Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
од најлепших басми које се користе у љубавном гатању јесте она забележена у Херцеговини: „Кад је млад мјесец, ухвати дјевојка паука па га затвори у какву шупљу цијев од трске. Ову цијев зачепи хљебом са обје стране.
У Црној Гори „када се дјевојка роди, ваља они дан главње на огањ преврнути, да се за дјевојком роди дјетић“.⁵³ Када се роди женско дете, у
, а дјевојка? она није друго но туђа вечера за суђену кућу.“⁴⁷ Кућа без мушких потомака у народу се назива „пустиња“, „пуста пећина“
Матавуљ, Симо - УСКОК
И она друга до ње бјеше прикладна, али се губила према њој. Глас оде по пазару да је лијепа дјевојка јединица кнеза Драга и да је од дјетињства вјерена у Цуце.
Удовица и дјевојка почеше доносити јело, најприје тек испретану погачу, па здјелу пиринча и здјелу купуса с кромпирима, па кромпира
Приђе му Милица и пружи му малу пушку. Кроз осмијак И пламен очију као да му дјевојка говораше: „Ево ти обиљежје јуначко, млади ускоче! Разумиј овај дар!
У кући још бјеше удовица Маре, снаха Ракова, с једином кћерју, старијом од Анђе. Та дјевојка бјеше још у колијевци вјерена с њеким Залажанином, који погибе под Новијем, у боју против Французâ, па ће се тешко ко
Попадија започе: — Како ти се, Јанко, свиђа ова наша Милица? — Као красна дјевојка — одговори он. Гојача загрливши Милицу, која порумење, настави: — Нека што је од соја и згодна, но је паметна и
Гојача се осмјехивала и доиста саму себе питала: је ли то само зато што му годи, е се дјевојка занијела за њим, или је и она њему омиљела у велике? Баш кад Јанко хтједе да пође, бахну поп.
— Па у добри час! Томе, надам се, неће бити сметње, иако је дјевојка још у колијевци вјерена, јер, колико сам разабрао, та се вјеридба мора развјерити.
Јанкова глава блиједа, под замршеном косом, према слабој свјетлости од огњишта, вираше испод покривача. Дјевојка донесе столовачу, сједе на њу и стаде тихо плакати. Дуго је тако трајало.
Одједном Јанко уздахну и шапну њешто. Дјевојка скочи: — Јанко мој! Хоћеш ли што? — Жедан сам! — рече он. Милица брзо донесе чашу разблажене медовине, коју бјеше
Тата! — викну га она. — А, урте, соколови!... Ха, Милуне! Ха, Крцуне!... Удри Мушовића! — Куку мени! — врисну дјевојка. — Куку мени! — понови отац... Убише их обојицу! Ха, светите их! Крстиња и Јоке допадоше.
— викну кнез. — Зар од њечијег страха да је удајемо. Рако се умијеша: — Не мисли то Крстиња, но једно, што је дјевојка одавно приспјела за удају и што, ето, на очи вене, и друго, Милије би јој било да то прође мирно и у весељу, но крваво
— Хоћу чисту истину! Хоћу да ми нâ ови час кажеш: је ли истина да се он у тебе загледао и ти у њега? Дјевојка обори главу, покри лице рукама и зајеца: — Тата мој, зар ти мени тако збориш!? Ти мени!... Ти мени!... Ти мени!...
Милићевић, Вук - Беспуће
Нашао је ручак на столу, прекривеном шареним, куповним столњаком. Дјевојка која му је донијела јело, склони се мало у страну, поздрави га с осмјехом и изиђе.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Тако зборе, пушке потпрашују, И на Турке мрко погледују. За кам један запао и Милун, Украј њега Фатима дјевојка, Она гледа доље низ стијене, Види Турке е коње сјахују, И на јуриш спремају се живо, И ево их, већ се опремише,
“ Видје јаде Фатима дјевојка, Проли сузе низ бијело лице, Прихвати му пушку из деснице, Поможе му пушку напунити. Узе Милун и пушку наслони,
Слаб он бјеше већ од ране прве, Ма сад све се око њег' окрену, Зањиха се, шћаше о тле пасти, Ал' не даде Фатима дјевојка, Придржа га, јадовати оде: „Јао сунце, да брзо л' ми зађе.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Ћакнута дјевојка очито прича о Јошану оно што је чула од сеоских жена: удовац, угледан човјек, а скопао сироту луду негдје у кукурузима
— Па шта ћемо, Савка, како ћемо? — Нећу више да пртим и носим Јошаново дијете, па нећу! — тупоумно се инати дјевојка. — Зар он чизме на ноге, нову кабаницу, а његов синчић ни пелена нема. Џаба вам га, нећу његовог дјетета, па бог!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
ПРИПОВЕЦИ И ОВОЈ АНТОЛОГИЈИ 2 ПРИПОВЕТКЕ 9 ТАМНИ ВИЛАЕТ 10 БАШ-ЧЕЛИК 11 АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН 27 У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ 33 ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА 40 СТОЈША И МЛАДЕН 41 ЗЛА СВЕКРВА 48 ЦАРЕВ ЗЕТ И КРИЛАТА БАБА 51 ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА 56 ГРБО И
ГОБЕЛА У КАО А ДРУГА ИЗ КАЛА 158 НЕ УЗАЈМЉУЈ ЗЛА, ЈЕР ЋЕ ТИ СЕ ВРАТИТИ 160 НОВАЦ ДУШОГУБАЦ 163 СВЕТИ САВА И ЂАВО 164 ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА 167 НЕМА ВЕЋЕГ ВРАГА НАД ВОЈНИКА 170 ХАМАЛ И ХАЏИЈА 177 ЦРВЕНА БРАДА 183 БЕКРИ-МУЈО 186 БОЉА ЈЕ ДОБРА
БАШ ИЗ САРАЈЕВА 253 ГЛАВОМ О КАМЕН ДА МУ СЕ ОСВЕТИ 254 ГРАДИЛИ ВОДЕНИЦУ, А ВОДЕ НИЈЕ 255 ПРИПРАВЉАЛИ РАЖАЊ ЗА ЗЕЦА 256 ДЈЕВОЈКА И КНЕЗ ЈОВО 257 И ВРИЈЕДИ! 258 КАД СЕ ХАРЧИ НЕК СЕ ХАРЧИ! 259 ЈАО, ЖЕНО, ИЗЈЕДЕ МЕ ВУК!
за живота свога преда му царство, а друга два старија сина отера, и тако најмлађи син остане цар у обадва царства. ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиннле виле од снијега извађена из
Струка се претвори у дјевојку, из дјевојке излеће голубица па рече Грби: — Хвала ти, Грбо, е си ме избавио! — а дјевојка паде мртва. Грбо оде опет да чува своје овце.
— па тако ишчезне, и више га никако нема тамо гдје чује да је поп. ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА Један сиромах живљаше у једној пећини и немаше ништа до једну шћер, која бијаше много мудра и иђаше
Кад су се примакли близу села упиташе их сељани: — Ко вас поби? Одговорише им: — Лукави зец н јасенов ражањ. ДЈЕВОЈКА И КНЕЗ ЈОВО Ходила некаква дјевојка на пазар и на глави носила један каблић млијека, па путем сама се собом
Одговорише им: — Лукави зец н јасенов ражањ. ДЈЕВОЈКА И КНЕЗ ЈОВО Ходила некаква дјевојка на пазар и на глави носила један каблић млијека, па путем сама се собом разговарала на који би начин најбоље могла
Приповетку је био добио од Грује Механџића. Објављена је у посмртном издању Вукових народних приповедака, 1870. 5. ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА: Вуку Караџићу по слао из Боке Которске Вук Врчевић. Објављена у Караџићевом издању од 1853.
Објављена у Караџићевом издању од 1853. Скрећемо пажњу на случај да у наслову стоји „дјевојка“... а у целој се причи говори „ђевојка“, чиме је В. К.
35. ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА: Вуку Караџићу послао поп Вук Поповић из Рисна. Објављена у Караџићевом издању народних приповедака од
42. ЗЛА ЖЕНА: Све као под 30. (Српске новине: число 89, 8 новембра 1821.) 43. ДЈЕВОЈКА, УДОВИЦА И ПУШТЕНИЦА: Све као под 30. (Српске новине: число 90, 11 новембра 1821.) 44.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Четири стазе, свака се вије, на свакој тркач. Ко ли ће прије? На првој стази дјевојка Уна, вјечито млада, знана из буна, кићена цура од Мартин—Брода, накит јој сија, зелена вода.
Вије се, игра, кроз горе хита, немирна, бистра и поносита. На крајњој стази препреке мрви дјевојка црна, горштачке крви, с камена краја, мрких даљина, вјечито тужна, студена Дрина.
“ Година се за годином ниже, ничу нова обећања света, док одједном, зар се и то нађе: „Ово ми је дјевојка десета!“ Како тада, тако и остаде, срце моје сваштара постаде.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
7. Дјевојка је Сунцу говорила: “Јарко Сунце љепша сам од тебе! Ако ли се томе не вјерујеш, Ти изиђи на то равно небо, Ја ћу
“ — Када јутро ведро освануло, Излазило на небо Сунашце, А дјевојка за гору на воду. Угледа је лијепо Сунашце, Угледа је кроз јелово грање — Кол’ко се је ашик учинило, Трипут је се
Кукај, сестро, до вијека, Без лијека! ПОСЛЕНИЧКЕ ПЕСМЕ 97. Жетву жела вила и дјевојка, Вила жање, а дјевојка веже. Више жање загоркиња вила, Више жање нег’ дјевојка веже, Остадоше снопља невезана.
Кукај, сестро, до вијека, Без лијека! ПОСЛЕНИЧКЕ ПЕСМЕ 97. Жетву жела вила и дјевојка, Вила жање, а дјевојка веже. Више жање загоркиња вила, Више жање нег’ дјевојка веже, Остадоше снопља невезана.
Жетву жела вила и дјевојка, Вила жање, а дјевојка веже. Више жање загоркиња вила, Више жање нег’ дјевојка веже, Остадоше снопља невезана.
Говорила загорка дјевојци: “Хоћеш да ти хитрац траве дадем, Да ти буду похитрије руке?“ Ал’ говори лијепа дјевојка: “Хвала, вило, на хитрацу трави, Нег’ ми подај онакове траве Којано ће мене омилити Моме драгом, да му будем љуба,
На твојој руци спавала!“ 104. Два се града врло бијељаху, У једном је Кранфиле Јово, У другом је шећерли дјевојка. Поручује Каранфиле Јово, Поручује шећерли дјевојци: “Ој Бога ти, шећерли дјевојко!
“ Кад то чула шећерли дјевојка, Отпоручи Каранфилу Јови: “Ој Бога ми, Каранфиле Јово! Ја сам чула, да си кујунџија; Послаћу ти ситну трепетљику,
Ја лава тог раним куму венчаноме, Белога лабуда деверу ручноме, Сокола сивога том драгу мојему.“ 126. Ђул дјевојка под ђулом заспала, Ђул се круни, те дјевојку буди, Дјевојка је ђулу говорила: “А мој ђуле, не круни се на ме, Није
“ 126. Ђул дјевојка под ђулом заспала, Ђул се круни, те дјевојку буди, Дјевојка је ђулу говорила: “А мој ђуле, не круни се на ме, Није мени до штано је теби, Већ је мени до моје невоље: Млад ме
“ 128. Дјевојка је туђина братила: “О туђине, Богом побратиме, Приведи ме прико црне горе Без говора, без насмјејања.
Доведе је на хладјенац воде. Стаде јунак трудан почивати, А дјевојка лице умивати. И да вели гиздава дјевојка: “О туђине, Богом побратиме, Што не пијеш воду непијену, Што не љубиш
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ али још јаче но пријед тако да се сви насмијаше. На те његове ријечи, отисну се из гомиле двоје момчади, једна дјевојка и невјеста једна, те изиђоше кроз капију; остали шљедоваше њихову примјеру; од њиховијех корака стаде топот по
„Да“, настави постарији Приморац, „она дјевојка му је кћи; момци су му братанићи; невјеста не знам чија је“. „Еј! богами зорна дјевојка! Види се очево дијете!
„Еј! богами зорна дјевојка! Види се очево дијете!“ „А има ли синова?“ „Не. Старији му погибе на Дебелом Бријегу. Бјеше посјекао три француске
Он пређе мост и стани се пред капијом, гледајући пут тријема. Тамо се врата отворише те изнутра ступи њека дјевојка, лијепа као вила.
Како га лијепа дјевојка угледа, она цикни од радости и запљеска рукама. И њему срце закуца те као да бјеше окрилатио полети уз неке широке
За неколико није се могао одвојити од огледала, па се трже те истрча и уз трећи низ скала, у неку пространу дворану. Дјевојка трчаше к њему раширенијех руку те се загрлише и привише једно уз друго.
сухоњаво, жута лица штапљући се крстом од дрвета, а најпотоња ступаше нека госпођа, и она гојазна, шарено одјевена. Дјевојка прва угледа ту гомилу, јер им се кораци не чујаху.
Он измицаше натрашке, пут нугла од дворане. Дјевојка ступаше такођер на се, увијек раширенијех руку, јечећи као рањено лане.
Она господа и госпође руковаше се с њим исто преко воље, дјевојка га само погледну, али једнијем погледом исказа му толико љубави и жалости. Сад би збора некаква, све стојећке.
Већ бјеше малаксао; заљуља се да падне... Кад црномањастâ, висока нека дјевојка, украј пута, ухвати га за руку... Он се трже иза сна и сједе.
При дну скала, под неком одрином, сјеђаху двије старице, мајка му и тетка — стара дјевојка. Старице се јако снебише угледавши Павла гдје за руке држи двоје дјеце, које дотле нијесу видјеле, али се брзо
Стана је подјарила огањ, па се врну ка кревету и сједе на ковчег. Дуго и дуго, прекрштенијех руку, гледала је лијепа дјевојка у блиједо лице Јанково. Огањ гораше неједнако. Час би плануо те расвијетлио чудан призор.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ова се дјевојка доиста у змију претворила и остала чувајући благо. Пре више година неки пастир из села Врановаче доспије са својим
Пастир се уплаши и хтједе бјежати, но дјевојка га призове и стане му приповиједати ову ствар, молећи га да је избави и спасе, да ће се њих двоје узети, те ће све оно
Пастир пристане, и дјевојка се створи змијом, те је плазила по неком штапу да пољуби пастира. Но пастир, чим би се змија привукла његовом лицу,
између Думна и Сиња) Приповиједа се да су негда хајдуци ондје дочекали и побили сватове, те остала само дјевојка Анка, и мати жалећи је викала: „Моја Анка“ и тако се оно мјесто назвало Мојанка.
Здраво свати дошли до дјевојке, И здрави се натраг повратили; Кад су били на Косову равном, Проговара сјеница дјевојка: — „Тихо јаш’те, господо сватови, Тихо јаш’те, тихо бесједите; Долетит’ ће кобац аваница, Одвести ће сјеницу
Како сад у свадба и весеље, тако догодине у крштење и у стрижбу! 5 (ПАШТРОВИЋКА „ДОБРА МОЛИТВА“) 1 (Дјевојка, док сватови још сједе за трпезом, клекне на прострте струке насред куће, па пружа од себе руке, на које јој натрпају
2 (Кад сватови већ устану да пођу, онда опет на кућноме прагу простру струке, и дјевојка клекнувши на њих, отац јој, држећи у рукама букару вина, овако даје „добру молитву“): Помози, Боже, — и намјери се
— Богме, куме, сад највеће зло! — Није, куме, него сад највеће добро, јер ми у њој изгорје и грбава дјевојка! — Е, куме, ти си се сад кутарисао зла. Сад буди слободан од свега.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
88 21. КАЛУЂЕР И ЧЕТИРИ ГРЈЕШНИКА. 90 22. КОПАЊЕ БЛАГА. 91 23. ЛИЈЕПЕ ХАЉИНЕ МНОГО КОЈЕШТА УЧИНЕ. 92 24. ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА. 94 25. ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА. 95 26. ЧУДНОВАТА ТИЦА. 97 27. ЦРНО ЈАГЊЕ. 99 28. ЦАРЕВА КЋИ ОВЦА.
90 22. КОПАЊЕ БЛАГА. 91 23. ЛИЈЕПЕ ХАЉИНЕ МНОГО КОЈЕШТА УЧИНЕ. 92 24. ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА. 94 25. ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА. 95 26. ЧУДНОВАТА ТИЦА. 97 27. ЦРНО ЈАГЊЕ. 99 28. ЦАРЕВА КЋИ ОВЦА. 101 29. ТРИ ЈЕГУЉЕ. 103 30.
147 2. ЋЕЛА. 156 3. ГВОЗДЕН ЧОВЈЕК. 158 4. КУМ РИБА. 161 5. ЦАРИЧИНА СНАХА ОВЦА. 163 6. ВИЛИНА ГОРА. 165 7. ТИЦА ДЈЕВОЈКА. 167 8. ЦАР ХТИО КЋЕР ДА УЗМЕ. 168 9. ТРИ ПРСТЕНА. 170 10. ЗЛА СВЕКРВА. 171 11. ОПЕТ ЗЛА СВЕКРВА. 173 12.
По овоме правилу мушке су приповијетке у овој књижици по броју ове: 25. (Дјевојка цара надмудрила), 41. (Ђевојка, удовица и пуштеница), 42. (Једна | гобела у као а друга из кала), 44.
(Калуђер и четири грјешника), 22. (Копање блага), 23. (Лијепе хаљине много којешта учине), 24. (Дјевојка бржа од коња), 26. (Чудновата тица), 27. (Црно јагње), 28. (Царева кћи овца), 29. (Три јегуље), 30.
(Чудновата длака), 33. (Зла маћеха) и 40. (Цар Дукљан) послао ми је из Боке Г. Вук Врчевић; 25. (Дјевојка цара надмудрила) и 38. (Дивљан) послао ми је Г. поп Вук Поповић из Рисна; 45. (Краљ и чобанин) и 46.
24. ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА. Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиниле виле од снијега извађена из
25. ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА. Један сиромах живљаше у једној пећини и немаше ништа до једну шћер, која бијаше много мудра и иђаше
7. ТИЦА ДЈЕВОЈКА. Имао некакав краљ јединка сина. Кад му већ за женидбу приспије, отправи га по свијету да тражи за себе ђевојку.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бакоња се чудио колики је Шкембо. Дође и Галица носећи вучију воде. Галица, већ зрела дјевојка, стидљиво се поздрави с братом, па уђе у кућу. Бакоња оде да поздрави фра-Захарију.
Чудна судбина — мишљаше он — да га највише дира оно што је ришћанско! Идући к дућану, Шимета му исприча да је дјевојка јединица у матере и прилично имућна. Одједном Бакоња се трже и устави.
Бакоња замаха главом и хтједе да начини замишљено лице, али му очи отидоше ка каменијем стубама, низ које силажаше дјевојка. На њој бјеше плава, набрана сукња и свилена опрегљача.
Бакоњу намах остави поуздање, отвори прозор, затвори га, отиде до врата, врати се, тражи њешто око себе. Дјевојка нахерила лијепу главу и прати очима његове покрете. — Шта сте изгубили? — запита она најпослије. — Изгубија?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Позната прича! Таква дјевојка донесе у прћију танкоћутност, слабу отпорност за живот, евентуално и хемофилију, или склоност самоубиству; а понекад и
Таква је била и дјевојка коју сам упознао као гимназист кад сам дошао у град. У сваком часку њене љепоте осјећала се она сретно уграбљена
И, испињући се на прсте да завири преко тарабе, мила дјевојка вјероватно мисли како су она и њена земља још мали, и незнатни, и примитивни, још недорасли да би имали своје
Црн, улаштен, испупчен кров сјајио се на сунцу. Из аутомобила испаде читава мала фамилија: отац, мајка, ћерка, већ дјевојка, и синчић. Зацијело су дошли некоме у походе.
Та ће главна женска улога бити Дјевојка. (Свакако бјелина, бијели тил, без украса; нипошто каква плаветна „диндрлица” à ла Гретцхен, то би било фриволно.
) Дакле, напросто Дјевојка, тако, без личног имена — у кругу апстракција, у балету опћих животних појмова, једно лично име, некаква Розалинда или
Ето, тако би некако могао изгледати тај балет на неисцрпну тему Аморе е Морте. А свакако, поред плесних тачака Младић—Дјевојка и Младић—Смрт морат ће да буде и покоја тачка Дјевојка—Смрт, по обрасцу Дер Тод унд дас Мäдцхен. И тако даље.. .
А свакако, поред плесних тачака Младић—Дјевојка и Младић—Смрт морат ће да буде и покоја тачка Дјевојка—Смрт, по обрасцу Дер Тод унд дас Мäдцхен. И тако даље.. .
(с дворишта, кроз ритмичке ударце прољетног лупања ћилима, чула се пјесма младе слушкиње. Дјевојка кудељноплаве косе, обилато насута по лицу сунчевим пјегицама, тек недавно дошла са села, помислим.
Младо створење посвећено смрћу — дјевојка на одру међу цвијећем, црнина и пламен чирака у сунцу — у образиљи југа уздиже се готово до симбола поднебља, као на
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
НА СВАДБУ 220 САСТАНАК МАЧАКА И МИША 221 КРАВА И ВО 222 ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ 223 ЈЕДНА ГОБЕЛА У КАО, А ДРУГА ИЗ КАЛА 226 ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА 228 КРАЉ И ЧОБАНИН 231 КО ЈЕ ЧОВЈЕКУ НАЈВЕЋИ ДУШМАНИН 236 БЕКРИ-МУЈО 239 БОШЊО У СТАМБОЛУ 241 ДВА
355 МОЈ ЈЕ ПРЕДЊАК 356 ДЈЕВОЈКА И КНЕЗ ЈОВО 358 БОРОВИЧАНИ СКАЧУ У МАГЛУ 359 СЕЉАНИ И ВОДЕНИ РАК 360 ЗА ОКУ СОЛИ ПОШАО У МОСТАР 361 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ
Каже му дјевојка: — Кад је само једна жута, испукни и ту једну. Превари се цар те испукне жуту длаку, кад се од дјевојке створи
Чекај, па ћемо заједно даље на далеки пут. Е весели, боже, и лија и он и дјевојка и коњ, те бјеж̓ даље. Ишли, ишли дуго и дуго, док запазе опет бијеле царске дворе.
То рече лија и нестаде је. А он обуче просјачко одијело, и ето га кући. Сви му удијелише понешто, а кад дјевојка угледа свој прстен на његову прсту, цикну: — Ово је мој ђувегија, његова ћу бити! — И би јој врло мило и драго.
Струка се претвори у дјевојку, из дјевојке излеће голубица па рече Грби: — Хвала ти, Грбо, е си ме избавио, — а дјевојка паде мртва. Грбо оде опет да чува своје овце.
Послије некога времена отиде некуда цар, а његова кћи (која је била дјевојка на удају) узме кључеве па отвори сандук и почне по њему нешто преметати.
Кад се послије стане истраживати и испитивати откуд и како, дозна се да је од оне главе. Кад дјевојка буде на том доба, а она роди сина. Кад узме цар још онако мало дијете у руке, а оно њему одмах рукама те за браду!
Соломунови војници стигну на ово мјесто, те Соломуна отму, а цара и све његове момке и дворане похватају и побију. ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА Један сиромах живљаше у једној пећини и немаше ништа до једну шћер, која бијаше много мудра и иђаше
ШТА ЈЕ 3АПОВИЈЕД — ЗАПОВИЈЕД ЈЕ Живила баба у великој задрузи — у пуној кући, имала синове и снахе, унуке, момке и дјевојка и друге сроднике. Сваке сриједе и недјеље ишли су момци из куће по заповијед сеоској стражи.
— Па баш кад ти се хоће, а ти чуј: цар заповиједа да одселе момци, кад се жене, морају узимати бабе удовице, а дјевојка, кад се удају, морају полазити за старце удовце.
А кад поп види да ће га стићи, падне од страха а она прође вичући: „Мој је предњак!“ и тако отиде кући. ДЈЕВОЈКА И КНЕЗ ЈОВО Ходила некаква дјевојка на пазар и на глави носила један каблић млијека, па путем сама се собом
Ћипико, Иво - Приповетке
за ведрих дана часом обасја врхове виших зграда, па га се оздо од жеље гледа како се одбљескује на горњим стаклима. Дјевојка брише стакла, лагано и одмјерено, као што је монотоно падање кише, и погледа доље на чељад што се жури да не покисне.
Домало, једно за другим, дође син господарев Никица, дијете, и кћи господарева, већ дјевојка за удају, па најпослије и господар из дућана. Он потапка ногама по поду, свуче капут и сједе за трпезу.
као у вјетар, не гледајући никога у лице: —Дошао је одговор од Спасоја; пише за њу, — погледа испод ока на слушкињу. Дјевојка се постиди тога погледа, јер се махом сјети о чему господар натуца, па изиђе из собе у кухињу.
— Па се постави пред њу, погледа је љубопитно у лице, као да је одавна није видио, и отрча преко дворишта. Дјевојка доврши посао и пође у кућу.
поред војничке страже да из града изиђе; војници је безочно у очи гледају да се увјере је ли она као и друге, а дјевојка, оборених очију, пожури да чим прво одмакне.
Поведе је у једну крчму, гдје испи по литре вина, па кришом измаче се. Дијете га чека и чека и сада, као дјевојка, кад се оне ноћи сјети, протрне. Дуго је чекала. У крчму долазе људи и одлазе.
Ти си бар међу свијетом, — заврши он, очито незадовољан. Дјевојка се не противи, премда друкчије осјећа. Она би волела да је негдје на селу, у пространој безбризи.
Утруђени, попеше се на брдо. Дјевојка задивљено гледа подигнуте војничке тврђаве и војнике што се у близини на равној узвисици вјежбају.
Враћају се истим путем горе на бријег… — Зар смијеш ту пасти? — пита га дјевојка, кад су били близу тврђаве. — Што не могу? — одговара он.
Па тако стоје неко вријеме. Дјевојка гледа доље на град, што се као убог скупио уз голу крш. Одозго гледајући га, да се на некојим кућама цигла не црвени,
Поред њих марширају војници, а он се не миче с пута, једе свој крух и гледа. Дјевојка се пак журно уклони с пута и зађе међу грмље. — Што се бојиш? — насмија се. — Има их те су бољи од нас...
Узме путницу за иностранство, купи ново одијело, преобуче се и с дружином, задовољан, отпутује у Америку. ...Дјевојка се из мисли прене кад је на обалу међу свијет ступила.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Одговорио сам му да нисам, и одмах сам га са своје стране упитао сећа ли се песме „Косовка дјевојка“, коју је баш у његовоме завичајном крају Лукијан Мушицки забележио од слепице из Гргуреваца и предао је Вуку.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Другда ћу се близу чути са тужними звуци, Другда опет к'о да ми је дјевојка на руци; И да буду неизвјесни гласи ми и р'јечи, Кад далеко свирјел буде, хоћу да јој јечи; Нећу да зна уречене ни
Казаћу вам — отровници да се име знаде —, Зове вам се — — — не, нек' чести стиха мог немаде. Дјевојка је, дјевствовала дабогда довјека! Ни без оног на што хули не било јој л'јека!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Мене ћеш ти боље разумјети. Је ли те та твоја жена, на име садашња, оженила као удовица или као дјевојка? Ваљда сад разумијеш? Давид (зачуђено): Ама, господине, немој ти барем бити будала!
Ћипико, Иво - Пауци
—А што? —Одлучио сам се за те! ... Хоћеш ли? —Ко нам брани? — узврати цура. Раде је снажно ухвати за обе руке. Дјевојка се не отима, већ га гледа равно у очи. И неко вријеме гледају се...
—Уђи, жена си ми! — и, обгрливши је, привуче је за собом под своју кабаницу. —Води ме кући! —шапну дјевојка испод кабанице. —Нећу, ноћас би нас моји ометали; сјутра ћу те повести ... —Хоћеш? —Хоћу, Пречисте ми дјевице!
— а глас му у тишини, у проређеном ваздуху, одзвања једро, одјелито. — Мило ми је! — одговори дјевојка и боље приљуби се уза њ, као да се нечега престрашила. — А да, жеља те, као и мене!
усели у кућу своју нећакињу, цурче од какових петнаест—шеснаест година, нека је у кући бар когођ од њезиних. Дјевојка настојаше да болеснику угоди, а кад газда издрави, лијечник му нареди да остане подуже у кући да се болест не поврати,
а кад газда издрави, лијечник му нареди да остане подуже у кући да се болест не поврати, те и Злата, тако се зваше дјевојка, у кући остаде.
Зажели Љубица, и дјевојка Злата носила би му свако јутро китицу што би од варошких дјечака куповала. Миришући љубице, разговара са Златом и
њену косу, као шуму густу, и посматра јој лице што се испред његова погледа поступце жари, а очи бјеже устрану. Дјевојка се стиди: чула је што о њему по вароши говоре и поникну стидом сазнања. ...
газда једнога дана одведе је у кочији у град, к једној градској бабици; и, пошто она, обашавши је, увјери газду да је дјевојка у другоме стању, остави је код ње.
Злата роди женско дијете и, прама одредби газдиној, бабица га предаде заводу за нахочад. Дјевојка не хтједе да се поврати кући ни на какав начин.
—Зар сада с пута? Како је било? — упита га она. —Добро, хвала! А шта је код вас? —Ништа особито! — насимија се дјевојка. —Има нешто, — јави се сумњиво брат јој. —Ну шта? — навали он неустрпљиво. —Важно је! — смијао се младић.
—Ну шта? — навали он неустрпљиво. —Важно је! — смијао се младић. —Казаћу вам послије, — надода дјевојка. —Зар тајна? —Никакова тајна. Хтјели смо да вас изненадимо; а ствар није особита.
Код првих кућа упита је је ли се уморила, упита је онако... тек да јој чује глас. — Нисам ни ласна! — одговори дјевојка и љупко се насмија. . Мучке, к'о потајице, уљегоше у оживљено село. Код својих кућа дружина се растајаше.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
на пример, описе јуначког руха и оружја у песмама: Женидба Душанова, Смрт војводе Кајице, Бан Зрињанин и Бегзада дјевојка, Новак и Радивоје продају Грујицу, Женидба Стојана Јанковића, Од Хорвата Мато; описе девојачког одела и лепоте у
Грујицу, Женидба Стојана Јанковића, Од Хорвата Мато; описе девојачког одела и лепоте у песмама: Бан Зрињанин н Бегзада дјевојка, Женидба Милића барјактара, Удаја сестре Љубовића; описе опремања коња у разним песмама о Марку; описе мегдана у
песама које су целе у дијалогу: Марко Краљевић и бег Костадин, Диоба Јакшића Старина Новак и кнез Богосав, Маргита дјевојка и Рајко војвода и др.
Дојчин, Смрт војводе Кајице, Секула се у змију претворио, Битка на Крбавском пољу, Женидба Максима Црнојевића, Маргита дјевојка и Рајко војвода, Иво Сенковић и ага од Рибника, Смрт Сењанина Ива, Женидба Милића барјактара, Ропство Јанковића
вјеренице; послах ти напокоње поздраве и рогатију (и још ми јој понеси мој пус̓ клобук камилови, који је млада дјевојка својом руком накитила), и још тебе ја молим како драгу вјереницу: ти ми имаш у двору пуста коња великога, храни ми га
Тужне гласе донесе јединици ћерци својој. Кад је млада дјевојка своју мајку разумјела, пуста коња хранила на пуно на осам данак̓; коња бјеше пустила планиноме зеленоме, и још га
Докле су се били састанули, цијепаше кићене дарове, завијаше своје ране грдне. 58 МАРГИТА ДЈЕВОЈКА И РАЈКО ВОЈВОДА Још зорица не забијелила, ни даница лица помолила, а од дана ни помена нема, пошетала Маргита
Још кадуна брату се мољаше да напише листак б’јеле књиге, да је шаље имоском кадији: „Дјевојка те л’јепо поздрављаше, а у књизи л’јепо те мољаше: кад покупиш господу сватове, и кад пођеш њеном б’јелу двору, дуг
1) Валтер и Хилдегунда бјеже с двора Атилина употребивши згоду кад Атила и његови Хуни спавају пијани, а Златија дјевојка у Красића ослобађа Стојана и бјежи с њиме у час кад њезин отац иза многога пића тврдо заспи; 2) брат Хајкунин (у Вука)
и ове: Зидање Скадра, Женидба кнеза Лазара, Урош и Мрњавчевићи, Зидање Раванице, Женидба Грујице Новаковића, Маргита дјевојка и Рајко војвода.
: дијевојка м. дјевојка, бијежати м. бјежати), употреба суперлатива место позитива (нпр.: на тебе су побоље хаљине; да умесим пребеле колаче),