Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Његови пријатељи су и њени пријатељи; једно друго никад друкчије не зову, већ „душко”. Има једног сина, славног „фишкала”, па онда унуке.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
(Ово дође као опомена силницима, али је мало вероватно да ће је потомци доктора- Геусс-а разумети). Душко Дугоушко је понашени Биг Вунну; тако га зову и у другим јужнословенским племенима.
децембра 1983, преко Веселе свеске, да има зеца коме је дала име Душко. Он је бео, има дуге уши, понекад подигнуте, понекад оборене. Чист је, спава у кавезу, увек је на опрезу.
Краков, Станислав - КРИЛА
Е, уосталом, ту писар Казимир одмахну руком, и онако је све то купус. — Купус? Мени није то купус... Ипак се Душко мало умирио видећи да коза његову оцену није појела.
— Хаљина јој је била црна, и није довољно покривала ни груди ни ноге. — А како је само пољубац бацила. — Браво, Душко. Пољубац куртизанке испраћа те на фронт. Донеће ти срећу.
— Укрцавамо се у зору. Ех у име Бога, — мајор се прекрсти, — излази се на фронт. — Еј, Душко, нема више Одеона ни Денизета. Капетан је при смеху открио своја два златна зуба.
— Еј, Душко, нема више Одеона ни Денизета. Капетан је при смеху открио своја два златна зуба. А Душко се смешио, јер се сећао пољупца који је данас са златних зуба у лету примио. Сећао се и Мија.
Сећао се и Мија. — Ех, дабогме да смо имали успеха. Те каквог. Душко је добио пољубац од мале Викторије, кроз ваздух; на вас се, чика—Јоцо, много смејала она чупава Вида, камењарка, а
— Да се спава, рече мајор. — Лаку ноћ. Мија је сетно погледао на чутуру која није била празна. Фењер је угашен. Душко је већ тихо шикао са главом на бисагама, и није осећао како му револвер жуља крста.
— Ћутите, господине мајоре, чуће вас војници. Душко се нагао и вукао за рукав мајора. Четвртаста глава поручника Луке се бојажљиво окренула изнад угњечене јаке.
— Настави: ”...будући да су грчке пограничне страже вршиле шпијунажу за рачун Бугара, а по наређењу...” Душко је седео на сандуку пуном нарезаних и округлих бомби, и писао на лискама малога блока. Телефон је једнако звонио.
— шапће округли капетан Буда ађутанту, који крај њега лежи. — Ово нешто значи. Не слути на добро. А, шта велиш, Душко? Не осмејкују се његове увек веселе боре на округлом лицу, већ се грче са изразом плашње.
А, шта велиш, Душко? Не осмејкују се његове увек веселе боре на округлом лицу, већ се грче са изразом плашње. Но Душко га не чује, и заноси се све више у сну. Капетан шапће сам са собом све ређе и лакше.
— Погинућу, — страх струји кроз душу мајора, и очајна рука прихвата чутурицу. И душко лежи крај њега и дрхти. Куршуми му пресекли сећања и мисли.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Душко скоро луд од страха и умора испењао се најзад на камениту косу. Није он бежао ка превоју, куда су сви нагли.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Какве галије по мору! Равница бескрајна, и добри коњи, па лепше лепоте и већег уживања нема. Ја на Лабуду. Јосин Душко на Цветану, а Лука на кобилици Милици. — Опет смеј и подврискивање.
Шегрт један се преврну трипут на рукама: „Живела кобилица Милица!” — Па кад прснусмо, Нано, нестадосмо! Душко пропаде у сунчаној прашини као у амбизу; ја сраст'о с Лабудом, и вриштим с Лабудом, и ветар нас носи, и земљу не