Употреба речи душу у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Поглед на прошлост срце ти пара, садашњост горком жучи душу потапа; а будућност?... Ах!... „Благо оном ко се чему нада“, али ја не смем на њу ни помислити.

преврћи лист по лист: све сам у животу побележио, све — али све саму тугу, све онај големи бол што ми толико година душу раздире...

Ах! та много сам штошта одонда изгубио што ми се у животу милило, што ми је срце веселило, а душу крепило; осташе само успомене на прошлост, пуне туге и милине, пуне радости и бола, те сад њима пуним тужну празнину

О, никад, никад! Ја сам се радовао, и неко необично чуство потресаше ми душу: милина, сажаљење и саучешће према онима који страдају. И опет нисам имао речи да то све доброме оцу искажем.

А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста. Дође време жетви.

суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... Страшно!...

Кад је зора свитала, ми смо већ били код Живкове куће... Његова стара мати, бог да јој душу прости, лепо нас је примила и дочекала; а кад јој је Живко рекао да јој је довео и снаху, она слеже раменима, али ми

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

општеству добро твори и после себе лепо име оставља, а без тога ево што му вели Евангелије: „Безумне, у ову ноћ ћеду душу твоју од тебе искати! А што си сабрао, кому будет? Остаће деци?

он да има не сто него хиљаду година живити, има се о чем трудити за просветити и к већем совершенству ум, срце и душу своју довести.

га и увјештавајући га се остави пијанства, чрез које дан о дан потире не само дом свој но и здравље и памет, и душу, и тело.

” Наравоученије На исти начин може се ово рећи и оним сујеверним који од живих с неправдом узимају, а мртвим за душу дају.

природни разум, који кад се јоште с науком соједини, онда оставља онај божествени венац који краси и увенчава словесну душу. Из овога се види, као сунце на небу, да ниједан народ нити је био нити ће бити славан без науке и добродјетељи.

Другу ноћ затим, око вечерње доба, пре првих петала, кад сва чељад полеже, оде старац да нагледа по обичају благо и душу своју; а кад нађе ту шљунке, којима се никад за живота није надао, стане га таки лелек и јаукање да сав комшилук на

На исти и једнаки начин: ко је сасвим уљубљен у тело своје, он или не зна да има словесну душу, или ако и зна, а он је за ништа држи и почитује.

Прво је дело похвално, витешко и славно; а фторо је толико колико на вешали висити и скупа са животом чест и душу своју изгубити.

хиљада људи који се не би родили а за његов узрок родиће се, за слатки дар божји, за живот и за словесну бесмертну душу, богу и Јосифу, сину Францишкову и Маријину, дужни ће бити благодарити.

Слатка, благородна добродјетељи! Ти оживљавај срца наша и одушевљавај душу нашу, да смо благодарни један другому и сви скупа вечному Творцу, с овим свештеним сродством соједињени и овде

да је нахрањено, здраво и чисто, колми паче дужни смо несравњено већу старост прилагати за словесни ум и за бесмертну душу: да нам је нахрањена здравом и разумном науком, да нам је здрава од сваке наравне болести и недостатка, и да нам је

овако мислити: бог који је по јестеству сама и совершењејша премудрост, создавши чловека словесним, даровао му је душу способну разума и мудрости; дакле, гди год видимо ове вешти, ако ће бити у Јелину или Латину, у брамину ил' у

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Од оно доба до данас јошт нигде нисам видио онаквог буквара. Мој сирома попа, Бог да му душу прости, како је он сам учио, онако је и мени показивао.

Почнемо се старати најпре кметове и кућне старешине напољу учити и казивати како је боље и за душу полезније, но сваки код своје куће да каже: „Ко год пође цркви, било мушко, било женско, да слуша попове, и како и где

Један повика од наши̓: „Аферим Гача!” — „Ћути — вели, — душу ти; не вичи Гача, веће вичи: удри Ђуро, јербо ћу ја сад Хаџи-бегу опет у шанац.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Све што ти он рекне - речено је. Он никад није луду реч изустио. Чак и шала му беше лепа; осећаш како ти блажи душу као благи поветарац. Савете је давао озбиљно, укоре благо... А свакад је говорио истину...

За њу се у то доба није ни знало. Или ако је ко баш био веома љут, он је псовао „душу”, „паприку”, „врежу нецпећну”, „крв материну” итд.; али то је било врло ретко. Године прођу док се псовка чује...

И зато су јадни Срби морали клањати и метанисати. Власт субашина беше велика. Могао је узети живот човечији на душу, па - ником ништа! Коме да се жалиш? Што ти је субаша или његов пандур, то ти је и дахија.

— Па, шта веле? — Много веле!... Види се да су размажени!... Веле да им се умиљаваш зато да би им се лакше на душу попео... Веле да је твоја човечност према овом народу само лаж!... Веле: он је Турчин, а Турчин је Србину душманин!...

Као зликовац свој злочин, тако је Станко крио своју љубав. Није пуштао ни зрачка светлости да падне на душу његову да је осветли... И мислио је: нико о томе н зна!

— А шта то? — упита Лазар преко срца. И Станко му се исповеди. Изнесе му душу и срце као на длану. Још га замоли да он помене његовој снаси, Мари, не би ли она матери казала!... — Стид ме, јаране!

Његова рођена крв треба да се узбуни против њега!... Да ми је измислити казну која би му душу убила!... И, јурећи шумом, уморио се. Живци напрегнути и раздражени уморили се тако исто...

А ти... бићеш моја!... Збогом! Збогом!... Ти си ми душу умирила, хвала ти!... Сад ми више ништа не смета... могу и запевати!... Збогом! Веслаћу се чешће око Црне Баре!...

А шума као четка са обадве стране. — Сад да се расподелимо — рече харамбаша. — Ово је место душу дано за бусију... И, овако ћемо!... Ти, Илија, ти ћеш стати тамо. На тебе ће прво Турци ударити, али ти их пропусти...

Затим приђе к соври, па се сурва на њу и зарони главу у руке. Црне мисли раздираше му душу. Кад год погледа, на њега зија мржња и презирање... Није ту било човека који би се сажалио; нико га ни чути није хтео!.

Три дана и три ноћи нису ни Алекса ни Петра одмакли од постеље. Четвртог јутра дете богу душу. Једва дишуће, као мишић. — Да зовнемо попу да му чита молитву — рече Петра. — Да зовнемо, да зовнемо!... Стој!...

Зар се и њему мршти чело кад ме види?... Зар је и њему тежак мој бог?... О, Творче милостиви! Ти знаш душу моју, ти знаш да ја ништа нисам крив!... Па што ме овако мучиш, Господе?... Што ме не раставиш са овим црним животом?..

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И младост моја није више знала За дане страсти и трзања њина: У моју душу њена сен је пала, Бледа и хладна, као месечина.

Најзад, стисак руке безнадеждан, ледан! И ми тад метнусмо у очају многом — Целу своју душу у пољубац један, И сав отров мржње у последње збогом.

БЕСКРАЈНА ПЕСМА Ви што се још нисте јавили из гнездâ, Чија срца трепте још у капљи росе, Чију страсну душу још ветрови носе, И чији дах топли струји с мирних звезда — Кад небројне очи отворите, када Пружите спрам сунца

палете На врх дојки и на усне насмешене; Тка мрежицу ока пуну зла и сете; Преде влас и гибље таласе и сене, И у душу сипа сујету; и смело Свом магијом спола озари врхунце.

Све воде посташе за одсев твог стаса, Простор, да имаднеш душу зачуђену, Мир тамних долина за ехо твог гласа, Сунце да на свету бациш своју сену.

— Жуте руже умиру заборављене и пуштају лагано своју мирисну душу... А у прозоре, пред којим стоје редови црних чемпреса, бије јесења киша.

То је био једини човек који није познао јаде. Али иако их он није нашао ван себе, он их нађе у себи: он осети да има душу. Она га је мучила својим неодољивим питањима и разједала његово метално срце.

Мисли су ишле дном његовог духа остављајући трагове отрова и студени, као змије. Он је имао душу, и она га је прогонила као смртне и ништавне. Силан међу другима, он је био ситан пред собом...

На острву је она постала његова жена, давши му своје тело и душу. Али човек рече: Жена има душу, тело и прошлост. Дај ми и прошлост!

На острву је она постала његова жена, давши му своје тело и душу. Али човек рече: Жена има душу, тело и прошлост. Дај ми и прошлост!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Волела је, на пример, да прича како аранђео није слушао Бога, те узео душу неке самохране бабе, а поштедео мајку ситне деце.

Озбиљне, црне, продиру ти у душу и као да те нешто питају. Ја знам, кад се деси да сам сâм у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем

Кад сан, који не може растјерати никака брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће, а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у

боље уобљавају обрашчићи и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње да води душу села из села. Кад по други пут оде, пође све по старом.

Наш стари учитељ остави нас — оде, сиромах, на пут на који се иде затворених очију. Бог да му душу прости! Жао нам га је било. Био је, сиромах, некако прирастао за село. Лијепо смо га сахранили.

А она хода по пољу. Замишљена је — али јој је јасно лице. Није то туга, ни брига, што занима њену душу. То је она сентименталност, ваљда својствена њеним годинама и школи коју је учила.

— Сјећам! — Чуј ме, оче владико, и ви браћо! Ја изгубих душу што нијесам учио школе. Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човјек. — Како то, оче? — рече владика.

” — „Одакле је?” — викнусмо ми сви. Он прочита наше село. — „Бог да му душу прости!” — А... онај.. ваш учитељ? Чусте ли што за њега?

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

они што су задовољни с тестаментом, а и они други што се спремају да дигну процес и да га оборе, и на тај начин спасу душу милога покојника од једног тако тешког греха као што је неправедан тестаменат. Господин-попи опет најугледније место.

Ал’ зато је требало имати доброг учитеља, а ја сам га баш имала! Моја покојна мама, бог да јој душу прости, није било тога теста или мелшпајза што га она не би знала зготовити.

Онда је био неки Аћа, учен човек, — умро је, бог да му душу прости, више од пића него од науке, — а паори су га звали шлајбер, каз’ти писар, једна древна пијаница, али је зачудо

! То ти је све што на земљи учиниш! »Безумни, вели евангелист, још ову ноћ узећу ти душу...« А човек, што кажу, »ништа собом не понесе већ скрштене беле руке и праведна дела своја!

— Госпођице — рекао јој је — ви’те како се старам за вашу душу. »Тјело Христово примите, источника бесмертнаго фкусите!« На што му је гђица Јула рекла »Фала!

шијачке гајде како танко свирају, а она је дави и виче јој једнако: »Ти си ме, вели, у ове нечисте силе отерала и ја душу моју изгубила!« па се све затрчава од врата кревету, седа јој на груди па се чешља гребеном и дави је.

»Покварено пријатељство — памтим како ми је говорила увек моја покојна мáма (бог да јој душу ’прости, била је здраво паметна жена!) — није, вели она, к’о каква подерана штримфла, па да се може подштрикати!

— вели поп Спира. — Обешењак је. Кад те види да си у невољи, а он онда не зна ни за бога ни за душу, већ к’о вели: Кад си ми само пао шâкâ! Па онда већ и не зна шта да иште! — Та коме ви то диваните?!

Кера био ако не потрефим! Та још мој покојни бáба (бог да му душу прости!) говорио ми је: »Синко Перо, говорио ми је он, кад киша пробије зору, пробиће и опаклију.

А ваљда је право да и ја, што кажу, к’о сирома’ један човек, зарадим коју крајцару за порцију; јербо и коњи имаду душу, макар да су, што кажу, једна марва. — Та умете ви паори, знамо ми већ вас и ваше политике! — умеша се гђа Перса.

— Пио би ти и »шајтвосера«! — Та немојте грешити душу!... Та немојте ме, снаја, за банбадава цвелити! Та немојте ме бедити и ружити, — кад ме је доста и онај бог наружио!

’ајде да те не мучим... — вели поп Ћира и показа јој купљене ботуше. — Ју, ботуше! Е то ће зимус душу да ми држи. А пошто си их уз’о? — запита га мерећи их: — Педаљ и три прста дужине, пет ширине. Добро је.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Старица још у зачетку процеса умре. Јефта је за матером јако тужио, а процес му такођер већ душу притискао. Никад мира! Поче и он куњати и добије суву болест, која је подуже трајала.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

И та га магла стаде гушити, пити му душу, што је само пре неколико часова, још то пре подне, требала да буде гоњена једној радости какву раније никад није

Да могу некако да затворим разум овако као очи и савладам ову махниту своју осетљивост која ми раздире душу, па нека дође све што мора доћи и што већ мора бити.

он је осећао како страшно прља лепоту оних рâнâ мушки стечених и како би сав онај срам што му је онако упљувао душу могао да уклони само тако, ако би јавно, ту пред свима, просто и поштено признао све што је урадио те би му тек тако,

и све чинио да оне на смрт болне муње двоумица и сумњи силом угуши; и са једном искиданошћу и јадом, који унакажују душу, носио оне слутње и све оно тужно искуство у некој мутној нади: да се мрачна пропаст што је пред њим зјапила, ипак

Ето, и нога ми се њена не допада, и груди хтео бих да су јој чвршће. Па и поред тога! Чак да има ногу Францускиње, душу Рускиње, жар Талијанке и чврстину наше жене, то не би било све.

ме да ће проћи, потпуно ме увери да ће проћи, јер твоје речи као нека млака, мека струја слатко милују моју ојађену душу. — Јадни мој. — Љубљена моја!...

Никад Наташице! Не постоје више две душе: твоја и моја. Неко тајанствено ткиво исплело је свега једну: нашу душу. Никад Наташице! Јесам ли био безуман онда кад сам те вређао? Ја, свакако, не знађах шта сам говорио.

њега, књиге, револвери, сандуци, ћебад, блузе, карте, бусола, поигравају, тресу се, дрхте, прете нешто као да имају душу, и ако су мртве, па се Јуришићу учини ужасно, као да све оне у глас вичу. бежи, бежи, бежи Јуришићу бежи где знаш!

И бежећи све бешње он је гутао онај простор који се пружао пред његовим очараним очима и узносио му душу. Па је са том душом, широком, пространом и светлом, јурио, јурио, јурио у сусрет оном јасном и милом плаветнилу

— А да је оно дошло? да ли замишљаш радост моју, срећу невиђену? У њему видела бих тебе, осетила душу твоју и грлила бих је, грлила, онда бих ја оживела. Опрости ми. Ја незнам шта говорим.

Зашто си то казао? Зашто се тако мучиш? То твоје лице, тамно и страшно, То страдање, тај неми ужас, раздире ми душу. Разведри се Ја те ништа не кривим.

Африка

коју сам волео а која је чинила све што сам хтео, па да је молим да узме нешто од мене чиме би учинила молбе за њену душу. Старица се очито разнежава, пресамићује још више у својим краповима.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

О теос, филакси, морамо да пођинимо свију! МИШИЋ: Кир Јања, ја вас молим, немојте да вучете грех на вашу душу; немојте је давати старом кир Дими! ЈАЊА: Господин нотариус, ви мене увређивате! Шта фали моју Јуцу?

Сад ћемо видити оће л’ се моја жеља испунити или не. Проклети Грк, како је тврд! Пре би, чини ми се, душу испустити волио, него иједну крајцару издати. Но добар је мој гениј.

Црњански, Милош - Сеобе 2

А што кажеш за Павла, а откад је то срамота брата волети? И ја ћу, куд Павле каже. И ја бих за њега душу дала да ме мајка није тобом усрећила. Тебе имам, Циго, за драгога, а Павла хоћемо за брата. Па шта?

Серби су лакоми на почасти, воле медалију, а за туђина би душу дали. Међутим, ако примете да их лажу и варају, да им дата реч није одржана, то памте. У столећа!

Његов јолдаш, ветеринар, млади, грофа Пара, тврди да и животиња има душу. Према његовом искуству, врани коњи су опасни, а риђи коњи, који имају црну главу, најбољи.

Отац ће јој изгубити службу. А она ће пасти шака, прво једном, па другом, па трећем слузи грофа Пара. За душу би било задужбина, кад би Исакович повео са собом то девојче, да му чисти чизме и да га буди из кревета.

Да за Росију гину! Поп се био на то уозбиљио. Нека капетан – ма ко био – не греши душу, ма кога служио! Не зна шта говори! Мученик је Василије, велики. Зна се шта ради Василије!

Био је, међутим, добар коњаник, храбар официр, а срце од човека. За другове би био и душу дао. Зимински је Павла Исаковича, у Енгелу, као сенка пратио.

То је сажаљење. Трифун има и серце и душу. Међутим, Ђурђе је вртео главом на то. Вели, може Трифун имати, колико хоће, серца, и душе, али довести лепу, младу,

Павле им онда рече да не греше душу, његова прича још није свршена. Ни очи, ни лице, у те жене, нису као у дроља. Из ње избија нека топлота и милина.

Иако ту лепу фразу они још нису знали, и они су већ понављали, дерући се тужно, оно отегнуто: Гуд’те гусле, Милошу за душу! Нико, међу њима, није могао да отрпи мисао да не би знао Милош бити.

Сећао се да је, на то, скочио, и да је опсова („какав накит, коме накит, душу ти женску?“). Зар је она мислила да му, ваљда тим накитом, купује чизме и нову, хусарску куртку, у Петерсбургу; да му

Павле му онда добаци, да треба да се јави Божичу. Божичи су криви за сву ту забуну. За мајорски чин и душу дају. За полковнички би дали и своју жену. Нижу дукате на учкур, а не чују како вране, на гробљима у Сервији, гракћу.

На његовом путу није било ни једног несретног случаја. Није изгубио ни једну душу. По злу, највише се памтио, године 1752, пролаз оног транспорта, који је ишао из Глоговца, а који је водио капетан

Теодосије - ЖИТИЈА

Љубио је пост, избегавајући сујетно празнославље и неуместан смех, срамотне и штетне песме младићких пожуда, што слабе душу, сасвим мрзећи.

бих хтео после овога овде остати, да ме се како сластољубље овога света не би коснуло, и да против моје воље не одвуче душу моју од такве љубави према анђелском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, а пута не знам.

А старац се дивљаше врелој љубави његовој пре ма Богy и Огњу божаственом који је тако распламтео душу његову, слушаше његове речи пуне целомудрености и умиљења, и рече му: — Видим, о чедо, да ти је душа зашла у дубину

А старцу: — Да си благословен од Бога, оче, што си укрепио душу моју! Испунивши се великом радошћу због овога, и нимало не одлажући, yђе к родитељима, украде отпуштење и замоли по

Јер не знађаху да неће тражити је лене, већ извор живота, Христа, да њиме напоји ујелењену душу своју, распаљену огњем од чежње љубави његове.

Ако се пожуриш те стигнеш и вратиш сина мојега, и тиме утешиш срце моје и матери душу од смрти ослободиш, заслужићеш многа добра, више од првих, и ја ћy ти ИХ дати, друже.

призиваше у помоћ Вишњега, говорећи: „Избави ме, Боже, од непријатеља мојих, и спаси ме крвника, јер ево, уловише душу моју.“ Одмах игуман због њега посла к непријатељима старца преподобнога и доброразумна, да утоли суровост њихову.

Када је све ово тако свршио, написа писмо родитељима и браћи овако: „Вашим милосрдним писмом, због жалости за мном, душу моју из мене вадите, јер и мене то дира, и ја због тога болујем.

Моју пак душу од жалости због растанка с тобом својом љубављу и вуђењем утешићеш, као и ја твоју, о господине! А добра госпођа и

А он рече њима: — Шта радите плачући те ми слабите душу? Чули сте данас писмо сина мојега где ме се одриче ако не пођем за њим, да ме неће видети за живота.

А божаствени младић, каква ли благодарења Богу због овога није говорио што је овим призором тако узвеселио душу његову!

А долажаху и многи из пустиње да виде преподобне. Свети старац биваше од свију по душу корисно усавршаван и поучаван, и сви милосрђем његовим обасути одлажаху кући.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Оне се дубоко урежу у душу упечатљивијих и даровитијих. Од оних природних и историјских предмета стрепи се или им се Динарци поверавају.

Они имају, дакле, врло јасну националну свест, националну душу. Национални морал и национална мисао наслеђе су дуге историјске прошлости; они су се учврстили као инстинкти који

Могу се до дна душе узмутити и узрујати. Огрешити се, то је најтеже и најдубље осећање, које више пече душу но што је ма каква радост може развеселити; нема испаштања које не би поднели да олакшају души.

динарске људе и дражећи и развијајући њихове јуначке особине, дала им је свима војничку физиономију и царско-војничку душу. Можда нигде, ни у вековним аустријским земљама, није било толико династичке душе као у Лици за време Војне границе.

и шта је за њих било корисно да чине у свакој појединој прилици, чифчије или кметови су у себи стварали рајинску душу, тј. постали су потиштена и потчињена бића.

Они немају своје историје и немајући никаквих историјских успомена имају потпуно празну душу у националном погледу. То су људи чија је плашљивост постала пословицом.

Али у ствари нема духовне тромости и заваљености. Кад отворе душу види се да је то само неповерљивост, коју им је вековна турска владавина наметнула.

Чаршија охридска, оно што чини душу Охрида, истина је доста зачамела варош, варош која опада, и са грандезза-ма (високопарним величинама) на какве

Али су врло солидни и брзо, кадшто потпуно, отворе своју душу. ЧЕТВРТИ ДЕО: ИСТОЧНОБАЛКАНСКИ ТИП ТРИНАЕСТА ГЛАВА: ОПШТЕ НАПОМЕНЕ О ИСТОЧНОБАЛКАНСКОМ ТИПУ Утицаји

Међутим је аустроугарска управа притискивала душу народну те су избијале побуне и поред борбе с Турцима, ради које се овај народ био удружио с Аустро-Угарском.

Ове особине народне душе подсећају на руску душу. У обичајима и у народним умотворинама има много балканских утицаја.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Има ту и мало носталгије за завичајем. Док је била крај вас Лидочка, испуњавали сте душу осећањима према њој; остали сте сада усамљени, празне душе и наишла је опет носталгија и испунила је.

заплакаћете можда, али те сузе лече душу, верујте, лече је. Тако учините и видећете како ће све то проћи. АЉОША: Њет, господине.

Ја сам лично био на погребу. ЂАКОВИЋ: Бог нека му душу прости! СПАСОЈЕ: Е, али сад је потребно и доказати да је он мртав.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Оженио сам се први пут, но нисам био срећан, жена ми имала јектику, па је после пет година умрла без деце. Бог да јој душу прости, поштено сам је служио, и ма како сам се мучио, нисам могао до ничега доћи, тек једва крај с крајем.

је господар Софра кући дошао, поруча, па после ручка оде у собу и напише кратак тестаменат, који је овако гласио: „Душу своју предајем Богу створитељу, земљи тело, а све моје движимо и недвижимо имјеније остаје мојој супруги Софији Кирић

— Дед, Чамчо, и ти Кречару, сад ми да се куцнемо за срећног пута, па ти, Чамчо, отпој ми оно „Изведи из темнице душу моју”. Куцају се, Чамча поји, а господар Софра и Кречар помажу.

јој какав би то грех био да она то учини, да се за шизматика уда, и живо јој претстављао, кад умре изван вере, за душу њену ту вечиту казну. Девојку је збунио. Да то два три дана тако потраје, морала би полудети.

Дођу сведоци. — Пишите тестаменат. Предајем богу душу. Шамики остављам све моје „движимо и недвижимо имјеније”, а Шамика одавде да изда сваком слуги и слушкиљи по сто

— Саро, донеси вина, оног доброг. Госпођа Сара донесе и наспе. — Е, мој Јоване, да испијемо за душу нашег доброг Софре. Ваљда ће се ко и нас тако сетити! Пију. — Бог да му душу прости!

— Е, мој Јоване, да испијемо за душу нашег доброг Софре. Ваљда ће се ко и нас тако сетити! Пију. — Бог да му душу прости! XXИ После смрти господара Софре наступи Шамика наследство као унинерзални наследник.

Јуца гледа доле на букет. Ох, какав је то поглед! Лепа још уста смеше се, а очи запаљене, канда јој душу горе. Јуца уздахну, пружа Шамики руку. — Ја сам био код матере. — Знам. — Она не допушта. — И то знам.

Једва је разумео шта говори. Опет гледа на брата. — Убили сте ме. — Стресе се и душу испусти. Бадава јој сад воштана свећа у руци.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Мудрост и спокојство, мир који је обузимао душу, полазио је отуда и стизао га, као да је, јашући ма куд, обилазио са својим хртовима све само та жита, из којих се, на

Но ако је судбина хтела да му измучи душу, на овом одласку на војну, више него икад пре, случај је хтео да му понизи и тело, некад осетљиво за сваки знак

Знајући свега неколико речи њиног језика, он им је као нека ухода упознао душу. Дражио их је и мучио, не само војнике, већ и официре, да би се после плаховито са њима мирио.

изненађујућој неочекиваности, треперило је све од звезданих облика догађаја, који су били изванредни и за тело и за душу.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

⁷⁰ Њој је такође забрањено и да иде на погреб, да не би родила мртво дете. Трудна жена не ваља ни да пали воштанице за душу покојника, а не ваља ни да гледа у празан гроб, јер ће дете целог свог века „бити бледо и болешљиво“.

као говорну творевину изречену у првом лицу којом, позивањем на неку апсолутну вредност (част, со и хлеб, децу, душу итд.) или призивањем највеће несреће и зла у случају да лаже, онај који се заклиње свечано јемчи истинитост своје речи.

Малој деци се, тако рећи од колевке, управо певањем ових славних јуначких песама усађује у душу приврженост отаџбини и развија дух борбености.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

оне што вичу кад им се плаче, кад у нежности грезну, што уходе себе као туђина, за пушкарнице срца њина, за свачију душу затворену и опрезну.

исмеваче који све изреда извржу руглу: месечеву главобољу, и сунчев оптимизам, доброту њиве, радозналост вода, душу затворену, душу што се лако ода, страсти стараца, љубави младе пену, свачију убогост, свачију величину, оне што за

све изреда извржу руглу: месечеву главобољу, и сунчев оптимизам, доброту њиве, радозналост вода, душу затворену, душу што се лако ода, страсти стараца, љубави младе пену, свачију убогост, свачију величину, оне што за друге живе, оне

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

После нам послао карте за премијеру. Што јест, јест, нећу да грешим душу, дао нам најскупља места у »Јадрану«. А знате ли о чему се радило у том филму? Е, сад ћете да паднете на дупе! О нама.

Али на крају лета акумулатор најзад коначно испусти душу. Стајали смо беспомоћно на киши у граду Стону. Један љубазан човек, који се разумевао у аутомобиле, подиже поклопац на

косе, ни киселкаста топлота плинских пећи, ни вечито зујање АЕГ-система, на коме човек не може огрејати ни дланове ни душу, ни љубичасти пламен из пакла пећи на нафту, ни цицијашка топлота лондонских пећи на пени, то није отровни дах

— рече ветеринар свом друштву. — Ево како бих завршио. Растављали су Песникову душу на делове, баш као што деца растурају лутку да се увере како у њој, у ствари, ничег нема.

Матавуљ, Симо - УСКОК

На све стране, веле, жбири и уходе, те може чоек прав правцит заглавити, ако га један од тијех макне на душу! А у суду је, веле, једна мјера за Латине, а друга за наше! Ето, кнеже, на што се туже!

Да је била само оштра, ма колико оштра, не бих ни помишљао да је избјегнем, али ми је она убијала душу и понос, зато сам ставио главу у торбу и затворио за собом за навијек врата своје отаџбине.

Био је писар владичин, а био је учеван и душеван и вјеран му, али га њеки главари макоше на душу, те га нестаде! Крцун, видјев да је све то Јанку загонетно, додаде: — Дугачка је то прича, те није ласно све

Позавадили се због потрице. — А зашто убици не судише главари? — Оно, суђено му је, господару. Сви га мичемо на душу, по твоме законику, нâко, рече сердар, да га убију твоји војници, да послије његови не траже крв од нас.

Мним да ако он не плати главом, биће велика погибија. — Дакле, мичеш га на душу? — Мичем! — Е, а ја не дам своје војнике, јер би се, због истог разлога, и по другим племенима угледали на вас, а то

И јер треба да је закон сврху свега! Но ми реците, Бајице, мичете ли сви на душу овог убицу? Ко га миче, нека дигне руку! Све Бајице подигоше руке. — Хоћете ли ме послушати, Доњокрајци!

Ради како знаш, али не пренагли, не огријеши душу! — О, бог с нама! — рече кнез. — А што мени снаха ријечи о томе не проговори, него ено баш навалила да дам Милицу у

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Народне успаванке одзвањају нам у уху још од колевке; приче и песме усађују нам се у душу као знамења народне душевности.

да скаче из постеље и виче на јазавце — али деда Раде овако тумачи његов немиран сан: Видиш ли да си огријешио душу, зато ти скачеш ноћу као вилен. Узео си јазавцима њихов кукавни залогај.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Он јасно увиђа колико зла долази од заблуда, празноверица и незнања и сматра да је све питање унети у душу појединаца и у душу народа истину. И у име њено он ће целога свога века давати своме народу »савете здравог разума«.

јасно увиђа колико зла долази од заблуда, празноверица и незнања и сматра да је све питање унети у душу појединаца и у душу народа истину. И у име њено он ће целога свога века давати своме народу »савете здравог разума«.

који у име вере сеју »адско сјеме братскога раздора«, и вели: Не пита се ко се како крсти, Но чија му крвца грије душу, Чије га је мл̓јеко задојило.

није био много другојачији но у почетку XВИИИ века. Његош је имао дубоко национално осећање и осетио је народну душу као ретко ко у српској књижевности.

вијенац испеван је у свечаном и високом тону највише поетске инспирације, у њ је Његош унео сав свој дух и сву своју душу, своју песимистичку и детерминистичку филозофију, свој бол човека који се бори на пучини судбине, свој дубок

Гори, где је срж српскога народа, видео је центрипеталну силу, мању културу али живљи народни дух, чистију народну душу, већу етничку и духовну свежину.

, Кад млидија̓ умрети, Туга и опомена) показују и нежну песничку душу и самосталан песнички дар. Аналишући Тугу и опомену, један данашњи критичар поставља питање које је у исти мах и

катунима, он, официрски и племићки син, немачки студент, у том романтичарском животу створио је себи сасвим другу душу, понародио се, постао нека врста Тешана Подруговића.

Али у том послу он боље пролази но Јоксим Новић Оточанин и Јован Сундечић. Он дубље но ико улази у душу народног певача и у дух народне поезије.

И нада свим мађарским песницима заволео је Петефија, који је све имао што је било потребно да загреје душу једног младог човека.

у ствари је био апологичар »старог доброг доба«, веровао у велике урођене особине српског народа, величао чисту душу сељака, зграњавао се од туђинске цивилизације која га квари.

чита роман Шта да се ради, идеална слика »нових људи«, јеванђеље »мислећих пролетера«, и млађи нараштај образује своју душу према идеалним личностима рускога писца и његовим хуманим и слободним идејама личног и општег ослобођења.

Милићевић, Вук - Беспуће

која пљушти, заклањајући својим финим, дрхтавим платнима од ситних збијених млазова предмете у даљини; и на његову душу навлачила се она једнака, мирна, сива боја која даје свему прљав изглед.

Он пушташе да га притискује тај сладак терет што пада на његову душу, испуњава је, и носи његове мисли некуда гдје још нијесу дотада биле.

У њезиној мирноћи он наслућиваше један тихи јад; он осјећаше да је раскрвавио њезину душу, да је у њезину безбрижну младост, пуну сунца и ватре, унио своје мразеве и зиме, да је мирно и хладнокрвно, послије

И онда мишљаше на ову сељачку дјевојку чију је душу он сатро, служећи се њом само као средством да заборави за часак своје мрачне мисли или да истисне слику друге жене из

да сваког дана кад му није ни падало на памет да ју гледа, прозбори коју љубазну ријеч, погледа с осмјехом, на њезину душу падаше по један тежак камен.

она с ужасавањем гледаше како тону сви њезини снови и нестају у непомичној помрчини из које бије хладноћа што слеђава душу; све чим је она искитила живот, било је страшно у једном тренутку, брутално и грубо.

му причаше са утопљеним очима у води, све што је преживела, сву своју тиху несрећу, све своје зебње које су јој мрзле душу и огорчавале њезину сјетну младост.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Шкрипи снег испод ногу побожних и гладних хришћана који хитају из цркве, где су се постарали за своју душу, да се сад код куће исто тако и за своје грешно тело постарају. Међу њима је био и домаћин Јова са својим полажеником.

И њему дође нешто тешко, паде му неки терет на душу. Обузе га као нека меланхолија, која тако често, некако увек упоредно с вином, обузима сваког смртног.

Тумачио би им поједина места која су, по његовом мишљењу, требали што боље да урежу у срце и у душу своју. Кад нема што из новина да чита, он им онда чита једну књигу: Шта да се ради?

кафана, са четири-пет столова и са вертхајмовом касом, у којој поред новца и хартија држи увек газда Радисав, за своју душу, и по један добар, избиран комад ужичке пршуте, печенице назване. Мала кафаница, али добро ради.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Осим другог овде свега Мене створи из ничега, Дуом својим ти подуну, У менека душу суну; Па ми, Боже, јоште таде И у душу нешто даде, Та и моја песма ова, И њу мени ти дарова.

другог овде свега Мене створи из ничега, Дуом својим ти подуну, У менека душу суну; Па ми, Боже, јоште таде И у душу нешто даде, Та и моја песма ова, И њу мени ти дарова.

Ово реко па одру потеко: Помоз', Боже, па санка поклони — А Бог чуо па ми душу склони. Спавô јесам, али не знам како, Да л' се јесам, да л' се несам макô, Да ли мало, да ли спава дуго, Но да

тек што она сукну, А он ти је пијучином фукну, Она паде, ветру душу даде, Ако душу какову имаде. Оде сова, брате, најстарија, Најстарија и најглаватија, Дика, понос свој и

тек што она сукну, А он ти је пијучином фукну, Она паде, ветру душу даде, Ако душу какову имаде. Оде сова, брате, најстарија, Најстарија и најглаватија, Дика, понос свој и другарица, А царица свију

“ То говори, а с душом се бори, То изусти, лаку душу пусти. А Змајевић — ох махни му јаде, Бог нам таквих не дао никаде — Ма је чудно испод овог неба, Од свуда нас

Чинио је што боље могао, Ал' кад виде да не може тако, Домисли се, обрте инако, И нареди лажне гласоноше, Те на душу своју потегоше: Е њен Гојко на ограшју паде, Ал' се Цвета преварит не даде: „Е па добро, дад' његову главу, Да је

може, Али ето сва већ изнеможе, Па на муци к небу погледала, Озго Алу у помоћ позвала, Ала чуо па јој помогао, У душу јој чудну мисâ дао. Престаде се Хајка отимати, Да је пусти, престаде молити, Крошто — зашто — ко то јоште знаде?

јасне, Радо сунце, месец, звезде јасне, Радо имам муњу и громове, Оне страшне муњине синове, Радо буру штоно душу диже Створитељу својему ту ближе, Све ово, брате, све, и сама себе, И најдраже оне песме моје, Све би дао, да

И тај је звук ми душу такнô љуто, У мени срце задркта ми мушко; У души ми се питање то роди: Ко зна, међ живим да ли т' она оди? 39.

Но једно не би ја о(д) тебе крио, Да у овом лову рани нађо лека; — Уморан лего спати под грм један, — У душу ми га даде санак медан. 48.

Наш Стојан грдну претурио муку, И злато узе злотвору из руку, Још њему душу из недара трже, А грешно тело на земљицу врже, Срдашце њему могло б' бити сретно, Ал' зашто каткад он ту шеће

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Јест, вјере ми — занесено распреда старац не примјећујући да се дјед уозбиљио. — Исте оне честите Радине очи, душу му видиш у њима.

— Како се нећу љутити, никаква вјеро. Човјек је крштено чељаде, славу слави, душу има, а коњче... Самарџија се тужно осмијехну. — Има човјек душу, а.

Човјек је крштено чељаде, славу слави, душу има, а коњче... Самарџија се тужно осмијехну. — Има човјек душу, а. А је ли, Раде, јеси ли ти икад чуо да је коњ некога преварио?

— Има човјек душу, а. А је ли, Раде, јеси ли ти икад чуо да је коњ некога преварио? Заклео се у душу, у вјеру, у шта хоћеш, па опет слагао ко пас? — Јок, то се досад није чуло у овој околини уозбиљи се дјед.

Дође тако једном на ред и мјесец. Пекла се код нас ракија од неких раних шљива па се послом зашло и у ноћ. Душу дало за мене!

Куда? — дрекне ћаћа па за машице, за камџију, за ...не бира чиме ће. Затуче ме тако, утуца, изгубих душу још од малих ногу. А да сам се једном отео и пошао. Раде, брате мој ... — Ено га сад види.

Била је покојница, право да се каже, свакаква, то ја најбоље знам. И попити је вољела, бог јој душу простио, једном тако умало није кућу запалила. Па опет ми је жао, то само теби кажем. Жао добога.

славе, крштења или неке друге радосне догодовштине, обављене честито, од срца, људима на корист и весеље, а себи за душу, да му се види и припозна пред строгим испосничким лицем славе његове Киријака Михаила.

Камо те да га научиш молитве, да га доведеш у ред, ти си га на душу узео? Дуге зимске вечери, има се времена, па дјед запео да свог имењака угони у вјеру.

Почнем ти ја, мој мили Радане, да живим само за своју душу. Па као да и самог слушатеља шаље својим путем, он почиње, занесено, да му слади узбудљив ноћни поход.

пред очи какво млако јесење вече у коме шушти презрео кукуруз, налијеже на рамена језеро згуснутих звијезда, а душу извлачи ојкава пјесма невидљивих дјевојака.

Он и нико други. Сад сам ја њему намирисао његову антидржавну душу. Дедер, Ђурајица, у подрум с њим, па нек тамо смишља што му драго, а ми ћемо се овдје потпрегнути да истјерамо ово

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Хоћу да те питам можеш ли да нам помогнеш. Можда је теби спас у рукама. Ако можеш, помози, душу ћеш себи олакшати! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: А од чега, претпоставимо, да је олакшавам?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— На робији — одговори тихо. — Шта? — Није крив господине, тако ми Господа! Обедише га. Узедоше на душу душмани — Бог им судио! А он? ох! није крив! — Бранила си га тако живо, понизно и верно да нисам знао шта да мислим.

Сад нешто рано дође. (1899) СТАРИ ДАНИ ЂУРЂЕВ-ДАН Ако икада срце заболи, душа се раздрага и слатка туга обузме душу — то је при успоменама на прошлост, минуле дане, родно место, другове из детињства...

Дрвеће, сенке, шуштање лишћа, цврчање попаца, све то клизи, бруји и обузима душу, а она дрхти и стрепи. Хтела би да полети, али не зна куда? Да бројим звезде? Да певам?...

— А, бре, Миле, душу да дâм, само да сам ја — ти! — препаде ме и трже од гледања загушљив глас испред мене. Погледах, а оно се издиже

Једва је чекала да дође субота, какав празник и да му изиђе на гроб, изнесе за душу, и сита, до миле воље, да се наплаче. Целе је недеље била мирна.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

” да буде погреб свет. Ти ђачићи су песме што за њом уздишу, што теше душу њену и Богу уздижу. Стихари им се светле на младих рамени', а барјаци се вију с чираци' пламени'.

Она ме гледну. У душу свесну никад још такав не сину глед; тим би, што из тог погледа кресну, свих васиона стопила лед, све ми то нуди за

тог погледа кресну, свих васиона стопила лед, све ми то нуди за чим год чезну', јаде па сладе, чемер па мед, сву своју душу, све своје жуде, — сву вечност за те, дивни тренуте! — Ѕанта Мариа делла Ѕалуте. Зар мени јадном сва та дивота?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

живе, зарадова се толико да је својијем чудноватим гласом закречала тако да су све горе одјекивале, а наш Марко увукао душу у се, па ни мрднути од големога страха.

Он не престаје а оне већ душу да нздуше. Све то тако док царица повика: — Јој, ја више не могу! — па појми да се пусти — ал' хоћеш!

Цар и војник шћућурили се — душу у се, па ћуте. Скочи једно момче: — Идем — вели — ја донијети! — и оде у подрум. Кад је уш'о у подрум, војник брж'

Онда побратим рекне: — Бог да му душу прости! Он је био мој побратим. Ми смо заједно радили и трговали, и кад сам га тако нашао, барем ћу чекати да га

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

и књижничара Читалишта београдског, у ком се налази ово напечатано: „Истина, да је човек човеком само через разумну душу, но као што тјело рану потребује, да своје тјелесне силе и моћ пита, срјети и развија, тако и разум потребује

њњигом чело): Мој драги, ја видим да си ти добро упамтио оно моје изреченије: „Човек је човеком само через разумну душу“ и зато треба да се разум бори у прибављању умне и душевне ране, и то само при првом почетку, а при другом и трећем

МАНОЈЛО: Молим, г. доктор, како оно рекосте: човек је човеком чрез...? ДОКТОР: Само чрез разумну душу. МАНОЈЛО: Аа! Само через разумну душу. Дакле, кад човек има душу, а ова није разумна, онда није човек. ДОКТОР: Није.

доктор, како оно рекосте: човек је човеком чрез...? ДОКТОР: Само чрез разумну душу. МАНОЈЛО: Аа! Само через разумну душу. Дакле, кад човек има душу, а ова није разумна, онда није човек. ДОКТОР: Није. МАНОЈЛО: Баш добро!

? ДОКТОР: Само чрез разумну душу. МАНОЈЛО: Аа! Само через разумну душу. Дакле, кад човек има душу, а ова није разумна, онда није човек. ДОКТОР: Није. МАНОЈЛО: Баш добро! Један ме луд човек увек задиркује и грди.

Дакле: Човек је човеком само через разумну душу. Јеси ли упамтио? МАНОЈЛО: Јесам. ДОКТОР: Душевна је рана у неизмериме дубине крај спустила.

А шта си научио? МАНОЈЛО: Тек сам данас ступио у службу, но опет знам да је човек човеком само через разумну душу, да је душевна рана у неизмериме дубине крај свој спустила, и философија је тражи. ШАЉИВАЦ: Па мислите ли је наћи?

ДОКТОР: Немој се шалити! Зар нисте чули, да је човек човеком... МАНОЈЛО: Само через разумну душу. ДОКТОР: И мој разум да се изгуби? Ко је улазио у собу.

ДОКТОР: Ужасно, ужасно! МАНОЈЛО: Па знате ли, господине, како је човек човеком само через разумну душу и како је душевна рана у неизмериме дубине крај спустила. ДОКТОР: Ајде, не будали! МАНОЈЛО: Ви сте ме тако учили.

Док је год жив, све једнако рије и копа, пак најпосле шта дочека? Да и њега закопаду! Охо! Лонац! На моју душу, новци! (Устане.) Хм, новци, и новци мога комше. Њему су јамачно излишни а мени од највеће потребе.

Да не буде ухитрио с новци. Не шкоди прокушати. (Приступи месту.) — На моју душу, малда није радио, зашто ми се чини да је ово место сасвим други вид добило. (Почне копати.) ДАМЈАН се полако укаже.

Дајте улар, да га вежемо. Со тим ће се сељак лакше убедити. МИЛОШ: Тако, тако, на моју душу, биће доста новаца. ЈАКОВ: Пола моја, пола ваша. МАРКО: Зар ми нисмо браћа? (Вежу га и одведу магарца.) ПОЗОРИЈЕ 2.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Моје је племе благородно, а није из ђубрета постало као твоје. СРЕТА (мери је): На моју душу, исто наша госпођа; тако и она сикће. Пело, гледај да се намажу чизме.

(Тресне врати и споља забрави.) СРЕТА: Шта? (Оће да отвори врата.) Море, Пело, отвори, мало ти је било? На моју душу, полудила жена! Ако не буде нагазила на штогод, да нисам Срета.

СТЕВАН: Пијана је. СУЛТАНА: Опио се ти и врат сломио! (Трифићу.) Слепче, зар ме не познајеш? ТРИФИЋ: (На моју душу, она је, али да се учиним да је не познајем, може бити да ће јој то помоћи).

ПЕЛА: Слатки Срето, ја нисам крива, ја сам морала слушати заповест. СРЕТА: Бре ћу те чибукати, док душу у теби не чујем; даћу ја теби како се кућа чува! ТРИФИЋ: Хм, хм! Дакле, тебе је Стеван место Пеле код Срете однео?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

— почиње она. Кад се само сетим оних дивних времена када сам с твојим дедом, покојним Гаврилом, Бог да му душу прости, путовала преко Фијуме и Абације у Верону ... — Леп град — рекох зевајући.

Дрмне је јаче — ништа! Дрмне још јаче и следи се од страве и ужаса — бакута испустила своју племениту душу. Ожалошћена породица и многобројна родбина. Мртва мртвицијата! Мртва као Рамзес ИИИ. Мртва да не може мртвија бити.

стари намештај кроз прозор, а у Москви се купају, пробију секиром лед па бућ у воду, као, фол, у Рију за то време душу да испустиш од врућине — карневал па сви играју боси босанову, као, фол, у Минхену пивчуга из кригли од пет литара,

Е, он је стварно тачан! Што јес, јес, нећу да грешим душу. Што се тиче Нове године, ако већ желите да знате моје мишљење, могу да вам кажем да ме увек запањи чињеница да она

) упита присутни одбор оће ли да попију по једну за покојникову душу — на шта, наравна ствар, сви пристану и лова за сахрану испари за тили час!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

(Изиђе.) АЛЕКСА (сам): Па да није добар занат лагање! дошао сам да зајазим трбу пак оћу да се окућим. На моју душу, морам искати допуштење да отворим школу од лагала. Мој лепи трбуве, нећеш ти мени више музике правити!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

„Лијане, кажи: шта ћу да радим? Да вјеру дадем ријечима твојим? Пшеницу желим душу да сладим, само се торбе и зуба бојим. Искрено реци, прикане мој, мислиш ли мене у лонац свој ?

Онога ко се на јело дури, печени зеко по селу јури. Само је Жарко мрштио чело, пекла му душу потајна туга, нису га вукли пиће ни јело, жељан је био дјечака-друга.

Први газда кваси гушу, за Сивкову пије душу; други газда зубе чачка, напија за покој мачка; трећи лоче вино вруће, за упокој вјерног Жуће, а четврти,

за покој мачка; трећи лоче вино вруће, за упокој вјерног Жуће, а четврти, лола стара, све за душу Мамузара. Док удариш длан о длан, четир друга створе план.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере; И пева суморну песму о тужном растанку своме; И чудни његов глас у мени душу стреса, к'о лахор што стреса крилом Зелени вити клас.

хори И губи се нагло у неме даљине, Нити поток шуми, нит' листак шумори, Почивају мирно рудничке планине — Ал' његову душу црна слутња пара, И Бранковић дозва свештеника стара.

Кад се крик ужасни још један пут зачу. 3 „Звао сам те ноћас, седи свештениче, Јер содомски грех ми ум и душу мрачи, — Чуј, над мојом главом црни гавран кличе. Крик његов ужасни мој свршетак значи.

много проћи, а ја ћу умрети, Опустеће сјајни Бранковића двори: Али тајну своју ја не смем понети, Тајну, што ме мучи и душу ми мори! Исповест ми треба, за то сам те звао: Оче, — ја сам мајку своју отровао...

Све сам сада каз'о сад умрети могу, А ти моју душу препоручи Богу”. 6 Тако деспот сврши. А кад треће ноћи Почиваше Рудник у крилу тишини, Глув некакав шум се разли по

Свршене су муке, Деспод даде душу у Божије руке”. 7 Са рудничког виса, по суморној ноћи, Мртвачки се спровод полагано слази, Тупо звони добош у немој

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Срца су нам ко велика звона о брегове ударала, долином пловиле свеће нама за душу. Гле, напасници у мехуру сунца, крв их купа!

ни хризопраза, нити је уживао у лепој речи, ни у храни, само се често прао на војним походима, зими, варваре је у душу позно и вешто их клао.

) Као да изгинути волију но седети по боју голи у колу За њихову се душу молију и тела да им не скврне вештице Друзи да буду слободни од беса Страва Убијен је господар наш иде глас и

Сувише се брзо навикавате да будете неко други. Али нама је јасно да смо одједном завирили у душу свих поколења и то се догађа напоредо са наглим сажимањем васионе у којој смо потпуно без мерила; остајемо стога

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Па, примера ради, дабоме! ПРОКА: Е, то нам је покојник лепо удесио, бог да му душу прости! АГАТОН: Удесио, него!

помозите ми. ТРИФУН: Волео је да врде. САРКА: Ех, ето то сам хтела да кажем. Волео је, бог да му душу прости! ТАНАСИЈЕ: Е, то јесте, то му се мора признати. МИЋА: То само значи да је био савремен човек.

ТРИФУН: Па како си ког ђавола навикла кад га ниси имала? САРКА: Мој први муж спавао је као топ, бог да му душу прости, али други будио ме је по неколико пута ноћу; прави будилник. Па ето, крај њега сам се навикла.

МИЋА: Ја сам га, боме, угасио. СИМКА: Како да га угасиш, забога? Па то је горело за душу покојникову. АГАТОН: Па ако, Симка, горело је недељу дана, па шта ће му више. МИЋА: Дабоме!...

000 динара. ТРИФУН: Као да је Агатон диктирао тестамент. СИМКА: Не греши душу, пријатељ-Трифуне. Да је он диктирао, издиктирао би себи нешто више, а не само 5.000 динара.

ГИНА: И видите ли ви само како се и та девојка претварала пред нама? ТАНАСИЈЕ: А не, ту не треба грешити душу, она није ништа знала. Зар нисте видели како паде у несвест?

ТРИФУН: Искрено говорећи, покојник је био права лопужа. АГАТОН: Лопужа, дабоме, лопужа, бог нек му душу прости! Знам кад од онога грешнога Симе Јовановића наплати двапут меницу. Кука онај и преклиње, нија шала 22.

САРКА: А, што се тога тиче, он није имао образа, и, ако ћемо искрено да говоримо, покојник је, бог нека му душу прости, у том погледу био права свиња. СИМКА: Ију, Сарка! САРКА: Јесте, јесте!

ДАНИЦА (заплаче се): Сиромах отац! СИМКА: Бог да му душу прости! АГАТОН: Какав честит човек; тешко ће се још један такав родити! СИМКА: Тешко, бога ми! АГАТОН: Па кажем ти..

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Скидосмо шајкаче. — Друже... Бог да ти душу прости — проговори тихо капетан Данило. Затим се окрете војницима: — Како се ово деси?

Млада девојка као да се прену. Преко њеног лица прелете сенка, оно се скупи а душу као да поклопи тежак оклоп. Као из каквога бездана, проговори промењеним гласом: — Била сам...

„Вити стас“... „Раскопчане беле груди“ изазивале су истинску визију, упечатљиву и јасну... Некад би само притисла душу тешка туга за пропуштеним данима младости. Једнога дана седимо у нашој кантини, кад упаде капетан Станојчић.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Пажљив посматрач опазиће из очију му праву сањалачку душу, која живи више маштом но разумом. Тело му беше несразмерно развијено : руке дугачке, допираху до колена, ноге кратке

Љубицу одједном, поспе ових злослутих речи Вељиних о тешком учитељском животу, обузе нека плашња, у душу се увуче нека суморност, и она задрхта.

То већ беше много На тако отворен разговор Љу бица не беше навикла. Она чедна детиња осећања, која се улевају у душу још мајчином храном, почеше се бунити, али их постепено ућутка и заглуши женска таштина.

Ко ће разумети женску душу!... После пређе разговор на плату. Писар с неком нарочитом интонацијом исприча, како се плата врло, врло неуредно

Нека тешка слутња обладала је њима од јутрос, притисла им душу, стегла срце, па их тако држи, мори их без престанка. »Шта он хоће ? размишља Љубица о целом догађају.

Све, што је тако дуго стварала у сновима, чиме је најрадије душу младу напајала, почиње се ружити, растурати.... И она види да ће нестати свега и да ће после наступити црно и горко

Зрикавци отпочели свој посао, па и цела околина бруји од њихове монотоне песме, која улева у душу неку сањиву зебњу. Тамо на врбама, кратким и суморним гласом, јавља се ћук.

Мисли не могу да се зауставе на једном предмету, но само пролећу, увећавајући још више црву слутњу, која јој обузела душу. Одједном, усред рада, учини јој се да чује са дворишта необично звецкање, баш као да је сабља.

Па нарочито оно задовољство, које се тада осећало... И сад се живо сећа тога осећања, па му душу обузме слатка топлина. И све тако лепо беше, док га једног дана отац не узе за руку и одведе у окружну варош.

јест има још нешто, јамачно има... Али један поглед на ове малишане довољан је да раскрави залеђено срце и душу да развесели Школа се крену.

Обузе и њу узбуђење. — Ви не знате и не верујете... а ја бих за вас... све, и душу моју и будућност и све, све бих вам дао...

Он изиђе брзо, јер познаде председника. — Пусти тога човека, нек иде кући. Нећу да га узимам на своју душу, викну кмет љутито. — Добро... него знаш... да се ћата што не љути? промуца пандур бојажљиво.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Разболе се, мајко, Јеврима девојка, Раболе се, мајко, на сам дан Велигдан, Болест боловала три недеље дана, Богу душу дала на сам дан Ђурђевдан, Аманет оставља своје старе мајке: “Да ми зовнеш, мајко, јерменског мајстора, Да направи,

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Мајор није затварао ни зими, и редовно је спавао без пиџаме! Али је зато имао челично здравље! ГИНА: Бог да му душу прости! СИМКА: А где сте играли пре него што сте дошли код нас? ЈЕЛИСАВЕТА: Играла сам у Београду, у „Мањежу”!

умрем, па било то природном или насилном смрћу, ако ми се по џеповима нађе нешто новца, то нека глумци попију за моју душу.” ЈЕЛИСАВЕТА: Је ли се нешто нашло? СИМКА: Ништа. Шака тантуза.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

По једна љубав, јутро, у туђини, душу нам увија, све тешње, бескрајним миром плавих мора, из којих црвене зрна корала, као, из завичаја, трешње.

Ја га се сетих! Ја га видим! Његова модрина мрси ми душу, и мене обузима грозна језа, и нека, бескрајна, жалост. Предосећано, у Београду, 1920.

И, тако, већ слутим да ћу, скоро, душу сасвим да помутим. И, тако, већ живим, збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

Сав горки немир и охолост, који бију од ових цркава, које као да су махнити зидали, пада на душу, и гласове са улице, који једва допиру кроз тешка, црквена врата, чујем као пригушене урлике.

А кад ми сломе душу, копље, руку и ногу, Тебе, Тебе, знам да не могу, не могу. ЖИВОТ људски, и хрт, свео лист, галеб, срна, и Месец на

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Од те шаке земљинога праха створи Бог човека и дуну у њега душу живу. Али је већ онда, у телу првога човека, била жаока смрти, јер је прах од ког је човек створен био у рукама

Учини му се да је, кад се сад тако разгневио, нечим опоганио душу па га обузе жалост. Док је Агатон, чешкајући се по глави и вајкајући се, гледао у разбијене црепове свога крчага,

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Бог да им прости праведну родољубиву душу; лака им била земља Страдија, коју су искрено и жарко љубили! Слава им!' Ово имају изговорити сви војници и старешине

Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га.

— вели стрина, запињући из све снаге кад говори, а ипак шапатом. Тако је чудновато она увек говорила. Бог да јој душу прости! — Какав 'ајдук усред бела дана кад у нас није било 'ајдука ни ноћу, откад ја знам за себе?!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

јесен без јарких боја, без последњег опроштајног осмејка леденог неба... Чамотиња и туга продиру у душу... И седиш тако у чами, а душа се вине у бескрајне просторе, тражећи ма где светла зрака и, наједаред, пред тобом се

Приближисмо се реци и чусмо жуборење воде, али те тај ноћни жубор ни мало не весели, он ти улева у душу страх и сету...

Таман они са овцом готови, кад ето ти Јована са пилићима (за нашу грешну душу). Уредише и њих и све приставише... Разгорела се жеравица, па већ готово поцрвенела од жесне ватре.

Једни су од раног доба навикли на чистоту и ред; она се постепено тако урезивала у њихово биће, у њихову душу, да је постала саставни део њихова живота. Чистота, ред, симетрија — то је њихов живот, њихово дисање...

осветљени, а час су се њихали и трептали у некој покретној полутами, која је усамљеног човека плашила, улевајући му у душу неки сумор и сету...

Еј, кад би Бог дао да и сад буде тако. И зрачак каде обасја му душу. Опет дохвати књигу и поче да чита, али, чим одвоји листове који су му непознати, збуни га и уплаши количина њихова.

као да си, после тешка и уморна пута по сунчаној припеци, зашао у хладовито осоје, где ти мирис бучја и жубор поточића душу разгаљује и улева у њу бескрајно, нежно задовољство.

Изгледаше ми као човек, који је претрпео тешке ударце судбине, па је време залечило ране његове и у душу му улило срећни и тихи мир. Међутим сви смо знали, да од рођења свога он није знао за праву невољу...

Свети Илија, небесни управитељу, учини чудо, молим ти се и пронеси га, да не изгубим душу моју, — шапуташе у себи чича Пера, а руке му грчевито хватаху влаће и трзаху српом. — Зар ти тако, чича Петре!

разбарушену косу, као да би хтео почупати те власи, као да би са тим ишчупао из корена и сву муку што му је пала на душу па га дави, сажиже...

И његова сопствена погрешка још више паде му на душу, и он потрча још брже. — Стој! — викну неко пред њим. Слаба светлост прође му преко лица и он познаде чувара пруге.

И не зна ни сам шта му је страшније и мучније, шта му навлачи на душу ледену студ; да ли ове огромне загасито сиве мрље, што се носе лако под небесним сводом, или ове загасито црвене

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

А то баш нису требали да раде! Само бадава да греше душу. Нису требали никако да га дирају. Једно, што он није, на пример, тај човек, женскарош то јест; а друго, што су га

— Ама, па зато сам и дош’о. Ако је за то, нека те брига није! Ја не марим што друго, а за ово душу дадо’! — вели Срета и извуче рукопис. — Ту се, ви’ш, испрућио кол’ки је дуг. — Што рече? — ’Ајд’ овамо са мном.

— Ех, само кад ти се допада! Уосталом, истина се само тиранима не допада. — Е, из душу ми извади свако тој слово. Сам да сам узео калемче, па да пишем, господин-учитељ, побоље и поубаво не теше да буде.

је причао да је њу тамо преко још познавао као једну чесну, беспрекорну и богобојажљиву жену удовицу, као једну добру душу, која је као таква дуго почаствована била да меси поскурице за цркву и да пере стихаре, а и господин попа се особито

Свет да попуца од смеха, а ћир Ђорђе се смеје па све какоће онако ситно цинцарски, докле не дође на душу механџијску, кад се ћир Ђорђе мало уозбиљи па слуша Борка који пева Душа клече, Ристу рече: Ја сам душа

— Осилио се безаконик, грдан мајци, — наставља Мића, — па неће да зна ни за бога ни за душу. А људи ка’ и људи, трпели док се могло, то његово тиријанство; све ка’ веле: не дај, боже, горе!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Посечена, дишући све тање и тање Шљива довршава своје листање У смрти, предајући душу пречисту Небу, блиставом аметисту.

203 сонета. Туга, као слатки нектар, крепи душу, Ко што ноћна роса блажи летњу сушу, Судбини се драговољно препуштају земни сужњи, А људи су од зла чисти само онда

Свачија ме мука мучи, на душу ми све утиче: Како ти је у планини залутали сад путниче? Ову пустош, и дах мраза, дах голети, Ако жели да опстане,

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ИИ АДАГИО Задрхташе на стабљикама глатки Кринови редом, и душу му бону Прелише зраци мистични и слатки: Појавила се драга на балкону.

Ал̓ не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: ћути, Остави душу нек спокојно снива, Док крај нас лишће на дрвећу жути И тама пада врх заспалих њива.

коју блиста кротка душа твоја, Из очију тих бистрих благост пљуска, Врлинама ти већ не знам ни броја; Ал̓ знам: за душу тамница је уска Ти прекрасна у филиграну љуска. Зар хоћеш, драга, да се теби ласка, Ко свакој другој каћиперки?

О, заборави љубав, патње, труде, Отвори душу и очи ти бодре И дуго гледај те планине модре. Јер ту је спас, и утеха, и нада, Ми ћемо, слаби, преврнути

ОБНОВА Хоћу на једноме свечаном опелу Да сахраним оно што прошлошћу зову. И да ти донесем тада душу нову, Без иједне пеге негдашње — сву белу.

Али често пута моју душу плави Неумитна сумња. Ја дрхтим и стрепим, Да ли сте ма гдегод, криви или прави, У странама црним или вечно лепим.

Сад ми се чини да не живим више, У густу таму да све дубље клизам, Неосетно и стално... Ноћ мирише, И душу мучи силни песимизам... ИИ Осећам да нешто у мом срцу труне Лагано и стално. Ко ће ми помоћи?

И сва природа и њезина блага, И све вештине што човеку годе, Кроз душу нашу пролазе, без трага, Ко тамне сенке преко мутне воде.

А сâм сам себи другу душу дао, И с њоме чежње и потребе нове, И док ме овде гњечи удес зао, У пределе ме друге душа зове.

Зато, кад такви дани падну, Природа кад је зла и јетка, Пробије моју душу јадну Првога дана кобна летка. ИИ Родисмо се, драга, под суморним небом, Мрачног зимског јутра, кад ветри застуде; Не

И кад на живот мислим цео, Који је био што је сада, На моју душу ко црн вео Огромна, тешка сенка пада. Но ко паука што за мрежу Везују танки конци они, Дрхтаји твоји мене вежу За

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Бог да прости Урошеву душу! Красне жертве што јој учинише. ВУК МИЋУНОВИЋ Без муке се пјесна не испоја, без муке се сабља не сакова!

СВИ ГЛАВАРИ Кажуј, бабо, рашта си лагала, ал' на нашу душу под камење! Није шала што си учинила: помутила три мучна племена и крваву сабљу извадила!

Откако сам очи изгубио, ја сам више у царство духовах, иако ми јошт тијело душу задржаје и крије у себи како пламен подземна пештера. Ја сам много обишâ свијета.

Страдање је крста добродјетељ; прекаљена искушењем душа рâни т'јело огњем електризма, а надежда веже душу с небом како луча са сунцем капљицу. Што је човјек, а мора бит човјек!

ИГУМАН СТЕФАН Млади синко, лијепи владико, само собом ноћас је весело, а душу сам натопио капљом, па се стара игра поврх вина кâ блиједи пламен по ракији.

Хајте, браћо, те се причешћујте без приправе и без испов'јести, а ја мичем све на моју душу. ПРИСТУПАЈУ И ПРИЧЕШЋУЈУ СЕ КОЈИ НЕ БЈЕШЕ РУЧА. ПОШТО СЕ ПРИЧЕСТИШЕ, НАВРЋЕШЕ ПЕЦИВА И ПОЧЕШЕ КОЛО ВОДИТИ.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Требила је марљиво пшеницу, јер вечерас се иде на гробље и износи мртвима за душу. На капији звекну алка. — Домаћини! Чак горе чу Софка јак глас са оштрим и страним нагласком. — Софке, удара неко!

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

ОЧИ Као дух јесени у шум лишћа свела, К’о туга у живот наших жеља тајних, У моју се душу нечујно уплела, На плими уздаха немих и бескрајних, Сугестија тиха са висина ледних, Дубином страсти свих срдаца

Вечерас, када сам крај стола Писао боле јадног срца свога, Радостан бејах сред тешкога бола Што, с тебе, душу мораше ми грозно. Крваве сузе ја сам тада лио, Сâм, ради тебе, у то доба позно. Како сам тада задовољан био!

Заборавили смо после прве дане Вере и мира; сасекли смо брзо Младачких снова мирисаве гране; Оркан је страсти душу нам растрз’о. Били смо глуви, поносни кад бруја На истом месту старо: Алилуја!

„О, куку!! куку!!“ певали су петли. Тéшко; и срце бол ужасни чупа; Оловна слутња на душу је пала. Душа је празна!

запева цели; Задрхта душа као небо цело; И маса звезда са неба се просу На тугу, јаде, љубав, срећу рâну, На мртву душу кроз јутарњу росу.

Кад допаде мукло Све црно друштво, ужасно и дивље, До ње, до гроба, — страх ледени проби Душу и срце, зле слутећи коби, А суро небо затрепери живље.

Ја разумем твоју сузу тога трêна, К’о и бригу доброг оца што изиђе, Као тужне очи верног пса што приђе, Као душу туге и јецања њена.

ЖЕНА Ја сам своју душу у твој живот прен’о И све твоје мане, грехе и врлине Заволео тамном страшћу, драга жено, Страшћу ради које живи се

Живот кроз душу набујало струји. Ја имах вере, и верујем снóва; У мојој души певају славуји Под хладним небом октобра и зиме.

Јурнух напоље, пун јада. Варница маса из локомотиве Прелеће. Чађ и дим на лице пада, Као на душу. У даљине сиве Губе се мисли без наде и склада; А мртве наде неће да оживе, К’о ни век златан пропале Ниниве.

А оно замири Што му пролеће још узима дах, Тужно замири... У овакав дан Ја сам волео; и сећам се сад, Када је душу притиснуо јад, Сећам се на то и на своју жуд, Врео, врео дах.

Али када душу моју ноћ обасја Дубоким утиском својих тамних веђа, Кад умукну даљна завијања пасја И жагор, мисао за мишљу се

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Из свега тога усели им се у душу мржња према постојећем реду и тежња за поправком. То им је уселио гроф Павле (бијела врана у своме јату).

мирно, клонећи се од свакога, преживајући оне велике мисли, што породише буну, и којима он у Француској бјеше надојио душу.

Тај безбожник подмити духовенство и тијем (иако ради добре сврхе), један гријех више натовари на своју душу. Гроф Венцел, не само што се није хтио гријешити те избављати сина, но да опере љагу, ћаше га драге воље својим рукама

“ „Ха да вражије силе!“ умјеша се неки. „Богами, ако момче на душу макне да је све тако било, е...“ „Некате љуђи, не прекидајте!“ викну ђакон. Наста опет тишина. „Даље — шта би?

Ријечи и држање његово одаваху искреност. „Глава је ништа према души, пази се!...“ „Све на моју душу што слажем јали изврнем, Владико свети!“ рече младић и умиљато погледа старца.

ти разлоге надовезати могао, али чувај се тога, да се зло не излеже, а ти би му био зачетник, и сав би гријех на твоју душу... Дакле, ја ти не знам шта но како са серадаром учиниш!“ Владика, на велико задовољство ђаконово упути се у манастир.

А сад кад му болови душу савлађују, тежи болови од тјелеснијех, зар сад да га не потјеши ријечима? Јанко опет уздахну и то прекиде њезино

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

дјевојку; Тешко вуку с псима другујући / и јунаку с рђом путујући; Боље ти је изгубити главу, / него своју огрешити душу; Састало се зло и горе, да се мало договоре).

А кадија ће на то: Примићу је, али гријех на твоју гријешну душу. Или ова питалица финог хумора: „Питао Турчин Рају: — Имаш ли што вечере?

— Пса већма кос’ веже нег’ли га верига стеже. — Интерес (каматник) душу губи. — Боља је штета договорна, нег’ли корис’ самовољна. — Штета и лудому очи отвори. — Нема штете без користи.

О ЧАСТИ — Образ нема цене. — Где је реч, ту је и образ. — Ђе је образ ту је и душа. — Образ и душу сваки за себе бере. — Образ је мучно стећи, а лако изгубити. — Човек све дава за образ, а образ ни за што.

Боље ти је једном погинути, Него увјек туђина дворити. Боље ти је изгубити главу, Него своју огр’јешити душу. Боље ти је мушки погинути, Него женски сто годин’ живјети.

— Од крметине. — Примићу је, али гријех на твоју гријешну душу. 4. О РАЈИ 1 Питали рају: — Зашто плачеш? — Богме, ако ми не даду пјевати, даду плакати, доклен је мени мој добри

— Немам ти кад све редом казивати е ми одоше коњи, него ћу ти казати само оно што не давамо. — А што не давате? — Душу. 3 Питали су рају: — Који вам је до данас био најбољи паша? — Они те није међу нас ни долазио.

Сунце сија, трава клија, на све стране птичице кличу, док народ ради и пјева; а теби кише и снијегови падају, вјетрови душу: нико од зиме ни носа не смије на пољу помолити! — Е мој Ђурђу! — пасмија му се на то свети Митар.

другога походећи као сретни и честити, никад се не омразили него се милосном богу молили, прибраних се људи држали, а душу чисту пред богом понијели. И ја не знам даље но нам, боже, дај здравље!

А највише, Боже дај му чисту душу на умрли час како му је била и на крштени дан! Бана домаћина ово крсно име св. Стјепан у здрављу заскочило, а бољему

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

му старац: „Е побратиме, сад, да се дарујемо, ја ћу тебе даровати снагу и благо, а ти мене за оба ова дара само своју душу.” Ови човјек премда је био опак, опет промисли хоће ли дати своју душу, али га страх нагна, те се дароваше.

” Ови човјек премда је био опак, опет промисли хоће ли дати своју душу, али га страх нагна, те се дароваше. Старац запахну њега духом, те у они час стече крила, реп и мале рошчиће на глави,

се од својијех гријехова, и моли се Богу и захвали му који је чуо плач родитеља твојијех на небу у они час кад си душу своју продао, пак се прођи ђавољијех аспри, него се труди.

„Брата ми на двор!” повиче он. Онда му баба доведе брата и поврати му говор и душу. Кад се браћа виђеше и за здравље распиташе, крену пут дома.

Једну ноћ дође му у сну једно дијете и рече му: „Чоече! видим да си сумао душу да изгубиш и да покољеш ону јадну своју ђечицу, а знам да ти је невоља, него ћеш ујутру наћи под својом узглавницом

нареди својијем слугама те је тако одвуку до онога мјеста ђе су му шћери руке осјекли и онђе је коњи раскину, те пасју душу испусти. 34. МАЋЕХА И ПАСТОРКА.

” Онда побратим рекне: „Бог да му душу прости! Он је био мој побратим. Ми смо заједно радили и трговали, и кад сам га тако нашао, барем ћу чекати да га

“ А цар ћути као нем „Та шта ти имаш са мном“ рече гвозден човек, па га зврцне у чело, а цар одмах душу испусти. Онда гвозден човек узме зета свога па га постави за цара, и тако је најмлађи син са својом женом царовао до

Царев син на то пристане, али вила рече им: „Не тако, ако су вам мајке душу изгубиле, немојте ви; него хајде ти змају закуми матер аждају, да више не прождире Божјих душа, а ја ћу куму царицу,

Кад деца мало одјачају, седне она с мужем и с децом на интов, па оде своме оцу. Кад дође, а отац баш њојзи за душу даје, па кад је види, Боже! те радости и тога весеља, што је чинио!

“ А она му одговори: „Ништа друго, него доклен си жив, да се за моју душу Богу молиш, јер ћу ја до мало дана умријети, и да не казујеш никоме.

Цар који свога сина миловаше више него своју душу, ђегођ је био који љекар у свијету, нањ је доводио и обећавао половину царства, ако га који излијечи, али све зафајду;

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И крв Исуса Христа, Сина његовог, очишћава нас од сваког греха.“ (И Јн. 1, 3-7) „По томе разумесмо љубав што оп душу своју за нас положи. И ми смо дужни за браћу душу полагати.“ (І Јн.

“ (И Јн. 1, 3-7) „По томе разумесмо љубав што оп душу своју за нас положи. И ми смо дужни за браћу душу полагати.“ (І Јн. 3, 16) „Ако заповести његове сачувамо, и угодно пред њим чинимо.

Указано вам је шта је подобно за душу и тело, те гледајући у то, имаћете помоћника Бога и пречисту његову Матер и моју иако грешну молитву, да несаблазно

19, 29; 10, 38) царство свога отачаства оставивши и све што је на земљи, и избегавши из света који поробљава душу, у ову дође пустињу месеца новембра, другог дана, године 6706 (1197).

од греха, (Приче 10, 19) научити се од бољега нека се не клоне а заповедам овоме да то чини из љубави, и штетно за душу остави.

Из божаствених списа, као корисних за душу, треба говорити, или ћутати, јер „заустављајући усне, разуман си и мудар“, (Приче 10, 19) рече писац Прича.

укрепио Господ да послуже својој браћи, по подобију онога који рече: „Не дођох да ми служе, него да служим и положим душу моју ради избављења многих“. (Мт. 20, 28; Мк.

Зашто, дакле, патите и тугујете што сте од богослужења изостали? Не разумете ли да своју душу полажете за многе, као Владика мој Христос, да јасно братију вашу умирите?

сироте, господине, јер тобом освећени бисмо, и тобом научени бисмо и тобом просветисмо се, пастиру добри, који полажеш душу своју за овце, (Јн. 10, 15) јер никада у твоје дане вук не уграби овцу од Бога преданог ти стада пастве!

вама свима, стадо Христово духовно, које Богом предано би мени, и напасавши вас неповређене сачувах, као пастир добар душу своју полажући за вас! (Јн.

Божаственом љубављу распалив душу угаси плотске похоте, оче, невештаствено живљење на земљи сатворив, Симеоне блажени!

Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мог завета. Па ако човек и сав свет задобије, а душу своју изгуби, која је корист? (Мт. 16, 26; Мк.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Једном, ко двапут за биоскоп! А сутра, вала, нећу ни радњу дотварам! Могу једном и нешто за своју душу! ИКОНИЈА: Чудо то? ГОСПАВА: Досадило ми стално отварање рупица!

АНЂЕЛКО: Ово на нози? Наравно да боли, а и тешко се крећем. Нигде не могу без штапа. Дао би ђаволу душу да ме престане! ИКОНИЈА: Немој двапут да кажеш! Шта ти је реко доктор у капезеу?

Пада киша. Сви држе запаљене воштанице и отворене кишобране.) ИКОНИЈА: Весели Анђелко, Бог да му душу прости! ЦМИЉА: Нолики човек, пун живота! МИЛЕ: Баш мала пратња! Никог из друштвених организација!

) ПРОСЈАК: Шта ми кажете — ране вам једини докази! А, кад вас боли, кукумавчите, богорадите, кумите, ђаволу душу, само да престане! Докази! Сами не можете да издржите своје доказе! А што се нисте бунили кад вас је болело?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

И ми ти лепо њега, сина, на његов, очев, занат дадосмо, да изучи, да га у дућану заступи. И он изучи добро, нећу душу да грешим, најбоље. Само кад хоће, може да скроји и сашије као нико други...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

” Мени се чинило да је тога игумна бог послао да ме изведе из Чакова, као из Египта, и да спасе душу моју. Пошао сам с њим до Сенђурђа.

Каква је бедна ствар кад млад човек обикне самовољству! На моју душу, сам се сад чудим како сам могао таки бити! Парче човека у то доба, стајао сам онде као ћудљив коњ кад стане усред

чловек који се одрекао свега света и шта је год у свету, који ни за што друго нити мисли нити се стара кромје да спасе душу своју.

” Архим[андрит]: „Господине, на моју душу, имате право; божја истина из ваших уста беседи. Камо срећа да сви архијереји тако мисле! Ја би[х] се нама[х] оженио.

Остаре и огрбаве просећи, нити им је кад могуће од прошње одустати. На моју грешну душу, као да су нас од бога узели под аренду; глобе и деру вилајет ни крив ни дужан. Пак шта веле? „Турком дајемо.

И да не царствује во веки на земљи! Откуд се ова чувствованија рађају разве из самим богом у словесну душу уливене благодарности. А кад су нами туђи благодетељи тако пријатни и драги, колико већма морају нам бити наши?

Може ли се при читавој памети рећи да је онај живио који у све време живота нити је душу своју ни бога познао? „Их же бог чрево и слава в срамотје их.” Никада и нико не би тако лепо описао као апостол.

Ако допустиш да се утопим, прими у милост и у отеческа твоја недра душу моју! „Ниси ни то говорио вели ми. | Молим га да ме се прође: „Што ћу ја с богом говорити? Зар је бог као човек?

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Сви прснуше у смијех. Осињача истрже мужу суд из руке, преручи комињак, па оде к бачви. Сви повукоше душу у се, те се чуло како млаз шиче. „Вра-Наћвар“ утолико извадио њеки лист, па стаде читати.

У здравље ваше миле добродошлости, кâ шта је увике било наше драге добродошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш кâ мудрост међу воловима, да нас проведри и просвитли, ружа

прид богом, прид царом, прид бискупом, провинцијалом, гвардијаном, народом и на ономе свиту за живот, а на овоме за душу!

Дакленка, прид душу и за покој покојнога Ловрића! — Амен! — запојаше сви. — А за здравље Чимавице, ди год бија! — Живија!

Сви се укочањише од чуда. — Ма шта је ово? — пита Бакоња. — Потопили се, на моју душу! — поче Дундак трљајући црвене очи. — Дојадио живот коњима, па липо сложно и договорно рекли: „Ајде да се утопимо!

Бјеше још руњавије груди, а танкије ногу, је ли? — Јест! — изрече Срдарина, блијед као крпа. — Тодорина! На моју душу, Тодорина!... Нико други до Тодорина главом! — виче харамбаша, пљескајући дланом о стегно. — Он!... Он!... Он!

— рече главар. — Зар Букар!!!... Нека замисли, ко може, како је то откриће пренеразило сваку духату душу у кући св. Фране. — Букар припредени ајинин!... Букар десна рука Радекина!!!

— Јер је покојни стриц Јурета, бог да му душу прости, мога свакога трена мињати глас, те би се ти заклеја да чујеш пуно људи...

— Шта наопако?... Та-ако!... А зашта се ниси исповидâ за толико вримена? — Зато што ми је сотона обузеја душу — рече Пивалица спуштајући главу све ниже. — Ја сам ти, оче, највећи грешник на свиту... Ја сам сав огризнуја у крви...

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Истераће Симку. Зар је то нека жена кад ноћас може да слава? Тако је. Нероткиња нема душу. Баш је брига што ће њему ноћас сва крв истећи у мучењу, несаници. Шта се кога тиче! Оженићу се, девојком. Нећу.

А што други из Прерова не иду? Неће ниједна с гољама и вашљивцима. Ако је Ђорђе мали и неугледан, ако јој је и душу појео од Божића па наовамо, њен је то човек, њен је домаћин. да је сада овде...

Дише хроптаво, успорено и недоклано. Због Симке је заборавио да понесе пару и откупи душу. Нема звезда, а ноћ све види. Осећа: костреше му се длачице на врату.

Сигурно ти га је таст купио. — О каквом се то убиству говори по вароши? — Чакаранац је мртав. — И то ће ићи на душу мога оца — снужди се Вукашин. — Он је штампао плакат о твојој женидби. — То ме се сада не тиче.

Сад то могу да ти кажем. Ако има греха, нека све иде на моју душу. Био си запустио кућу и послове. Не корим те. Такви смо ми, Катићи. Ти и то што ће доћи на свет, једини сте ми.

Снаге немају. А и зато што су на крајевима живота па не виде други крај, а и средина им је далеко. Душу ми на рогљу натакли, не говорим ти ја ово освете ради. Човек главом ломи кости чвршће од храстовине да би сунце видео.

— Знао сам да си ту, газда мој! А мени су преровске лопуже разбиле гусле. Иако сам ти слуга, имам душу. уз гусле сам опевао зимошњу буну и рођење твога наследника. И ти си ми разбио гусле. Сад је ред да ми платиш, газда.

У оваква времена што су насрнула да сатру човеку душу, мисли Андра, не треба имати ни оца ни сина. Треба одживети само један, свој живот, и избећи обе судбине: и судбину

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Па, ти са дрветом разговараш као да оно има душу? — рече мајка. — И има! — прошапута дечак. Понекад, дељући на месечини, далеко од куће, чинило му се да чује како

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

мелем вида, Мене туга мори, Срце ми се кида; Реци твојој друзи Ох, не реци, ћути, Не знам ни сам шта је Што ми душу мути Ај, румено чедо, Пролеће и цвеће, Ја знам ону песму: „Ој пелен пеленче!

Ужежи, ћерко, кандило! Не штеди жута тамјана! Помол' се Богу с матером За душу малог Дамјана... Ј. Грчић Миленко XXXВИИИ ГДЕ ЈА...

Ј. Дучић ЛXВИ ИСКРЕНА ПЕСМА О склопи усне, не говори, ћути, Остави душу, нек' спокојно снева Док крај нас лишће на дрвећу жути, И ласте лете пут топлих крајева.

Ал' не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: Ћути! Остави душу, нек' спокојно снива Док крај нас лишће на дрвећу жути, И тама пада врх заспалих њива. М.

И моја младост није више знала За ведре страсти и чезнућа њина; У моју душу њена сен је пала; Бледа и мртва као месечина; Или к'о светлост што у катедрали, По зидовима с којих капље вода, Кроз

С анђелима те нисам поређив'о, Да надземаљски створ ја обожавам; И нисам хтео - не разуми криво! Да душу своју љубављу спасавам. Ја жену тражим, снаге и полета! Моја је љубав од овога света. М.

умрем - смрт ће скоро доћи, Још трен који, па ће закуцати И на мога живота тамницу, Те расточит' железне окове Што ми душу од постанка стежу, И спасти је ропства вечитога Немојте ми руке прекрстити, Јер ми живом беху завезане.

С. Пандуровић ЦЛXИИИ УНУТРАШЊИ ДИАЛОГ Када од мојих безбројних ја она Вечите скепсе злурадо упита, Мучећи душу к'о погребно звоно: - „Ти, чиј дух поврх провалија скита, „Реци шта тражиш с вечним смешним жаром На земљи, куд си

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

погледа, бјеже хитро у мрачним врстама у љетопис опширни вјечности; само што му тамнијем проласком траг жалости на душу оставе, те се трза бадава из ланца, да за собом проникне мрачности.

Чујем гласе бесмртне музике и небесну њену армонију која сладост благодатну лије; глас њен моју душу забуњену божественим стреца електризмом.

“ „Хајде за мном по зрачном бријегу постојанством окруњена мира, те ободри ухиљену душу, величеством неба разнесену!

Грдну душу злом опојеника мрачне буре усколебале су; несмисленик горди помишљава да га није моја моћна рука на трон горди из

и злијех му у зло помотњиках те су на праг дошли погибије: атом уђе у сунчану зраку, толи неће у немирну душу; дако дођу к себи изгубници.

Та је сила и гњијев праведни моју тужну заблуђену душу уплашила и оледенила. Страшно бјеше луду преступнику свевишњега оца могућега обучена гњевом погледати!

Ова борба правде и неправде, што је небо три дни колебала, биће она са свијем ужасом печатана на душу човјеку, да му ропство горчи и колебље.

Ово ниско људско осљепљење биће злоба душе Сатанине на похулу неба и вишњега. Божествену моју душу њежну забољеће судба човјеческа: ја ћу слово моје возљубљено у плот људску посље облачити, послати га да избави

к творцу, лучах источнику; луч је сјајна богословија вам, луч вам жертву у небо уводи, луч вам творца освјетљава душу! Гле дивнога сада видјенија!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Грација стила тог немачког класичара, сродног најдуховитијим француским писцима, и његов ведри хумор разведрише моју душу.

Две, преко сваке мере заоштрене науке, од којих једна сматраше и саму душу за материјалну, а друга само оно нематеријално за стварност; обе науке створене у наивном уверењу антике да се суштина

Ти си ми верно и достојно служио“. И то му разгали душу. Сада, пошто сам се упознао са три најславнија грчка филозофа, намеће ми се, сама од себе, потреба да се осврнем

Он се запита: „Није ли ово ватрено вино ускомешало моје тело и душу?“ Онда се прибра, па рече опату: „Пречасни оче, сећаћу се увек твојих речи!“ Опат положи руке на главу младићеву.

„Зар сам толико бездушан?“, запита сам себе. Он завири у своју душу и виде да је она, поред све тегобе коју види пред собом, весела и лака да полети. „Како је то могућно?

оно обично свакогодишње, већ оно велико, епохално, грануло је човечанству после вековног зимског сна; оно загрева моју душу и чини ме срећним што сам га доживео.

дорски, јонски, коринтски облици стубова, његови сводови, што сви заједно у свом хармоничном акорду сачињавају његову душу, живе устостручени даље у новим грађевинама.

И мене је сада пресрела, јер ова шетња кроз стари Беч увесељава ми душу. Све што онде видим, ново је, али не страно, већ мило и сродно, јер сам овде одрастао, па ми у овом онда младом

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

и да тражи, постао разборит и свестан, осећам: да се у мени нешто ново рађа, буди, расте, као да стичем нову једну душу. И тек сад схватам шта то значи продужити душу, надживети се. Ову су карту пребацили Бугари преко жица.

И тек сад схватам шта то значи продужити душу, надживети се. Ову су карту пребацили Бугари преко жица. Кад сам је примио ја сам се обнезнанио од среће.

Да је какав писац био поред вас да посматра: како се камен повраћао у душу, нем како сте проговорили, мртав како сте оживели. Гнушај ме се, ако ти је мило, побратиме.

Само чекам да се она мало смири... А чим одем потражићу исто оно друштво да још једанпут онако славно испијемо за душу мога „покојног“ побратима. Шта, врага? Ако не буде црк'о, као што он говораше за свога кума и њему неће бити рђаво.

А командант мој, строг, страшан, не зна за душу: „Стеване, носите ово у прву батерију; Стеване, ово, у дивизион; Стеване, ено вам једанаестог пука, видите ли онај

не знамо, али што знамо сигурно, то је: да је осећање које је убризгано њиховим поданицима неприродно унесено у њихову душу. — На то ћу ти ја одговорити, али ’ајде даље.

Оно што је у људској моћи, то је борити се противу свих вештачких утицаја на душу човека, и противу сметња да се у њему развијају оне природне склоности.

мачје завијање усред језивог мртвила гробља, и оне аветињске облачине што су пузиле по небеском океану, испунише ми душу оном леденом, пустом и најпотпунијом усамљеношћу кад се човеку, у највећим мукама смртне тајне, чини да је надживео

Премиремо, без даха смо, улазимо. Он чека унутра, намрштен, набрекао од здравља, али прво што нам каже раздире нам душу: „Нисам се надао да ћу вас видети, никако се нисам надао, једва сам се извукао, још ово лето, још само ово лето.

Али збуњен њеном младошћу, оном вечном ведрином младости што опија душу до лудила среће, он је наједанпут осетио како му је изненада немила страва заледила срце.

И по сваку цену, што пре, одмах он је хтео да открије њену душу, да сазна оно што је она тог тренутка мислила, да брзо продре у само језгро питања што га је мучило.

Јер оно збркано, онај неодређени немир који се увукао био у њену душу за време док је тамо унутра с напрегнутом пажњом пратила историју једне Маслове, па се као неки дотле непознати

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Хладне, разумне играчке, саздане од круте твари, строго омеђене у простору и увијек себи равне, слабо веселе дјетињу душу. Ко није гледао жалост дјетета над разваљеном играчком?

Један искочио котачић или пребијена опружица тамо гдје је дијете мислило наћи душу! Неисцрпне су, напротив, биле радости које ми је подала игра миша.

да у тај свој потпроизвод, у те облаке дима, издахњују најбољи дио себе; своје аспирације, своје уздахе, саму своју душу. И био сам зато у неку руку захвалан.

Она се оправдавала, заклињала, увјеравала га, уздрхтала и ублиједјела дајући у то сву душу и хватајући својим влажним огњичавим длановима његове мрке и рутаве руке којима ју је од себе одгуривао.

Било је сијасет религија и филозофија које су тврдиле да човјек има душу, и да је та душа бескрајна и бесмртна. А често ми је бивало чудно што никад и нигдје није постојало вјеровање да

А често ми је бивало чудно што никад и нигдје није постојало вјеровање да дијете има бескрајну и бесмртну душу, па да је касније, кад одрасте, изгуби.

Човјек је добијао осјећај да се у кући, на толик звекет, све што гамиже и плази повукло у рупе и усукало душу у се. Ђордано Бруно, најстарији од мушке дјеце, у кога је Егидио полагао много нада (а мислим да су у његовом

Понекад ми се чини да ми је баш та звоњава и разбољела душу, и да је баш одатле и проносим ево свеђ разбољену кроз живот.

Разумио сам нијеми говор ствари и тугу у оку звијера. Отворио сам душу свакој појави живота и очи сваком његовом виду. У сваком додиру остала је по једна честица мене.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Другова не имађаше. Једини човек, пред којим је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.

Их, душу ли му, што плаче гора за 'ваким јунаком! А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некак

Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица. Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.

Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу. С тога је и имао огроман утицај на сву околину: сви су му се потчињавали и — бојали га се.

Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка. — Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале.

То знам добро, запазио сам толико пута...« Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по целоме телу.

»Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање испуни му душу. Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде.

Сваку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу... Душу ће да извади, а живот да остави, ја како...

— запита га овај. — Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица. — Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!... И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа.

покошене зелене ливаде, по којима се белуцају чопори стоке и разлеже онај једначити, познати му звон меденица, који му душу разгаљује... Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан...

не могаше ни о чему другом мислити; све јој мисли беху заузете овом чудном појавом, која јој се тако дубоко уреза у душу. Нарочито јој, и више од свега, обраћаше пажњу она одлучна и необична изјава његова...

Али јој секу оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, које му отвара нов поглед на свет...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— Брата ми надвор! — повиче он. Онда му баба доведе брата и поврати му говор и душу. Кад се браћа виђеше и за здравље распиташе, крену пут дома.

живе, зарадова се толико да је својим чудноватим гласом закречала тако да су све горе одјекивале, а наш Марко увукао душу у се, па ни мрднути од големога страха.

Једну ноћ дође му у сну једно дијете и рече му: — Чоече, видим да си сумао душу да изгубиш и да покољеш ону јадну своју ђечицу, а знам да ти је невоља, него ћеш ујутру наћи под својом узглавницом

Онда побратим рекне: — Бог да му душу прости! Он је био мој побратим. Ми смо заједно радили и трговали, и кад сам га тако нашао, барем ћу чекати да га

и раја све по истини каже, а ага: — Аша ефендија, нијесам му ја ни паре дужан, но Влах лаже, и какав је, он би имао душу рећи да ови ћинтерац што је на мене, и ове папуче, па и оно магаре на коме сам дојахао — његово је.

Цар се мало промисли, па им одговори: — Ано пошто вас не допаде на дио ниједна, ви ђе уватите — ја мичем све на моју душу!

у милостињу, и дође у једну кућу ђе ништа друго није било до петоро јаради, и домаћин му једно даде намијенивши за душу својих родитеља и за здравље своје фамиље.

ми, не мили у пусту кућу уљасти зато што имам несретну жену, и проста турска сабља ма не њезин језик, и ко би ме убио, душу би стекао.

— А оклен ти знаш да сам се ја пет пута удавала? — Како нећу знати кад сам ти ја свакоме човјеку душу извадио? Баба се ражљути, па ће: — Ха, нијесам прије ни знала крвника. Мичи ми се, крвниче, с очију!

Баба се ражљути, па ће: — Ха, нијесам прије ни знала крвника. Мичи ми се, крвниче, с очију! Да им ти нијеси душу вадио, не бих се ја пет пута удавала. НАЗИРЕМ —Видиш ли, баба, куму? — Не видим. — А видиш ЛИ стрица? — Назирем.

Не милује, моје ми душе, нико тако, слађе и милокрвније, као Светогорац бог му душу упокојио, као и хоће! ШТА ЈЕ 3АПОВИЈЕД — ЗАПОВИЈЕД ЈЕ Живила баба у великој задрузи — у пуној кући, имала синове и

а кад јој муж одговори да није, она му рече: — Кад није, човече, а ти иди кући, подај свету нека једе и пије за моју душу, а мене нека затрпају.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И пусти трулеж нека слепо гази Љубав и душу, и натапа струну; Задах нек на те своју сенку плази Високу, крупну, као злоба пуну.

Заволи себе кроз несреће круте И мене с њима. Нек лепоти путе Покаже младост док је још са нама. Осмехом душу и ране заклони. Запали чула. Нека срце тако Пређе у усне к'о ветар у звуке.

Грозна сумњо, окове полета, Као ватра горела си снове, Сваку жељу што душу оплета, Сваки осмех и радости нове. Увијена у огртач знања Бедна, ружна и отровна ти си: Жедна, гладна и жељна

Ја осећам душу и своју и њену: Обе, вечне, стоје на једном осмеху, На једном простору, далеком времену, Које каткад ступа и шапће

Спава ми се. Још да легне тело У тај сумор, мртав, што се вије. У ту душу, у ропац, опело, Да потоне све што било није, Да потоне...

ПРОСТО ИМЕ Кроз моју душу прошла су два рата, Два стара орла завета и славе, Прошла су црна, засићена јата, Пали крсташи и заставе праве.

Кроз моју душу прошле су све трубе, Добоши, песме и крваве сече, Хиљаду срца што гину и љубе, Дан пун гробова као звездâ вече.

Кроз моју душу прошли су пукови, Еполете, сабље и шињели сиви, Огањ и јуриш; и још нови, нови, Јунаци мртви и јунаци живи.

Кроз моју душу прошле су све воде, Крвава поља и умрли крици, Брегови, кланци, стегови слободе, Бели крстови, светли рањеници.

Кроз моју душу прошла су столећа, Њих пет на броју, с топузом и ђордом, Спаљена лета и мртва пролећа, Подигнут народ са љубављу

Кроз моју душу, преко страха, рана, Прође победа, вера, нови зраци, Осмех и лице зоре доброг дана, И просто име: сељаци, сељаци.

Ох, мрак како гледа мирним очима! Мрак како ме гледа, и гледа, и зове, И зове, осваја и душу отима. Мрак душу отима из долине крина, Да остави земљу и гробове своје, Скакање потока и очи јејина...

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Овај додир са природом ми је освежио и душу и тело. Размишљао сам, планирао и започео многе идеје које су по правилу биле варљиве.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Нека онда пође у свет, где ће наћи више духовне хране за своју душу жељну знања”. Следеће године учитељ ме је одабрао да рецитујем на дан св. Саве. Написао је и говор за мене.

Сетио сам се сељака из Идвора и њиховог говора на поселима, њихових крилатица од којих је свака продирала право у моју душу.

та звона приволе да останем у Балтимору и постанем римо-католик, тако пријатан и умирујући је био њихов утисак на моју душу.

су били први који су ми помогли да скинем са очију онај необичан застор који онемогућава странцима да виде америчку душу, а када сам прву искру те душе ухватио. заволео сам је.

заволео сам је. Она ме је подсећала на душу мојих племенитих Идвораца, па сам се осећао као код куће. Фикс идеја да сам само ”жутокљунац” изгубила је већ тада

Уложио је све своје силе да из вере избаци све њене песничке лепоте, њену снагу која делује на душу и претвори је у мумију каквог давно, давно умрлог Египћанина. А од српског младића, који у св.

Она је “божанствена филозофија”, како је назива Милтон. Наука је храна која задовољава и тело и душу човека. Ово је био мој најбољи начин да заштитим науку од Билхарцових напада.

улице и Џимове ситне придике у ложионици у Кортланд стрит улици, допринели су да се овакво схватање уклесало у моју душу.

Осећао сам да ми ова заносна музика припрема душу за проповед коју је овај велики беседник држао и нисам се преварио.

- Исповедање је велика ствар за душу - рекао је на то Нивен и додао: - Али не дозволите да Вам ишта што сам рекао умањи храброст.

гозба само обична храна за тело, док је оно што сам му ја причао, одговарајући на његова питања о Америци, храна за душу. Заиста је тако и мислио судећи по светлом сјају његових интелигентних очију.

Овде је живео стари Љубомир, бог да му душу прости! Он те је много волео и правио ти је лепе кожухе и шубаре. Ово је ливада где си свако вече доводио коње чикошу

Ћипико, Иво - Приповетке

Браћа обгрљена дочекују зору; сан им у душу уноси мало покоја, а чим отворе очи, гледају у зраку што одозго с прозора унилази да им навијести наступ још једнога

—Фала, брате! — пуном душом говоре младоме суцу, а њега та ријеч потресе до у душу. Излазе на улицу, збуњено се гледају, а очи им играју, као да хоће да у се сакупе сву растркану свјетлост изгубљених

Али залуду, радост не може да јој се у душу усели, као да је од ње нешто гони, — а наједном лијепо и устрне. Престаде пошивати, и с иглом у руци загледа се преда

да схвати што им је те су невесели сада кад су дочекали што су одавна жељели, па с његова лица весеља нестаје, а у душу се усељује лака сјета. Наједном им се очи сукобише, и задрхташе трепавице у часу објављене сућути.

У побожним мислима и одрицању спуштао се у његову душу жељени покој. А кад зачу откуцаје сата, „блажене уре” , чији звук једва се издвајаше из хуке у луци, клече на голи

— и пружи јој скленицу вина. — Наздрави, стара! —Фала ти, сине, ваљаће ти за душу! — и дрхтећом руком принесе скленицу к устима.

— И бесвесно даље игра, и чини му се играо би тако три дана и три ноћи, кад га сласт вина, девојчин мирис и сунце до у душу прожига и топлина њена живота осваја. Па онако знојну, загријану, ко ће да му је из руку истргне...

Те утиске, који се беху дубоко уврежили у његову душу, ни настали велики светски догађаји нису могли да угуше: они су му се током тих догађаја наметљиво јављали и тада када

Упијао се у њихов трулеж, волео њихову суру светлост... У тим старим кулама негда неко оставио је своју душу. Где је она сада? У једноме таквоме староме каштелу, на жалу он се родио.

Колико сила воде, па како мирно лежи и плави се! И колико боја, шара... И, гледајући у пучину, осети да му се у душу увлачи нека чудна мекота, питомина... Али другови не чекају, па, дивећи се, пожури низбрдицом да их стигне.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

даје прелепу слику орахове дворане, која у огледалском одсликавању тече као река, и отицање песама кроз сопствену душу у поља далека. Поља с језером у чији понор, одражавајући се, силазе брда: Кроз огледала отиче орахова дворана као река.

И све песме песника Кроз душу моју отичу у поља далека. У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор [...].

корак назад, и ми смо у петој строфи већ враћени у време и простор одакле се пошло, дакле у песникову садашњост: Кроз душу отичу ми песме у поља предалека, Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река, Све до чудних језера којима небеса

у време и простор одакле се пошло, дакле у песникову садашњост: Кроз душу отичу ми песме у поља предалека, Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река, Све до чудних језера којима небеса силазе у понор [...].

]. Орахова дворана продужена у огледалу, огледала углачаних река, небеса што силазе у језера и песме што кроз душу отичу до давних предака (до сени умрлих што их вода чува) – све те слике чудесно је окупила песникова уобразиља према

При томе је мање важно што се он удваја, а више што изнутра, у себи спаја удаљена времена, што кроз душу и тело понире у словенску старину, што је кроз њих пропушта.

се односе на математизовање језика у тумачењу књижевности, као и да семиотичко проучавање убија, метафоричко речено, душу књижевног дела?

Семиотика не убија душу књижевног дела. Јер та душа – ако ћемо право – извире из културе и увире у њу. А семиотика заправо отвара пут ка тако

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

И има у Станковићевим текстовима нешто од оне најраније љубави која је заправо чиста нежност, и која греје дечју душу као што то ниједна каснија не може.

Колико су јунакињи тешко падале забране, као да су јој не само душу но и тело непрестанце притискале, види се из промене њенога чисто телесног самоосећања чим су забране скинуте: „И када

као прозу, али са обележеним ритмичко-интонационим рашчлањавањем: „По једна љубав, / јутро, / у туђини, / душу нам увија, / све тешње, / бескрајним миром плавих мора, / из којих црвене зрна корала, / као, / из завичаја, / трешње”.

за Аранђелову сенку, која се у трећем наврату јавља при крају осме главе, тачно у тренутку када госпожа Дафина испушта душу.

један посве нов свет, где „треперило је све од звезданих облика догађаја, који су били изванредни и за тело и за душу”,362 одмах је „као и његов брат Вук” искусио сву узалудност својих подухвата и своју немоћ, јер „није могао да уреди

изненађујућој неочекиваности, треперило је све од звезданих облика догађаја, који су били изванредни и за тело и за душу.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Помолио се Богу, поклонио Светому Петру, па сад повраћа душу и од заморна пута и од дугих петровских поста... Нико нема пушке, нити за њу мари.

и проницљив, глас светитељски, онај који вас изненадно нагна да га слушате, јер је непосредан и пробија вас кроз душу као грмљавина. — Здраво–живо сте, синко? Никад ништа топлије и својскије не чух дотле.

Онда се обема шакама ослони О своју соху, хукну и одговори: — Што ми грешиш душу, господине? Не ли је ово наша света митрополија?... Иако сам стар и уморан, опет ће стојим. Закон је најстарији.

И то добру!.. Но прије свега ја сам поп и Србин, а ти домаћин и слуга оџака и образа: ракије одмах да повратим душу!.. — Колико хоћеш само да сиђемо доле у кућу.

Овђе, овђе хоћу ракију!.. И ови моји људи да поврате душу!.. Било да ти је муфтија ту!.. У, побратиме, не укори се, што си се збу– нио?!..

Али сам се преварио. Ти би желио да те као рајетин молим из авлије за милост. Да насладиш душу, па да доцније намигнеш неком да ме као залуталу псину дотуче... Е, нећеш, Божја вјера! Нити ћу бјежати!..

А цео свет је мислио да је злица и опак и да је у стању лакше огрешити душу, но се напити воде после тешко преваљена откоса у петровске врућине. Зато се околина и бојала од њега.

И оверили му путне исправе за Косово, казу митровачку, село Чабар. Вратио се да овде испусти своју душу. И легне покрај дедова у завичају својем. Сто педесет година су они закопавани у Чабру. Биће и за њега места.

Ето, гледам одавде низ разбој, ређам своје доживљаје, помињем турске грехове. И разговарам са свима који испустише душу на овом пољу и око њега. Изводим их на месечини по овом чичварју као јариће.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Зборила му: „Ал’ си красан, Рузмарине мој! На срце ми, у душу ми Пада мирис твој.“ А рузмарин усуди се, Шапће — учи је: „У сватови ја миришем Мало друкчије.

На челу јој још жарчији зраци, Лице сија, душу ти опија, Дуге власи живи су таласи, Кроз њих буја електрична струја.

Видите ли тице како друкче лете Кô да с’ мирис цвећа сам у венац плете. Лахор канда веје душу сузе чисте — Осећате л’ данас што још никад нисте?

зар не видиш На лицу му светлост вишу! Зар не видиш ту мирноћу Којом срета судбу преку? Зар не видиш душу чисту, Божја сина у човеку?

»Стармали« 1882. ГЕРМАН ЈОВАНОВИЋ архимандрит бездински Ко је год познавô Срце твоје право, Твоју душу белу У црну оделу; Ко је год познавô Српске боле твоје — Сузне су му данас очи Кô што су и моје.

— Застава се црна На „Матици“ вије; Што потреса душу моју То је још црннје. С Богом, стари друже, — Од сад гробник тлени! Нека ти се бршљан дуго Над гробом зелени.

Гладио им децу Копитом и репом, Задахнô им душу Моралштицом лепом: „Добра деца увек Родитеље следе, Треба да се на оца На мајку угледе!

Гориш да ижљубиш тај подмладак свети — Оно из колевке кроз душу ти лети. Ех, како ће мајке све за њих да живе! Како ће бабајке биљчице да њиве! Како ће им школа бити вођа души!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

МИТАР: О, слута једна, а је л’ она седила док ти је отац био жив? Он се, бог да му душу опрости, кињио и живот прекраћивао да вам што више прибави, а гледај ти сад ове, оће да утамани кућу.

Сад је све другојаче: проклета мода јако је обвладала. Твоја се баба, бог да јој душу опрости, у венчаној аљини саранила, а од капе јој и сад сребрна дугмета на свечаној ћурдији носим, али наши млађи све

РУЖИЧИЋ: Фантазија јест дар небеснаго сушчества. МИТАР: Шта, овај се јошт фали што је вантаст; на моју душу, луд човек; гле како и говори! ЈОВАН: Е, мајстор Митре, само ја могу ш њиме на крај изићи! Чи је так панове?

МИТАР: Ружичић, Ружичић, да не буде тај што је служио у дућану код Јелкића и штету учинио? Он је, на моју душу, зашто смо чули да се после некако на науку дао. Еј, Фемо, Фемо! А ко ти је то до тебе, откуда је та опет?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

у повратку Ако хоћете песму Ископајте је из земље Али се чувајте њених навика Њеног подземног знања Речи имају душу гомиле Разнежује их просташтво и гугутка Али опасности превазиђене метафором На другоме ће месту запевати опасније НЕ

Краков, Станислав - КРИЛА

Ноћ почиње да бива хладна, и на небу се облаци размичу. — Погинућу, — страх струји кроз душу мајора, и очајна рука прихвата чутурицу. И душко лежи крај њега и дрхти. Куршуми му пресекли сећања и мисли.

Петровић, Растко - АФРИКА

коју сам волео а која је чинила све што сам хтео, па да је молим да узме нешто од мене чиме би учинила молбе за њену душу. Старица се очито разнежава, пресамићује још више у својим краповима.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

И гроб и каса — чудна прилика! Руком се ниси злата такао, А већ ти душу мори пакао!... ВУК: Е, е, да смешна човека!

А сад, опрости... глад!... ГЛАВАШ: „Нахрани гладног И душу врати телу немоћном!“ Бога је живог строга заповест; Па кад је, ћутећ, гази калуђер, Нека је горски врше синови...

ситну ђинђуву, А мека свила цвећа мирисног Шарену главу спушта пажљиво Да ти, уморној, миром пријатним Успава душу озлојеђену. (Одлазе.) ПЕТА СЦЕНА Исто место. Стана из једног шипрага, у коме се за часак прикрила, излази.

СТАНА: Угушио си Онде на земљи тврдог бедема! Шупљике суве старог насипа Исисале су жеђу лакомом Прсију мојих душу живосну... ПРВИ ТУРЧИН: Ето нам шале... Иде! ТРЕЋА СЦЕНА Везир Сулејман долази. Турци се уклањају устрану.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

звук, и тај се тужан звук, звонак и јасан као меденица, носио и разливао влажним јутрењим ваздухом, продирући у саму душу. Турски су рогови одјекивали: тра ти.. тра ти.. тра ти..., нашто је наша труба одговарала пуним, развученим гласом: та.

рукама о ункаш, наслони се на руке и чисто це сав згрчи и погрби од бола; мора да му је тада нека страшна мисао чупала душу.

Нека неизмерна горчина и бол обузме ти целу душу и подави све друге осећаје, и ти идеш као сенка од трупа до трупа, идеш готово несвесно, и свуд застајеш, и све

и то није далеко, то је ето ту... сад ће... сад ће! И неко страшно ишчекивање обузе ми душу. Ца овим осећајем можда би се једино могао упоредити осећај осуђеника на смрт, у тренутку кад привезан за колац чека

Она то зна; неће она рећи више но што је. То њој исплати, а остало нека ти је богом просто: попиј са дружином за моју душу код наше црнооке Севде. Е... е... еј, Севдо, Севдо, моја гарава Циганко! да л' ћемо се још који пут загрлити?

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Реци твојој друзи — Ох, не реци, ћути, — Не знам ни сам шта је, Што ми душу мути. Ај, румено чедо, Пролеће и цвеће, Ја знам ону песму: „Ој, пелен-пеленче!

Ово перце анђô И не тражи више, Он га је и послô Да Ћулиће пише. ЛІX Ти ме питаш, што те гледам, У душу ти поглед журим; Ти ме питаш, што те гледам, — Гледам, гледам — па зажмурим.

Буји, паји, моја мила снаго, Чува мајка своје чедо драго, Чисто срце кâ зеницу гледи, Душу пази да се не повреди, Да остане као роса чиста, Као капља сред зелена листа.

И крај је болу, и крај је муци; Издахнула је на левој ми руци. Светиња грозна тог смртног часа Паде нам на душу, паде нам на груди, И нико нема ни речи, ни гласа, Нико с’ не усуди Дотакнут се крила тог сна, ил’ јаве,

Све се тиша, све се мири, — Свет је канда сад још шири — А бескрајност у црнини Жели негде да одане, Па на моју душу пане, Ту пребледе, као да је Црна рани моћ, — Гледи на ме, оставља ме, — То се зове ноћ.

Чујеш вечност како бруји, На њеном се сунцу згреваш; Кроз душу ти вера струји — И ти не знаш да то сневаш. XXXИ Од муке се песме вију; Рад лека се сузе лију, Ал’ ко пита за те

Доста му је, доста му је, — Нек не чита песме ове. Ко је срећан, нека грли Своје снове, Нек не мути ведру душу, — Нек не чита песме ове. Ко их чита, нека прашта Слаботану, Кâ што прашта мутном небу, Плачном дану.

Волим дечју чисту душу Посматрати, неговати; Ако с’ после унакази, — То бар нећу дочекати. ЛXВИ Месечина кад прелије боле, И кроз јаде

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Неки непријатан осећај је прострујао кроз моју душу... Небо је било титраво плаво. Врхови планински онако обасјани сунцем изгледали су као насмејани.

Као да је задовољан самим собом. Ма колико се старао да продрем у његову душу, изгледао ми је ипак несхватљив. Покушао сам да замислим себе у његовом положају... Привлачим се...

— Добро! — Радослав је гледао мутним очима, сав црвен у лицу и знојав. — Ш’а ’оћеш?... Душу? — Јок!... Ништа... ништа ти нећу, не-него да јашеш ово „коњче“. — И онда одма’ идете? — Макар ишли...

У том моменту био сам врло срећан што ћу са том малом остати насамо. Њен лик почео се све више упијати у моју душу, и она је постала, такорећи, саставни део мога душевнога живота. — Заљубио се човек!

Тек сада, пред овом могућношћу да је може други преузети, увиђао сам колико је она присно зашла у моју душу. Мислио сам о томе и враћао се, кад угледах да из једне радње излазе њих двоје и иду мени у сусрет.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

А мене, ах, молим, Зато што те волим, Ти по ласти гласкај И душу ми ласкај: Да је све на миру И на љубве пиру! Да и ја, удаљен, Не будем придављен Каменом незнања Отечества стања, Већ

и одсјевки хране, отрови поје мене и сине ми јадне; и дан и ноћ труде се да у јаму своју, ах, Сербије жалосна, баце душу твоју! Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, сасвим мене презрјела, помоћи не јави. Ах, Сербије пребједна!

једно запитаћу — ко може, нек' дичи Што до бога на престолу виспар горко кричи: Двоје младих заљубе се, предаду си душу, Ван сојуза ину срећу не могу да внушу; Посљедују љупком своме природе подвигу, Да поднесу вију серца благодатном игу.

Аз старец смирени Теофан сије, Раб божиј грешни Во кратцје житије Моје здје пишу На мраморнем камени, Одаваја Богу душу, Тело же земљи. — Простите мја вси, О человјеци! Простите мја, љубезни Вси моји потомци!

О мати беде, вечеро кнежева! Уви, Лазаре, што ти рече! Подиже неверу поред себе, А благородну низврже душу, ах, На вечно Сербом жалосну пагубу! Он рече.

своју У прејаку мрежу, А погледи твојим У очесам лежу, Којих један скорби Моје све угаси: Лице бело твоје Болесну ми душу, Болесно и срце За тобом распали. Твоји су ми прсти Ране горке дали, Љубве ране, живог Мене да угушу.

Слутног јесте ли ви предчувствија, Ображен’ја пророчествујушча, В’ображен’ја ил’ сте последствија Спавајушчег душу прогријушча?

ЈЕВТИМИЈЕ ЈОВАНОВИЋ ПЈЕСН ПРИ ПОДНЕСЕНИЈУ ЗЛАТНОГА ПЕРСТЕНА Прими овај златан перстен, Анчице, С њим ти дајем душу моју и серце, Које ће ти верно бити И до гроба теб’ љубити Мрачнога.

Црном са крвљу он избљува погану зверску му душу; Трупина лежа у праху, и једва у кршје је свучем, Светла скинувши јој ватрена ножа и удесне пушке.

Ја ако погинем с мојега супруга поступка ружног, Нека бих: правда би небесна рајем насладила м’ душу; С нас ал’ кад страдају људи, вечно нам пропада душа. Ено, да, ено га, одлази, неће, ах, неће се вратит!

свагда и свагди је мењала закон: Плачем сиротиње многе му с’ срце растрзало силно, Оца и матере клетва раздвајала душу и чувства; Сва се потресала природа: к небу сад севнуше очи, Верном па другу је пружио цев смртоносну са речма:

Опојан он је у спроводу цркве и закона српска. Жена и син му јошт залише гробницу сузама топлим; Јаре и овцу за душу му заклаше; делише бедним’.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

престолу, Као госпођу гора слободних, Са страхопоштовањем и оданошћу Којим ми твоје сјајне одлике Преиспунише душу прерано, — Што те у име дужда, оца ти, Као Венеције први посланик, Поздравит могу, светла госпођо!...

БОШКО: Ма стас, и лице, очи какве су? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Очима да те убије, У душу вечно да се упије, Да те залуди, да те занесе, Тренутом вечност да ти потресе; Да те уништи, да те обори, У прах и

(При одласку.) И напустићу га баш!... Господе, да немилокрвне туђинке, не волим се с њом ни ражговарат... Бог да јој душу прости, покојној госпођи, Ђурђевој мајци — а бјеше добра и милостивна, лијепо се са мном ражговараше и упитиваше за

скромна невиност На јагодицам’ лица руменог У заједници сјајној целују; Та кротост срца и душе њене Љубављу мени душу занесе. — ВУКСАН (за себе): Та Латинка ће га залудети — ако већ није, боже опрости — полудео.

КНЕЗ ЂУРЂЕ: На вас гледи посвећена сени Последњега од српских царева И у сану витешке вечности Вам’ аманет на душу полаже, Осветници царства његовога, Да му круну независимости На грудима овијех кршева Својом крвљу сачувате верно.

Освето, селе! Твој ли је глас Што ми крваво срце премеће, Што ми на душу хладну ручицу У грозничавом своме заносу Као светињу своју намеће? Осветићу се! КАП.

Бог да му душу прости, а био сам му много у вољу; ријетко да прође дан, а да се са мном не насмије... Једанпут баш у боју....

— Да ти покажу оне дивоте Што после смрти правовернима У рајском врту пророк поклања; Радуј се, море, и спреми душу Да је хурија поглед небески Са изненадом свога пламена Не збуни како...

тај ни снагу саломи. ВУЈО: Бог да му душу прости!... А бјеше синовац, да већ не жнавах ваљастијега, а пристâ би бо’зна срцем витешкијем и уз Обилића... Е!

зенице Кроз дуге ноћи залуд чекају Блаженог санка сјајне образе — Ал’ залуд, залуд — одбегоше ми Крепећи санци душу брижљиву.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. 3нам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над

Умукле су и оне дрхтаве, приказне ријечи које су одјекивале с краја на крај збора и слатком врелином слијевале се у душу његову: „'Вала ти на твојој чести и чествовању, краљевино славна!

Само су се оне крупне приказне ријечи дубоко упиле у душу његову и живјеле с њим и он с њима. Прелако га је било увриједити.

скорушеног планинског сијена, с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези. Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо.

Кнез се јопе' љутио на Слатку Душу кад би мирио и одвраћô тежаке да не иду суду за сваку ситницу. — Немојте, дјецо, — говорио би покојни Мијо — за

Тако су барем они говорили и народу казивали. Ко им је то доносио, ја вам ни данас не знам казати. На моју душу, не знам, браћо! Лепешине су стизале, они су учили, а ја сам износио из подрума ардовић по ардовић.

Ено у намастиру има макар два товара књига, па коју гођ отвори зна у њој на моју душу кô и сарајевски владика, а да и не мећемо у рачун овог бањалучког трбушастог Ликоту што носи шкрљак кô и сваки швапски

— Ето и', на моју душу, котлу! — трже се Мићан као да га нешто за срце уједе и устаде са стоца. На авлијском зиду више котла затрепери

Курво кучко, Парто калуђере! — Познадо' му грло. — Ето га, на моју душу! — повика неко. — Ама, каква је то наша мртва строжа? Они јавише да Турци окренуше на Вилусе, а види сад!

Ја велим: кадија. Какав кадија! На моју душу, да зна само још писати, могла би ти мирне душе рећи: „Устани са те царске столице да ја народу правду дијелим!

(Одмахну руком и стаде се шетати по судници и разгледати слике.) Види, дијете, како се и ја знам шајцати. На моју душу, умио би се шајцати кô и сваки царски службеник. Само ми је лијева нога мало краћа од десне, па се млого гегуцам...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

— — Па зашто разумем целу васељену? Чуј! Страха и вере ко ми дати може? Узбудити душу чамом сатрвену? Сурвајте се стене!... Не!... И то разумем. За мене нема тајне.

Не распи живот свој случајем створен, У душу моју дубок дуби корен; Стани, јер не знаш шта у себи кријеш. ИX Јадују стазе у вечер јесењу И модра река огрће се

XИВ Тражио сам једно ново небо, да бих Загњурио душу са сновима свима, Душу пуну празних осека и плима, Душу, чији кути беху лажи сити.

XИВ Тражио сам једно ново небо, да бих Загњурио душу са сновима свима, Душу пуну празних осека и плима, Душу, чији кути беху лажи сити.

XИВ Тражио сам једно ново небо, да бих Загњурио душу са сновима свима, Душу пуну празних осека и плима, Душу, чији кути беху лажи сити.

И док се твоје око тихо шири И око тебе низ мириса плете, Да чујеш моју душу пуну сете. XXИИИ Читаве ноћи сажижу ме, пеку Негдашњи снови проживеле среће И тешки сумор сагиба ми плеће И само

А небо модрим звездама се оспе. И као грешник без свести и вере Приносим душу огњу што се пуши. И Бог још један у души се сруши.

XXВИ Неми су за мене олтари кô стене, Амвона нема да ми очај чује, Опрости чежњи која себе трује, Да појми душу и идоле њене.

Ти си ми срце узела што плама Да пакосно се сладиш новом раном, данима душу варала би маном, Да тобом задња заврши се гама, Стара се прича поновила снова: У стари гроб је дошла туга нова А

(1917) XXXВИ СУТОНИ Вај, сваки је сутон непријатељ за ме. У моју душу сумња се прикрада, Јер видим да смртна хармонија влада У тој мешавини светлости и таме.

И када те мрзим, тад мој бол те воли И док моју душу Твоји греси тлаче, Кô очајник с чијег чела сјај се смаче, Желим те тад, кад ме бол због тебе сколи.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Јоасафу, Стефанит и Ихнилат, Физиолог, легенде о Алексију Божјем човеку, о светом Ђорђу, прича о човеку који је своју душу продао ђаволу, прича о премудром Акиру, циклус прича о Соломону и друге приповетке као и веома развијена апокрифна

/ Немој, сине, изгубити душе:/ боље ти је изгубити главу,/ Него своју огр'јешити душу!") Макро у народној традицији другује са свим важнијим епским јунацима разних времена или им се супротставља и својим

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

“ „...Ја никада!“ „На спалиште! На спалиште! Пакô своју жртву иште: Душу, тело и списове, И јунака вере нове! Све нек’ иде на спалиште! На спалиште! На спалиште!...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Болно је заплазило низ ове стране, песма се не допевала. Ил’ недољубљено заболује низ твој лик, ил’ мути сутон душу. Бреза ли то, ил’ бледи прамен дана? Беласа твоје тело у сутон.

ПЕСМА РАСПЕВАНОГ СТАРЦА Грдно ли је неко наказање, Зло сколило на крштену душу, Опачина нека ударила: Понесе нам летина за причу Ну с њом ето и морије црне, Па зацрни куд проклета прође, Нема

ПЕСМА НЕЗНАНЦА (ІІ) Сан ли је нечисто ли, шта мари, Не жали, Боже, моју душу, не буди ме, Бризнуло, бризнуло, ја љубим! Топли сам ћув с пролећа кад подуне, Пупи ми пупила мала.

Теретом сутра новим савићу вам кичму, и нова на Јерину недужну, место на мене клетва, теже још притиснуће ми душу! О, Боже, дај им бар видети то, не она, не она, стопут проклет ја!

МРЕ ДЕСПОТ Мре деспот. О, да му Господ уморну прихвати душу! Мре он, а на чему остасмо ми? Света пресахну Лазарева крв: небесно небу, земља без душе.

И молимо те, и молимо, голу нам остави душу, да имаднемо чим дати од себе гласа! Господи, господи, пропашћу спаси нам душу, кад није другог спаса.

Господи, господи, пропашћу спаси нам душу, кад није другог спаса. ПРЕПЕВИ ПЕСМЕ ИЗ КРАЉА ДАВИДА РЕНЕА МОРАКСА ПЕСМА ПАСТИРА ДАВИДА Чобанин мој вечни

Био си моја срећа, пријатељу, брате мој. И ти си ме волео, Јонатане, више но своју душу. Љубав је твоја превазилазила и љубав жена. О Јонатане, Како су најхрабрији, тамо, попадали?

Милост, о Боже мој! ВИИ У грех зачет бејах ја, У злу ме мати родила. А ти би хтео чисту душу, Душу јаку и без мане. Греших ја, греших ја, Сагреших много ја.

Милост, о Боже мој! ВИИ У грех зачет бејах ја, У злу ме мати родила. А ти би хтео чисту душу, Душу јаку и без мане. Греших ја, греших ја, Сагреших много ја. Изведи ме на стазу праву, Сагреших у слабости бедан.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

и осталих жена, опет слуге, слушкиње узеше онај свечан, миран и засићен услед јела и пића, од готовљења и изношења за душу, изглед. Младен је то волео. Чисто му је годила та кућна тишина, укоченост.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

се саде по гробљу (ГЗМ, 6, 1894, 154). У околини Преспанског језера, када се, о Светој Тројици, »дају крчази за душу«, у крчаг се задене, поред разног цвећа, још и обавезно, орахово лишће [о хтоничном карактеру ораха в.

Јевреја и Мисираца »wеіл еѕ ніцхт вом Беѕеелтен херрüхре«, ‹= »зато што не потиче од онога чему је створитељ удахнуо душу«› в. Wіедеман, Херодотѕ Зwеітеѕ Буцх, Леіпзіг, 1890, 167).

или пшеницом (Беговић, 86). Деци која су умрла не окусивши још хлеба, кува се за душу п. (ЖСС, 182 ид) — разуме се, зато што им је то и на овом свету била храна.

Овде се п. можда вабе душе које ће се инкарнирати у пилићима, онако исто као што понеки примитивни народи вабе душу сипајући пиринач в.

благослови да се носи у цркву и кува за душу (Караџић, 3, 136). — Зашто је клас п. мали као шака? Једном је ђаво упалио п.

— И друге неке ствари могу везати душу за себе, и на тај начин одузети јој слободу кретања, и могућност да нам евентуално чини зло.

сахрањује покојник за кога постоји бојазан да ће се повампирити, у његов се гроб бацају три камена — очевидно зато да душу, ако би хтела да изиђе, задрже.

« Грање, очигледно, има овде задатак да задржи душу, утолико пре што су у овом случају у питању људи који су умрли насилном смрћу, а та категорија душа најопаснија је: и

веровали су стари Грци — не треба дизати, јер је то (по једном објашњењу које нам је сачувао Аристотел) храна за какву душу која је ту у близини.

Ћипико, Иво - Пауци

Са јачањем дјетета у Радину душу увлачила се постепено брига за свакидашње потребе живота — забринуо се и живље се доима кућних и пољских послова.

—И прекјуче, кад је Марко пошао у варош, велим ја њој, таман како сте ме ви учили. — Господар воли те — рекох — као душу, чисто црче за тобом. И канио се једне жене ради тебе.. —А она? —Смије се. —Биће штогођ рекла...

Иза весеља у душу му усељава се лака туга, долази полако али осјетљиво; захвата га све јаче гледајући како сунце узмиче сјенама; а кад

Ево ти понеси и ових пет талијера и три здраве плете господару, кажи да га стара поздравља и да ће се молити за душу му, — и уручи стара новац у синовљеве руке. И сјетује га: — Не љути га, синко; мирно с њиме, умекшаће се...

Покој се спушташе на његову душу, успавкујући му сваку тешку мисао, да је заокрије отајством ноћи. Прену се из блага покоја тек када зачу тик близу

И пред собом у сунчевом жару гледаше јој прикладно лице — уморно, разборито и истинско. Но на душу спуштала се туга и чисто слутијаше прелом који ће сигурно надоћи и наново га сатрти...

— упита га. „Мрсе” га ошину оком да је Иво оборио очи, па загунђа: — Лако је за њ!... Да би онако за очеву вам душу!... Настаде тајац.

С очију му к'о да опадаше омаглица што му прво није дала да себи у душу завири и да се смири. На догледу труда и рада тога измучена људства и свакидашњих брига за издржавање, будила се у

Хоћу, вируј! — Продаћете, а муж ми се за вас криво клео... Не спомињите се... Патија, патија и душу изгуби ја, све за вас, а сад ћете га немоћна и бетежна на пут бацити!

— Није могуће, ваља слушат'! — одговори Марија одлучно. У тај час он осјети како му у душу силази силни млаз жалости и некако као да га је свега ватра обрвала.

Работа сам дан и ноћ и крваво се патија... — За друге! — упаде жена. — Је, ма ја сам мислија да свак јема душу ка и ја... Ча нисам чинија за шјор—Бепа, па ме први меће на пут... Фала богу! — И старац се замисли.

И, док је напољу падао сутон, он је једнако стајао на вратима, а како се све више мрак хватао, тако му је на душу слазила туга и на догледу оца још га јаче захватала... Да му буде лакше, гледао је с врата људе како се журе кући.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Артемије Данас сам прочитао своју душу. Препознао сам је, сазнао где стреми. Гледао сам војнике док су се спремали да пођу у рат. Лауш их је дивно опремио.

Завирио сам данас у своју душу. Видео сам себе, али не овако хромог и чакарастог каквим ме је бог створио, него расног и полетног, у војничкој опреми.

И гле, ево је како га деље, ренда и тестерише, како му пије душу на сламку. На Богдановом лицу, што је дан више одмицао, разрастало се очајање које је пред мрак личило на голему

Тако они. Димитрије Очи су човеково проклетство. Оне нам служе само зато да би у своју бесмртну душу населили призоре ругобе и ништавило овога света. Био сам спреман да уживам у предвечерју.

Не знам какве су тамне сенке узмутиле његову душу, те не зна шта чини. Све што сам покушао да му саветујем одбио је са нестрпљивом умишљеношћу.

живите онако како ми живимо, бојте се Бога онако како га се ми бојимо, постите, молите се, оплемењујте своју бесмртну душу? Народ је прост. Непросвећен. Он се убеђује само снагом примера.

Опрости му, Господе, јер није знао шта чини. Нечастиви га је сплео. Нечастиви је окаљао његову бесмртну душу, Господе.

Нећу да им кварим уживање у туги, туга је тако лепа кад се дешава у тишини и осами. Она проветрава душу, отапа у њој чемер као што топли ветар отапа слеђени снег у застранцима и увалама где не допире сунце.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

“ Моју душу туга узе С такве новости, Али моје беху сузе, Сузе радости. А када је, пун милине, Санак минуо, Блед, магловит, са

1883. НЕБЕСНИ ЗВУЦИ На крилу рајских снова, у часу тишине бајне, Побожну душу диже лахора благи лет, Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне, И смерна душа види небески, зрачни свет.

смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере, И пева суморну песму о тужном растанку своме; И чудни његов глас У мени душу стреса, кô лахор што стреса крилом Зелени вити клас. 1885. ЕЛЕГИЈА Престаћу и ја скоро.

Од свуда провеја струја тишине, миле и благе, Уморну појећу душу мелемом љубави драге. Лада, у нежној бризи, у мирно сеоце сиђе И тихе вајате и стаје нечујним ходом обиђе, Обиђе поља

Увенула младост, ил' одбегли мај? Куд ми сетни поглед у даљине блуди? И чега се тиче горки уздах тај? Буни ли ми душу та природа снежна, Ил' младости моје усномена нежна? О, путници ждрали!

Ко је тебе писô? И у коме гробљу лежи отац твој? Страшан је и тужан твој суморни смисô Кô и живот мој. Ти си душу моју отровала собом, Ти си мени наде сахранила све, Моје мисли ти си помирила с гробом, Са животом... не. 1888.

Али је протекла младост, и сумња опака више Не потреса ми душу. Ја тражим склоништа сада, Где тиха, миртова шума спокојством и негом дише, И скромни Химен влада.

И светла васкрсну младост, И с њоме пропала вера у борби и у злу, И жице пукоше јасно - и нека очајна сладост Душу ми прожме сву. 1890. ХИМНА ВЕКОВА Не знам је л' на сну само ил' збиља одлазим често У чудан предео неки.

Клеон Све је само симбол што ти види око, Све што душу твоју и ведри и мрачи. Симбол је и земља, и небо високо, А суштина оно што он собом значи.

И слутиће вечно. Ученик На овоме пољу Нек слобода моја сахрањена спава, Јер Истина твоја потчини ми вољу, А душу ми, ево, страхом испуњава. Каква мрачна мисô: спавати у ноћи, И знати да неко поред одра стоји, Кога не познајем.

Не схватам, не појмим речи, Ал' с болном некаквом мишљу на душу падају оне, Тако речито песма и тако сантуре звечи! 1892.

Његове трубе само успех звоне Под заставама Марса и Белоне! Он младост пази. И дарове неба Очински нежно у душу јој сади, Одважност лава и чистоћу Феба, Украсе сјајне у грађана млади', Речју и делом он увек предњачи У светој

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

На врелом тлу Вавилона одигравали су се догађаји светског значаја; ту је и македонски освајач света испустио своју душу. Три столећа иза тога опустео је Вавилон и распао се током времена у гомилу праха и пепела.

На траву, џбуње и дрвеће мога врта пала је као нека сенка туге; и небо изгледа замишљено, а Дунав снужден. И моју душу притискује нејасно чувство чежње и сете, које увек осетим кад у природи дочекам позну јесен.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Обраћајући се „малој српској дечици“ у предговору збирке аутор наглашава етички смисао своје поезије (да песме „душу најљепшим врлинама украсе“) и велику љубав према деци.

Осим другог овде свега, Мене створи из ничега, Духом твојим ти подуну, У менека душу суну. Хвала Боже на дар ови. О помози, благослови! Да ми како с права пута, Душа млада не залута.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

као самој себи, као Богу своме, јер је он једини који све зна, све види, и који може да утеши и умири грешну и болну душу. ТАШАНА (зарадовано): Ох, хвала, хвала, дедо! Хоћу све да ти кажем, само не знам како ћу.

да ли се имање не поткрада; да ли су деца здрава и како се негују; да ли се покојник поштује; да ли му се износи за душу, дају помени, пале кандила!... А ја за њих нисам жива.

Па ето дођох с њима да те питам: кад и у који дан пада? МИРОН Какав: »парастос«, »помен«? Коме за душу? МЛАДЕН (зачуђено): Дедо, што питаш тако?

ЈОВАН (увређен, прекида је): Е па ако је и за севап, за душу, онда је доста година, две, па и три, а не цео век. Откада је већ са њим, и са њим ће и у гроб.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

У том јендеку је пропао и Срећко, Бог да му душу прости” — крсти се, и шушљетаво и иронично се смеје матори копач гробова.

О, Боже, опрости и мени маторој грех. Храним тело, а не питам за душу. А ко би се свега сетио! Иде лепотица моја за процесијом, код часних сестара је учила шити, види сваког ђавола у

Чудо је и испало. И несреће, и добра дела, каква се ретко стварају. Бог да јој душу прости, госпа Ноли, није само изгледала као мушко, него је и била мушкарац. — Да, строга, озбиљна, поштена, као човек.

Ћути и трпи. Ако су теби Швабе додијале, мени су више. Право да ти кажем, душу грешим, али им ни децу не волим. — Свршило се све договарање гос-Тошино као обично, он је гласао са својом женом

Не знам, заиста, шта је у тој деци око мене. Али ако ћете ми на душу веровати, не знам ни шта је у мени, и не знам ни шта ће бити са имањем. Што знам, ево вам: волим децу, волим младост.

Лепо друштво, мој Тодоре, уведох ја на твоју сермију! Али добро чиним људма, Тодоре, и то ваља за твоју душу, и ко зна још за чије душе, јер су на великим имањима увек и велики греси, говорила је моја мати...

И не треба му. Бог нека види Милушићеву душу тамо горе, ако може, а међ нама, људма, није оставио добру успомену. — Мени је био добар, Нано.

— Шта ћу му ја. А можда не палите како треба. А можда и не треба да гори; доста си ти горела и за душу и за грехе његове овде на земљи. Да ниси заборвила: седам година! Погледај се каква си. Тешко се и споро поправљаш.

— пење се опет глас — ти ме добро познајеш, истину, не зато што иначе не бих новац дала, него што хоћу да те видим у душу, пре него што ја будем полагала рачун о части Богу и оном добром човеку чије нас је имање све хранило, и ето још треба

Швабе имају услужност. Услужност отвара сва врата, јер свима треба услуга, за тело и за душу... Тело нам често болује, а душа нам понекад баш као пијана посрће, богами и пада... Паула је услужна била и остала.

Јова се тад сетио једног од оних података на рабошу, одговори Рози опширно и својски, оженио се њом, и спасао душу своју.

какво ретко кад рађа пуста паланка, и још паланка на мутној, лењој и мочварној Тиси, на реци која риба има, али као да душу нема, на води коју песма не пева.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Сад су јој на врби кости, Бог да јој душу опрости. Диxи!« Почем ово писмо сврши и запечати, пође тражити дрво да се обеси.

»О, небо, о, судбино, какво чувствованије прси моје обузима, каква нема печал душу моју пара кад на вас помислим, ангелска моја господична!

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

јутра, срео сам га суморна и брижна; чело му је било мутно, а очи — оне очи којима је он тако дубоко понирао у душу човекову — биле су пуне неког чудног израза бола и прекора.

кад је прошло шест пуних деценија — веле то је просечан човечји век —— састала су се три путника, сабрала су се у исту душу из које су кренула у свет и свела су рачуне о ономе што су видела у свету на своме дугоме путу.

Узе реч први, онај што је бринуо бригу целога света: — Изморио сам мозак и изломио душу, бринући људске бриге! — А јеси ли их бар збринуо те олакшао човечанству? — Не, јер брига је нераздвојна од човека.

Узе реч затим онај што је плакао: — Исцедио сам зенице плачући, источио сам душу јадујући над људским боловима! — А јеси ли бар искупио људске болове?

Мада је презрен лежао на земљи, он је једини у овоме друштву имао душу. Сећам се, док је био нов, кад би му притиснуо груди, из груди му се извијао глас и живо кретао рукама те ударао

се да смо ми деца, уосталом као и људи, хотећи да видимо чега то има у уметниковој души, раздрли му груди и ишчупали душу.

Бадава су сва убеђивања родитеља да то не мора бити, предосећање је тако дубоко усађено у детињу душу да готово увек оно постаје стварност а родитељска уверавања заблуда.

Можете мислити како су те чизме потресле уметникову душу. Бануо је гневан у собу и тамо је у своме рођеноме кревету, на своме рођеноме јастуку, видео својим рођеним очима

Професор, рецимо, прилази момку који дува у фрулу коју је сам градио па јој познаје не само сваки усек већ и саму душу, приђе му и вели: — Слушај, на твојој свирали лонгитудиналан талас не рефлектује довољно! — Шта велиш?

Изгледа да су моје речи утехе благотворно деловале на душу плавог девојчета. Она диже уплакане очи и погледа ме са пуно поуздања, тако да сам, ја у томе тренутку осетио дужност

у старо време, неки Миле Сојтарија; није му бог дао много памет, а гола сиротиња, па кад ко умре, њему дарују за душу покојникове хаљине.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

С тешком муком пењемо се уз неки превој, прокисли до коже. Блато пљашти под ногама, а душу притисла слутња тешка и сива као олово. Неки рекоше да сада наилазимо на стару границу некадашње Србије.

А ми смо изложили и образ, и трбух, и леђа И душу, па и живот... Командир стеже вилице, да му одскочише мускули, и с дрхтајима уздахну. Онда настави тихо.

Бар да можемо бацити последњи поглед!... Тешка слутња притисла душу, а расплинуте мисли као да се повлаче и усредсређују на једну представу, везану за оне који остадоше скривени, иза

А нама, који смо преживели, на срећу, или можда несрећу, помисао на прошле дане спасава душу... Прощайте ж, друзья, вы честно прошли свой доблестный путь благородный!... Прошлост, давна прошлост, друже једини.

Окружени смо челиком, мртвим и рањеним. Свакодневно слушамо прасак топова... И ја немам ничим да напојим своју душу до успоменом на свога малога друга, чији ме ведар и детињи осмех подсећа на небо, кад се сунце рађа...

Челик људи!... Изгинули су. Бол испуњава моју душу. Тих неколико дана лебдео сам између живота и смрти. Када сада о томе мислим, чини ми се, друже, убудуће нећу више

а, човек! — па се завали на јастук. Људи занемеше. Некоји се прекрстише и рекоше: „Бог да му душу прости!“ Други су изишли...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

“ А кћи спустила вез и устала и пошла прозору И пошла и затварајући видела неког да пролази, Који јој узнемири душу дубоко и насмејао се дубоко.

“ БОДИНОВА БАЛАДА Кроз огледало отиче орахова дворана као река. И све песме песника Кроз душу моју отичу у поља далека.

руно, алга по њему леже; Са дна језера ловцу дижу се испарења: Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека; Кроз душу отичу ми песме у поља предалека, Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река, Све до чудних језера којима небеса

дижу се испарења: Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека; Кроз душу отичу ми песме у поља предалека, Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река, Све до чудних језера којима небеса силазе у понор, Силазећи матицом својом ко

Шта мари! Сад ћемо спустити две-три гранате да видимо како то изгледа кад ноге лете, и главе; Сад ћемо спустити нашу душу на конопчету да измеримо размак између нас, неба и земље, Сад ћемо покушати и да умремо.

Чудо боже! огромног чуда! Речи нам звижде брже но куршуми; Боже, спаси душу нашу у прашуми! Корачамо, а палац кроз подеротину од ципеле, А око кроз подеротину лица: Учи угласти костур камена и

Пио сам хладне воде, затим плакао, Спуштао чело своје на камен, милост Његову позвао; Писао пријатељу ипак да сам душу ђаволу продао; Поручивао посмртне листе, последњи новац ту дао: И никог није било да дође да ме утеши; А мој лик би

грозне дане, Кроз тело гризе отров, псовка и љубав облапорна; И рањаве сузе јецах у час кад зора пољу сване, А душу да л глође бес или нежност неуморна?

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

С чуђењем, прекором и као неком мржњом гледају је снаха и син, улица и град. — Ђаволу је душу продала! — шапућу већ и они који су с њеним унуком на свет дошли.

На њиве и на ливаде изливало је оно своју бакрену душу, а старац и звоно постали су временом толико блиски да је звоно одбијало да звони када би неко други вукао уже.

би тада журно остављали мотике и косе, па или трчали у село да гасе пожар, или скидали капе, шапућући: — Бог да му душу прости! — а над њивама и ливадама још дуго је, као некакав небески уздах, лебдео утишани јек звона.

Али, не осврће се момак, не гледа. Зна: ко звезду небеску у срце прими — душу је своју изгубио! Али, сопствене га очи не слушају!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А да је она жена, хајде де. Али ово је девојка. И поштена. Што је право, право. Сви душу носимо. Али за то... ТОМА Ех, поштена: Сигурно ради њеног поштења толико се бесни и трчи око ње.

МИТКА (испрсујући се): Што, бре, ти све на мене вичеш? АРСА Кући! МИТКА Шта сам ја? Псето ли сам? Имаш ли, бре, душу, срце? И ја једанпут да се развеселим а ти одмах... АРСА Кући!... А жена, деца? МИТКА Ти ме ожени, ти ме зароби!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Бог зна гдје си сада и да л' живиш јоште! Али драги спомен негдање милоште Као младо сунце сву му душу грије, И ја снова чујем звекет твојих гривна, По лицу ме тиче твоја коса дивна, Док мјесец кроз врбу чисто сребро

Твој златни поход и убогу годи, И види Бога у часима овим; Нада мном само мрак студени броди, И душу бије немирима новим.

— Расипају се у сутон рани; Миришу, Дишу, Шуме, Јецају, плачу, кô бона молитва дуга, И упијају се у ме, У душу сваки ми тоне Кô јаук брата.

Зашто си, реци, моја лепа, Ти оставила мене? 24 Силу ти причаше они, Силна је оптужба текла! Но моју душу што мучи Та дружба није ти рекла.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

То би било немогуће ако певач у своје дело не би уносио сву своју душу, самога себе. Сва је ствар у томе што јединка мисли и осећа као колектив, али и као јединка, као осамостаљена личност

Такви су, на пример, следећи: „То изусти, а душу испусти“, „Бог му дао у рају насеље, нама, браћо, здравље и весеље“, „Нас лагали, ми полагујемо“, „Одведе је у бијелу

Наравно, то не вреди за риму која представља опште место (на пример, у стиху „то изусти, а душу испусти“), него за ону која после дужег или краћег низа једноличних стихова избије као каква варница из судара

То говори војвода Момчило, то говори, а с душом се бори; то изусти, лаку душу пусти. Кад погибе Момчило војвода, а граду се отворише врата, пак изиђе куја Видосава те дочека краља Вукашина, одведе

Немој, сине, изгубити душе! Боље ти је изгубити главу него своју огр'јешити душу“. Узе Марко књиге староставне, па опреми себе и Шарина, Шарину се на рамена баци, отидоше у Косово равно.

њиноме и потрпа на гомиле благо, а не гради нигђе задужбине; ето нама неће пристат благо ни за здравље, ни за нашу душу, а ни нама, ни коме нашему“.

Сва господа на ноге устала, и часно се кнезу поклонила: „Гради, кнеже, биће ти за душу, и за здравље Високом Стевану“. Но ту сједи Обилић Милошу, сједи Милош доље удно совре, Милош сједи, ништа не бесједи.

планином, и њега ми ти покри̓ чистом свилом до копита, — ко пјешице узиде нека се на коња врже, и нека бога моли за душу за Милошеву“.

Пивница ти пуна јаничара: папучама пију вино ладно, а за моје здравље намењују, а тебека жива сарањују, сарањују, за душу ти пију“.

“ То изусти, а душу испусти. 40 СМРТ ВОЈВОДЕ КАЈИЦЕ Подиже се господине краљу од прекрасне од Мађедоније из питома места Смедерева, од

То изусти, па душу испусти. 44 ВОЈВОДА ЈАНКО БЈЕЖИ ПРЕД ТУРЦИМА У истоку јасна дзора лице румењаше, боже, јасна дзора!

То изусти, лаку пусти душу. Побаци га Црнојевић Иван, а похити у бијели Жабљак. Ја кад дође пред градску капију, а пред градом копље побијено, а

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Како је воду стекао На којим је мукама био Да би бесплатно пио Кад би ми неко рекао Како је земљу стекао Коме је душу продао Да би по земљи ходао Кад би ми неко рекао Како је мајку стекао Којим је небом кружио Да би оца заслужио

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

нос да напипа гдје њезин чича крије паре и ракију, погађа у ком дућану има шарених марама и других беспослица за њену душу, осјећа још по кораку да ли се њезин старац враћа пијан или љут.

Још овако мала, као ова Луња, она одмах затрепери чим се у близини појави нешто ново и необично. — Луња је, значи, душу дала за извиђача? — приупита командант. — Та више се ја поуздам у њу нег у свој рођени нос — искрено признаде старац.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

И то се разлико сеје: каква је кому његова ћуд, тако и сије. Један сије у своје тело, други пак сије у своју душу. ХВАТАЊЕ СЕНКЕ Било ли, или ништа не било, привиђено, пак нестало га, развијало се ветром и отишло ка испод трчућих

лета мислећа Учинише ти циглу једну ноћ И то не целу ни до сванућа; Него тако рече ти Бог: Ове ноћи истргнуће ти твоју душу.

Избави моју душу од неправедних уста и од туђина поштеди свога раба да би непорочан остао; и приточник муж скоројезичан, скоро пада у

божије живо и послено је а пооштрије је више од свакога мача с обе стране оштра, те пролази човеку кроз тело му и душу, и пронузује све чланкове и мозгове.

да се не препадам ни одскачем. Ама и опет, бојим се с мојом душом, да враг не попадне ка лав душу ми не имајући ми ни од кога пријатељства, избављења ни ослобођивања.

Бојим се за душу да не враг потера је и стигне пак у земљу загребе мој живот и моју поштеност у прах учини. Бојим се душом: милујући

Бојим се душом: милујући ми неправицу омразих своју душу И дни и године наше кано паучина сновали су се и душа ми се је истанчала ка паучина.

И други пак сваки по себи: Господи, избави ми душу из преисподњега мрака и изведи из пакла душу моју и не остави је у Аду, неголи да изађе из ове гњилости мој живот горе

И други пак сваки по себи: Господи, избави ми душу из преисподњега мрака и изведи из пакла душу моју и не остави је у Аду, неголи да изађе из ове гњилости мој живот горе к теби, господи, боже мој!

Духну на лице му дихање живота и бист чловек в душу живу... МЛЕЧНИ ПУТ Кад на небу међу звездама има једно скупа сабрање малих звездица штоно се зову млечне капље од

И посла Бог свога ангела, те му узе душу и однесе тамо на онај свет мећу господње дворове и селишта тамошња. И обиде сва ондашња борављења душевна, показујући

И онда ангел таки пак поврати ону душу к њејзину јој мртву телу. И кано из неке помрчине пробра се мртви. И оне који онде обстојаху око њега, запита их за

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— а он си — ешек ниједан! ожени сас белосветску и изгуби душу сас другу веру, сас туј, што ти гу кажем, фрајлицу Швабицу Кермину! Тој ли је ред?!... А татко што да праји?!

и лепоту једног скупа младежи обојега пола, који се скуп зове оро; а том ће приликом већ помало моћи и завирити у душу и скривене осећаје Зоне Замфирове.

комшиницу своју, једну пуку сиротицу, која неће своме мужу донети ништа више до две нове асуре и два јастука, и чисту душу, и ропску послушност. Заиграше.

!...“ и црне мисли све више, као црна ноћ, све више омотаваху и притискиваху болну душу његову, докле га из тих мисли не трже силан смех, од којега се тресла сва авлија и висока трокатница богатога

Страшне оне слике сна дубоко су се утиснуле у душу Манину. Дуго још врзле му се по памети слике те, и није му никако јасно било, и дуго још лупао је главу о том: да ли

— „Чорбаџија душу дава и губи, а паре не дава“, рече па она. „За тој па да није! Некој си је“, рече, „богат сас паре и бруку, а некој

да је сама дала повода оним својим држањем и увредљивим речима којима је увредила једну искрену и њој тако предану душу човека који јој сада опет у машти изиђе пред њене умне очи и мио, дивнији и милији него икада дотле...

Мане се трудио да се брани и одбрани. Јевда тада плану: — Ти душу немаш, бога се не бојиш... девојачку срећу да убијеш!... — Ама, несам, нане... — брани се Мане.

— и Зоне пратила? — пита је поново Мане. — Зоне, а кој ће други да прати? — одговара Васка. — Ако имаш бога и душу, а ти си, белким, прочети, па ћеш видиш убаво кол’ко је болна од карасевдах...