Сва душа моја замирише тобом...

Као Хермес стари и с њим Афродита. Стопи се у мени страшћу твојом целом, Да сав изнемогнем под витким ти телом, И да душа моја најзад буде сита...

те тако добро: у растанка часе Ти преда ме ступаш сва сјајна и жива, Знам када ће сузе око да ти квасе, Знам кад ти се душа милоштом прелива, А кад у њој носиш сву топлину Југа...

Јест, душа је моја ко кутије старе, Што у светом храму на довратку стоје, Где пролазник сваки спушта скромне даре За смирене свеце

Осећам да нешто труне, ал̓ ни јада Нити бола има. Слична танкој струни, Затрепери само душа моја млада, И осетим да се у њој нешто струни, Безгласно и тихо.

Јер моја је душа силом дувна седа Што међ четир зида век проводи зао, Некорисна, суха, бесплодна, и бледа, Нит̓ је кога знала, нит̓ њу

А сâм сам себи другу душу дао, И с њоме чежње и потребе нове, И док ме овде гњечи удес зао, У пределе ме друге душа зове.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

али сином пусти гласи милост утроструче; нађено је драже негубљена; иза туче ведрије је небо, иза туге бистрија је душа, иза плача веселије појеш. Ох, да ми је очима виђети Црна Гора изгуб да намири!

Тад би ми се управо чинило да ми св'јетли круна Лазарева, ê слетио Милош међу Србе; душа би ми тада мирна била како мирно јутро у прољеће, кад вјетрови и мутни облаци дријемају у морској тавници.

ВУК МАНДУШИЋ Дану, Бајко, пухни ми у око, јере ми се грдно натрунило. СЕРДАР ЈАНКО Укрешите који да пушимо! То је душа вјери пророковој, неће бити жао ефендији. ТОМАШ МАРТИНОВИЋ Гавранови грачу и бију се, цијèнê брзо меса бити!

Научи ме све како ћу радит, и рече ми, душа му проклета: „На тебе се нико ставит неће, јер ти често идеш међу њима.

Страдање је крста добродјетељ; прекаљена искушењем душа рâни т'јело огњем електризма, а надежда веже душу с небом како луча са сунцем капљицу.

ИГУМАН СТЕФАН (чистећи брке) Бог да прести весела празника! Донесите, ђецо, оне гусле, душа ми их ваистину иште, да пропојем; одавно нијесам. Не прими ми, Боже, за грехоту, овако сам старац научио.

Св'јет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној! Он је состав паклене неслоге: у њ ратује душа са тијелом, у њ ратује море с бреговима, у њ ратује зима и топлина, у њ ратују вјетри с вјетровима, у њ ратује живина

Т'јело стење под силом душевном, колеба се душа у тијелу. Море стење под силом небесном, колебљу се у мору небеса; волна волну ужасно попире, о бријег се ломе

Да умијем плакат од радости, бих плакао слађе него игда, ал' код мене, када поје душа, сузе ми се смрзну од радости. БИЈЕ НЕКО У ВРАТА ОД КУИНЕ, ДА ИХ СЛОМИ; МИСЛЕ ДА ЈЕ ЛУД.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

А сутра, после венчања, све престаје. Више нема коме ни да се нада, ни о коме да мисли, још мање да сања. Све што је душа волела, за чим је жеднела, иако не на јави оно бар у потаји неговала, све сутра иде, одваја се, откида...

Али тамо не мога да остане. Не знајући зашто, поче дрхтати. И што никада у животу, поче осећати како јој душа, сва њена унутрашњост некако мртвачки заудара.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Ти, најдаља чежњо очију нам земних! Колико је душа на растанак спремних, Колико је срца, надахнућа млада, Отишло у море вечности далеко Под зрацима среће и окриљем

„О, куку!! куку!!“ певали су петли. Тéшко; и срце бол ужасни чупа; Оловна слутња на душу је пала. Душа је празна! Ред просјака што је Стао пред мене, то су жеље моје — Добро их видим — моје наде, страсти И мисли, куку!

Продирне јауке Душа је слаба да гони од себе. Из ока њина тмине гроба зјáпе; И смрт је с њима, да живот мој погребе.

Миришу поља на пролећне дане, На чисту кишу што спомене кропи, На много суза за идеје рâне. О, да се душа с таквом ноћи стопи, Кад дрхти, стрепи, верна, пуна среће, С љубављу, чврсто загрљена смрћу!

рака! Вај! кога покров покрио је бели! Зар мука није исцрпено врело? О, куку! куку! свет запева цели; Задрхта душа као небо цело; И маса звезда са неба се просу На тугу, јаде, љубав, срећу рâну, На мртву душу кроз јутарњу росу.

РЕЗИГНАЦИЈА Опет је поноћ суморна, Опет је поноћ будном ми промакла И меким крилом, тугом срце такла; Опет је душа уморна, А с груди Терет се није сишао. Шта мари? Поноћ је прошла. – Зора руди... Треба нам лећи, снови моји стари.

Она и не зна да долазим тада С љубављу, истом к’о што негда беше, И да је душа драгом гробу рада Кад бледе звезде с висина се смеше.

К’о добра мајка без јединца сина, Душа без свог ће идеала бити, Живети немо пределима сплина, Докле се једном не раскину нити Тела и духа, с временом и

А говор душа и природне звуке Ја данас тешко могу да разумем. Вечна је сила везала ми руке И дух, и сâм се спасти већ не умем.

С главом на твом крилу моја душа сања Једно старо доба у то рујно вече, Са шумором док се буковога грања Слива шум кладенца што испод нас тече.

И моја је душа сред поноћна мира, Док безбројних звезда трну зраци сани, Душа крупног, старог халдејског пастира Што крај свога

И моја је душа сред поноћна мира, Док безбројних звезда трну зраци сани, Душа крупног, старог халдејског пастира Што крај свога стада снива на пољани.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

У давно доба, једна велика душа, преко умјетникâ, то исто камење, сложи у велељепно здање: храм Матере Божије и манастир на Кипурији.

Дугуљасти образи и нос. Држање и покрети му бјеху одређени. Видјело се на први мах снажна душа у снажну тијелу. Видјело се да хотјење тога човјека потпуно влада тијелом; да на најмањи миг његов, сваки уд готов је

Ето ни јуче нијесте готово ништа окушали, а ви знате: немошствујет т’јело, немошствујет у душа моја... Има једна лијепа кокошица варена, па барем да мало јушице посркућете и један батачић да заложите, да се

Ти си момак прикладан, а часник си, дакле, племић. Може бити стотину другијех разлога, твоја поштена и осјетљива душа нагнала би те да ми изнесеш. Мој Адолф, све је то предвиђено, све је то у ова два писма; једно је грофу, а друго Вири.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

У благословима налазе се и молбени и молитвени елементи (Душа му царовала гдје Божић и велики дан!). Осим оваквих благослова има и оних који су засновани на сазвучју (Веселин —

Лети као муња. Лети у очи као зној. Лије киша као из кабла. Лупа као путо у лотру. Мек хлеб као душа. Меље као празна воденица. Месечина као дан. Мирише као душа ђевојачка. Млад као капља росе. Модар као чивит.

Лупа као путо у лотру. Мек хлеб као душа. Меље као празна воденица. Месечина као дан. Мирише као душа ђевојачка. Млад као капља росе. Модар као чивит. Мутна вода као орање. Мýчи као (сињи) камен.

— Пауна гледај, али не слушај! — У црној земљи бело жито роди. — Неће хаљина на небо, већ душа. О СМИШЉЕНОСТИ — Ћутање је злато. — У шутњи је пола мудрости.

— Лепо дело, вечни живот. О ЧАСТИ — Образ нема цене. — Где је реч, ту је и образ. — Ђе је образ ту је и душа. — Образ и душу сваки за себе бере. — Образ је мучно стећи, а лако изгубити.

Шака бака, злата краса; поцјеливале се двије змије на глогову коцу и ржаном колачу. ОД ЗЛИХ ДУША (ВЕШТИЦА) (Да не би што чељадима и стоци наудиле, говори се увече, на Велике покладе): Заспао краљ Караулац на Цицено

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Није он онаки мајстор, него је ђаво. И мене је тако преварио и довукао амо с онога света, а и ја сам крштена душа. Него послушај ме што ћу ти казати.

о Усуде! родило се данас толико и толико душа, подај им шта ћеш.” Онда Усуд устане, па отвори сандук с новцима, и стане бацати по соби све саме дукате, говорећи:

о Усуде! родило се данас толико и толико душа, него дај им шта ћеш.” Онда Усуд устане, и отвори сандук с новцима, али нема дуката, него сребрни новци и гдекоји

о Усуде! данас се родило толико и толико душа, подај им шта ћеш.” Онда Усуд устане и отвори сандук, па стане просипати све саме џиџе и гдекоји марјаш надничарски

” Ово је била душа његова брата, а рука је била његова сјен. Мало по том поврне се дух у краља и пошто виђе што је и како је, поче се

сакрије за колебу дркћући од страхоте, ал ето ти ала иде, како дође у колебу, стаде мирисати па рече: „Овде има рајска душа; изађи, рајска душо! не ћу ти ништа.

тако, ако су вам мајке душу изгубиле, немојте ви; него хајде ти змају закуми матер аждају, да више не прождире Божјих душа, а ја ћу куму царицу, да се већ окани зло чинити.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Јер рече Лествичник: „Ране које се откривају, не иду на лошије“. И затим: „Душа која разуме исповест, држи се ње као уздом да не греши“. Тако је веома корисно откривање својих грехова.

Јер као што смо ми сложени из двојаког, то јест из душе и тела, тако је и са манастиром. Као душа његова могла би се разумети сва боголепна служба у певању, а као тело сам манастир и оно што је потребно нашим телима.

17 О поуци игумана братији и о исповедању Саветујем, пак, свима, браћо, када вам се постави игуман, пожурите се да му душа ваших наложите покрете све, и штетне помисли ваше души исповедите, да би отуда пазио вашу љубав и у себи приношење

после нашег одласка, нашавши место, за које се молим, Владичице моја и Госпођо моја преславна Наставнице, непријатељ душа наших сотона поколебао вас од првог помисла, и своју праћку поставио и разбио оно што је многим знојем и са многим

вам да овај типик читате на почетку сваког месеца, у време обеда ваших, ради подсећања на за повеђено вам и за корист душа ваших. Тако да вам буде!

“ (ИИ Павл. 3, 10) Какво ли ће ту свака душа савршено тело добити? Какво ли ће бити сабориште оно мноштво људи од Адама до скончања?

ти пут показа царевима, небески човече, земаљски анђеле, светилниче отачаству ти, Симеоне блажени, моли за спасење душа наших!

ти гробница миро благодати веселећи твоје синове који пред тобом стоје, Симеоне блажени, моли за спасење душа наших! „Слава, и сада“, богородичан. На стиховном у октоиху, и светом, глас осми, подобан „О, преславно“.

Као многоплодна лоза грозд процвета, оче Симеоне, покајања вино изливајући и маглу страсти од душа наших одгонећи и срца верних веселећи.

Песма шеста Ирмос Молитву своју излићу Господу, И њему ћу изрећи тугу моју, јер залима душа моја напуни се и живот мој аду приближи се. Но молим се: као Јону из погибељи, Боже мој, подигни ме!

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА (пришла је и она, гледа, крсти се): Бог и душа, њега је страх да престане! (Сви излазе. У кафани је остао само Миле: спава, с главом на столу.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

облекчаћу прси моје јавивши свету моје припознанство и благодарност к њима; спомињаћу се њи[х] и љубићу и[х] док год душа моја, сиреч до века, и нећу престати желити да милостиви бог учини вечно награжденије њи[х]овој доброти.

Ево ти узрок. Из прве младости чују којекакве преповетке, то врло упамте. Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш.

А мени се учинило да сам тај дан у божјем рају био! Као да је душа моја пре много хиљада година у ком П[и]тагореву ученику била и као да је знала једанпут златни и слатки Сократов и

Лете један за другим као гаврани, пак све истражују гди је ко умро; ни на оном свету душа човекова од њи[х] с миром не може остати.

Његово говорење било је сасвим подобно мудровању срца његова, просто, непритворно, једним словом, душа, срце и говорење право српско. Желио сам да се тај дан [х]оће како продужити.

И да не дођоше Турци, да их не смире и помире, досад, бог и душа, било би и[х] јошт толико; и не знам би ли ко остао непроклет.

Извините, љубими мој, долготу писма, но с оним, кога срце наше љуби и душа наша почитује, ни усмени ни писмени разговор никада није дугачак; всегда је кратак. У Шклову, 1788. ИИ ЉУБИМИ МОЈ!

Но стара госпођа, добра душа, видећи га да плаче кад служи литурђију, вара се и мисли да није сасвим опак.” Има у граду леп манастирић Свете

Хрисантос значи златни цвет; но, овога чловека душа такова је блага, слатка и добра била, да је достојан био звати се рајски, небесни, божји цвет!

Ево ти новци.” Благородна душа! Лепо, прекрасно слатко срце Андреје мојега! Да је богат био, нека би тако поступао! | Но, он поштено и лепо живјаше

) Или је, зар, његова сладчајша небесна душа предвидила да ће се то дело на 20 година затим штампи и вечном воспоминанију предавати?

„Ја би[х] њи[х] и без тога споменуо”, рече ми добри свештеник, „али да бог да да и моја душа буде гди су њи[х]ове!” Преноћим у дому ујака моји[х], Павла и Ђуке, и сутрадан пођем к Чакову.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

У Далмацији има католичког народа око четири стотине хиљада душа; ова је сиромашна, те се њезина дјеца кланчају на све четири стране свијета ради хљеба насушнога, па ко то зна, тај би

чешће пут варошице, а, што је најглавније у таквој невољи, и Кушмељ и Осињача и Кушмељићи стегли би се у појасу. Душа ваља, у злој години фра-Брне је помагао највише старијега брата, поњешто и ону двојицу.

Потоме, кâ шта си се стегâ светим конопом, да стегнеш бољитак, зачетак, вировање и стрпљење и свако благословљење; јер душа не уми ди су дви, јер на крају виси покајање и мољење; а свра је велика, да ти, ружо наша, будеш дошâ кâ вист

— вели Кљако. — Таа-ко!... — А њему, шта ће бити од ричи? Зашто се јиди, ако му је душа мирна? — вели Рдало. — Таа-ко!... — А најглавније је да држи руке при себи и језик за зубе, он и Осињача, јер...

— То је истина! — рекоше сви. — Бог да живи вра-Брну! — Знала би нам душа да је онај манитац остâ за гвардијана — настави Бељан. — Он би сад бија усталац и вридан кâ мравак, болан...

из житијâ, па изређа око двадесет кратких латинских реченица, које је преводио на „нашки“ и које овако излажаху: — Душа је неумрла тило. Је умрло јање иђе. Тица лети стол је. Округао а кућа... — Добро, добро!

Бакоња опет зажмури, прекрсти руке и започе: „О Исусе, слатки, мили, Од мене се не одили! Душа моја није жива, Ако тебе не ужива! Ти си радос у жалости, Ти си сунце у тавности...

потанко, па и он обрну у шалу, и Бакоња познаде још једнога правога далматинца, у коме нема лукавства, коме је шала душа, који се могаше прибројити ка Срдару и Тетки.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Кост човечја тврђа је од старе кленовине. И, да знаш, кратко се живело. Што ја дочеках осамдесету, и још понеки, душа се носи, то нам не служи достојанству и части. Сви су наши вратови напред повијени. И тањи су од траве.

Од своје шеснаесте потуца се он по путевима, далеким варошима, механама, гложи се око сваког марјаша, душа му на свиње смрди.

Њему ће ионако све да остане. Сада кад је Ђорђе почео њу да злоставља. Где му је душа да баш данас због тога дође? А чим је дошао, грожђе, орахе и јабуке однела му у собу. Грожђем му и прозоре окитила.

Мени је овде добро. Губи се одавде! — Помози јој. Док је жива, палиће ти свећу на гробу. А ти знаш каква је твоја душа: рибица у крви! Не можеш да умреш с њом. Помисли само... — Напоље, стара кујо, напоље, кад наређујем!

Нека све грехе њена душа испашта. Усправила се и почела да се свлачи. Оно што је помислила да би оне ноћи, кад је Ђорђе први пут тукао, и

Није луд да држи нероткињу.“ „Нек види мало како сиротиња живи. Заборавила, па се осилила.“ Душа ти у носу, а знала си да ме уједеш. „Поделићемо имање Катићâ као оштинску утрину. Наше је и било.

Туђа крв лута његовом авлијом. Човек је као мушмула. Најпре изнутра трули. Душа прво. Свеједно што су образи дуго румени и што се труло дуго не види. И он гњили полако.

Ко јој је рекао? Кукавица у туђе гнездо ставља своје јаје. Неуверљиво се правдала да није с попом. Продана је душа Никола. Можда се она договорила с њим? Сви су његови непријатељи. Милунка ће га отровати.

Хтео је зид, корак широк, зубима да изгризе и само једну ноћ да остане у Прерову. Где ће му душа што је тако нешто могао да помисли? Ни он није човек.

И пиштала је та звезда што пада кад дете умре. То је детиња душа. Бог ме кажњава. Ђорђе дахће, у лугом зноју истопиће му се очи, мртво лишће кукуруза сече га по лицу и рукама, скида и

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

СВИРАЧИ 56 КИШНА ПТИЦА 60 ЦРВЕНА ЖАБА 64 МАЛИ ВОЗ 68 ВИЛИНИ ЛЕПТИРИ 70 ЗЛАТНИ ТАЊИР 73 ПРИНЦ ОБЛАКА 77 Душа је сањала; свет је био њен сан.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре, К'о груду снега врело сунчање О лакше, лакше, кроз густо грање! Ђ.

Ћ. Јакшић XВИИИ Љубим ли те... ил' ме санак вара, Што те удиљ уза ме дочара? Љубим ли те... ил' ме душа вара, Што се удиљ с тобом разговара? Љубим ли те... ил' ме безум гања; Нема вида, чула, осећања; Љубим ли те...

Зора ће нас разгонити брзо, Ал' ће остат' из цвећа, из била, Чиста душа око твоје душе, Чисто миље око твога миља“. Ј.

се чаша, напев'о песама, Напио се раја са медних усана, Где је наш'о сласти, ту јој није праш'то Сад гори л' му душа - барем знаде зашто! Ј. Јовановић 3мај XXВИИ Мрачни, кратки дани, Суморно јесење, На небу облаци, На срцу камење.

Шта, Руварац? је ли, звери? Ха, по том сам те позн'о, блудна кћери: Ти, жено, ти си стара година; А ти, аждахо, ти си душа јој; Издахнула те умирући сад; Па блудница у часу последњем Још има каде да се породи! Ал' стани, шта то јекће?

О, то ће бити силна песма, рада Да знаш шта нежна душа драгој пружа; На моја уста покуљаће тада Милосне речи и бокори ружа.

Ах, никад небеска љубав не нађе за лице своје Чистије огледало од њиних невиних душа: Светле к'о капи морске, а нежне к'о слатки уздах Што га Психеја драга са тајним трепетом слуша.

Но сенка што мрачи Мраморно јој чело - нико неће знати Откуда је пала и шта она значи. К'о душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бону; И кад стари

Ј. Дучић ЛXXИИИ ВЕЧЕ Мре потоња светлост и постаје смеђа; Октобарско сунце гасне иза хума; А твоја је душа пуна болног шума, Тешка суза стала у дну тамних веђа; Док у твоме врту дан очајно тиња; у тамној се сенци расплакале

што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица јављала се тајно; Како ли је срећна душа која знаде Бити свијет за се, к'о звезда небеска, Бачена у свемир што самотна блеска, Док светова крај ње блуде

Јер моја је душа силом дувна седа Што међ' четир' зида век проводи зао, Некорисна, суха, бесплодна, и бледа; Нит' је кога знала, нит'

Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека К'о друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче, и у болу грца.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Ако исток сунце св'јетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна, ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета. О свевишњи творче непостижни!

Би ли смјела забуњена душа претрћ оков смртне тјелесине без свештене воље створитеља, по простору лећет небесноме, тражит прво, блажено

Ад се зове, цар му је Сатана, мрачна душа, неба ненависник; зло је њему једина утјеха, он се са злом вјечно обручио; злу је жертву принио велику, шести дио

напрегом прескачући природну границу, утруђено истегне се лећи у пјешчану своју колијевку, тако исто моја слаба душа занешена творца чудесима за границе воображенија, у дубоко падне униније; крилатога лишена мечтања, мрачне јој се

„Сад си, мислим, сасвијем довољан и душа се ободрила твоја - рече мени красни житељ неба - када ти је творац допуштио да му престол свијетли погледаш и

тад ће мири и простори страшни слаткогласном грмјет армонијом вјечне среће и вјечне љубави; тад ће моја отеческа душа радо притећ к слаткоме покоју и бесмртном гледат довољношћу срећом своје твари окруњене.

“ „Архангели првопрестолници! Ја ћу вама открит нешто сада што ће душе усколебат ваше: горда се је душа Сатанина облачила у хаљину црну; славољубни овај војевода мир небесни поколебат хоће и у вјечну низврћ погибију

Гњев праведни оружје је правде! Ова горда и пакосна душа зла је име у себе зачела и развила знаме страданија. Зла његова виђу посљедствије и погипше твари сожаљујем; ал'

Осл'јепљена душа злочестијем и вјечитом својом погибијом, мисли са мном владу дијелити, дијелити свемогућство са мном, посље скупа

“ „Отровношћу надојена душа и завишћу сл'јепом запаљена - рече творац војеначалницма - пут истине нигда виђет неће ни вкусити среће бесамртне.

душах бесмртнијех, да га чује стан бунтовни пјео - Михаиле, подобни ми чином, али духом много нижи мене, јер ти душа, како моја, није благородном гордошћу заждена, проштенија не иште Сатана; благородна моја намјерења небо чује, а

Неће нигда Сатанина душа умножават славу противника; неће нигда Сатанина уста похвале му слова изгласити. Већ је хитра Сатанина душа

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„А шта је наш ум, шта је наша душа“, запита одједном лекар. „И они су састављени из атома“. Хипократес га погледа зачуђено, али Демокритос остаде при

Она су тек скроман почетак“. „Е, па лепо, слушај дакле! - Ти рече да је и наша душа саграђена од атома“. „Да. И она, као и све друго што постоји.

„Говори!“ „После хиљаду и више година препираће се филозофи још увек око тога да ли је наша душа смртна као и наше тело, или је вечита“. После доручка опростише се они срдачно један од другог.

Та опажања су само повод да се душа спомене и сети појмова и сазнања идеја. Наша душа морала је те идеје већ пре некада однекуд да задобије.

Та опажања су само повод да се душа спомене и сети појмова и сазнања идеја. Наша душа морала је те идеје већ пре некада однекуд да задобије.

Наша душа морала је те идеје већ пре некада однекуд да задобије. И заиста је то тако било: наша душа је пре овог њеног земаљског живота у нематеријалном свету сагледала те чисте облике стварности, и сада се њих сетила.

Она их је, тим сећањем, донела из другог једног идеалног света у овај наш земаљски“. „Наша душа није, дакле, састављена из атома, како је то Демокритос учио?“ „Ни говора, синко, јер је она нематеријална.

Као принцип живота и кретања, душа припада нижем свету постајања, и у њему остаје док опажа и жуди за предметима чула.

Али та иста душа улази истинским сазнањем идеја у царство више стварности и непролазног битисања“. „Наша душа је, дакле, бесмртна!

Али та иста душа улази истинским сазнањем идеја у царство више стварности и непролазног битисања“. „Наша душа је, дакле, бесмртна!“, узвикну одушевљено младић. „Бесмртна, сине мој, и нематеријална као све што је непролазно“.

“ рече Аристотелес. „Кладио бих се да је њихова радња личила на врело парно купатило из којег се душа, опрана, очишћена и ослобођена свих чулних пожуда, пење, тако окупана, право у свет идеја“.

“ „Он је“, рече један од његових војсковођа, „душа целе одбране града! Његова војска је тело које он покреће“. Други један римски војсковођа стаде причати како његове

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Опија ме помисао да ће ме док сам жив грејати, заноси ме већ Мирис цвета који ћу неговати, дрхти ми душа од жеље да је видим велику...

Једном речи, ми смо били једно осећање, једна душа, једна мисао. Живот наш имао је да буде вечита песма и ми непрекидно пијани од среће.

Махао је капом и поздрављао ме. А мени је душа била насмрт жалосна, и силазећи завојитом стазом ,Низбрдо ја се заплаках, као да је То било последње наше виђење.

покисла до сржи, пасу се разлили црвени крстови и обојили бело мокро платно на барјацима, прокишњавају павиљони и душа подрхтава од влаге и студени.

Видиш, ти си веровао да ће те она схватити, ценити, заволети лудо, као ти њу. Ти си мислио да је то нека душа, нека дубина; ти си се варао. Јер ово весело, бујно створење, то је једна чела, драги мој.

А горе, горе се смешило небо, моје небо, мило моје добро небо. И док ми је душа трептала покретом небеске милине, ја сам, витлајући мој мали шешир од сламе, трчао, трчао, трчао, махнито ронећи у

миру, у тој дубокој ганутости и паничној опојности, биле пуне препуне оне исконске светости празника, јер је моја душа у оном најлепшем и најсветлијем, у оном насмејаном здрављу детета понова затрептала страшћу блаженства небеског и

Не мучим се ја онако, рецимо материјално. Не, Боже сачувај. Него... како да се изразим: душа ми се мучи... Ето, ја имам руску душу, широку, огромну као ваш Сибир, али празну, мртву.

Ето, ја имам руску душу, широку, огромну као ваш Сибир, али празну, мртву. Моја душа, то је празно гнездо. Ето, добро сам казао, сасвим сам се добро изразио, празно гнездо и ништа више.

Ослобођен тако, ја тек тада осетих и сву сласт оне слободе да помало будем неки паша оног харема женских душа о коме говори Арцибашев.

Јаћим као отвори очи, подигавши своје густе веђе, али их још брже затвори, јер му се учини као да му се и ова друга душа наједанпут узви у облаке, те га остави сасвим самога, као у пустињи.

под папучом женином никад дозвољавао, нити би то могло бити, него где бих се ја, вели, са једном онаквом жгољом рвао. Душа јој, вели, у носу, и нема шта човек да види, па би јој доста било и са прстом само да је зврцнем.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Тада нам се људске јединке, са теретом својих душа, крећу кроз празне, пусте просторе, као у књигама Достојевског. А под старост, опет прогледамо на природу.

Било је сијасет религија и филозофија које су тврдиле да човјек има душу, и да је та душа бескрајна и бесмртна. А често ми је бивало чудно што никад и нигдје није постојало вјеровање да дијете има бескрајну и

Детињство је пуно бескраја и бесмртности као увала запљуснута вјетром са пучине. Дјетиња је душа сва саткана од љескања бивствовања и небивствовања, сва натруњена одблесцима вјечнога.

Један живи монумент. Пет рана, и пет највиших одликовања за те ране. У младости, душа и оличење завјереничког превратничког покрета, ђаво у људској кожи.

Он може да буде некаква пасивна умјетничка душа, некакав умјетник без називника — ја не знам право гдје да га стрпам — али глумац, богами, није!

А то име, на бурзи рационалнога, има отприлике ону исту вриједност коју је имала ранија ријеч „душа”. Како било, мој млади доктор с лијепим здравим зубима и моја искусна болничарка узели су моје интересовање за

Није ли то и опет у неку руку, „душа” која треба да шчепа за косу „тијело” и да га извуче из блата? А ако је та „воља” само одраз физичкога, нешто што

Одувијек сам мрзио ту глупу, баналну, кукавичку ријеч, ту јефтину ријеч малих душа. Али људски удеси и људски животи носе у себи своје унутрашње лице, људи у једној станици свога бића носе клупко свог

У дну наших ћелија лежи умор других, у нашој истанчалој крви носимо талог туђих искустава. Душа нам је пуна мртвих чахура туђих сазнања и туђих разочарања.

Видимо их где се пате, а не можемо да осјетимо њихову топлину. Траже ријеч у коју би легла сва присност, сва душа, али таква ријеч не постоји. Скривају нам истину, из самилости. Скривају нам самилост, из обзира.

Знам је кад, клонула, пуста, бије челом о хладни праг безнађа. Душа дише у патњи као море у плимама и осекама. Познам спечену сухоћу кад пресуше сузе, кад се у прсима згруне тврда ледена

Познам клонућа у пустош бешћутности. Познам часове кад је душа празна као пресушен бунар. То је кратак предах истрапљеном месу. А онда, у дну бунара, загргољи опет врутак црних вода.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Фењери пред каванама суморно шкиље, као душа у јектичава старца. Отвори се понеки прозор, на коме се појави трома и сањива глава, са необично дебелом руком иза

— Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. Ђурица га погледа зачуђено.

— Ето ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка. Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разговарати.

Очи се приковале за ту лепоту, коју проста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој завичаја...

Пије да затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на коме душа заснива своју радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба...

а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба... Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му свет...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас на западу страшно умире свет, и где помор пређе, ниједна жива душа не остане.

стотина година, а бог рече Петру: — Петре, хајде сад по старог, па му реци да дошло вријеме да тело иде у земљу, а душа у рај. Кад свети Петар чује, дође к старом па рече: — Старче, протекло је вријеме твога живота.

Кад свети Петар чује, дође к старом па рече: — Старче, протекло је вријеме твога живота. Сад треба тело у земљу, а душа у рај. Али се старац наљути па рече: — Богме нећу још, него ми продуљи још триста година, или ми дај моје овце.

Ти ћеш као старјешина имати свега до грла шта ти душа зажели, само заповиједај што ти треба, дивови ће те служити као старијега.

— Ено ти је, — вели му отац — па је уби како ти год драго, кад ти срце и душа подносе, ја и онако не бих могао дићи своје руке на ту нашу хранитељицу.

Није он опаки мајстор, него је ђаво. И мене је тако преварио и довукао амо с оног света, а и ја сам крштена душа. Него послушај ме што ћу ти казати.

Чим дође у собу, одмах рече жени: — Овдје има крштена душа! Она му рече: — Нема! Он опет рече: — Мора бит, кажи гдје је.

око поноћи, стане страшно тутњити, и из тутњаве чује се глас: — О усуде, о усуде, родило се данас толико и толико душа, подај им шта ћеш.

око поноћи, почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: — О усуде, о усуде, родило се данас толико и толико душа, него дај им шта ћеш. Онда усуд устане и отвори сандук с новцима, али нема дуката, него сребрни новци и гдекоји дукат.

поноћи, опет почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: — О усуде, о усуде, данас се родило толико и толико душа, подај има шта ћеш. Онда усуд устане и отвори сандук, па стане просипати све саме џиџе и гдекоји марјаш надничарски.

— Је ли заиста народ тако решио? — Бог и моја душа, тако смо решили. Јерина тада скине ћурак па баци на оног сиромашка и рече му: — Ево ти ово на дар, па иди.

— А да, мој добри ага, пошто ме посијечеш и пошто ми одлети душа у рај, могу ли ја каквим твојим марифетлуком, а по вашем ћитабу, поћи дома да оно ђечице одраним?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Свирала је: венац снова, И висине, Немир срца и маглине, Што поничу из болова Од колевки до гробова Свију душа и векова.

Не жалим себе, и не жудим доле; Не жалим себе, чекам своје вече, Миран, без жеља и нада на боље. Моја је душа сада суво поље.

Ноћас ме је походила срећа Мртвих душа, и сан мртве руже, Ноћас била сва мртва пролећа: И мириси мртви свуда круже. Ноћас љубав долазила к мени, Мртва љубав

Не сећам се ничег више, ни очију тих: Као да је сан ми цео био од пене, Ил' те очи да су моја душа ван мене, Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних; Не сећам се ничег више, ни очију тих.

младиће Што су весели пошли из свог стана, К'о да их зове за границом коло: Њине су груди пуне светлих рана, На које душа прнула им холо.

Нисам спустио у борбу таласа. СПОМЕНИК Са очију мојих сан лагано иде, И душа се буди. И Док расте јава, Израсли гробови сад се лепо виде, К'о далека брда кроз поднебља плава.

Као измишљени да су били људи Са жртава својих и својих подвига! И ја питам себе, док се душа буди, Да л' доживех све то, ил' читах из књига.

И још ми се чини, док ми душа сања, Да споменик живи, има живот дуги, Да данас силази у нова предања, Да спрема нараштај за споменик други.

1904. КАКО МИ ЈЕ... И Од некога доба изгледа ми као Да ће се моје замутити око; Душа и желе и све што сам знао Губи се, пашће у мрачно, дубоко.

Озбиљан лик ти сад преда ме ступа Озарен мишљу и животном снагом; У твоме оку и душа се купа, Женска и чедна са нежношћу благом.

Ил' њоме само увијен је живот. 1904. ПОСЕТА Дремеж пао на бол, мисли — жеља нема; Душа као сва у телу; умор стеже Ноге, руке, очи, главу и све дрема; Апатија и клонулост миру теже.

сузе што ти радост крије, Ал' у ноћ месец кад сиђе убави, Тишином среће кад бол замирише, Одмори око: нек се душа слије У позни шапат велике љубави. 1908.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Кроз ноћ одјекну заносни звук фруле усамљеног чобанина. Његова душа се прелила у слатку мелодију која сигурно није била упућена само невидљивим приликама у тамном простору око њега.

Ова апаратура и њено деловање су срце и душа нове уметности, уметности радија, дивне ћерке дивне мајке Фарадеј-Максвелове електромагнетне теорије.

” Они то тако зову, али да ли је њихово мишљење исправно? Истина природних наука није хладна уколико ваша душа и срце то нису.

Никад нисам погледао у небески свод, а да нисам осетио овај божански дах и да ми душа није устрептала. Али ту се морам зауставити. На себи осећам тешку руку верског фанатика која ме вуче доле.

али нас наша вера бодри да верујемо како иза тога непробојног застора ове вечне позадине стоји престо божанске силе, душа видљивог света, чије деловање разматрамо у процесу истраживања природних појава.

Ћипико, Иво - Приповетке

Помисли да је и она крштена душа. Тако на обали, ишчекујући, намери се на неколико Загораца, које је по ношњи познала да су из села што је било

—Остани, Цвијето, до сутра, боље ти је! — јави се и Јуркин човек. —Хвала! Не могу. Чини ми се сад ће душа из мене. — Обрне се дјеци: — Идимо ! Нађоше се у пуној ведрој ноћи. Месец се надигао над кућу и поврх дрвета.

За кишних дана ослушкују једнолично падање кише, па их душа боли за пољем и кућицом, да се заклоне; за ватром, да се осуше и огрију, и за веселим разговором у друштву чабанчади.

погдјекад изостане, па, док стрепи да га не изгуби, дође у најбољи час; младићки му је осмијех на устима, и њена душа тога часа се смири: гледа га, и покој наступа. Све би радије поднијела но да у путу остане сама.

страже и глас њиове трубе; скрушава се и богу моли, и сређива свакидашњи посао; у тим старим навикама умирила се њена душа.

—А нећеш да се светац увреди... Умешће нас... Да, биће рода од маслине ка досад! — и насмија се шрезриво. — Ма моја душа ванка тега... Учинићу ча будем могао. — Ваља, — потврди Букало.

Кад сам сам, и радим и богу се молим!” . И сада се спустио мир на његово биће и душа, упокојена, заборавља на село, као утапа се у топлини и ведрини дана; регби да је и она дио тога дана када се здраво и

У хармонији мира, светлости и облика, његова душа губи се у простору храма као што се губи на догледу јединствених природних лепота. За кога је све то тако удешено?

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Божури су, опет, бели зато што се у њиховој круници, као њена „симболичка душа“, налази сребрна причесна чаша, путир.

Кад се душа отрже од тјела, Пред њим прха злаћена пчелица Да јој каже путе у небеса, У насеље раја божијега. Само поређење

Ваљда је и због тога у његовим раним песмама душа добила просторне особине. Упросторена је. Изразитије но код иједнога другог српског песника.

Песникова душа је у симфори51 добила особине збиљске избе, где се до у касне сате чудне приче причају (у песми је једна таква прича и

(1999) ИИИ ДВА ИНТЕРВЈУА (разговоре водио Александар Јовановић) ПРВИ ИНТЕРВЈУ ДУША КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА ИЗВИРЕ ИЗ КУЛТУРЕ И УВИРЕ У ЊУ • Господине Петковићу, разлог овоме разговору је целокупно ваше дело и

Семиотика не убија душу књижевног дела. Јер та душа – ако ћемо право – извире из културе и увире у њу. А семиотика заправо отвара пут ка тако схваћеном извору и увору.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Она, другим речима, није симетрично грађена, али је у асиметричности и њена књижевна „душа. За разумевање Магдиног лика важно је и то што, додуше не у свим, али зато у готово свим призорима, где се год она

тај ломан људски свет, пре могућ него стваран отуђује се од ње и умире у најмелодичнијој реченици романа: „Све што је душа волела, за чим је жеднела, и ако не на јави, оно бар у потаји неговала, све сутра иде, одваја се, откида . . .

Њена уста и тај пољубац, и одмах још јаче, двогубо, да му снага и душа дрхте и миришу. У ушима једнако би му зујали одавна заборављени напеви.

осећао грлећи друге жене, оне безумне страсти и пожуде, него са неисказаним блаженством осећа, грлећи њу, како му се душа чисти, а тело, снага, изумире, нестаје је .

Сада се све свршава [. . . ]. Све што је душа волела, за чим је жеднела, и ако не на јави, оно бар у потаји неговала, све сутра иде, одваја се, откида . . .

три синонимична глагола својим смењивањем остављају за каденцирање неопходан утисак понављања): „Све што је душа волела, за чим је жеднела, и ако не на јави, оно бар у потаји неговала, све

Не бих ја руком за царске дворе лако, за онај блудница рај. (ИВ ) Баш ништа ме за цркве душа не боли, за силнога цара дом. За грчке иконе полегуша голих у робовском храму мом.

Оно се, на изглед, одмиче од онога што се зове душа јунакова, отуђује се од ње. Тада и делује као маска. Иза тога се налазе извесна скривенија и ситнија, али зато и

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— А што ти рече најзад? Мисли убаво, па да ми кажеш! — Рече ми: „Бог турска душа“... — Не, не!... Ваке: ,,Бог потурска душа“... — „да не ми је земе, море Чемерико, док не ти направим добро“!

Мисли убаво, па да ми кажеш! — Рече ми: „Бог турска душа“... — Не, не!... Ваке: ,,Бог потурска душа“... — „да не ми је земе, море Чемерико, док не ти направим добро“! — А, таке!... Ете, таке је рекол тој стари пес!...

Косовац гледа кад му Арнаутин одводи јединицу кћер и кукавички изговара: „Слатка је, душа, госпо– дине!“... А овај Моравац, за кога би и Пећанин и Колашинац помислио да је заиста каурин и просјак, зубима држи

Види да је овоме душа дошла у подгрлац, да ништа не види, но хоће да изазивље било и пушка да пукне. — Дајте, синови, по једну каву новим

— Не по једну, побратиме, но колико можемо! — добаци му пакосно поп. — Колико ти душа хоће — опет домаћин крто кроз зубе. — И вечеру, побратиме!.. И то добру!..

“ — Тако ми дина, тако му је рекла, Новице, не чуло се одавде!.. ... Тада му се скаменило срце и смрзла душа. Може бити да његове жене неће овако тражити да иду по месечини на мобе чак у друга села, али ће то сутра радити

Видиш ли ову лепоту Божју? Човек данима може и гладан да посматра, јер му се душа одмара... Дете, хоћу да се одморим и да на себи видим што све може човек... — Али зашто си управо напустио брда?

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Певају ти очи — Блажен ко их слуша! Не певају очи Већ то поје душа; А душа ти поје, Јер је мирна, сјајна, Не зна шта су вали, Не зна шта је тајна.

Певају ти очи — Блажен ко их слуша! Не певају очи Већ то поје душа; А душа ти поје, Јер је мирна, сјајна, Не зна шта су вали, Не зна шта је тајна.

Ти погледај ћилим ови, Ким нас ноћу Бог покрива, Трудна тела душа чиста Да што слађи санак снива. Нагледај се те милине Па се диви вишњој моћи: Богу зоре и вечери, Богу дана,

Године су пролазиле — Поток, сузе, уздисај: Путник-патник, сит даљине, Врати с’ у свој завичај. Остала му душа чиста, Срце здраво, живи плам. „Срце моје — он сад вели — Роду, својти поклањам.“ »Нови Требевић« 1892.

Речима се не казује Како тебе грља вила: Речима се не казује Што је твоја душа снила. Речима се не казује Како си нам мио био; Речима се не казује Како си нас уцвелио.

“ И док год се гласак ове звезде слуша Донде ће с’ и твоја благосиљат’ душа. Јест, човек си био, те и на висини Сачувô си цветак срца у свежини, (Тај се цветак радо у долини крије, Где

Шта је ваше злато, што га Хвалисава рука пружа, Према дарку који даје Милостива, скромна душа? Себи мâли, друге храни По маленој својој снази, А кад даје, тако даје Да је нико не опази.

»Невен« 1882. БОГАТАШ И УБОГИ ЛАЗАР (Уз слику) „Глад ме мори, дај ми јести, Ако ти је душа драга!“ А богаташ пир пирује — Презире га, не слуша га. „Глад ме мори, дај ми чега; Невоља ми преголема!

“ А богатиш има тога, Ал’ је срца каменога. Нећу даље... грози ми се, Задршће ми душа жива — Кад се сетим да и данас Овде, онде тако бива.

На њег’ пада свака руга И потвора кивна врага — Све то види, све то чује, Све то прима душа блага. Клете руке на њ се дижу, Ено камен на њег’ лети — Дуго ће га тако мучит’, П’ онда ће га разапети.

Кâ наново да се роди, Да му с’ нова душа дала... Он затреба ново име, И љубав му кумовала. И то име ким се данас Цео један народ дичи...

Замириса тамјан, Словенством се шири, — Није тамјан, није, твоја душа мири, Јужни српски цвете, тргнут с Црних Гора, Пресађен у врте руског царског двора! »Стармали« 1889.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Преселили смо цвеће под реп змији, А ипак нам је душа наде пуна. Дај лобању празну за преживеле лажи; Неизбежни додир сна и праха тражи Имена посна троструких одраза.

Краков, Станислав - КРИЛА

Замириса ракија. Чу се како клокоће течност кроз засушено грло. Потом чутурица пође и у друге руке. — За покој наших душа. Нико се не насмеши. И у мраку се осећало како су сва лица укочена и залеђена.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Ал’ благосиљат ако узмогне Све што ме јоште чини човеком: Мишице снага, разум, и душа, И срца мога поштен умишљај, Све нек’ је с тобом... И бог са сином Ког сам за живот срамно продао!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Више њега стоји запечена и јако окорела на сунцу црвено маса — то је процyт и крвљу обојен мозак. Душа се грози, ти хиташ даље и даље и призор бива све ужаснији и гнуснији...

Па како све ово ужасно смрди, како ужасно смрди!... И неки душевни бол ужасно те трза, душа се грози и ужасава и ти би да бежиш, да бежиш далеко, од ових крвавих пољана смрти и развалина, где немаш куд поглед

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ВИ Мислећ’ на те — у том вају, Мислећ— на те — у том сјају — Кад се моја душа пита, Је л’ на земљи, ил’ у рају; Мислећ’ на те, кад ми душа Грли, љуби света оба, — Мила ружо, душе душо, Шта ти

у том вају, Мислећ— на те — у том сјају — Кад се моја душа пита, Је л’ на земљи, ил’ у рају; Мислећ’ на те, кад ми душа Грли, љуби света оба, — Мила ружо, душе душо, Шта ти мислиш у то доба?

XИВ Љубим ли те... ил’ ме санак вара, Што те удиљ уза ме дочара; Љубим ли те... ил’ ме душа вара, Што се удиљ с тобом разговара; Љубим ли те... ил’ ме безум гања, Немам вида, немам осећања; Љубим ли те...

— Ал’ видим ти по лицу, Гле донô сам ти прву Пролећну љубичицу. Нежна је, скромна, мала, Душа јој мирис лева, А мирис радост буди, А радост песму пева.

“ Одговор ће дати Твоје црне очи. ХХИИ Видиш, сад сам дошô к теби, Да ми сине рујна зора, Ал’ залуду, душа ј’ моја Отрована од сумора.

и светлије, Имам слађе и нежније, Што им не знам име дати, Нит их могу песмом звати, Што ће ноћи, У самоћи Да их душа души прати, — Те с’ не даду испевати. ХХВИИИ Ој, љубави, видовита вило, Ил’ ме вараш, ил’ је тако било!..

Зора ће нас брзо са ње стрести, Ал’ ће остат’ испод цвећа, биља, Лепше цвеће, душа твоје душе, Чисто миље око твога миља.

Онај цветак — твоја слика, Онај мирис — душа ј’ чиста, — Не срди се, јање моје, Кад ти кажем: ти си иста. ато жмурим, зато гледам, Да ми каже ноћ ил’ дан,

“ Кад полише колач вином, Па сркнуше, кâ шта треба, Застадоше, збунише се, Душа им се усколеба. Јер откако је срећа њима зацветала, Никад нису уста још на уста пала, А пољубац први рад се увек

Видиш, драга, а славујак, Њему пева срце, душа; Ох да дивне мелодије, — А лептир га слуша, слуша. Занела га дивна песма, Занеле га сласти њене, И он мисли:

Брзо оде цвет за цветом, — Она прва суза твоја Створила је море суза, У ком тоне душа моја. XВ У гроб, у гроб спуштају је. Живот мој, и моје све. Страшан је тај црни амбиз, — Само у гроб у гроб не!

„Не мирише твоја песма, — То је мирис рајска цвећа, То ј’ близина двеју душа, Којих-но се синак сећа. Једно душа твојег оца, — Сушта благост и доброта,— Друго душа мајке твоје, Хранитељке

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Не мари. Поред данашњих две стотине мртвих и рањених, овај нити нас множи, нити нас дели... И душа ми је била заспала. Напоменуо сам поднареднику да води рачуна кад чета пође, и да ме тада пробуди.

Ваше солнце также ћепло, как и всјакоје славјанскоје сер-сердце... Ваше објатије искрено, как рускаја душа... Ваши мишици так силни, как рускиј кулак... Ми с гордошћу гладим в будушчије...

Све је сиво, безоблично, бесконачно, као и они сури облаци, који се дижу из јаруга и прелазе преко планинских врхова. Душа се скупља, а тело грчи. Али, као стокраки одјек, непрестано бруји у нашим душама: докле овако... докле?

Попуне нема... Последњи је час. — А морал?... Како се држе војници? — Како?... Душа је замрла. У људима као да је нешто прегорело. Чаме у рововима мислећи на своје, и гину... Лука се врати.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

спопадох браву, да отворим врата, На нову панде беду серпски брата: Мени руку за браву љути мраз прилепи, Да у мени и душа и серце застрепи.

подгорска пастирка, Те долази да се купа и ту цв'јеће бирка: О, ја ћу ју умилити с окладом у пјелу, — Зла не може душа витат в оном красном тјелу! Свирјел моју чуће она. Ти знаш ове ц'јену, И кол'ко сам јагњад им'о ја на силу њену.

бићу близу — да у воду ступа, Даћу мојој ја свирјели ударења тупа, Да се слажу, нек' осјети, с пљесканијем волна, И да душа ту нечија љубвом таје болна.

свештени огањ нашу утробу подиђе, Серце дотле беспристрасно двојно жели биће; Сва природа измјени се, онемиле људи, Душа сама — но не дуго!

Кол сладосна нишча Јеја тиха надежда, Брагорастворјајушча Горкост смерти всегда. — Тјело моје с червми Истљети будет, Душа же с ангели Во вјеки поживјет. 1810. Милован Видаковић У МЕСТУ ПРИЈАТНОМ, ТИХОЈ ПУСТИЊИ...

Предмет сваки на ме зјаје, Једна страст ме другој даје. Душа клоне, серце пишти, И ја не смем казат гди ме тишти. Иштем, просим свуд забави, Да ми серце заборави Ону која ме

Труд' се, књижни, колик' хоћеш, Пуни главу (а празноћом!): Људска знања сва су незнан. Кости у прах, прах у ништо, Душа пара, пара вјетар — Гле на чем је надежда нам Свег живота основана! Кам' блаженство у ваздуху?

Но силам нашим потпора нужна где? Ах, ту от силних не можеш тражити. Из себе узми! Знаш што ј' мени Серце и душа дојако било. Не лажну хвалит Сербљина заслугу, И чесност, правду, добру ко општему Тежење храбро; златну казат Истину!

На друштво чекат не зна ова; Изводи достојна себи чуда. Божество нам је душа у телу; а Дубоко чувство чесног и краснога Чист образ његов. Милошеве Силе су огњене слуге оног.

У недостатку бједственост није ти; У жеђи к вештма неситој лежи та! Излишност жеље срежи равно Силама; биће ти душа мирна. Затвори твоје битије у перси, И те огради мудрошћу; нећеш ми Ти зле бит среће.

гдигод у тавном света буџаку, Грлио брата није, женску лепоту није: Да му се огреје срце прекратке младости зором, Душа да весело лети небу плавоме, Да се, обогаћена, поврати пузећем брату, Пали и њега искром небеснога пламена, И он да

Око ми није схватало небесне красоте лика, Срце и душа, сва природа внутрења тресла се од стрâ; Кад ал’ благе и силне им речи зазвонише озгор: „ „С нама је Бог, чуј,

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

не питај, Светлости! Људске су груди пуне пакости, У срцу нема оне љубави, Оне врлине, срца — како ли? Без боја душа да га заболи... Јок!

ЈЕЛИСАВЕТА: Црногорац! КАП. ЂУРАШКО: То јесам! Али ми душа једно жељкује Да те увери делом, госпођо, Да има срца што ће погинут На миг ти ока.... ЈЕЛИСАВЕТА: То ти верујем...

Видећемо се! По крви мојој студен самртна Показује ми руком леденом Одмора жељног кућу вечиту, И душа жуди строгом судији Неучињене правдат грехове — (Гледа унаоколо по разбојишту.) Ах, боже мој! И ту је текла крв!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашавају се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протрне и премрзне.

ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати! ЈАБЛАН Одавно се ухватио сумрак.

Кад би помислио на те зборове и светковине, душа би му потајно пропиштала, јер се на њима не блијеште више токе и илике са витких и врсних Кнежевића, не праште пећанке

Немам чиме споменути мртве своје, нити имам чиме даровати кљаста и саката за покој душа њи'ови'... Шта дочека Реља Кнежевићу! — с грким пријекором дубоко уздахну.

!... Коме да оставим? Шваби... Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте, да иде том Шваби у најам!... А-а, то не мере бити! — 'Ајде, 'ајде, стари! — веле му ђендари мало блаже.

А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу... Помогô би' му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије кад би могô и знао...

Те цијеле боговетне ноћи нијесам могô ока на око склопити. Мријети, људи, ваља, а душа излази на тијесна врата: мало сам се и бојô. А како се не би' и бојô кад 'вамо знам какви су Мајданци...

— Оно нам је мало прије причô Симеун какав је зулум починио у Мајдану. Млого је, Бог и душа, ударô у страну, ама није му замјерити: остарио је.

О, проклете моје ћуди!... Мало не уби' калуђера... Да сам га, којом несрећом, убио, куд би ми онда душа! Зови га, Гавро! О, оче мој свети!... Једва Партенија изиђе из кошаре.

вами зато чудноват што у мени има милиіун срца и милијун језика, јер сам данас пред овим судом плакô испред милијуна душа које су се од силног добра и милине умртвиле, па једва дишу! (Сви га гледају забезекнуто.) Збогом, јазо!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Од страсти су моја усахнула ребра. А данас ми очи устрепташе бесом И зазвони душа ко харфа од сребра. Твоје око просу дрхтај мојим месом.

Као урма што се вечито зелени, Дај ми моћ да сишем језера дубока Испод врела песка. Моја душа плаче И пламене сузе теку ми из ока. Садашњост ми дајте, све бешње, све јаче Да собом сагорим. Даље прошли дани!

жедне, А измрвљен мозак тражи смрт у блуди: Дршћући те грлим руком што сва пече, Пропињу се теби испуцале усне, Душа хоће вечност пољупцем да рече, А крв у кап једну стопи се и згусне.

(1914) У КЛАНЦИМА СЕ МОЈА ДУША ВИЈЕ МЕЋАВА Бескрајна и бела пољана почива, Као мртав херој залеђена трупа, Коме бели покров ловоре прикрива.

Тада залуд плоче слаћеш са Синаја! (1915) КАО ПРОМЕТЕЈ У кланцима се моја душа вије И чини ми се они исти кланци Кроз које прођох, где се патња крије, Стежу ме, кô тамнички ланци.

А под густим хладом неранџина грања Млади љиљан пева богочасне псалме. Само наша душа у ту вечер страсти Мрка је и хладна кô недра дубина, Врх нас заман лоза просула је цвасти: Недирнут је гитар и

Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна пантомина? То велика душа покојникā лута. Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Зави'те црним трубе.

И место мира нов пут ми предстоји, Да лажем себе у ком новом храму Душа се моја сама себе боји, Јер види себе пусту, вечно саму, Као Ахасфер да бесциљно блуди, Клета од оних за којима

И њеном оку ти си дао сјаја. У твој се дрхтај ненадно увлаче Осмеси њени фини, кô тон јада Тих осмеха је моја душа рада.

И топло ми је у том предвечерју, Док ступа позна јесен у паперју: То твоја душа шуми и мирише. Х У теби ми је младост погребена, Сунчана јутра, подневно пламење, Љубави чедне последње прамење

(Без датума) XXXИВ Одлази од мене и тони у калу, Иди путем којим душа мртва бива, Путем где се младост тренутно ужива И предаје лудом и порочном валу.

И тад као херој после страсне битке Одморишта хоћу без страсти и жара, Већ да ми се душа на души одмара И да милују ме благе руке витке. Јер у сутон груди пуне су ми плача.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Ђока?!!! АНЂА (такође изненађена): То... Ђока?!! МАРИЦА: Јесте, јесте, то је Ђока. КАПЕТАН (мирише Ђоку): Бог и душа, он је! Мирише на проминцле. АНЂА (још никако не може да дође к себи): Ама, онај Ђока?

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

53 ПОЗДРАВ 54 ЈАН ХУС 57 КАЛУЂЕРИ 61 ПЕСМЕ МОМА Кад би мома звезда била, Никад не би душа моја Бела данка зажелила. 1856. МИЛА „Вина, Мило!“ — орило се Док је Мила овде била.

мислима, тако, уздахнô сам јако, А сузе су текле низ образ полако; Од груди се мојих вечан огањ створи, Да у њима душа пре рока изгори! По големом свету млађан се потуцам — Што громовник нисам, да на судбу пуцам?...

Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре Кô груду снега врело сунчање; — О, лакше, лакше кроз густо грање! 1861.

сте се крвавили: Против сто си сам ишао, На хиљаду јуришао; Зуји куршум и кумбара, Грме горе и долине, А Козаку душа стара Од силине и милине — Дирнут ханџар из корице.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Ал’ две се отворе. Преболи те зададох, моја без пребола, брале. Јер је тихо саткана душа, на тише брдо уводиле прозирне руке. За ожиљком се у видање прикраде, бледа видарица без наде.

3 Тајна то тајни, за даљу некуд мену отвори вид. И обневиди око, где прогледала душа непробоја кроз тврди прострели зид.

2 Радуј се, свему си спона, покоји у теби сви живе. И душа тузи што склона; и празнином што дани засиве — у походе то спрема ти се она.

ВОДИ МЕ, ПОВЕДИ СЛЕПА Води ме, поведи слепа, ја не видим бела дана, душа ми у богу сама! Земље прођох, ноћ ми свуда без сванућа, ван са неба топло што ми гране тама!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Целе седмице товарима се на гроб му износило, а код куће четрдесет дана су се, док год му душа из куће није изишла, просјаци целе вароши хранили и појили.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

, 179 ид): то се данас сматра као шала, али је првобитно било можда лустрација после тродневног борављења у средини душа предака, које о свадби невидљиво узимају учешћа у свим жртвама и обредима, и у заједничкој обредној гозби (упор.

, 49). Сви ови колачи јесу жртве прецима, или хтоничним демонима уопште: Младенци су дан змија [= душа], и има их четрдесет, а то је мртвачки број код пас (упор. нарочито М.

Млад момак и девојка упоређују се и идентификују са б.; девојачка душа, или душа побожног старог властелина, мирише на б. б.

Млад момак и девојка упоређују се и идентификују са б.; девојачка душа, или душа побожног старог властелина, мирише на б. б.

(у песме, БВ, 17, 1902, 14). Свети Аранђео вади душе праведника б. (упор. и пословицу: »Душа му на б. мирише. Кажу за доброг човека«, ГЕМ, 5, 127; уз ово упор.

Значајно је да се ови обичаји с д. врше о Бадњем дану — дану душа; д. је, дакле, сеновито дрво. У Ц. Гори верују да се на црном д. скупљају вештице (Караџић, з, 1901, 188). Д.

ГНЧ, 41, 219 ид), и да »ђаво« често није ништа друго него душа покојника (о. с., 223 идд). Још једна интересантна жртва забележена је код босанских мухамеданаца: они бацају љуске од

У народној приповетки о гоњеној жени душа подављене деце привремено се склања у ј. (СЕ3, 41, № 64). У једној скаски прича се како је свети Сава у дубокој

МАЈКИНА ДУШИЦА Qуендел (тхyмуѕ ѕерпyллум). Мајкина душица, бабина душица, бакина душица, материна душа, материнка, душа, душица, паприца, попонац, тамјаника, писмена трава, труп, вријес (Шулек; Софрић, 156; ЗНЖОЈС, 14,

МАЈКИНА ДУШИЦА Qуендел (тхyмуѕ ѕерпyллум). Мајкина душица, бабина душица, бакина душица, материна душа, материнка, душа, душица, паприца, попонац, тамјаника, писмена трава, труп, вријес (Шулек; Софрић, 156; ЗНЖОЈС, 14, 73).

Р. се радо сади по гробовима (ГЗМ, 6, 166), нарочито на гробовима девојака (иб., 154). Душа младог момка може »мирисати« на р. (песме у Софрић, 192). У народним песмама има доста примера из којих се види да р.

(БВ, 16, 247). У приповетки о гоњеној жени душа побијене цареве деце, поред осталих метаморфоза, склања се у р. (СЕЗ, 41, 1927, № 63). О постанку р.

Ћипико, Иво - Пауци

а жао ми те! 'Ајде—де, узећу га ја, кад си баш најашио. —Добар је, болан, господар, — опази Васо. —Као душа, — прогунђа Војкан. —Оставимо разговора, — вели газда, већ да ти платим!

Ову ће своту убиљежити на Петрову рачуну, на његову корист, а за друго причекати ће га до боље згоде. Илији се душа кидала кад дознаде за продају. Неколико ноћи, иза првог сна, већ не спава; мисли шта има да ради да се земља не дијели.

— нашали се Петар. — Бих, чисто ти кажем: волим јој! Вратила би се она на старо... као душа... А да, жена... — Изгубили би једну хришћанку, обрати се у шали Петар једном хришћанину, Војканову комшији.

Вриједна Божица и милокрвна, мајка као душа, а Цвијета с Павлом смирила се, и за њу вели човјек: — Није но као крух што се једе ...

Али она не боји се страних душмана, већ је душа боли кад види своје властите синове које је својом крвљу одгојила и — издржава их, где је издају и од ње се одмећу;

А бог ти и душа! А кад Раде, примивши новац, оде, као досјети се, па повика за њим и каза му: — Узораћеш ми, болан, оно неколико

— Јесам, господару! Лугар оде, чудећи се што господар наређује; зна да је с покојним Илијом био као душа, залуду га бијаше тужио неколико пута за шумски прекршај.

Раде гледа кроз отворена врата напоље; осјећа ноћ и, како она јаче пада и савлађује сутонску свјетмост, онако и његрва душа чемернија је, и као да се помало гаси у њему оно што толиком ватром пламтијаше у снажној младости живота му — увијек

Пред очитом објавом вјечности душа му се растапаше у свеопћој хармонији бесконачне љубави, у чијој сили блиједила је и ишчезавала — у неизмјерности

се причини да ти звуци уносе несклад у оно величанство што се пред њим простирало и пред којим се је скрушавала његова душа. Он крену даље... Полако корачаше, све ослушкујући око себе тајанствени шапат натуштена простора.

ражалило што се је вјетар утолио и престао шум који га је блажио к'о најутјешљивија далека музика, у којој се његова душа губила у неизмјерности пустора... Уто поче да сипа блага кишица.

Вино паде у бесцијен, а дугови се не платише. Иво је разумијевао невољу у своме селу, и његова душа сваким даном трпјела је на догледу безнађа у боље.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Да ли разабираш мој глас у мноштву убогих који те призивају? Не кријем од тебе. Господе, да ми је душа пуна опачине, срце ми је тако често натопљено чемером! Волим ли ја своје ближње по твом науку? Следим ли те?

Зар му није досадио терет немоћи под којим му клецају колена. То бреме нема стварну тежину, душа му се бори са невидљивим, јер не кроти му она више полуделе телесне сокове, нити немире.

Корачао је месечарски, одсутно, као да му једино тело савлађује узбрдицу, док му душа негде луња, далеко као утвара, али надохват ако је буде звао.

Изгледа да је у њој прорадила курвинска душа. Стрепим од дана кад се буде отиснула од једног до другог, тражећи утол својој похоти. Јадни, јадни мој господар Лауш!

су дочекали овај ратни поход са надом, Кирча привучен опасношћу којом је, као спасењем, била обузета његова рањена душа, Пипац скитачким сврабом. Макарије Звао ме је данас Лауш. Тражио је мој савет.

Завист и пакост су натегнули његов лук. Љубомора. Жуч. Ја: Стрела је одапета на једног безазленог човека чија чиста душа не прихвата ни рат ни мржњу. На све то Дадара је охоло одговарао како је гађао издајника који помаже непријатељу.

Сваки голицави жмарац појединачно. Да ми се од бола кида утроба, да ми покварена крв липти из сваког дамара и да ми душа очајнички вапи за спасењем.

То траје дуго, читаву вечност. Прекид живота је још у лету и пре него што се моје скврчено тело разбије о стену, душа ће ми из њега прхнути у прозрачно небо као шева из незграпне крлетке, натраг у висине, раздвојиће се на хват од земље

Не, он није отишао њима да би их преобраћао у праву веру. Он се није бринуо за спас њихових душа. Лечио је само њихова тела огрезла у грех и порок. Лечио је ђавола у њима. Прихватио их је онакве какви јесу.

док сам био у манастиру жудео сам за једним оваквим јутром, и сад кад сам се нашао у њему, осећам се као да ми је душа празна мешина из које је истекло вино. Зар човек збиља не може да издржи слободу?!

Пропламсаји ноћашњих мука што их измисли душа, наиђу каткад као сев или одблесак муње, но зачас буду протерани кад очи наиђу на призор ове двојице спавача, на чијем

јер зар може сан бити тако угодан као ова магловита мешавина сна и јаве, зар се неће, мој боже, твоје врховно дело — душа, та крвожедна курва, прокрасти и овде да испрља ове блескове, невине, анђеоске трептаје, појање васељене, хоће ли

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

с црквице старе, Тихо и бôно, кроз ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак Светиње пуна, душа ми леће Тамо, где вечни борави Бог, Па му се моли молитвом благом: О, чувај, Боже, анђела мог!

И суза мрачи поглед мој, И душа моја стрепи, И сав бих живот дао свој За часак онај лепи! Колико пута паде ноћ, Колико дана прође, И још је силна она

снова, у часу тишине бајне, Побожну душу диже лахора благи лет, Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне, И смерна душа види небески, зрачни свет. Светови доле блуде...

Али по њима није ишô сам. За њега свет је перивој од ружа, По цвећу шеће као паун млад, Његова душа језеро је мирно, Његов се никад не колеба над.

На трошни спомен она спушта главу, А поветарац лелуја седу влас... Срце се ствара у кам, душа леди, А на уснама изумире глас И само сузе теку...

И једнолико, сред тишине, Удвајајући ноћи крас, 3агрми песма из даљине И тамбурине звучни глас; Душа ми чудне снове снева, И ове песме сва је плен... Одакле иде? Ко је пева? И шта ли значи смисô њен? 1886.

о тој лепој малој Тици причају се чудне бајке: То душа мале кћери над гробницом миле мајке. Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада

Чему срце жуди? Ах, та ко би разумети могô... А жеља је огњевитих много, Што ми огњем распаљују груди. Моја душа од детињских дана Стремила је у бурноме лету У пределе заношљивих страна, Неком чудном, непознатам свету, Где радошћу

у подне жарко, клефта уморни спава, И слађе мирише цвеће и шуми пучина плава И славуј весело пева, Да клефте сурова душа, у чудном заносу своме, Љубавне ноћи снева.

одважност мушку Са којом походиш кланце, где орли с кликтањем лете; Крв ми у главу нагне, - ал' кад ти угледам пушку Душа ми задршће само, А срце нагне у пете. 1889.

У ПРОЛЕЋЕ Премалеће кад засија, Зазелени тавна гора, Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља, И том

„Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата, Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата. Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

1783, Доситеј у предговору јасно истиче да је намењује младим читаоцима; он верује, као прави просветитељ, да је душа младог човека налик на „меки восак“ (варијација просветитељске метафоре о души детета као неисписаном листу хартије),

Хвала Боже на дар ови. О помози, благослови! Да ми како с права пута, Душа млада не залута. МАТИ ЈОВАН СУНДЕЧИЋ Дјетињства њежног у првом цвијету, Кад не знах да ли живим на свијету; Па кад ми

сте се крвавили: Против сто си сам ишао, На хиљаду јуришао: Зуји куршум и кумбара, Грме горе и долине, А Козаку душа стара Од силине и милине – Дирнут ханџар из корице Или листак из горице, Кад се вихор игра њима – Затрепери у

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СТАНА (Кати): Зготовим најлепше, најбоље јело, и донесем јој; молим је: узми, једи. Дао Бог, има шта јој душа зажели. И велим јој: једи, пиј, окрепи се, и изађи!

И зато сам срећан. Сан ми је лак, душа чиста, тело мирно и мртво. И зато, Ташана, не бој се ти, већ кажи ми све, кажи све као оцу, више него оцу, као самој

И мојом кривицом је морала она толико да плаче, сирота моја и добра сестра, моја »лала«, моја добра и мила душа! Улази Стана са мањом софром, тањирићима, бокалом вина и чашом.

ТАШАНА А, не, дедо! Откуда ти стар? МИРОН Да, по телу нисам, али по души — душа ми је стара! (Као нешто о чему је толико мислио, али о чему никад до тад није хтео да говори, тако раздрагано): Да,

(Као нешто о чему је толико мислио, али о чему никад до тад није хтео да говори, тако раздрагано): Да, Ташана, душа ми је стара!

Јер душа, која рано пропати, рано све сазна, рано се засити свачег — а најгоре је кад се засити још и знањем и то тобож највећим

Их, их, колико си покварен, Мироне, и то душа ти покварена! И сад куда? У цркву не, пред распеће не, са амвона придике не!

Тако грднога, црнога од земље, неговати и чистити! Ја и кад га сретнем, ма да је и то Божји човек, Божја душа, а ја се по два три сата гадим. МИРОН Зато ће њен грех бивати мањи. Што веће испаштање, мучење, грехови су мањи.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

— Не тужи, Милице; лепо ми се чини да нам у тим речма остаде душа детиња, па као да је и он ту — и Бошку засветли фењер у очима.

Његово је, Србо, све што једемо и трошимо, то не заборављајте душе његове ради, а и ваших душа ради... Иди сад, тешко ми је... Немирна је била госпа Нола те ноћи.

Услужност отвара сва врата, јер свима треба услуга, за тело и за душу... Тело нам често болује, а душа нам понекад баш као пијана посрће, богами и пада... Паула је услужна била и остала.

Све се прибојавам, једног дана ће се кроз ту сличну спољашност промолити можда и слична душа... Шта велиш? Одједаред, кад уђем у године, а ја господин Тома по нарави, по обичајима, ко зна, можда и по

и умрети, и убити се, а може лећи и на православно гробље, свеједно, фрау Роза ће на оном свету бити мирна, Павлова душа задовољна, раса ће примити жртву без разнежења... Синагоге су формалности, велики јеврејски жртвеник је невидљив.

Договорили смо се, жена и ја, да одем за дуже време, због детета, да ме не гледа оваквог, да му се душа не испуни грозом. Главно је сад мали Исак, а све остало споредно.

Римљанка је Бранка дочекала како само Талијанка може кад је и Римљанка, и лепа девојка, и израђена душа. Марта је имала стару мајку, и стару неудату сестру, и стару двоспратну кућу између дивног старог пута Виа Апиа и

Ствари у кући и у стајама попуштају. Сваки час нешто пукне, и сложи се на земљу као да му је душа изишла... Велики орман се сасушио, мердевине се јуче под надничарком распале, столице политиране се љуште као да су у

по вери били и господари у земљи, бележили су и оне друге по вери: „Толико православних породица, толико православних душа, великом већином Срба, нешто Грка и Цинцара.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Ова добра душа, велика у оној мери као што је Пантеина била, није баш праву матер у природи имала, и зато није чудо ако није Фидију

ОД 20.000 душа што овде обитавају, није ниједном на памет пало теби помоћи, осим мене, но треба да знаш да ти други и не може тако

« И ја, али само на папиру. Овај је систем матемпсихозиста, или метенсоматозиста, који сасвим озбиљски утврђују да душа после наше смрти из једног тела у друго, и до сами животиња прелази, док се грехова не очисти.

меланхоличног темперамента, који пати од потиштености, сете, црних мисли МЕТЕМПСИХОЗИСТА — заступник схватања да се душа (грч.

ψυχή) сели из једног тела у друго МЕТЕНСОМАТОЗИСТА — други назив за метемпсихозисту, заступника веровања о селидби душа из тела (грч. σωμα) у тело МИЛОСЕРДИЈЕ — милосрђе МИС (енгл.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

сте Трг На грудима белога града Лево и десно сунце На вама мере Своју светлост и своју таму Продавци облака Душа и зевова На вама робу излажу Гутачи ватре играчи по муњи И укротитељи громова На вама показују вештине Нама сте

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Састали смо се у нашој башти и сели на траву, а из душа нам се отимао дубоки уздах страсти и чежње. Ја извадих из џепа кутију са палидрвцима. — Шта ћемо сад? — пита Перса.

Дон Родриго: Ал' имај бар храбрости рећи оно што ти душа осећа... Хуана: Волим те! Дон Родриго: Ах, драга моја Хуано! Хуана: Слатки мој Родриго!

Он је већ многу сузу утро, многи бол олакшао, многу беду ублажио; њега невољници за живота сматрају свецем и његова је душа, по смрти, обезбедила себи место у рају.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Димови од многобројних ватри се мешају са измаглицом дана и као тешка магла притискују земљу. Колико да се душа још више замрачи. А ноћу светлуцају пламенови, као умирућа кандила, и повремено одјекују узвици будних стражара.

Многи који су лежали придигоше се, и ставише шаторска крила преко главе. Хладноћа прожима згрчено тело, а душа као да је замрзла. Мрачна и пуста ноћ као уклета коб протегла се у вечност, а река Маћа сатански жубори.

— Душа ни иска! — вели Танасије да је рекао Енглезима. А и ти Енглези били неки сиромашни људи, а њихова Енглеска богата земљ

Ноћ је већ дубока. Око мене потпуни мир, а ја сам немиран. Пишем ти, а рука подрхтава. Душа ми је узаврела и пуна неке туге... Можда за младошћу?... Не знам. Шта ми све сада не пада на памет!...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

”И пловићемо дуго овако; видиш ли!“ И тако увек река носи један леш И душа би могла, али зар би имала снаге да га напусти...! ... На високој планини бор зелен.

Чудна нам жеља душе поткрада: Да душа помрлих столу буде призвата; У час ево Дантона, за њим ево Марата: Болно се грче прсти и леде, А глас је сух и без

ВУЧИТРНСКИ МОСТ О, на пољани широкој лучни камени мост стоји, Љуби га моја душа и до зла бога сам узбуђен; Прелазе товари, ждребац упрегнуту кобилу доји, Река под мостом тече, под ребром младост

Ко да то није понор! Човека. Али, где живи он од неколико љубазних речи Као од мало зрна лана; У пролеће му се душа дрветима лечи, У јесен је већ уморна и онда је сама.

Спрема се да умре. А душа му је жалост и тад бескрајна: О, кад би била бар пратња сјајна! То тада на чудан начин сазнам Да ми је душа раскидана

А душа му је жалост и тад бескрајна: О, кад би била бар пратња сјајна! То тада на чудан начин сазнам Да ми је душа раскидана на хиљаду крпа вековима, А тело великим просторима, Ко облак да сунчам своја тврда леђа на сунцу Над

Већ више дана лежах на поду, у бунилу, Толико је душа моја тешко патила, Све један и исти сан стајаше на крмилу, И лудило је ноћно развило своја крила, Док се врата на соби

сан стајаше на крмилу, И лудило је ноћно развило своја крила, Док се врата на соби нису отворила, Кроз саму црну патњу душа је једрила.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— С таквом метлом не би могао ни ципеле да опрашиш! — развалила је суседа уста. — Зар не видиш да јој је душа у носу? — Ах-хах! — тресао се трбух главном чистачу.

Људи су почели журно да скупљају ствари и алатке које ће понети у нови крај, а душа им се грчила при погледу на куће и њиве које остављају.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

МИТКА (раздраган, занесен): Немам ја, бре, лошу премислу на њума. Татко могу да ву биднем. Тики — Мило ми! Душа ми још, бре, иска. (Болно Салче* На раф има десет јабука, пет за мен, пет за теб. ту): Салче, ти ме знајеш?

А песма је моја голема: Како мајка сина имала, чувала, ранила. Дан и ноћ само њега гледала. Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син — болан! Пораснаја син. Дошла снага, младост... Дошле башче, цвеће, месечина.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека Кô друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче и у болу грца.

се, откад јарко сунце грије, Запамтио нико 'наке очи није; Лијепе и мудре, свијетле и црне, Пуне живе ватре гдје ми душа срне!

Ја за њом гинем! Њој ме душа води! О, дај ми руку, ја ћу с тобом поћи У гору, у твој завичај! О, ходи, С тобом ћу бити и дане и ноћи!

Кô рањена тица, што би небу хтјела, Отима се душа из оловних дана, Али кобни вјетар граби је са страна Па се натраг тргне премрзла и свела.

Онамо има ружа завичајних, Што нису свеле од студена иња, И врела живих и путања сјајних, Гдје душа љута још руди и тиња. Мило цвијеће отуда ми маше, Његове чисте и свилене чаше Слатким напитком препуњене стоје.

ОТАЏБИНА Не плачем само с болом свога срца Рад' земље ове убоге и голе; Мене све ране мога рода боле, И моја душа с њим пати и грца.

И свуда гдје је српска душа која, Тамо је мени отаџбина моја — Мој дом и моје рођено огњиште. 1908. Музи Горе нам плачу... Јауци су чести...

Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си? Нијемо гледам кроз потоке сузе, По оштром мразу теби душа блуди — Вапије, цвили... Пита ко те узе, О, ко те трже са мојијех груди... Жедан сам...

Моја душа није у таштини грезла, Нит' је било грубог црва да је начне. Ја сам ишô вису гдено бесконачне Подижу лепоте своја

О драго море моје, ја те волим И све лепоте ја бих за те дао. Од тебе ништа милије ми није! Ноћу и дању теби душа хрли; Сврх тебе кружи, цјелива те, грли, И на твом валу сунча се и грије.

Мотика туче, и у голе прси Сухог тежака душа неба вије, И зној му купи... Одјекују врси — Пролеће пјева. Но док господ бдије И на свом топлом срцу земљу

Јутрос, као и ти, лепа реко чиста, И моја сва душа жубори и блиста, Разлева се, расте, и хучно колеба... Гле, врело јој бива све шире и веће, И у њезинијем дубинама

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

А кад је Одисеј испричао како је Неоптолем неустрашив, Ахилова душа је отишла широко корачајући весела што има одличног сина.

Ти немао гроба ни порода! И да би ти душа не испала док турскога цара не дворио!“ Краљ, га куне, цар га благосиља: „Куме Марко, бог ти помогао!

Ти немао гроба ни порода! И да би ти душа не испала — док турскога цара не дворио!“ Краљ га куне, цар га благосиља: „Куме Марко, бог ти помогао!

Проста м’ била и душа и тело!“ 36 ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА Вино пије Краљевићу Марко са старицом Јевросимом мајком; а кад су се напојили

води за ручицу, а сав народ стрину благосиља (сам ли господ из небеског царства): „Ој Ковиљка, колено адамско, проста душа твојих родитеља, који су те породили мудру, међ’ туђу те браћу оправили, па ти знадеш шта је сиротињство!

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Зато је Лазар Мачак био тако озбиљан, Ђоко Потрк миран, а Вањка Широки, руска душа, онако тужан. Чак је и мали Николица с приколицом ћутао мрко као да се дури и строго гледао своју нераздвојну Жују као

Кратко речено: говорила је из ње пољарева несмирена, још увијек дјечачка душа, жељна објешењаклука. „Надмудрили сте ме соном Јамом, али и Ја ћу вам Подвалити. Чека Вас Велико Изненађење.

Знамо, Јованче, да си то био ти. Немирна твоја душа повукла те је једног недељног јутра до тајанствене пећине, према мирној води неиспитаног подземног језера.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

А господа му за просјаке остати, а камо да с палицом на кога замахује! СВОЈОЈ ДУШИ Јучер си била душа хананејска, с грехом обтоварена, дор к земљи погрбљена, а данаске си се пак с божија слова исправила, те управо стојиш

леп, скупи бисер у блату загажен, и кано злато у водној тини замешато, како хубав, леп, мирисни цвет у трњу зарастао. Душа светла у смрадљиву месту затворена је то била. ДОКЛЕ НА ТИХУ ВРЕМЕНУ ПЛАВАШ...

Без тебе, кано без текуће воде, наша је душа кано суха земља; ништа на њој не расте кроме једно трње. Ти, ушавши у мене, трње својим божаставним огњем у мени

год, плахо прхуће ударајући и лупајући по буџаци собом, еда би брже згодила где прозорац излетити напоље — тако се је душа Данилова узврдала и узмутила била у њему од анђелскога страха.

Бојим се душом: милујући ми неправицу омразих своју душу И дни и године наше кано паучина сновали су се и душа ми се је истанчала ка паучина.

Ама бојим се што сам узајмио од тебе твоје благо; нисам ништа ш њиме придобио и закопао сам га у земљу — моја се је душа к земљи прилепила.

« И хоће да нас потопе те воде. Него с твојим предстатељством пресвета дево, тај ће поток прећи наша душа. Ових крвавих времена, свагдар пуних војске и боја и свакога немира, и не теку тако воде поточне, коконо што крваве

ТВРЂУ МОЈА ПТИЦА НАЂЕ СЕБИ ДОМОВИНУ Моји врази запеше ми споне, Ама те се споне искидаше, И моја душа кано избави се, И тврђу, тебе господи, Моја птица нађе себи домовину, Где је пометала птиће своје — Све своје мисли.

ТАКО ДОИСТА НЕКИМА НОЋУ... Тако доиста некима ноћу Згађа се душа Ка право иста што је Црква храмна. ПУТ ПО ЗВЕЗДАМА Нек се промењују дани и године својим завичајем, како је Господ

ИЗВОР ВОДЕ ЖИВЕ Душа је моја како земља безводна, Него теке с једним сузами Гасим своју жеђу... Ја тебе просим да дођеш на мој извор, а ти

што су преподобне биле сладогласне до Бога с јаоком великим молитве; нити толико високо расту дрва, како но њена душа, ка финикс и високи бор Богу се узвисиваше својом мишљу; не тако се у вис дижу летуште птице, колико је високо у небо

Каде те зовемо на води, то таки плаваш нам слободу на лађи. Каде пак из лађе нашега тела душа наша изађе и лети горе к теби, ка птица ваздухом, — а ти хитро, с мирном помоћу, с масличном гранчицом, долећеш к нами

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Па си не знам веће ни што је полоше: ели кад ме питују, ели кад си ћути и промине, те сал гледа на мен’, а душа гу се смеје што гу је, ете, кеф заради наш резилак и срамоту!... Господ ги судија, — куне Ташана.