Употреба речи души у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Прошлост и садашњост својим неприродно хладним поступањем сваку су наду у души мојој следиле, и ја немам наде и немам будућности.

— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. — Уздај се, душо, у будућност!

исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

по образу и по подобију божју, то не ваља тражити у телу, које он подобно има с неки мајмуни, но у разумној словесној души, способној мудрости, правди и божественој добродјетељи, која преимуштества никакав орангхутанг (сиреч африкански

Великој души и од самога непријатеља истина је драга, а слаби ум ни од пријатеља неће да је прими. Нек' престанемо сами себе варати,

просветитељи человеческога рода, самим јестественим здравим разумом просвештени, како су високо и благородно мислили о души и о уму человеческом!

бити пријатан, нити хоће без невоље да живи у ђубрету и смраду, зашто ово је не само здрављу вредовито, него и самој души словесној худо и недостојно.

ако их је ко досад, или за незнанство или за што му драго, ненавидио, нек престане, — ово је паметније и боље, телу и души и свему општеству полезније. Чесному чловеку не пристоје кабале, завист и проче худости.

Колико је овакових људи у сваком многочисленом народу од потребе? А овакови људи ако су невјеже и неучени, шта су? По души, чести и совјести, ништа! И много више, | опачније и горе него ништа!

и совршенији буду, пак ако ћеду и у селу децу учити: такови криво мрачно и худо мњеније како о науки тако и о својој души имаду, и подобни су басне орлу, који се високо пење само да гди зечића или корњачу угледа.

Чини им се дакле да тим годинама неће бити краја ни конца, и зато, као онај у Евангелију богатац, говоре души својеј: „Ј ед и и п иј, м и л а д у ш и ц е, и м а ш о т к у д з а с т о г о д и н а д а н а; б и ћ е т и и

” Да ови исти људи по случају сазнаду да нећеду живети него само јоште два или три дни: би ли тако души својеј говорили? Мучно би се и од стотине један нашао, разве да је сасвим ништа друго него марвинче. А да што би чинио?

Дај, сазидајмо му храм, воздвигнимо му алтаре! Кољимо сто јунаца на жертву његовој праведној души! Све то већ касно и у невреме.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

„А, којекуда, по души вас, виче вама Ђока: не идите даље, превариће Турци, ал̓ ви Ђоке не слушате!” рекао им после Карађорђе.

Дођемо у Железник, видимо седам без глава, а Карађорђе: „Ха, по души вас, чувај добро стражу, чувај! Одемо у Остружницу; спреми мене и Божу у Беч молити императора Франца за џебану и

) Ту је Карађорђе био у великој опасности, како је сам у шанцу говорио: „По души ти те шљиваре босанске, како неће да се без зла окану!

” — Живан: „Де-те ви, господару, ручајте; ја данас постим понедељник.” — „Ха, ха, ха! Којекуда, по души те, зато ̓оће Хаџи-бег да попали сиротињу, јер ви постите понедељник. Седи, ручај велим ти!

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— поче Стеван да их мири. — Баш, газда-Радоване, биће много дваест врећа — по души реци! — прихвати Илија. — Шта велиш?... Много? А видите ли ви, људи, колики је мени мал потрвен?

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

А свакад је говорио истину... И сама његова старост чинила је те његови савети нађоше одзива у души његових папоxијана. Био је то старац од својих осамдесет година, здрав и крепак.

А осећао је да се мора некоме поверити; морао је имати некога с ким би могао о том говорити да би му души лакнуло. И науми да све каже Лазару. И, баш на Илијиндан, око велике ручанице, срете се с њим у шуми. — Јаране!

Сад играј!...” И у његовој се души нешто закува... Нешто чудно, али страшно... Нешто што он, до данас, никад не осети... 5.

Наједаред се нешто проломи над њим, нешто што му одјекну у души као гром небесни; нешто што га запрепасти и пренерази, што му прекиде тај лепи нит снова његових...

Застајаше овде-онде не би ли нашао какву путањицу да се њоме упути. И после малог тумарања нађе је. И осети ластак души... Био је уверен да ће га та путања извести на пут. И то га је веселило. Та, само да му се опростити ове пусте дубраве!

Али се уздржа... Још му је грмело у глави, још су му црвени колутови летели пред очима, а на души му некакав тежак терет, тако тежак да му је тело притискивао па не може да иде. И он се вукао и посртао као пребијен.

Прилазе олтару... Он рикну као рањена звер... У његовој души букну њешто... То беше гнев... Он је растао нагло као квасац, и... испуни га свега... И душа, и срце, и...

Коју више дражиш, она јаче и осваја. Да Лазар није подстакао злу клицу у души Станковој, она би остала у њему мирна као јагње, успавана, па би ту закржљала и сасвим изумрла...

Свега, зар свега да се одрече?... Живи пламен горео је у души његовој... Срце га је болело за тим мирним и тихим животом... Зној му облио чело...

Осећао је неки терет на души и био тако осетљив да га је све вређало, па чак и хрка једног спавача иза леђа његових. Хајдуци су ћутали.

их сад видео, заклео би се да ни један од њих мрава није згазио, а овамо сваки је имао бар по једно убиство на својој души... — Заврзане, Заврзане! — виче Јован. — Шта је, Клемпо? — одазва се Заврзан Латковићу.

Јелица на то ништа не одговори. Заћуташе. И дуго су ћутале. Јелица је осећала коликотолико ластака на души: бар је мајци казала. Па опет јој није све казала.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И миришу хриди Мирисом од риба и модријем вреском. Све је тако тихо. И у мојој души Продужено видим ово мирно море: Шуме олеандра, љубичасте горе, И блед обзор што се протеже и пуши.

Мир је нем и леден. Сама бди мадона. Тако неутешна твоја љубав. Она Бди у души и сад, очајно, без циља: А бледа јој рука и сад благосиља.

ДУША И НОЋ ДУША Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео: Изгубљена срећа још је увек срећа! И тај јад у души што те на њу сећа, То је један њезин заостали део.

И свакога јутра будна је пре мене; И често загреје, и често застуди. У души засветли... које је то доба: Зора или вече? Плам што је заблисто; Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!...

И немо и споро ослушкује тада Неку тамну јесен у души, где тако Дан гасне без туге, без свести, полако... И чујем, у мени лист за листом пада.

И да накрај песме не осетим тада Боле које ништа не може да спречи: У души остане још толико јада, За које немамо ни сузе, ни речи. ГАМА Не!

СРЦЕ Срешћемо се опет, ко зна где и када, Ненадно и нагло јавићеш се мени — Можда кад у души болно застудени, И у срцу почне први снег да пада.

Заклањаш ми сунце, а дала си сама Сто очију моме срцу, и све путе Души, да би ипак сви нестали у те, Као изгубљени звук у долинама.

ЗАБОРАВ Заборав је мирно умирање срца, Бездушно и болно одрицање ћутке; Презриви дах смрти у души што грца; Заборав то значи мрети на тренутке. Ко зна сузе ствâри које оставише?

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Одавно је већ било звонило на вечерње. Дан се клони својему крају, а у нашој души иста она пучина нигде краја да видиш, само се облаци све гушће гомилају. Све постаје несносније, страшније и очајније.

Кад сам устао и умио се, осећао сам се свеж. Било ми је тужно кад сам се сећао сна, и било ми је право и тихо у души што је то све само сан. Бар ћу се сад још јаче чувати јаве. Ово је некака опомена на дужност.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

« — »То јест«, одговара паор, »каз’ти: ’ватате души места!« Из авлије се видео леп ходник у коме су ујесен поп Спира, Аркадија и Жужа крунили кукуруз, а лети, кад су

! Па кога то не би наљутило, рец’те, по души, драги читаоци! Јер ако ћемо право и објективно, у чему је Шаца умакао Тими?

осећала се у праву, да је сада била као громом поражена кад је чула како се ствар искренула; а рана коју је понела на души зјапила је једнако отворена и незалечена.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

„Ето тамо — помисли, он — исто као и овде, баш исто као и овде, окупљају се људи са оваком истом узбуном у души; тамо око тих звоника има срца што куцају опијена истом овом болном борбом светлости и мрака. Све ће добро бити.

Не мисли да си далеко! Ти си у мени, увек ту, унутра у мојој души; и ко ишчупа твој живот убио је и мене. То знај; то добро знај, и чувај се! Сети се мојих последњих речи.

гаје те најцрње ноћи y његовом животу, гризло га, гребало као мачјим ноктима, па је змијски гмизало дубоко у његовој души као у некој пакленој сенци те се сав осећао јадан и укаљан, сав од смрдљивих црви и неког пацовског гада.

јављали они мучни тренуци помрачења и гриже савести, он је чак оцећао један широк, и ако сав лажан, мир и одмор на души.

и сваки од њих носи свој сопствен крст, а ја носим све крстове, и никако не знам да објасним овај мој мрачни немир у души. Само осећам да морам да плачем са свим а њима, и тражим све оне што плачу, — само њих свуда тражим.

И заиста, она је оним искусним женским духом, пуним проницљивости, одмах схватила шта се догађа у души Јуришићевој. — Дакле, ја вас слушам? — Тај човек — али се он још више збуни и сав порумени — ...

А воз је већ био у перону. И Јуришић, са бесном новом и дотле непознатом узбуном у души, остави жену и пође за ствари. Напољу, на месечини, усред оне гужве, огреѕѕе је, пискавим гласом, грдила носаче.

И та кућа, без мушке главе, добила је у њему све. Дубоко у ноћ говорило се само о њему, о његовој души, очима, карактеру, гласу и стасу, дубоко у ноћ једном су само молбом узнемиравале доброг Бога обе жене на коленима: да

Наташом онога дана кад је дошао, уклони оно мутно-болно осећање што се онда, на оном путу, и на онакав начин родило у души Алексијевој.

И оно исто прво вече, кад се све нешто упљувано, гадно и смрдљиво, стало развлачити и лепити по мојој детињој души, те ни после годину дана, кад сам кући дошао о распусту, нисам смео да загрлим мајку, јер сам сав онај гад осећао на

осећања и страсти ја не могу ни да продрем, него, у место тога, осећам само неко јадно мозговно врење, док се у души све нешто згужвало и испреметало.

Да ли се варам? Незнам Ништа не знам. Ништа, ништа, ништа, ништа не знам и не разумем. Само сушу неку осећам у души, и мрак, и ево увек, свуда пуно неког зујања и гмизања око мене.

Црњански, Милош - Сеобе 2

брата и њихове жене спремали се да испрате, и сам се, за то време, спремао, уморан и неиспаван, туробан, са ожиљком на души, који носи сваки ко је једном лежао у затвору. Официрски затвори, иначе, код Енгелсхофена, нису били страшни, нимало.

Из тог сна се пробудио, као окупан, чист, у души, и весео. Кад се Сунце рађало изишао је на доксат, кријући се, иза зида, а загледан изнад кровова у далека брда, иза

Он је из Вијене, свршивши све, пошао. Исакович, који је био – откад му је жена умрла – сметењак, поводљив у души, ушепртљао, јављао је, уз то писмо, и то, да је, за Ану, купио два лота сребрних, лепих, оландских чипака, а за

Хтео је зато да опомене Павла да би требао да се чува Божича. Божич има, на души, два убиства! Исакович му онда одговори, мирно, да је госпожа Евдокија долазила код њих, као својих рођака али да

Завршиће као Францл, мала собарица Валдензера. Код Исаковича се, после тог повратка из Беча, јављала, на души, нека горчина, коју није имао до Беча.

Изгледа да је та риђокоса, за једну ноћ, успела да, у души свога мужа, стиша сваку љубомору. Нико није знао како. Као што се на небу мењају олује, громови, и дуге, несхватљиво,

у чизмице хунгарске, у беле, кожне, чакшире, као Прајси, у плаве куртке, а са францеским трикорном на глави, у себи, у души, то су још увек били људи онакви, какви су били донедавна, у свом Поцерју и Црној Бари.

Отац јој је, пред полазак, у сваћи, проклео мужа, и Петар то носи на души. Нека их несрећа, од тада, свуда прати. Она не верује у чини, али Петар, иако то крије, не може клетву да заборави.

Исакович се, кад је стигао у Кијев, рашчуо, по богатству. Безбрижност Павлова, ведрина, на души, кад је из Ујхеља пошао, имали су, међутим, сасвим друге разлоге, него то.

Живот им се чинио пријатан. Иако, и тад већ, њима, у души, до тих величества, није било много стало, иако је Павле Марију Терезију видео само са одстојања, као и хунгарски

Будући владар свих Руса и свих Росија, Прајс је у души, и прајски муштра своју гарду. Мислили су да сањају будни, кад су то, од Витковича, чули. То никако нису разумели.

Теодосије - ЖИТИЈА

Дај нам, по твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и тобом наследник наше државе и жезал старости наше, на кога ћемо положити руке и починути.

А ви, колико је могуће, водите бригу о својој души, нити опет предузимајте да ме тамо у вашем животу видите. Ако Бог усхте, овде у Светој Гори Дочекаћу и видећу

горе испитао је њихов најсуровији живот, и видевши њихово пустињачко и безметежно живљење чуђаше се и весељаше се и у души узрасташе што се удостоји видети такве Божје људе.

Ови, дакле, у високим горама настањени с јеленима, небо као цркву, а Христа у души изображена гледајући, колибе тесне травом украшене имађаху, у којима трпљаху, шумом дрвећа и птичијим цвркутом

за светско, и живот њихов беспорочан и безметежан, бесплотан и бестелесан, скоро анђелски, задиви се, и насликавши у души својој њихове напоре и бриге и њихову блажену обузетост Богом, и написавши на хартији срца, дубоко уздахнувши, и

јер им је од почетка са сином својим у многим потребама послужио, и добре оце сви су благосиљали, и напајали их души корисним речима.

како треба целиваше ову, проту и свима који су ту били дадоше целовање у Господу, и од свију примише доброхвалне и души корисне речи, а уједно и телесна угошћења.

отаца подвизи, и тако се у Богу и к Богу љубав и сугуба молитва спајаху уједно, и тако се у Господу весељаху и у души изграђиваху, градећи у манастиру Ватопеду све разорено и насељавајући опустело.

после доласка у туђину умножио и телесно распространио у Египту, он је и садашњега оца Симеона, новог Израиља, и са по души прекрасним СаВом хтео да доласком у туђину умножи и распространи не телесном него духовном децом у пустињи, па

његове сачувам без уклањања“ Што је говорио то је и чинио: могло се видети да се све више и више добрим делима у души назидава, и степенице ка Богу оним виђењем у своме срцу полагаше, и са духовним људима разговараше, обилазећи и делећи

брат, тадашњи самодржац Стефан, написа писмо богоносноме и блаженоме Сави, молећи и говорећи: „О, многољубазни срцу и души мојој, господине и оче свети, услиши глас плача мојега и послушај уздах мој, и не презри молбу ову!

сладости језика и сили речи светога, и премудро му говорили: „Добре су речи као медно саће, а сладост је њихова души исцељење.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Изгледа да нема занимања које пружа телу и души више одмора него што је сточарство, нарочито кад стада остају у истој области.

осећање, које више пече душу но што је ма каква радост може развеселити; нема испаштања које не би поднели да олакшају души.

Али нов дух није још продро у личанске масе, нарочито у католичке. Има, најзад, у души Личана нечег затвореног, неповерљивог, упорности и крутости.

Ово доба опште несигурности трајало је дуго и оставило је трагова у народној души. Смелост, јунаштво, пожртвованост, лични понос и част чете, све су се ове особине развиле до највишега ступња.

У њиховој су души остали трагови ове заплашености: неповерљиви су и прожети ситним моралом потиштених. Једино чиме је њихова душа

Живе у заносу, у замагљености, целога живота уздишући и певајући о љубави, о души (у памуку), о „ђулу“: Многи су од њих балкански песници или песници старобалканског живота.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Та и ја сам стар, и ја нећу дуго. Метнимо руку на срце да никог преварили нисмо, па је души пасош готов. А мислим да смо сва тројица више добра нег’ зла чинили. Сад се старци мало утеше.

Црњански, Милош - Сеобе 1

ЗАКОРАЧИВШИ У ПРАЗНИНУ, ПО ТУЂОЈ ВОЉИ И ЗА ТУЂ РАЧУН 80 ВИИИ СНУЖДИВШИ СЕ, НАД ПРАЗНИНОМ ПОРОЂАЈА, ОНА УВИДЕ, ДА ЈОЈ ДУШИ, НИ У ДЕЦИ, НЕЋЕ ОСТАТИ ТРАГА И УМРЕ, ЖАЛЕЋИ ШТО НЕ МОЖЕ ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА УЖИВАЊИМА 99 ИX ЈЕДАН ОД ЊИХ,

Ум ваш не потребуе от мене праздних речи. Отдавајте чест Императорки царствујушчој. Ничто менше, чувајте у души тиху нашу надежду: сладост православља.

Наступила је тада дубока потиштеност. Оно што је остало код куће, поче, у сећању њиховом, као и у души Исаковичевој, да се разлива и да нестаје као дим.

Као и у души Исаковичевој, и у њиховим душама настаде празнина. Куће и кућишта заборавише, на жену и децу више нису мислили, а

Вратио се он, не вратио, осећај да је раскинуо са породицом потпуно, знао је да ће му остати на души. И нашто ће му све то, кад није имао ни толико моћи да им чини оно што он хоће, већ је са њима, и без њих, морао да се

да је главно довести их тамо, где ће први преврнути се погођен, али презирање, помешано са сажаљењем, појави му се у души горе, него иначе.

о томе, Исакович је газио по бојиштима као и кад је ишао друмовима, гојазан, тежак, са потпуним одсуством схватања на души.

Горчина у души, која му се била попела у грло, разли му се по целоме телу, те је оболевао, комад по комад, мучећи се и оплакујући

Оматорео сасвим, почео је ипак, после два дана спавања, да чкиљи за сељанкама, крај све туге у души. Мислећи да ће умрети, беше се разнежио, али је коње ударао песницом.

Излазећи те вечери из своје колибе, Исакович беше у души далеко од спутаних коња, по слами разбацаних болесника, шатора, пушака и буради са барутом, поред стражара који га

ВИИИ СНУЖДИВШИ СЕ, НАД ПРАЗНИНОМ ПОРОЂАЈА, ОНА УВИДЕ, ДА ЈОЈ ДУШИ, НИ У ДЕЦИ, НЕЋЕ ОСТАТИ ТРАГА И УМРЕ, ЖАЛЕЋИ ШТО НЕ МОЖЕ ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА УЖИВАЊИМА Дан када је госпожи

Велики, плави поглед њен, ванредан и при издисању, који је светлео над њом и који није губио свој модар сјај у његовој души.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

човека кога анђео зачне, а ђаво дотка, за испоснице које природа, хиљадуротка, љуто прокуне и у души им запали порочне маште; за оне који дуго, ћутке, гутају горчину, када наједном из њих груне отрованих речи лава; за

Матавуљ, Симо - УСКОК

којима природа њихова краја вазда, и велике нације, које им, у часу невоље, ласкаху, поступаху маћински, с горчином у души, али с несломљеним поуздањем у себе, ступају напријед.

како се морало ходити кроз невидјелицу и како им ноге клизаху по снијегу, не могаху ријечима исказивати шта им је на души.

По души, има се чим хвалити, а и он је добар. Збиља је Мргуд нестрпљиво упредао бркове гледајући Јанка. Овоме од тијех повјере

Особито му један од тијех пољубаца остави трага у души. Сјети се причања свога и њихова, особито му угодно би опоменувши се, како он високо порасте пред њиховијем очима, кад

И кад је бјежао уз которске стране, мислио је на њих с болом у души, али тада, на кревету, први пут осјети свом силином губитак.

природе, бива: да је човјек жртва слијепијех сила, да је „сламка међу вихорове“, да је свијет „тиран тиранину а камоли души благородној!“...

Видје ли још гдје по свијету оваквог богаства и раскоша! — Та има сиромаштва свуда, али, по души, тешко да има гдје вишег и мање заслуженог!

Владика је цијело вријеме Мирашева говора мотрио кнеза и браственике и на њиховијем лицима читао шта им бива у души, иако су се сви савлађивали.

Ојађена Стане Сердарева имађаше гладу између кнежеве и Мргудове. Јанко се опорављао, али немађаше мира у души. Првијех дана ходаше по Међувршју, тој трављивој дубодолини између Ловћена и Штировника.

Милица је вехнула, јер у тој здравој и чистој души бјеше планула љубав буком, а од буктиње не смијаше ни искра врцнути напоље, те је ватра њу изнутра сагоријевала.

Зато додаде: — Љутиш ме кад тако почињеш. А-ну, говори шта је?... — Није што ради мене... али, ето, на души ми је од више времена, а како ми није ни до чега, не наканих се.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

и љупкошћу озрачи све чега се дотакне, а онима осталима се чини да ће им сама реч зека унети у песму оно чега немају у души - разиграност, духовитост и дражесну привлачност.

Све је знао честити старац, и све на свијету било је онако како је души добро. (Прича о великом чобанину) Ко задовољи истину душе, и дечју потребу за чудесним, прозрео је устројство света.

Земља је пуна чудеса: свако годишње доба, сваки тренутак дана и ноћи, имају своју меру простирања у вечности и у души. Речица, поток, воћњак, шикара, двориште, пропланак - све има моћ симбола, све је први пут виђено и доживљено.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Они су стално и учестано истицали како им је штампарија потребна »као душа телу«, »ради веће славе божје и спасенија души«.

што достојно било у мојим начертанијам, све то приписати ваља оним шчастљивим опстојатељствам и оној великој, јединој души блаженаго Јосифа втораго, који је у своје време премноге одушевљавао и умове восперјавао, без којега многе ствари не

У Даворю песник мало говори о себи. Он пева општечовечанске теме, обраћајући се више духу и разуму но души и машти, са циљем да убеди а не да одушеви.

је српски народ у току целе једне половине века осећао, волео, мрзео, желео, сањао, све је то нашло одјека у његовој души и силног израза у његовој поезији. ДЕЧЈИ ПЕСНИК.

се у доба његова почетка тек стварала у европској књижевности, но по томе што му је природа била таква, што је тако у души осећао спољњи свет и што га је само тако могао изражавати.

САТИРИЧАР. — Са Сремчевим традиционализмом у историји у вези је његов традиционализам у политици. Конзервативац у души, он је био пун нежности за »старо добро доба« и пун неповерења, каткада и нерасположења према свему што је ново.

Али, он је све те песнике, осетивши њихову величину, стилизовао, прерадио у својој души, свему дао своје обележје. Они су му били више подстрек но узори, и његова поезија, мање оригинална у мотивима, добила

али нема песника непосреднијих и искренијих осећања, који више говоре нашем срцу и оном што је најинтимније у нашој души. МИЛЕТА ЈАКШИЋ Синовац Ђуре Јакшића, Милета Јакшић рођен је 1869, у Српској Црњи, у Банату.

Милићевић, Вук - Беспуће

До године је није више нашао. ГЛАВА ТРЕЋА Необично га је нешто дирнуло у души и читаво тијело стресло му се неком стрепњом кад је опазио да се стари јаблан више куће осушио.

сељаци, ради недовољних доказа, били ослобођени, он се смрачи , увуче у се , погну се још више гризући и уједајући у души, од бијеса, сам себе. И доскора паде опет у постељу. Умрије, иза боловања од осамнаест мјесеци, једнога јутра у мају.

Гавре Ђаковић гледаше га како се љуља цестом, поштапајући се на један дебели, прости штап, и одлану му у души. Послије се покаја. Биће узнемирен, Можда има још неко с њим кад је узео двије собе.

Како је он тешко сносио тај дан, пун потиштене нејасности и нечега скривеног, на својој души. Он је осјећао толико терета на себи; сиве, оловне чаме која је била страшна, јер је била непомична и грозна, јер је

младости и животу; кад већ налажаше у проријеђеним косама сиједе власи, осјећајући слабост у тијелу, а безвољност у души, кад је сахранио младост пуну неразумљиве чежње, — јављала се она, та девојка коју је упознао једним обичним и простим

То му се питање не скидаше с ума. Шта гони његове мисли и што их збуњује, смућује, узбуркује и баца по души један страшан вјетар гдје се мијешаЇу, судараЇу, сатиру једна другу, у једној неразумљивој забуни?

Тек иза толико недјеља, он осјети у себи неправду и у души оптужбу. И кад се једним наглим покретом маши њезине мишице и привуче је к себи, кад се задуби у њезине очи, он не

И прије него што он могаше да посумња да ли је она могла да осјети његову равнодушност и да ли је носила јад у души, не казујући га никоме, сакривајући га од свијета, од њега па и од саме себе, она рече мирним гласом, без роптања и

И хтједе да му скине руку са себе. Једна мрачна сјенка прелети преко лица Гаври Ђаковићу; нешто затитра у његовој души, жеља и молба да не скрнави једно ново осјећање у своме зачетку; јављала се она са сјајним и благим очима, и у трену

И ујутру, кад преломише ведрину сунчаног дана звона с манастира, томе звуку одазва се негдје дубоко у његовој души један одјек из младости, који га сјети мајке, браће и дјетињства, тога безазленог и доброг доба, које га преплави са

подножју жртвеника са склопљеним рукама; чим се је дуже молила, тим се брже рушила њезина вјера са њезиним надама, и у души остајаше послије тога једна болна празнина, или тихо и немоћно очајање.

Ирена бијаше невесела и замишљена, не радујући се одласку. Чинило јој се да одлази одовуд сасвим друкчија у души него што је дошла, да се је измијенило нешто у њој, да јој је Уна у чији ток је она тако често утапала очи и мисли,

Сремац, Стеван - ПРОЗА

нити од кога тражите потпис, ви што онако хоћете над сваким да изрекнете суд, е, реците ми сад сами, али онако по души реците: који је тај смртни кроз чије жиле струји крв а не сурутка, ко би овом сиренском гласу одолети могао?

Ставите се, молим вас, сами у господин-Пајин положај и помислите само на онај нежан символ пуслице, па каж’те, али по души: да л’ бисте ви имали срца и душе да поједете пуслицу, а да одбијете молбу? Не бисте, је л’ те?

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

невољу вам клету, Ноћ вам дође са Вука једнога, Данак бели, браћо, са другога, Онај мишку у гвожђе вам скова, Овај души вериге раскова, А ко вели: он то није био, Бог је тога давно већ убио.

Брате драги, цвете мојој души, Мало цвета, клону, па с' осуши! У књигу те мето житка свога, Житка свога, брате, млађанога; Читам књигу, па се

ја рекô, И пољубаца њени пија слад, На мој сам посô таде весô текô, И мил и лак ми беше сваки рад; Свршетак сам у души дана чекô, Вечерњи јоште преумилни лад: Тад итио сам ја на њено недро И гледаше јој око сјајно, ведро. 10.

“ 25. И мени души није било лако, А срце моје тешко мени куца, Ја гледећ у њу, сам сам с њоме плакô, Што год сам рекô, језик мени

И тај је звук ми душу такнô љуто, У мени срце задркта ми мушко; У души ми се питање то роди: Ко зна, међ живим да ли т' она оди? 39.

40. У један ма се бија мени тако Догодило у тугујућој души: Шушкање зефира по лишћу лако Јесењи дишљај његов што осуши, Мишљење мени одузô је свако; И затим с једним

45. Тек сад ми души оно бија јасно На извору што срце тек ћута, У кући ја разумео сам ласно Да онда њу ми згуби смрти крута; Тек сада

Ох, ђаво клети свуда светом њуши, Па јаде справља човечијој души. Ма ко то беше што му се продаде И божем друсту те удари јаде?

XВИ Гори, гори, пламти, пуши, Из ока му суза кану, Чињаше се тужној души Кô да цели свет пропану, Ка небу је тужан гленô, Шта ти скривих?

„Је л' истина шта ти ту велиш, Мито?“ — „Ах, тешко, тешко мојој јадној души, Из брбљави што ја сад пусти усти! Не, није тако кô што сам ти казô.

„И тешко, вели, мојој јадној души Из њега шта сам ја урадио? — Из пећине је тигра он изишô Једанпут сретно, оће л' други пут?

— Из пећине је тигра он изишô Једанпут сретно, оће л' други пут? Ах тешко, тешко мојој јадној души.“ У старе себе затим лупа груди.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Бог зна због чега то човјек тугује, па кроз пјесму олакшава души. — Хм, тугује. Шта има да тугује? Ћопића кућа пуна свега ко шип, ничега није жељан.

— Па ето, макар и то — од невоље се сложи иконописац. — Олакша пјесма души како год окренеш. — Па нек буде и тако, али дедер ти мене поучи како да ми њега излијечимо од те будалаштине?

Преокрене се понекад нешто у срцу, претегне неки враг у души ...Доста је да ти пред очима заигра онај твој плави лончић, па гурнеш куд не треба, не би те пар коња надвукло ...

— Е, ђаво те мето на свој ненародни наковањ, куд сам сад пристао с тобом! Дошло некако Илији тако при души као да се у овој октобарској ноћи изгубио и скренуо некуд с линије народноослободилачке борбе, а његова једина

Изгубише се и мили бого, и рођени светитељи и блажена рајска хладовина, толико драга утруђеној сељачкој души. И пође тако бака по селу с хладним пепелом на срцу. Кога да пита за савјет, коме да се обрати за утјешну ријеч?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ајде, зрело размисли: зар није могло и горе да се заврши? Реци по души. Нећу да кажем да твој брат није и своје рачуне у све то уплео. Руку на срце, јесте. И то прилично.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

И мирни месец ћути над мирних гробови', а ја га, душо, питам о нашој љубави; о твојој души, душо, о вери њезиној, а месец се осмену, у злоби вечитој; — на месец сам ти пружô, а ти си ћутала, ох, душо моја,

Ама нису јавилици од подоба древна доба, не нуде се души мојој мирисима босиочким из давнине мученичке: већ ми дисак загушују јучерањим задасима животова разилаза, те бесамрт

зар томе мора нас тек да слуша обестељена, слободна душа? зар није њоме свак обузет? Коме је мисô у чистој души, с отим се душа Јовина дружи, весела с њиме, с њиме и тужи, крилима маше, сузе му суши.

Ал' склопи крила, суза нам не носи, спомен је цветак што га суза роси! А Мирис што се по души проли, то су боли. Не гони боле, не гони, Јоле!

је подмукло, гњило, ал' ипак нећу никога клет'; штогод је муке на мене било, да никог за То не криви свет: Јер, што је души ломило крило, те јој у јеку душило лет, све је То с ове главе са луде, Ѕанта Мариа делла Ѕалуте!

Тад ми се она од онуд јави, к'о да се Бог ми појави сам: у души бола лед ми се крави, кроз њу сад видим, од ње све знам, за што се мудрачки мозгови муте, Ѕанта Маріа делла Ѕалуте.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

— Но стари, — пита га Несрећа — где су ти кола? Зар опет идеш пешице у дрва? Каже јој старац по души како је прошао са оним новцем.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

(Прети јој.) Бре ћу те муштом, те ћеш се окрећати. ТРИФИЋ: И ти можеш по души казати да је ово твоја жена? СРЕТА: Господине, ја сам, истина, пио, али, фала Богу, нисам јошт мозак попио.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

МАРІЅ ЅТЕЛЛА Здраво звездо мора, Здраво мала ватро, Уљанице божја У све нижој ноћи, Што светлиш на небу А зариш у души Ко жижак близанац На дну огледала; Онај ко у руци Одсутно те носи Са несрећом нашом Склопио је завет, Па заборавио И

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Али шта могу, Анчи, кад он викне: „Брале 'ајде да опалимо двојац!“ — ко би то одбио таквој души од човека? Тако опаљујемо двојац, а после настављамо пут као да ништа није било.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Суморна журба - селидбен немир. Згубљено блекне овца Мраморка. Униру сјетно души у свевир: мачак Гаврило, кокош Грахорка; брашнени титрај из воденице; вечерње пламно - одејаније; просутак јечма,

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

И најзад, јутрос (треба ме тући!) зубе сам дао на поклон Жући.“ Нато ће Пијетлић: „Ти можда шараш. По души кажи да ли ме вараш?

“ Прену се Тоша и снизи глас: „да није путник лагао нас?“ Ипак у души остаде искра, роди се чежња млада: ех, нека зиме, и нека таме, срце нам грије нада.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Анђела оног, што блуди ноћу, И с душе гони несносан сан, И души мојој крепости даје, У горки часак, у страшан дан. Анђелским крилом нека ме штити Кроз живот овај мучан и клет — А

секира оштра сече, Под њим сам се одмарао у спокојно мајско вече — Срце ми је узимала горка срџба, тешка сета, И у души презир'о сам насилнике целог света.

Налакћен на столу он је мрачно ћут'о, Као тајни ужас да му души мори — Но безумно рука полетела мачу. Кад се крик ужасни још један пут зачу.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Све је спремно да се душа врати у тело, и да се тело врати души. Али после божанске правде, човек није само искупљен, није му само опроштено.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Да почнемо, дакле, од Сарке. Шта њој треба: једна гуша, једна душа! САРКА: Немој ти мени мерити ни по гуши ни по души, него што је право. АГАТОН: Морамо водити рачуна и о потребама.

АГАТОН: Па срде се, дабоме, такав је ред. И ти си се бајаги срдила кад су ти мене поменули, иако ти је у души било мило. СИМКА: Велим, знаш, да нешто не покваримо. АГАТОН: Остави ти то мени.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Сигурно је нека црквена свечаност, уверавао сам себе. Али тешка, злокобна слутња витлала је по души. Можда је пожар — помислих и лагано се подигох, да не бих пробудио оне поред себе. — Чувај се паса, господине!

Имало их је као да путују на неко весеље. А многи су носили у души носталгију за остављеном кућом и породицом. Осмехивали су се на шале, али је још било сете на њиховом лицу.

Свештеник је дизао руке небу. Војници приклонише главе тихо шапћући молитву. — Со свјатима у покој. Христе души раб твојих... — допирао је глас свештеника. А гаврани шестаре и гракћу.

зашто? — Јешче молим сја о упокојенији души раб твојих, за вјеру и отечество погибшим... Као да је овим речима дат одговор на постављено питање.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

која се у сутону нејасно оцртава, и чини му се да сваки њен уздах односи собом по један део његова тешког бола, а на души му оставља тихо, пријатељско саучешће у тузи свога друга, и још некакво осећање, веома пријатно и драго, од кога му и

»А ко зна?... помисли она са неком сумњом на души: можда је ово претварање... Да ли могу бити људи толико дволични ?«... И то остаде за њу неразрешена загонетка.

Нити јој срце за чим жуђаше, нити јој се у души рађаху какви осећаји. Само мутан поглед блуђаше по далеку недогледу, показујући јасно да је душа успавана, да је срце

ово сјајно, лепо злато, које јој угушује све бриге, отклања ону досадну зебњу и ствара у души расположење, срећу... XИ Љубица се толико измучила, толику борбу душевну издржала за ово кратко време, да већ беше

Она се грозничаво хватала за ма какав повод или случај, који би је могао мало расположити и угушити јој у души оне страшне црне мисли, од којих се живо срце леди, а снага се млада топи и вене...

Кад се исплака, опет се замисли и остаде дуго тако као окамењен... Мисли лете, све горча за горчом, а на души се слажу неки страшни осећаји, који би све уништили и претворили у прах...

признаде сам себи да није у стану извршити ниједну од тих мисли, да нема довољно смелости и одлучности за то, и у души му још јаче закипе и гнев и злоба на себе сама... Што се такав родио? Зар би са другима онај смео тако поступати ?...

У души јој беше и бола, и срџбе, и стида, и гнушања страшнога, болесног, одвратног, које граничи са лудилом... Тако настадоше

Али шта је ово, шта ће ово да буде ?... Зашто она одједном осети неку пријатну зебњу у души?... Зашто поврвеше из душе читава јата наде и заносних снова?...

Мрак!... мрак!... свуда вечни непробојни мрак... и око ње и у души самој. Нити се што види ни осећа, само трчи напред... брже, брже... да не буде доцне...

Оно само трује око себе, баца горчину и јед, сажиже, ништи... И једнако се само оно јавља и трепери у души, заклањајући собом све: и мисао, и суђење, и друге осећаје...

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

А после полицијског часа ионако не бисте смели нигде да се макнете! Још би ми требало да и вас носим на души! Је л то код Гине нема никога? ЈЕЛИСАВЕТА: Нема. Отишли су уз реку, прате онај крвав траг.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Кад бих још једном осетио да волим, волим? НАРОДНИ ВЕЗ Крв ми везе вез по души, страшћу ме животиња гуши, и тка ми у живот тло: завичај мој, равницу што зре где пијан распасан сељак мре, у крви што

За грчке иконе полегуша голих у робовском храму мом. Дао је њиној души опроштај гуслара сељачки пој. У њивама ми је сахрањен лелек тај, у проклети вечан зној.

Да ли си осетила да свуд то боли не само код нас: бити млад. И носити у души неку мутну сету што све, а да помоћи може, воли?

За тамни јаз лепоте државе сам лудео, у души мирис горак рађања удисао, па и кад бих, смућен, у туђини заблудео, брак, на родном тлу, враћао је свему смисао!

Зато су фрулом планини свирали пастири и души мојој Сербиа било што и зора? На Крфу, 1925. ЛЕТО У ДУБРОВНИКУ ГОДИНЕ 1927. Тла давно нестаје.

Осетих сву нашу немоћ, сву своју тугу. „Суматра“, прошаптах, са извесном афектацијом. Али, у души, дубоко, крај свег опирања да то признам, ја сам осећао неизмерну љубав према тим далеким брдима, снежним горама, чак

Али се мени чини да ћу и ја од њега однети само његове плаве рубове, како се оцртавају на небесима ноћу. И као што на души носим руб старих бедема у којима сам био затваран, или лаке врхове кампанила венетских варошица, или камених

Остаће на мени, и овде, само онај мир што га остављају на души камење, вода и небо. По улицама су забодене светиљке; оправљају калдрму ноћу, и пруге трамваја.

Кад бих могао целој словенској души, свој нашој такозваној „рођености за патњу“, да дам једну једину инјекцију латинизма – али да не добијем Арцибашевљево

се живих бића, ништа ми не могу, остављам их, и пролазим кроз ове мрачне градиће тако да ми ни њина имена не остају на души. Свуд стојим загледан у небо, и провлачим руком по ваздуху и милујем га, милујем га.

Јавља се жуд за мраком. Охолост и самоћа, мржња и жуд за убиством, и одласком све даље, јављају се у души. Црква мрачна и зидови, које као да су махнити зидали, полако зазвуче. Чује се небо, чује се камење, чује се земља.

Небеса Срема. Вртови боје запупелих трешања, пуна потока белих и плавих, небеса мирисна, што остају на души као расцветана грана.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Осети да му је на души лако и добро, крв му се умири и он, како му се чинило, постаде сасвим други човек. Једнога јутра, рано у зору, кад се

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Био сам млад а била је јесен у мојој Јасеници и она је зарезала дубоке и светле успомене у мојој души. Стојим на брежуљку и посматрам ту јесен чаробну, посматрам њене дивоте и њене богате дарове, посматрам оне

« — ово је била његова омиљена реченица, којом је за тренутак прекидао нагомилане мисли. Утом осети неку лакост у души; као да му је с том реченицом, која је случајно сишла с језика, спао и сав терет с намучене душе.

Рука му необично дршће, једва држи у њој цигару. Да би олакшао души, коју непрестано тиштаху нека тешка осећања, навали да пуши...

му кроз главу стотина слика мучења, које ће имати летос да издржи, и то му удвостручи тежину и бол, који му беше на души легао.

Кад изађе из школе, грејаше благо и топло јунско сунце које и најмученијој души даје полета и живота, али њему на души беше тамно и облачно, њему све изгледаше црно и несрећно.

Кад изађе из школе, грејаше благо и топло јунско сунце које и најмученијој души даје полета и живота, али њему на души беше тамно и облачно, њему све изгледаше црно и несрећно.

То га је пренеразило и створило му у души неко празноверно предубеђење, страх од некаквог зла које га очекује. У такву стању није тешко било доћи до мисли да се

На души му беше тешко, а на срце легла некаква студен која му изазиваше мучно осећање. Беше му зима, као да није лето.

ево врата! ... ево, ево!... ево на!... Али се видело да не изговара све што му је на души, видело се да има код нега спремљена још црња и грубља реч, али он још не налази довољно снаге у себи, ни довољно

Ах, превелика своја срећа не допушта човеку да разуме туђ бол... Повраћено дете крете очима око себе... на души му је тако лако, чини му се да ће сад бити све друкчије, лепше...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: То јест, то ти признајем. Иако си ти друге партије, ја те, видиш, само политички мрзим, а онако, у души, ја те волим. ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

« И власт остане, не сме даље. Јер ако ћемо право и по души да кажемо, оно тако је некако и било. Мића је знао неколико за село потребних мајсторија.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ГРОЗДОВИ Пчеле се на грожђе окомиле. Гроздови сложени у гомиле: свакоме ко да на души лакне од гомиле кад се одмакне! Ал и у хрпи за живу главу грозд не да боју лудо плаву.

Тај ћув нас подсети, невесело, На детињство, на родно село. Хукне: њива се нарогуши, И блесну старе звезде у души. Стојимо покрај сивога плота, На граници између два живота. Са ове стране ограде: град.

Река пресушила, зноји се двиска, Од летње жеге спаљено брдо, Небо високо, земља ниска, А у души црно и тврдо... Па да је барем букова даска На стоваришту Градског отпада, Лакше би му било!

” Петар Сундечић, село Мељак, Штедљев је, мада по души није лош. „Може ли за три банке”, пита Пера-сељак. „Јевтиније од пет ни за грош!

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ КОНДИР Почује драга, речи искрене и јасне Једне болне душе, твојој души присне, Пре но олуј стигне и гром страшни прасне, И немирно срце наједанпут свисне, Почуј ове песме узалудно страсне.

док бљеште на западу боје И вече као црно крило пада, Као у шкољци хуку морских вала У нашој души, где ће одсад расти Низ црних беда и старачких зала, Пригушен шумор некадање страсти...

У мојој души увек места има За пун заборав, за све што ће редом Навалити на мене као плима, И све, због тебе, заменити бедом.

Очаран, без свега што ме давно гуши, Осећам под сјајем ове прве ноћи Како се у мојој обновљеној души, Уз веселу песму раздраганих гнезда Док шушти топола и мирише липа И радосно небо месечину сипа, Тајанствено рађа

Ја имам часове чедне, кротке, смерне, Кад чистотом трепте мисли моје младе, И у мојој души побожне и верне, Зашуморе химне, похвале и наде.

Очајање, туга, беда? Празне речи! Кад на земљи више нема моћи те Да у мојој души помути ил̓ спречи Силно задовољство, осећати све! ЗИМСКА НОЋ Пало је иње.

док покрај мене мре природа млада, Нечујно, у самом почетку развића, И црном равницом тихо пада слана, У мојој се души простире и влада Мутна атмосфера задушничких дана...

природа роднога ти краја, Кржљава и бона, без сунца и маја, Где мртвило хладно као авет дира, Нек дâ твојој души благотворног мира. У пољима снежним рођене ти груде, У худоме гробу под убогом јелом. Спавај!

А ми, као двоје сирочади, сами, У свежој тишини природе и ноћи Осећамо јасно, са тугом и стравом, Да у нашој души нема више моћи, Да устрепти силно пред лепотом правом.

Сва нам је старо, све позната тема, Нестала љубав спрам нових открића, У души нашој више места нема За нов утисак од ствари и бића.

Мрачно и влажно ко у гробу. Мемљиво свуда, свуда гуши. Осећам неку чудну злобу И мрак у мојој тужној души. С кровова ниских облак дима, Влажан и густ, на земљу пада.

Тело се тресе, шкрипе зуби, Осећам мрак у мојој души. Ко плеснив скелет да ме љуби И коштуњавом руком гуши. Тужно, о тужно! Душа ћути, А око сузи, уста неме.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

к циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души. Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне труди; од витештва одвикнута у њим' лафска срца буди.

ТОМАШ МАРТИНОВИЋ Нијесам ви све јошт исказао. Куку оној души задовијек те је Ружи нарок изгубила, те је дала Ружу за Касана, затворила вилу у тавницу, јер је Касан брука неваљала.

Дивне смрти, просто им млијеко! Јунацима Бог ће учинити спомен души а прекаду гробу! Три хиљаде момка једнакога на Шенђера удрише везира приђе зоре на поље крстачко.

једном покајала; волија сам поћи под гомилу са свијема те смо тога лика но зла чинит како смо досада, да ако ми лакше души буде. (и плаче баба) КНЕЗ ЈАНКО Чудна врага, видите ли, браћо? Хвала Богу, има ли вјештицах?

О да знадеш што те јоште чека! Св'јет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној! Он је состав паклене неслоге: у њ ратује душа са тијелом, у њ ратује море с бреговима, у њ ратује зима и

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

на терету, пошто га она собом, жртвујући себе, својом удајом, и одржава у животу, и зато ће јој увек бити тешко на души када га види. И зато ће је он стално избегавати.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Што се дому своме никад вратит’ неће; Кад уздаха дугих подигне се плима, Кад ти око ташта задовољства прозре, У души твојој кад застуди зима, Једна ће мис’о у теби да дозре, Велика, тужна мис’о, моје драго: Да треба да нам све буде

плави Звездане ноћи, вече топлог јуна Падне по пољу и врх цветних круна, А жути месец на небу се јави, У мојој души шум уморних трава И трепет лишћа у дисању ноћи Шире сан један сугестивне моћи, Један сан што се чини да је јава.

Живот кроз душу набујало струји. Ја имах вере, и верујем снóва; У мојој души певају славуји Под хладним небом октобра и зиме.

И струји Младости крв ми по жилама свелим; У мојој души певају славуји Под хладним небом октобра и зиме. И над тим колом, и над земним свиме Осећам где се моје биће диже

Мом духу, као и мом телу сада Груб додир само ствара радост неку; Осећам нешто тешко као клада У души, неку одвратност далеку... А говор душа и природне звуке Ја данас тешко могу да разумем.

А у души, као марш погребне песме, Цвили, као у сну буновном и грозном, Плач и страх за њима што се рећи не сме, У сумраку

НА КАМЕНОЈ КЛУПИ У мојој души шýми тако тајно У мрку поноћ и у вече сјајно Незнаних, мутних жеља црни лет, К’о јата тица раширених крила,

светло просто због танкога зрака, Што кроз прозор тужног живота нам продре; И да свака речца што се тихо рекне У души нам страшно, стократно одјекне, Као звуци труба, к’о погребно звоно Пределом страсти рањене и модре, Кад је живот

У мојој се души, к’о у древно време Обалама модрим освештаних вóда, У часима вере мистичне и неме, Огледа фасада индијских пагóда.

Са свима тежњама и надама — даље! Довољни су тада души скромни кути, Зрак који нам сунце кроз прозоре шаље; Срце ћути; пусти пред нама су пути; Живот, то је кошмар,

срцу, у старинској вáзи Убрано цвеће спомена се суши; Над срцем мојим један облак блáзи Зиме и ветра, — наговештај души Да срећна доба нестали су трази, А мрачна студен спомене да гуши.

У мојој души суморни пејзáжи На мутном сунцу тамне и трепере, У души мојој — ти, мој боже, кáжи! — Мис’о без сунца и умор без

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Богу јакоме да је за милост!“ рече сердар, скинувши капу и прекрстивши се побожно, „нешто ми сад у души свиће, таман као иза ноћи кад зора заруди!

То је доброј души његовој бриге задавало и за убудуће. Но се нешто предомисли па започе с лакшега краја: „Да, да, измучили сте се!

“ „Не крећи у њ! Не примичи му се, чујеш!“ рече Крцун и он озбиљно. „Ваистину ако гладан погине, о души вам, а погинуће одиста, јер ми се уснило“, преузе Мишан. „А шта си то снио мајчићу? Лијепа главо, ела нам то причај!

У Јановој души не остаде јасна трага од тијех сто дана, јер му протекоше као у сну. Осјећао се „као сламка међу вихорове“, али је

Владика погледну ђакона, а овај отрча у манастир. Ријечи и држање његово одаваху искреност. „Глава је ништа према души, пази се!...“ „Све на моју душу што слажем јали изврнем, Владико свети!“ рече младић и умиљато погледа старца.

А цури, како њој бјеше? Како јој је могло бити но јадно. У тој здравој, чистој души планула је љубав буком. Иако бјеше проста и неука дјевојка, као и остале њезине друге, одликовала се од њих тањим умом

Кад се двоје младијех тако заљуби, не треба им говора да се разумију, да измењују што им је на души; најмањи покрет, поглед, израз лица — све је то јасно њима. Тако је трајало до пред Видовдан.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Што је право и богу је драго. Што су телу добра јела, То су души добра дела. В) ДИЈАЛОШКЕ — Бако, вјерујеш ли бога? — И вјерујем и не вјерујем. — А бојиш ли га се?

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

се утопити у клонули сан и изгледаћеш целог дана празан, бескористан за све, као што рече Василије Велики: „Лако је души која се у смех излива и растаче да отпадне од присталог састава, да престане бринути за добро и упадне у празнословље.

Треба игуман, ако прима децу духовну, да поучава братију, па и појединце, и управља на души корисно спасење. Ако ли их не прима, то нека се изабере један који живи целомудрено и да он буде отац најпре игуману,

службу жури, потеците, потеците и ви и у тихо душеспасно пристаниште журно пристаните, и сваки покрет ума вашег и души штетну мисао часно и нескривено откријте, исповедајући се као пред Богом, а не пред човеком.

А каква му је корист од неисповедања? Зар нема од тога више штете и погибељи и свагда учење злу и све оно што души доноси погубност?

Пошто смо већ довољно с Богом ово рекли о души његовој, лепо је да кажемо и о оном што је најбоље за тело његово, и о храни узаконимо и о другом животу у саставу

сами себи сагрешења у себи, притецимо ка другоме, који нам може расудити зле обичаје, који нам стварају погубу души. Њихово оправдање, ако је праведно, тражиће од вас праведни и непреступни Судија.

свима, браћо, када вам се постави игуман, пожурите се да му душа ваших наложите покрете све, и штетне помисли ваше души исповедите, да би отуда пазио вашу љубав и у себи приношење утиснуо.

А гладне треба хранити и души давати, као што рекосмо, узакоњеним хлебом и вином и сочивом неким, од ваше претекле хране.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

и он још да је узме у заштиту! Коме се не би земља отворила? Иконија! Ја сад на души носим убиство! Кажи ми макар да знаш како ми је! СТАВРА: Нама је свима жао... ЦМИЉА: Шта жао, проституткиња једна!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Кажи, па да те убијем. Говори да то није истина или, ох, све ћу да побијем! Говори брзо, брзо, јер ево већ ме души (хвата се за прси, врат), стеже, хвата... Говори, кажи да можда, можда... (Измиче се, престрављен.) МАРИЈА Убиј!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Барем нек се одрече овог поштеног имена, нек се како другојачије зове и нека не срамоти род свој. Сад сами по души пред праведним судијом богом, који ће нас све судити, расудите, не би ли боље било да таки[х] калуђера нејма на свету?

” Архим[андрит]: „Како, преосвештени господине? Не разумем што с тим мислите. Епископ: „Кажи ми по души, архимандрите, може ли један човек лекар бити само зашто се називље лекар, а лекар|ства никад није научио, нити зна

„Тако, тако, мој архимандрите, и ја би[х] те советовао, јер каква си ти тела и памети, ако желиш добра својој души, или ваља да се ожениш или да се даш ушкопити.

Мислим, слатка мати, пресвето души мојеј име, гди си да целујем стопе ногу твоји[х]! Од оног блаженог дна, велим, не могу видити мало дете при сиси, да у

своје на њи[х]ово крсно име, светог Георгија, посетити: „Остај ми збогом, вриштући једва сам изговарао, — земљо, души мојеј света, у којој сад леже кости њене и моје Јуле, слатке сестрице!

| А ако ћемо по души право судити, кад не пристоји Христово магаре празновати, много мање — апостола Петра вериге. Љубезни српски народе,

Леност и нерадња, није ли смртни грех, штетан и пагубан телу и души? Зашто да не познаду да у светковању толики[х] | светаца ниједна длака православија не стоји?

Кажи, брате, по души и по совести твојеј, [х]оће ли што најмање вреда благочестију и православију бити ако калуђера нестане, који нису

” Иди ти збогом! То није нимало паметно. Да наши архијереји што таково данас установе, кажи по души, би ли им ко рекао да су паметни?

Притом молим богољубиве архијереје и проче свештенике и дијаконе мирске да по души и по совести својеј кажу народу јесам ли, следујући чистој евангелској науци, писао.

Природна је души человеческој благодарност како год телу диханије; и ово се одовуд познаје. Кад год ми читамо историје неки[х]

моју горећу жељу моја срдечна, права синовња, к оној чистој и добронаравној мојега благодетеља Теодора Милутиновича души, љубав обуздавала је на неки начин и удручавала.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

козе, и то прије но што се оженио, и то по наговору покојног стрица Јурете; али су се и Зврљевљани клели да он има на души бар тридесет грла што ситне што крупне стоке, и још многе манастирске ствари. Сад, ко би у том могао право пресудити?

долика до воде, горика до брда, дакле, у глави чујеш, а у ушима видиш, а под петама је лако ономе ко је обувен, а у души ко је крижом умијен.

Ако је коме то на души било, било је фра-Брни. Али, опет, и фра-Брне се могаше оправдати, јер човјек који ломи главу са дјелима Јеронимовим,

— Стани, да чујеш до краја. Сељак настави: „По души — вели — ја не познајем вра-Брну, никад га нисам видија, али сам уснија да се код њега исповидим.

кроз сузе: — Да си прост и благословен, липи мој синко, да срићан будеш у светоме реду, да својој мајчици и мртвој души олакшаш... — даље није могла од плача, но му одреза бич косе, коју ижљуби и однесе да спреми.

Још се види да није у души поносит, кад он и другима каже да му је Кркота рођак. Послије подне Бакоња пројаха кроза село, те се пред сваким

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Тај крик — да није врх тишине Што се ко усов у нас руши Ил неки бат у нашој души Кад бол се вине? О мисо рије Мој дух и као смрт ме гледа: Све то што бива — да сан није Заспалог нечег усред леда?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Ти можеш да је спасеш. — Ја? — језа стресе старца. — Ја? Како? — подиже се на лактове. Не види је. — Заслужи души место: моли Аћима да се помири с манастиром. Ти једини можеш да га наговориш.

Поквареној души Аћимовој само да је жена лепа, зна га добро док је био млађи. И ова, његова, мучи га у кревету само зато што је лепа,

Света славо, казни само мене, само мене. Сумњао је у све мушкарце у Прерову. Јесам, боже, јесам, ђаво ми по души играо. Све знам шта сам згрешио.

Ошинуо би је он и појурио да не чује како сви Преровци знају, али ОН неће њима да покаже шта му је у души, неће због Ђорђа, па опушта дизгине да јахање кроз село овога јутра што дуже траје, да сви виде како се враћа из

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Онамо, 'намо, за брда она, Милошев, кажу, пребива гроб!... Онамо!... Покој добићу души Кад Србин више не буде роб. Никола И Петровић Његош ИВ ДЕД И УНУК Уз'о деда свог унука, Метн'о га на крило, Па уз

Моје тице мале, јадни сиротани, Прошли су ме давно моји лепи дани Увело је цвеће, одбег'о ме мај; А на души оста, к'о скрхана биљка, Ил' ко тужан мирис увела босиљка, Једна тешка рана, тежак уздисај.

У дому разврата гнусног он сања обале пусте, Где стоје спомени вечни за ране његовој души; Он чује потмули ропот Јегејског сињега мора, И види галеба јато што над њим се кликтањем кружи.

Заклањаш ми сунце, а дала си сама Сто очију моме срцу, и све путе Души, да би ипак сва нестала у те, Као изгубљени звук у долинама; И сто воља као белих јата к југу, Да сва на твој острв

Час љубави праве, жељене и чедне. И све што у души мојој беше часно, И добро, и нежно испод коре ледне, Прену се, и живну, и закликта гласно!

И, к'о са висина Оловни облак, по души ми паде Најцрњи покров бола и горчина. И кобна мис'о морити ме стаде: Што моја ниси; и што смирај дана Не носи мени

Ал' на њој никог - само разасути Скелети неки виде се на п'јеску. Тако засв'јетли и у људској души; И ведра мис'о распе свјетлост тајну; Ал' често нема да озари ништа, Сем једно гробље и пустош бескрајну... Ј.

И миришу хриди Мирисом од риба и модријем вреском. Све је тако тихо... И у мојој души Продужено видим ово мирно море, Шуме олеандра, љубичасте горе, И блед обзор што се свијетли и пуши.

и покој, и мирис од цвећа, И кад ме с небеса месечина заспе, И врели дах ноћи што ме тебе сећа, У мојој се души шумно дижу с нова Некадање жуди; и кличући гласно, К'о весело јато белих голубова, Полећу у небо звездано и јасно, И

О Роде! Нема наде да скорим друкче буде: Нит' имаш доста снаге да сам се препородиш, Нит' носиш свест у души и љубав целе груде, Да с душманима многим свуд једну борбу водиш...

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Без будалах тупога погледа, би л' умови могли блистат св'јетли? Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете.

Њихово ће кратко заточење бит им тужно непостојној души: са плачем ће на земљу падати, са плачем ће на земљи живити, са плачем се у вјечност враћати, мучитељ ће један

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Она даје души меру и хармонију, чува је од ћуди, пружа јој непоколебљивост и сигурност у саму себе; она је мирноћа мора душиног која

Беше леп летњи дан када се Аристотелес опет попе на Акрополу да јој учини своју опроштајну посету. У његовој души пробудише се давнашње успомене, и он проживе још једанпут сва она осећања која га пре четрдесет и четири године овде

Пред његовим очима поче да игра шарени мозаик собе, а наде и сумње ломише се у његовој души. Он се запита: „Није ли ово ватрено вино ускомешало моје тело и душу?

„Од њега немам да се бојим“. „Може бити“, одговори му син, „да је пријатељски расположен према теби, да је у души поштен човек, али он није способан и независан; он ће о твојим опитима морати да извести своје старије, а они ће тек

Иако је избегавао да о томе говори са својом мајком, њено око је приметило велику промену која се у његовој души извршила. Но мајка не изгуби сву наду.

Син је погледа сажаљиво. „Бојим се, мајко, да од тога неће ништа бити“. „Па остави ми, сине, макар наду у души. Ти си још млад, а у младости се мењају наша осећања и наше наклоности од данас до сутра“. „Имаш право мајко!

Она једва обуздава своје љубопитсво, но не испитује даље. Два различита осећања појављују јој се, у исти мах, у души. Она ме сажаљева, али јој је мило што је она редак изузетак међу женама. Онда ме запита: „И ви цените врло науке?

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

И кад се познајемо онда не вреди да се лажемо, је ли? Кад знам шта у души мислиш зашто говориш друкчије? И ја сам једно вече рекао пред свима оно што носим у души, не баш све и то је оно што

Кад знам шта у души мислиш зашто говориш друкчије? И ја сам једно вече рекао пред свима оно што носим у души, не баш све и то је оно што ме мучи. „Ви се све нешто буните, све вама нешто није право, ви...

Сад све знаш, побратиме, и сад можеш слутити како ми је у души. Оба дана провео сам код. куће; никога нисам хтео да видим, ни с ким да говорим.

је онај осмејак. Само кад сам жив, све ћу друго лако“ — тако је заиста нешто проговорило у ојађеној овој души. И док се капетан Ђорић напреже да поврати власт над мислима, павиљон увелико спава, дише: — Ххххх... пфф... хххк...

Па госпођа Леђенски осети како јој у души опет оживе нека искра наде. И тако, још више оживљена оним свежим смехом гомиле, она је промицала кроз њу живо и брзо

Ја не знам, али бих се заклео да су све моје мисли и ваше мисли, да је мој сан и ваш сан, да се у вашој души мора дешавати оно исто што се и у мојој души догађа.

да су све моје мисли и ваше мисли, да је мој сан и ваш сан, да се у вашој души мора дешавати оно исто што се и у мојој души догађа.

Замисли само, колико бесмртне осетљивости у једној души тако узвишеној, детињској и чедној, тако достојној да се рајски одмара усред онога цвећа!

А тамо ми се она рана све више ширила, па ми и празници код деде преседоше, јер сам у души стално осећао неку горчину и понижење због оне разлике између малога Павла и мене, разлике тако упадљиве чак и у очима

нестрпљиво узбуђење, и да се у њему неке јаке припреме врше у томе смеру: да дâ израза својој искреној србијанској души, у којој се просто од гомиле пепела ненадно стала разгарати тако рећи читава једна жива ватра.

пет година после навршене педесет и прве, и после ратова, и после свега што је било и прошло, али се љуто и дубоко у души и у телу урезало.

Са метлом на рамену, оборена погледа, млитавим и несигурним кораком, спуштао се вароши. На лицу му се читао чемер у души, највећа дубина људскога бола. Он корача, а ври око њега шум улице.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

А која су у нејакој души правила тим тежи лом и харање што сам морао брижно крити пред старијима да ма шта о томе знам, претварајући се да не

Њена спорост и стрпљење дјеловали су благо на мој немир. Шала јој је била тиха и блиска дјетињој души; умјела је да погоди прави пут к малом срцу и да из њега изваби непосредну радост. Звао сам је бабом.

па је сад биједни Густе трчкарао између маурске сушионе говеђих кожа и опћинског дворишта, с вјечитим неспокојством у души због оних сталија и контрасталија које су се просто котиле и бујале на његовом столу у агенцији.

Разговор може да буде угодан, па и чисто души потребан, и без тога — пуко и без задње намјере ређање, алтернирање, супротстављање мисли, низање расположења,

— То је жива истина, оче, мора се по души рећи — пожурим се да му признам. — Ви сте увијек били јако толерантан, јако попустљив, с вама се увијек могло некако

ли икад доћи вријеме кад ће човјек моћи да хода отворена погледа, без икакве затајиване мисли, без хиљаду страхова у души, кад ће моћи да одбаци од себе оружје претворности, да одложи то ниско, подмукло чело, и да гази кроз живот са

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим

Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој. Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац

Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главица лука задовољава потпуно њене потребе и навике.

на општу (ма и прикривену) осуду, сви они — поступци — изгледаху јој необично велики, примамљиви и налажаху, у души јој, оправдања за себе.

Неко љуто, горко осећање усамљености заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући несвесно, заборављајући и на свој положај и на сваку опрезност...

— Тхе... куршум или робија... не знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... — Мили ми се још живети, попо! — Јадан ти је такав живот, синко! — Шта ћу ! ...

О чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки од његових нових познаника могао с поуздањем тврдити, да на души овога плавушкастога високога младића, који тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство.

И као да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми последњи одговор охладнела срца, које говори о неверству, погледа га још једном пажљиво, болно, мученички...

Али кад му после месец дана саопштише одлуку Касације, беше као убијен, промени се, снужди се... али му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

А старац рече: — Е, па кад није другаче, ја хоћу, али само да видим како ће ми бити души. Свети Петар га пусти, па стане пред њега и рај отшкрине, а старац упази своје старе лаће што је још негда дао

начинио роге а другом њаке, па викао што сам више могао: ово, кадија, тебе, а ово ти суду, а ово ти хоџи, а ово ти души, а ово ти имену.

А, по души, од свега онога што, СИ ме досад учио ништа у нашем селу не служи, нето је еве права беспослица. Нити ме научи како се

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Загрљен умором и покривен прахом, Младост још ме штити и мис'о о теби: Љубав, бол и жудњу, заједно са страхом, Ја у души носим, ја носим у себи. Шта ли радиш сада, је ли, небо моје? Да ли ми се надаш, да л' те слутња пече?

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Сажалиле су се на мене баш зато што сам био ”жутокљунац”. Изгледало је да су но души исте као моји амерички пријатељи који су ми платили пут од Беча до Прага. Једна од мазги ми је задавала доста посла.

им је било америчко, али родитељи, иако су обожавали Сједињене државе, домовину своје деце, још увек су дубоко у души чували лепе обичаје своје Словеније.

- Али - додавао би он на свој уобичајени драматични начин све је могуће песничкој души коју носе крила генија. Од васпитаног и духовно оријентисаног човека какав је био Билхарц ово је био велики уступак!

Кениг је то и урадио ија ћу увек са благодарношћу носити у души слику тог доброг човека. Физички је био доста деформисан; црвене косе са тешко оштећеним видом због чега је морао

пријатељи, робусни Фризлендски морнари који су ме учили како се барата четком за бојење, приближили су ме немачкој души и открили ми да она није тако скучена као што сам мислио. Фризлендери нису у то време били у великој љубави с Прусима.

Ћипико, Иво - Приповетке

и обиљу, помисли Цвета на своју невољу; јада се у себи: „Толико богаташа, па ниоткуда помоћи”, и јаче осети у својој души самоћу, бригу и тугу. —Да пођемо, а? Идимо! — једва дочека Марко.

Тек кад је избио на чистину и узео свој џевердар што га бјеше у крчми оставио док се поврати, разабере се и с тугом у души осјети што се с њиме бјеше догодило. Испије чашицу ракије и, љуто уцвијељен, пожури да своје достигне.

и смрче му се у души. Није друге, разабире се и лијепо схваћа своју невољу, — али учињеноме нема лијека. А кад му поглед пане на синове и

И гледа их пред собом живе: њих двоје, једног до другога; и док их гледа, заборавља на невољу и бесвјесно у души му се усељује весеље: док је њих, што ће да жали! Зар на свијету има ишта јачега и вриједнијега мимо њих?

Путем им је при души све тјешње, а кад уђоше у град, у тијесне улице, гдје нигда сунце не грије и гдје се тјескоба усред подне осјећа,

С тугом у души осјећају сву сласт пустога живота, и јавља се потајна жеља за љепотом простора и љепотом веселе свјетлости, испољава

Али једнога дана нада да ће видјети своју кућу сине им у души као нигда досле. Узеше их по други пут на испит, а овога пута учини им се да је судац с њима пријатан и добар.

Часом ћуте, осјећају да би имали дуго да говоре, но не могу, па сабиру мисли, као да желе да све што имају у души једном ријечју изразе.

Дуго синови оца посматрају, и све јачи нагон осваја их за кућом, па и нехотице у души буди се немир; раздражено гледају око себе, но благи поглед очев, пун трпљивости, смири их и наново се прегарају.

Наново ћуте. Млади судац се замислио. Гледа она тугаљива, здрава лица; у души му одзвања старачки, дрхтави глас; осјећа на себи живе младићке погледе, жељне ничега другога већ радње и сласти у

А они драговољно слушају: љубе се: а не говоре већ измјенице дају један другоме све што у души имају и у себи од рођења носе. ...

Толико дана отезала је и тргла се сама собом у двоумици: би ли је изручила или не би? Тешко јој је било у души и мораше је црна слутња; толико је пута погледала у своју слику и похитала к огледалу да се у њему види.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

у одговору на анкету Жила Уреа о књижевној еволуцији каже: „Пошто се поезија састоји у стварању, треба узети у људској души стања, светлости тако апсолутне чистоте да оне, добро опеване, добро осветљене, буду стварно драгуљи човека; ту

Завршава се, међутим, сликом „злаћене пчелице“ која повезује овострани с оностраним светом: души која напушта тело показује „путе у небеса“ и у божији рај.

који се у варирању понавља и на крају (б), Милан Богдановић је одрешито отклонио као песниково пренемагање:50 (а) У души ми је одаја пространа, У њој клупе дрвене, и три пећи зидане.

(б) У души ми је одаја пространа, У њој свако вече једу јегуље пржене. А, у ствари, то је једна шагаловски наивно стилизована

Образац из бајке Попа непосредно понавља: Сребрна риба у души У риби мало сламе На слами шарена крпа На крпи три звезде девице („Риба у души“) Говорило се и писало о

понавља: Сребрна риба у души У риби мало сламе На слами шарена крпа На крпи три звезде девице („Риба у души“) Говорило се и писало о херметизму Попинога песништва, и оно је доиста херметично за читаоца навиклог на већ

На пример, чим у раније наведеноме четворостишју из песме „Риба у души“ издвојимо три лексеме риба, слама и (звезда) девица и на њих се усредсредимо, културна, и језичка, меморија намеће

народнога веровања, појављује се у Попиној песми у простору који је хијерархијски организован као кутија у кутији: у души је као у некој кутији сребрна риба, у риби слама, на слами шарена крпа, на шареној крпи три звезде девице.

су девичанство Што се сребрне рибе тиче Ни мачке је не би јеле Грдно смо се преварили Мрачно нам је сад у души („Риба у души“) После тога – да се задржимо само на једној појединости – ону свету и митску сламу која се из

се сребрне рибе тиче Ни мачке је не би јеле Грдно смо се преварили Мрачно нам је сад у души („Риба у души“) После тога – да се задржимо само на једној појединости – ону свету и митску сламу која се из отворене рибе расула и

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

(Сима оде. Она гледа Чеду, Дару, Васу.) – А ви, је ли, смејете се у души и подгуркујете се, је ли? Али, Чедо, упамти: носићемо се док је света и века, нећеш га мајци више мирно ни ока

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

и то у последњој глави и у последњем тренутку, кад се роман прекида а главни јунак тоне у сан: „И док му се, у души, као у бескрајном кругу, једнако понављаху мисли о одласку, о одласку некуд, у Русију, над којом се у очајању,

Промене на небу наглашено се повезују с променама у души ликова. Тако, рецимо, чим забринути Вук Исакович - у последњој сцени треће главе - заузда коња због лошег знамења на

Велики, плави поглед њен, ванредан и при издисању, који је светлео над њом и који није губио свој модар сјај у његовој души”. 257 Голубови изнад Аранђелове главе тако улазе у сагласност с небеском модрином у Дафининим очима.

У исти је мах оно што око перципира преломљено у души Исаковичевој: синтаксички сегментован и детаљисан опис просторне празнине кроз коју поглед пролази заправо конституише

чак су и помоћу контрастирања индивидуалних црта оштро опонирани, свеједно садржаји који се у њиховоме оку и души преламају добијају истородан опис.

Драма се, просто речено, већим делом збива у њиховој души, мањим у промени међусобних односа. Осим, разуме се, односа између девера и снахе, који се драматично мења као

догађаја који би мењали односе међу ликовима и њихове судбине, зато има у изобиљу ситних померања у њиховој збуњеној души и пометеној свести. Пук је пролазио кроз њему непознате крајеве.

прву реченицу пасуса, која садржи први моменат, и последњу реченицу пасуса, која садржи други моменат: „Горчина у души, која му се била попела у грло, разли се по целоме телу, те је оболевао, комад по комад, мучећи се и оплакујући себе

400 На крају романа Русија се у души Вука Исаковича, док у сан тоне, појављује заједно с наслућеним бескрајним плавим кругом, и звездом у њему: „И док му

Исаковича, док у сан тоне, појављује заједно с наслућеним бескрајним плавим кругом, и звездом у њему: „И док му се, у души, као у бескрајном кругу, једнако понављаху мисли о одласку, о одласку некуд, у Русиду, над којом се у очајању,

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Као да му је досадно, као да се од нечега стиди; у лицу је опет блед и снужден као да на души носи голему, тегобну тајну. Тежу од ових планина, које су се онако сурово наднеле над манастир.

То им е само поклон од Бога и цара!... Крваво је на души јунаку. Пре три године на Велики петак освануо је у овом истом манастиру по позиву кнеза и проте колашинскога Иван

А Леденичанин је већ имао на Души више од тридесет Турака!.. Уосталом, свету је било још чудноватије што је он уљудно Бога прихватао само онима

осети, он једини у свој овој гомили, да је ово само страшно презирање, упућено њима, и да је ова чудна мајка у својој души већ пронашла крвника... Вујана устаде.

Овај се још више узнемири и у души дубоко зажали што н она није мушкарац. Нема никакве сумње да је као мајка страхобно уцвељена, а опет не кука и тако га

појаса извуче нов и бео, на угловима златном жицом украшен, и матерински га покри, тихо му изговарајући покој младој души и гладећи га преко рупца.

Прележанин га бејаше примио сасвим својски. Прво зато што га је ипак у души волео, а друго — што је таква заповест њихова краја. Осим тога и сажаљење се пробудило.

у животу сам побио толико људи и никада ми срце није штрецнуло над њиховим телесима, а сад ми се нешто прекиде у души н осетих и бол и срам и страшну љубав према крвнику, оваком истом мученику као што сам и сам.

— Ех, после!.. Ето видиш. Мало сам ти већ казао... Нисам више могао горе да останем. Преломило ми се на души. Побегао сам овамо. Да постанем дервиш или калуђер, ако хоћеш.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

СЕ Једна мисô, као муња, Тако брза, тако сјајна, Откиде ми с’ исред душе И постаде души тајна. Кâ да оде у вис горе, — Не дâ с’ видет’ оку моме; Ја осећам бол откида И жалим за њоме.

Ти си тако вешто знао Насликати слику горку, Како ј’ души кад с неправде Ум полуди; То је било пророчанство Ових наших дана худи’. Ој, Петефи, ретки створе...

Видим клету неједнакост Како правду гуши. Тешке сузе сиротињске Боле ме у души. Човечанство да би стресло Иге срама свога — Ето то је старо гесло Старовољства мога.

Ох, та то би мојој души Биле рајске сласти... Имао бих, имао бих, Много, много касти. Па зашто се не угледам На високу дугу?

А каква је ово звезда Над јаслима што сад стаде? Три је цара тâ довела Да с’ поклоне „сунцу правде“. Топло ј’ души песниковој Пред ти јасли кад поклечи, И тај тренут — Нема речи.

»Стармали« 1885. ТИНА ЈАКШИЋКА Оде и ти с овог света У жилишта, души нова, Удовице нашег Ђуре, Верна љубо песникова.

То додуше није лако, А поштено још је мање, То је срцу стега љута А души је робовање. Али зато ове муке, Лепим, слатким плодом роде: Тако можеш милост стећи У светиње и господе.

Ех, како ће мајке све за њих да живе! Како ће бабајке биљчице да њиве! Како ће им школа бити вођа души! Па тек друштво, друштво, док им пример пружи, Ех, како ће Богу даре да одужи! Слатко дете не зна шта све обећава.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

САРА: Драго мије, драго мије, то је за мене доста. Јошт кад би било мало сарме, то ми је остало у души јошт од госпоје Мирковичке, а и ајнгемокц не шкоди; а печење, а, то даје апетит вину.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Сричем фосил твога имена у суши Вере и лажног раста лажној души, Јер и да те нема, празнина у којој Замишљасмо те, ипак, никад не би Престала да нас опија, у себи Увек друга

Краков, Станислав - КРИЛА

— Другом ти то, брајко... Лупају точкови и копите. Одилази батерија, и односи од сваког по комад поуздања. У души је тамно као и на земљи, јер се ближи оно што мора доћи. Али умор понова наилази и гони мисли из главе.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Откуд жеље те Што се у мојој души стварају, До лудила ме, чисто, заносећ?... (Гледа кроз прозор.) Сирота жена! Једнако љуби уста блеђана Потпори

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

топови послаше још неколико метака за нашом војском, па и они умукоше и наста вечерња тишина која се чудно одзиваше у души после онолике дневне хуке и урнебеса. А баш у тај мах сунце утону на далеком западу иза српских планина.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Знаш ли где на свету Анђелску прилику, Анђела по души, Анђела по лику. Пуне очи жара; Пуна уста сласти, Мирисава недра Пуна бујне страсти; Мило чедо, коме У

Имам слађе и нежније, Што им не знам име дати, Нит их могу песмом звати, Што ће ноћи, У самоћи Да их душа души прати, — Те с’ не даду испевати. ХХВИИИ Ој, љубави, видовита вило, Ил’ ме вараш, ил’ је тако било!..

Дај ми руку, да ј’ осетим... Јер кад умор чело смути, Под овом је руком души Најмилије одахнути. Дај ми руку, да је стиснем...

прво сунце Кроз гору сине, На роси видиш Где дршће свет; Цветак се прене, А по мирису Познаш да дршће У души цвет.

? Аој, Боже свемогући, Молим силу твоју јаку, Дај и мени — мојој души, Површину барем таку. Л Молио сам Бога крепко, Што га мољах Бог ми даде, Те ми с’ чини душа моја Да ј’ и она

У сну, дабогме у сну, Дође ми моја драга, — У саломљеним грудма Разви се нова снага. И пролеће се засја У души мојој тијој, А заигра ми срце, И почех певати јој.

А сјајак у тој сузи, И тај разумем сад, — Твојој је српској души У деци био над. И ти си рећи хтела: „Кад Смиљку отме ноћ — — —“ Разумем, ох, разумем! — Ал’, где ми је та моћ?..

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Помисао на растанак лебдела је у мојој души као нека уклета коб. Јер то није одлазак из једне вароши у другу, да се после месец дана опет нађемо.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

витјази славни всју трјасоша земљу, Којих јешче грозному гласу, мнит сја, внемљу, Којим војеводи с пламенем вливаху В души своју храброст кад на бран иђаху.

Пак кад свега тога узрок, што је све зазид'о, Тебе помним, души мојеј возљубљена Видо, Срећа, велим, у слободи човјека почива, А слобода у остену разумноме жива.

Се двери вјечности Отверстија нижу, Се лики ангелсти Појушчија слушу! — О смертни, пеки сја Души покој снискати, От порока клони еја, Добродјетељ љуби; Добродјетељ нас пратит Преко гроба мрачна, И во мјесто

НАДГРОБНОЈЕ Надежда и шчастије, сад мње опрошчајте: доста со мноју играли јесте, од сад играјте с другими; покој души всјех даров јест најлучши. 1816.

Бивши несрећан славе на путу, ти снова се крепи: Крепкој се намери зар икада отело што? Имаш у души ти велику силу, у духу пак храброст. Достићи наравне врх висине, красоте, мож'ш!

— Бирај, пиљарице, кажеш? Ал’ су ми везане очи, Нос затворен ми је: сама по души избери, поштену Плату за цвет дајем.

доби триста рана, Кад хиљаде већ турских глава сруши, Кад Топлица и Косанчић с мејдана У вечној слави нађе место души, Ах, и он паде, к’о стабло без грана, У крвне руке, живот обездуши...

своју дужност чини Кој’ ужива и кој’ се кини, У сваком чину, гди му драго, Да поред свога опште благо Пред очима у души има, И да се свога својски прима Олакшати му свако бреме — Знам да би дошло златно време. 1846.

огрталу, Па је њојзи говорило Гласом шупљим и потмулим: „Заклетве се твоје сети, Заклетва је погажена Срцу немир, души пак’о, А у часу умирања Ко с’ обрече под заклетвом, До другог је везан гроба.

Рек’о б’ да гледиш два тек развита пупољка, Ружице беле један, румене руже други. Има људи којим’ у души ружа је бела; За румену ћу ти ја сваки пут душу дати.

По причинје свјашченаго нашего сродства и прекраснија Вашеја души поздравленије Ваше јест мње всегда тако благопријатно и трогајет чувство мојеја к Вам благодарности тољ чувствително,

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

И о цркви сам светој мислио. ВЛ. ВАВИЛА: Мудар о свему — А христијанин Спасења свога свету храмину У души својој носи вечито.

ДРУГИ СЕРДАР: Још су нам оштри мачеви! КАП. ЂУРАШКО: Реч ви је плам, браћо! Па ме својијем огњем сажиже, У души страшан вихар подиже, Жеље се ломе по срцу моме, Траже мегдана и траже крви, Онде да будем — да будем први — Где

БОГДАН: Да није црња у души ноћ, Ово би божји био благослов. РАДОШ: Сироте!... Па докле ли наумисте? БОГДАН: Далеко, Ал’ о том после, А сад

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

И Турци би се и чаршилије дивили И чудили згоди и богатству Рељином, а у његовој души дизаше се сласт и топлина, свијетла и мека као незнана пјесма без ријечи што се диже од загријане земље, и миришући

И он остаде сам с окорјелим мразом и ледом на души, и тврд као камен, црн као огорјео пањ у планини, спусти се изнад огњишта, на коме се ватра гасаше...

Њега бу дубоко у души забољело оно бојажљиво, нејасно и тајанствено сашаптавање кад би гдјегод бануо међу људе који га не познају — само кад

Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако што је он сваког звао слатком душом.

— А ко му подиже биљег? — Село је подигло биљег својој Слаткој Души. МРАЧАЈСКИ ПРОТО Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам Бог дадне!

Буди мене миран“ — па ће те на мртво име испребијати, ако је јачи. Крошто, зашто, то нек сами Бог зна. А право, по души кад будемо говорити, мекана је срца и податне руке: залогај би чојеку из уста дао.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

мислили васцела лепота Не спава у божјој искри ваша срца; Ви мишљасте кад се позна сва нагота Свега што кô тајна у души се зрца, Познаће се живот! У мени драж сва је. Али ви сте гробљем створили ме живим.

(1911) ХИМНА Жедан сам те, Сласти, јер у души чујем Крик вечите жудње, и, кô идол свети, Постала си симбол у болу, у сети.

И као грешник без свести и вере Приносим душу огњу што се пуши. И Бог још један у души се сруши. XXВИ Неми су за мене олтари кô стене, Амвона нема да ми очај чује, Опрости чежњи која себе трује, Да

И тад као херој после страсне битке Одморишта хоћу без страсти и жара, Већ да ми се душа на души одмара И да милују ме благе руке витке. Јер у сутон груди пуне су ми плача.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

подвиг излаже набрајањем ратних успеха и старањем о цркви, а морални подвиг кроз изнијансирану исповест о својој души и одлуци да се замонаши под именом Симеон.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Моје тице мале, јадни сиротани! Прошли су ме давно моји лепи дани — Увело је цвеће, одбегô ме мај; А на души оста, кô скрхана биљка, Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка, Једна тешка рана, тежак уздисај. На Липару 1866.

Тешко твојој гршној души! Опореци књигу гада, Књигу греха, књигу јада!“ „...Ја никада!“ „На спалиште! На спалиште!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Тихо по муци бродим смерни раб. Пакао мени, оче, бољезан, драчу на пут. Расточи о расточи раба. Дубље дно души но страдáњу, без дна реч ова смерна у вечерњу. Корен је ово, црва ми, оче, у нагризáње, расточи о расточи раба.

Благе од срца срцу вести полете. 6 Мрежи то, и пауку, злослуто што је плете, приснива се свила. Души то, светли за лет, тајно израстају крила. 7 Тишином чудно све ми засветли — крилата походи ме она.

А небо плаво, и сенке шарају пут. СЕЋАЊЕ 1 У тиху собицу моју ђурђевак унесе неко. И осетих на души слој заборава сив, прахом кад време поспе затурену твар.

ПЕСМА ПРОРОКА Човек, плод жене, мали век има да живи, И куд мора да гре, мучан души му пут, и многе патње пун. Рађа се кано цвет и посечен он падне.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Надгробни споменик првобитно је имао задатак да души осигура место где ће да се склопи, односно да је за себе веже. На гроб вампира Саве Савановића, у Глишићевој

која се претпоставља ако се грана на гроб не баци — наиме, обољење — јасан је доказ да се граном доиста треба да души спречи излазак, јер, као што знамо, зле душе су те које, према примитивном веровању, изазивају у човеку болест.

народа и других народа, дрвета и биљке могу бити — мада то нису увек — сеновите, то јест, оне припадају или каквој души (то су, на пример, воћке и лозе које се саде по гробовима; ружа која је поникла на гробу невино погинуле

Ћипико, Иво - Пауци

И лежи то запретано у души, и кад се стакне, избива: и код рођења, и у страсти, и у смрти, и испољава се у тајанственом нагађању и гатању, у

Али Раде не клоне; одмах настајних дана поче преоравати наново земљу да је засија. Болило га у души да земља цијеле године нероткињом остане, кад божје сунце тако лијепо грије, па мораће да је оплоди.

што га сви у овоме одгојку видимо, — и показа руком на њ, — око кога обавио се бршљан и окупили се закржљали храстићи; души га бршљан, испија му сок, као да би хтјео да му запријечи раст и полет у свијетлије сфере, рекао би, обрваће га; али

И жеља за његовим миловањем изби снажно, јако. — Раде! — измаче јој се из уста, и изрече оно што је у души осјетила. — Раде! — понови у заносу, трже се и, извивши се из попових руку, пожури ногоступом преко одгојка ...

Ја му не браним, алал му, нећу да души хватам гријеха ..... Једанпут сунце излази и једанпут се умире!... Остали свједоци изјавише једнако.

И сваку главу свога блага оплакиваше, и заболи га у души, као када би морао да посијече за љуте потребе стари храст у проређеноме храстику поврх куће: зна, из старога пања на

Па како се све изврну, како силом догађаја последњих година о свему се разувјерио! ... Тешко му је у души... Послије очеве смрти премишљаше често о томе, и пуче му погибија пред очима, али како да се наједном снађе — он,

Шта ближе приступаше к селу, осјећаше у души јачу чаму и трзавицу. Нагло је пошао на пут, хватајући се тога задњега уточишта као утопљеник сламке.

Редовито, пошто би прочитао каково дјело, било материјалистичке било идеалне филозоф ске тенденције, бијаше му у души тужно и мрачно; и само на догледу природних појава, у простоти, враћаше му се мир и благо весеље.

И када би је замислио, онако просту и здраву трзнуо би се и јако би га у души жацнуло. Силна природна страст надјачаваше сваку мисао. Тражијаше њено тијело и њену младост.

Отпутоваше. Иво понесе собом меланхолични напјев: „Славонијо — земља племенита”, и у души поздрави ту равну земљу. И годијаше његовој души досада још неосјећана, нова, сеоска идила.

И годијаше његовој души досада још неосјећана, нова, сеоска идила. Срчано поздрављаше по ливадама расијане тежаке, одјевене у бијело; годило

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

И учинио је да се у многе врати пламичак вере, мала светла тачкица што шета зеницом обзнањујући да се у души поново разгорела ватра животодајна. Знам да си ти у тој светлости, семе твоје против безнађа, против греха.

Какве су се силе сукобиле у његовој души? Куда се запутио? Осветљава ли Бог његов пут или га нечастиви води на беспуће?

Неко да би окајао грехе почињене у младости, неко да нађе спокоја својој немирној души, неко да потражи уточиште пред суровошћу живота. Многи из таштине и охолости. Зар је неко овде у потрази за Богом?

умножава све вишеструко, измишља ствари, да ће од тога што она посећује монаха испрести причу према својој поквареној души, неће је разумети да му она иде да би га видала, него ко зна из којих разлога, рећи ће да је он млад и леп човек и да

Нешто сам ту и нашао, али у души ми је вазда зјапила рупа, неспокојство ме никада није напуштало, стајало је оно ту у мени као голема глибава мочвара

Баш сада. Јер први пут, после толико времена, осећам неку лепу, милу благост у души. Горчина је некуда ишчезла, наједном сам измирен са свим и свачим.

Мамузао је своју сиромашну машту ненавикнуту на таква прегнућа, гањао по тупој, отврдлој војничкој души нека утрнула бивша осећања, присећао се онога што му се чинило дирљивим и све то пажљиво сложио у говор.

Ја то и нисам учинио због њих него због себе, да бих сачувао самопоштовање и да бих олакшао својој души. Димитрије Али дан промиче, благи септембарски дан са питомим сунцем одозго и топлом земљом одоздо и ми постајемо

Нећу да носим на својој души живот оног детета што као мишић извирује из модре излизане поњаве. Смерно ме поздравише.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Анђела оног што блуди ноћу, И с душе гони несносан сан, И души мојој крепости даје, У горки часак, у страшан дан. Анђелским крилом нека ме штити, Кроз живот овај мучан и клет А

В Само кад прошлост пробуди се древна, И старе среће загреје ме жар, Очајне сузе помуте ми поглед, у души сине заборављен чар.

нит секира оштра сече, Под њим сам се одмарао у спокојно мајско вече Срце ми је узимала горка срџба, тешка сета, И у души презирô сам насилнике целог света.

Где сада замишљен стојим, Од раног детињства свога ја сам, у души својој, Блудио по истом крају, по цветним пољима твојим.

суморни Турчин озбиљно ножеве нуди, Или замишљен пуши; На мушком његовом лицу мрачна се замрзла збиља А бол у крепкој души. Чуј! У долини тамној затутњи недељно звона...

радост подели с њима; Јер спомен на мрачну прошлост њега је мучила често, И он је тражио тада угодно и мирно место, Да души олакша само.

Слатко је кроз живот проћи и небу вратити оно Што души дарова небо кад на свет посла нас, И ведро, спокојне душе слушати смртно звоно И с узвишеном надом чекати крајњи час.

И када их чујем на каквоме већу, Слушаћу их хладно, ал' спорити нећу: Гадићу се само у срцу и души, И звиждаћу тако - да им звоне уши! 1889.

Нек те, дакле, брига и туга не гуши, Но слободно ишти што ти драго души.“ А Србин ће њему: „О Господе јаки! Ја бих жељно искô новина ма каки', У којима пише шта ли доле раде, Какве нове

У дому разврата гнусног он сања обале пусте, Где стоје спомени вечни за ране његовој души, Он чује потмули ропот Јегејског сињега мора, И види галеба јато што над њим с кликтањем кружи.

Под небом црне се ждрали, О пусте обале реке ломе се румени вали, И магла увија рâвни... У топлој његовој души Звук тајне, нејасне среће зазвони болно и драго, И вајар, несвесно чисто, у стару капелу уђе, Из које молитва бруји уз

Но туга, што здравље руши, Учини од тада преврат у болној његовој души. Силвије од ове ноћи сто пута осети јаче Сву пустош живота бедног и ништавила свога; Одсад је банчио чешће, кашто се

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Од Његове Светости чуо сам при растанку лепе и топле речи, које ће ми вечито остати у души. А неки дан добих ово писмо.

тај шипраг, наилазим у њему на још коју племениту ружу, лафранс или маршалнил, и њихов отмени дах васкрсава у мојој души цело моје златно детињство. Ко би мислио да мирис једне руже може сачувати у себи хиљаду успомена!

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

он верује, као прави просветитељ, да је душа младог човека налик на „меки восак“ (варијација просветитељске метафоре о души детета као неисписаном листу хартије), те да се вреди „обликовати“ док је човек млад.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ТАШАНА А, не, дедо! Откуда ти стар? МИРОН Да, по телу нисам, али по души — душа ми је стара! (Као нешто о чему је толико мислио, али о чему никад до тад није хтео да говори, тако раздрагано):

да ће бити већ мало гола, стара, изрешетана пукотинама и стенама — исто као и ја што сам са пукотинама и стенама на души. И то ће ме радовати.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Говорили су неки за њега да је сиромаштво узео као покајање, да је некада морао бити други човек, да има на души неки терет. Кад се оженио, тврдили су људи да је и Хермину узео за покајање. Али је Хермина изненадила.

Доктори су одвели „маркиза” на посматрање и нашли да на телу и на души има болести. Јулица, на изненађење целе варошице, оставља дете у кући сестриној, а она се враћа да негује мужа.

— Нисам учена и не умем ти лепо и тачно казати шта сад осећам. Немило ми је на души, и хладно. Ти си ми казао велике похвале, а ја похвале не волим, и не разумем добро шта ће оне старој жени.

Прекрсти се пред иконом и помоли Богу овако: — Господе, дај мир души Тодоровој и Бошковој... Господе, смилуј се деци мојој, никога сасвим рођенога немају, а то је страшно, Господе, никога

Очи, безмало беле. Нека вечита брижност и намрштеност сушили су ту физиономију, кидали јој и завезивали црте. У души те жене живело је оно што често живи у душама ружних жена којима се ускраћује све сем радости од рада: туга, срџба,

као ђаво, — отац му је морао, по коњски, ћустеком сапињати ноге — касније га је нека велика помирљивост и добра у души смирила и оплеменила. — „Сава је добар, али Мирко је доброта” — говорили су Горњоварошани сасвим тачно.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Романа је горње размишленије тако опечалило и погрузило, он таково незадовољство о свом стању у души својој осети, да је као мртав на своју Розинанту преваливши се — заспао, и с највећим очајанијем ркати почео.

Романа је горње размишленије тако опечалило и погрузило, он таково незадовољство о свом стању у души својој осети, да је као мртав на своју Розинанту преваливши се — заспао, и с највећим очајанијем ркати почео.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

не плаше Ближи се коњица ноћи Алах ил илалах Зографе Шта ли видиш на дну ноћи Златно и плаво Последња звезда у души Последњи бескрај у оку СЕНТАНДРЕЈА Бежала си до краја вечности Учинила још седам корака Према северу Извадила из

руком се крсти Он будући краљ голаћа ЦРНИ БОРБЕ Глава ме већ с коца гледа Ионако ме нема и нема вас Појмите ли По души их по жижи слаткој По рогатом месецу на челу По шарци у оку Не би ли нас било За цветним кључем постојања На дно мора

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Тако, сећам се, кад је поп сручио на мене, онако голога, читав бакрач хладне воде, да сам му у души опсовао нешто тако нехришћански да то не би ни у ком случају могло послужити као моја изјава приликом ступања у

Разуме се да смо ми деца, уосталом као и људи, хотећи да видимо чега то има у уметниковој души, раздрли му груди и ишчупали душу.

Па онда питање зашто жене немају бркове морало се у мојој детињој души јавити као далеко предосећање познијег феминистичког покрета, који би то нема сумње, далеко брже напредовао и можда

СУЂАЈЕ Разуме се да су ти моји подвизи у спољном свету имали одјека не само на моме туру већ и у души мојих родитеља и целе моје породице.

“ Међутим, кад је берберин свршио бријање и испрао ме од сапуна, нити је било какве промене на моме лицу нити у мојој души.

Та је појава један доказ више да утисци из ране младости остављају врло дубок траг у души. Сећам се, на пример, да сам због седам мршавих крава изео седам тако дебелих батина да о дебелим кравама нисам смео

Живко, који је иначе из Ужичке нахије, иако није волео да дели мегдан са професорима, превукао би у души гудалом по струнама и почео такође десетерцем, као својим домаћим дијалектом: Мало бјеше такијех јунака Кô што бјеше

О, колико ме је пута гонило и голицало нешто у души, колико пута ме је дражила инспирација, колико пута мамила каква прилика, али сам се увек јуначки уздржавао.

А чуо сам да веле и то како млади поета осети у души неко надахнуће, отприлике као што жена осећа зачеће у четвртом месецу.

— Ију, ију! Сад ће још изаћи да смо му ми казали да напише песму! — узвикује најстарија тетка, која је иначе у души била врло задовољна песмом и која ће извесно ту песму пустити у циркулацију, старајући се да допре и до руку саме

– Да чујемо Јанка! – кличе омладина са доњега стола. – Кардо роде, рећи ћу ти по души (Јанко је радо говорио у једнини кад се множини обраћао).

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Земља се брани са кућног прага. У Другој линији потичу они од хајдучкога колена и носе дубоко зарезане у души приче о јуначким подвизима својих дедова. Али командант каже: „Ко је вера, а ко невера“... Издајник.

Али Мића се намршти и приби се на моје груди. Ја га умирујем и кажем како је чика добар човек. Осетих неку топлину у души, што се ово нејако дете са поверењем предаје мени, па га помиловах. А он се навали на моје груди и заби прст у нос.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Доктор трбух просече, Извади бубрег болесни: О колико је велики! И би му мило у души што ће и таквог имати у збирци. Птица запева на грани, дивка заплака у башти, Доктор је спустио чудни бубрег у теглу!

Ај! ај! ај! НАЈСЕНТИМЕНТАЛНИЈУ О СИТОСТИ ЛЕГЕНДУ У души ми је одаја пространа, У њој клупе дрвене, и три пећи зидане.

Девојка помисли: да ли је довољно дубоко Да јој се високо тело утопи. Па када се увери, насмеши се и опусти!“ У души ми је одаја пространа, У њој свако вече једу јегуље пржене.

никада не усних ни један врт: То је као лећи горко у мирно звездано поље, Чекати још један једини лек: мрак црн, да души буде боље.

се да нећу изићи до смрти из овог мрака, И бљувах на сами спомен врели победничког зрака; О како ми је болно било у души оних дана, Када бих, и челом, сваку стопу познао свога стана!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

И, кô са висина Оловни облак по души ми паде, Најцрњи покров бола и горчина. И кобна мисô морити ме стаде: Што моја ниси, и што смирај дана Не носи

У њеној руци пун је кондир био Сунце... Ја клекох... И докле ме грије Њен поглед, ја сам жедан сунца пио. У души зачух слатке мелодије, И све ми сјајем чудесним заблиста, Мило и топло, као нигда прије. Завјеса спаде...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

сина или милу ћерцу, зарад бога и заради душе; који братац миле сеје нема, сад је може за благо купити, својој души мјесто уватити. Откупљујте, моја браћо драга! Избављајте те србињске душе а од турске, од нечисте руке!

Кад то чули Србљи свиколици, онда они распустише робље; оде робље куд је коме драго. Благо Ива и Ивиној души! И то Иви нико не припозна, ни Ивану когоди зафали, а камоли да Ивану плати!

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Међутим, мимопролазећи пролазници из истог села, видећи то, добише силну сумњу у глави и страх у души, па произведоше велико бјежање и узбуну по предјелу у читавој околини. Том приликом баба Стака, удова поч.

Отишао је Стриц, носећи у души прву истинску тугу у животу и неизбрисив лик тихе дјевојчице, која га је некад предано вољела и коју он ипак није умио

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

БИВО У СРЦУ 5 ПИСАЦ ЗАЗИВА ПРЕСВЕТУ ДЕВУ ДА БИ МУ ПОМОГЛА САМУ СЕБЕ ХВАЛИТИ 6 ПУТОВИ 7 МОРЕ 8 СИОН 9 СВОЈОЈ ДУШИ 10 СЕЈАЧИ 11 ХВАТАЊЕ СЕНКЕ 12 МОЛИТВА ЗА ДУЖИ ЖИВОТ 13 ДОБРА ЛОЗА 14 ПОХВАЛА ЖЕНИ 15 ВЕЛИКА ГОСПА ДОМАЋА 16 ВИНО И

ЛЕПОТУ НЕВЕСТЕ У ОЧИМА ДРЖИ 434 ПОХВАЛА ДРАГОМ КАМЕНУ 436 НАДГЛЕДНИК БАШТИНЕ 441 НА МЕСТУ ПУСТОМ ОД ЉУДИ 442 ПРИТЧА О ДУШИ И ТЕЛУ 443 НА МОРУ ГАЛИЈЕ 445 ПОХВАЛА СКРОМНОМ ЖИВОТУ 446 НОВОГОДИШЊА ТЕЖАЧКА ЗДРАВИЦА 447 ЦАРЕВО ПИСМО 449 НА МЕРИ

А господа му за просјаке остати, а камо да с палицом на кога замахује! СВОЈОЈ ДУШИ Јучер си била душа хананејска, с грехом обтоварена, дор к земљи погрбљена, а данаске си се пак с божија слова

Но свагдашна брига и то велико пакости души и неваљалу је ни к једном добру чини, а преко немарење опет је губи. Зато Бог мало попушта одбијати јој се од нас

Подиже славни манастир, сабра у њега подоста калуђера, сам драговољно трудећи се о Богу и о души поживи, и њих свију једнако кано отац своју децу, сузљиво их светујући, на добро учаше.

Јерно чистилница је црква души и телу с брлога земљана, и небесни је ово станак, се молити, слушати књижне песме и учити се о закону, дознањивати се

А ми смо људи светски; калуђером се то пристоји чинити, нашто су се сами дали и одредили, ко том о души старању и рађењу једноме. А двема путови се не може ходити; једва једним да тко може право ходити.

ждерући до поноћи, одлазећи и пак долазећи сви у глас и у незнан блебећући, ни један их књижник да што о Богу се и о души сети и из писма што проговори.

С рукама да ради, а о души нек се стара. Сви то зактевамо да смо једнако бољари те богатице хвалимо, а сиромахе кудимо.

не може се ни доконавати, нити оно ваља што и чати, ни Богу је пријетно, него једна грехота и досада људска, пагуба души и телу. Из тога своме иночаству ништа хвајде нејма, покор и укор...

Скупоћа и већи трошак, што но од тога никакве вајде нејма, кроме души повређање. А у џепу за просјака не држати новца. Није ли то укор и срамота?

речи и појање и сам си неваљало зацењен се ш њима клапитао, со тим пак и јеванђелске, апостолске и пророчаске беседе о души за свет слушајући! Со тим срдцем примајући гарез, јад и смртни чемер гутајући, потом и страшну тајну свето причештење!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Оплакала је дан, лила сузе, клела свет, али и себе, јер је у души осећала да је сама дала повода оним својим држањем и увредљивим речима којима је увредила једну искрену и њој тако