Краков, Станислав - КРИЛА
И сат му се данас покварио. А најгоре, ноћас је уснио аван у коме су туцали његове поломљене зубе. Говорио је Душку да ће погинути. Нико у батаљону није сановник имао. Ипак је то морало смрт да значи.
Војници одвлаче укочено тело. — Само да нас не нападну док се не утврдимо, — говори мајор Душку, који чучи до њега. Звече мали ашови о камен, и гребу испуцалу земљу.
Стари се крстио. Бели бркови су добили грозницу. Зуби му нису цвокотали јер их није ни имао. Душку, који је лежећи мокрио од страха, излила се жуч, те је одједном постао мртвац. Бар по изгледу.
Пуковник се смешкао задовољно. — Видиш, — говорио је доцније Душку, — кажу да је бароница, и да је богата, има аутомобил, а ништа се не либи, и ноге да ти опере, и ето мене сваки дан
— Но, тако може остати до зоре... вама не смета? не? обратно се лекар Душку, који није ништа разумео. — Ни најмање. Ивон се тек тада сетила, да се извини лекару што је дошла само у лаком
Од руковања му је поцрвенела рука и утрнуло раме. Митфорд је бацао цвеће на бину, а мала певачица слала је пољупце. Душку су метли шкотску капицу на главу, и две црне траке дирале су га по врату.
извини. Командант је наишао и звао ађутанта. Опет је један обријани пришао Душку, и пошто је дуго грдио Врховну команду, упитао га да ли познаје Аписа.
Одједном је престао да говори о јуришима и препадима, и почео да доказује Душку како је он спавао са малом девојчицом из Житомира, а није је дирао јер је имала мале детиње груди и очи чедне и благе.
Знате ли ви да сам ја зет војводин? Тада је Душку пришао поверљиво чичин ађутант, трговац преобраћен у официра, и представио му се.
Можда су због тога његове очи биле пуне суза. Душку су очи сузиле због дима. Свугде је висило суво месо, којим је Марџукић одмах понудио госта.
Нека нарочита радост је све оживела. Није било само Казимира. Али је још раније успут путовођа са башликом испричао Душку смрт писареву.