Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Често куршум не прозуја кроз празнину у залуд но запне за ноћно звијере; вујо, ако има још душка, стане завијати, а другови му сви у један глас припомогну.
Краков, Станислав - КРИЛА
Овде су сада товарили рањенике на ћудљиве мазге које се ритале и звечале гвозденом спремом на себи. И потпоручника Душка метнуше на једну.
— Ипак је умро, додала је убедљиво. Онда су сви пошли. — Да вам оставимо светлост, рашчупана Ивон питала је Душка. — Ех, не треба... Најзад су сви отишли. Мртвац је био миран, није кркљао више, и све је било тихо у соби.
— Хоћете ли малаге? Узмите, добио сам дивну из Солуна, нудио их је гостољубиви капетан. Одједном се сећао Душка, и о њему говорио као о покојнику. — Сиромах Душко је то волео.
Одилазили су у ”Одеон”. После свршеног програма Митфорд је одвозио Душка својим аутом у његов стан. Био је у маломе хотелу иза Отоманске банке. Тада је Митфорд одводио Ивету са собом.
Тада је Митфорд одводио Ивету са собом. Сваког другог вечера је Митфорд ноћивао у логору Тумулусу, и остављао Душка и Ивету у њеноме стану. Душко је био задовољан, само је новац нестајао. Храмао је још на рањену ногу.