Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Сви смо ми једна својта, сви смо Селаковићи!... Коме је од вас дјед теменом у ову земљу ударио?... Дед̓, реците!... Никоме!...
Матавуљ, Симо - УСКОК
— А знаш ли, Јанко, да овај пиколо грдов хоће да се жени? — запита дјед. — Тако! — рече Јанко и на лицу показа тобоже велико изненађење. — Ја мним не би ни једна пошла за њега! — дода њеко.
Јанко се опрости и врати се. Затече кнеза пред кућом гдје поправља седло. Драгић посматраше што дјед ради. Кнез гракну: — А камо те већ, грдове мој!? Дошао си синоћ, а ја те сад видим!
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Биће сјутра цоктања и отпухивања кад се на њиви појави дјед-Раде: - Е, мој Никола, затрке се на кобиле скаче, а плуг и брана траже друкчију памет.
- бунио се мој стриц Ниџо, а дјед га је само сажаљиво гледао као недорасло и неразумно створење, и питао: - Како џабе?
( Пусто бостаниште) Земља је лепа једино као колевка за сневање нечег узвишенијег. Тога поподнева дјед је био толико удобровољен да ме је навече чак и у млин повео.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
СЉЕЗА БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ Мушкарци обично слабо разликују боје, али један такав незнајша у бојама какав је био мој дјед, е, таквог је било тешко наћи.
Оно, истина, на сљезову цвијету једва да је негдје и било трагова модре боје, али ако је дјед казао да је модра, онда има да буде модра и квит.
Исто се тако могло десити да неке године дјед рекне за ту исту башту да се црвени, и онда за ту годину тако и важи: сљез мора остати црвен.
Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине: — Откуд лисица црвена кад је жута! — Хм, жута? — бечи се дјед. — Жут је твој
Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине: — Откуд лисица црвена кад је жута! — Хм, жута? — бечи се дјед. — Жут је твој нос. Сава забринуто пипне свој ружичаст бабураст нос и вречи: — Црвена!
— окидох ја поносито. Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве. — Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо? — Каже мој дјед — одвалих ја самоувјерено. — Није тачно, вук није зелен. — Јесте, зелен је!
И још рећи да вук није зелен већ некакав ...хм! Е, то не може тек тако проћи. Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са мном у школско двориште и пред свом дечурлијом разгаламио се на учитељицу: — А је ли ти, шишкавицо,
о туру би тебе требало овим штапом, па да се једном научиш памети. Извика се дјед, расплака се учитељица, а и ми, ђаци, од свега тога ухватисмо неку вајду: тога дана није било наставе.
Нису ту помагала ни сва тртљања неуморног рођака Саве, дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета. Туга да те ухвати.
ЧУДЕСНА СПРАВА Мој дјед Раде плашио се не само разних животиња (змија, даждевњака и риба) него је зазирао и од многих справа и машина: од
Од погледа на термометар дјед је добијао вртоглавицу и стуживало би му се у стомаку, а од васер-ваге је закретао главу као од урокљивих очију.
— Ма како ти то зазиреш од сата као да је пред тобом жив створ, а? — Па да шта је него жив — мирно каже дјед. — Сат жив?! — забезекне се Сава. — Жив, богме, и десет пута мудрији него ти.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
ђаво, „вран“ за враг, „дугачка“ и „неспоменица“ за змија, „окамењак“ за вук, „поганац“ за миш, „каменица“ за вештицу, „дјед“ за месец итд.
— упита момак момка на сијелу. — Јесам, а што ме питаш? — Хоћах те питат’ је ли вам још жив кнез што га је мој дјед посјекао на мегдану? (Сви у смијех). (Рећи ће му све друштво): — Дану приповиједај, цркве ти, што је било!
Научише кнеза да се добро чува да га не би мој дјед преварио, јер је, веле му, стари лукави мегданџија, него не ударај прије, него све онако ради што и он ради, па кад
Састадоше се мегданџије, а кад наш стари и клијенити дјед видје кнеза млада, снажна, горопадна и сложен као сунце у луци, пољубише се и један другом крв алалише, а мој покојни
видје кнеза млада, снажна, горопадна и сложен као сунце у луци, пољубише се и један другом крв алалише, а мој покојни дјед пригну му главу да га кнез посјече, а и кнез, као што су га свјетовали, одмах дједу ми пригне главу.
мој покојни дјед пригну му главу да га кнез посјече, а и кнез, као што су га свјетовали, одмах дједу ми пригне главу. Дјед очекиваше да ће му нож иза ушију клекнути, па отвори мало очи, па кад видје кнеза да је преклонио главу, извади нешто
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
гвоздена пећ између касе, полица са списима и пулта с трговачким књигама, сједио је за пространим писаћим столом мој дјед.
Небројено сати провео сам испет на прсте пред тим картама. Мој дјед био је снажна, здрава природа, енергичан послован човјек.
Пловио је неколико година као заповједник на једрењаку Маргарита, у коме је мој дјед имао највећи број удјела, и заглавио је на мору док сам ја још био у повојима.
Мој дјед је вјероватно увидио на мом оцу и на млађем му брату, мом стрицу, погрешност свога корака ка оплемењењу соја, па је пох
добрима, које се такође исплаћују у истоврсној валути, то јест опет у једној даљој моралној нематеријалној вредноти. Дјед је, дакле, све то био лијепо смислио и срачунао.
), лицем у лице с малом, у сребро окованом бизантинском мадоницом коју је донио с Леванта још његов дјед, скромни вођа палубе, молио је у себи неку своју кратку бродовласничку молитву.
А у свим тим расправама и дискусијама имао је на концу одлучну ријеч мој дјед: јер је био начелник, и јер је био напрасите ћуди. Осим тога, налазио се у властитој кући.
У један такав залазак сунца — мајка је била негдје у посјетама, тетке у цркви на вечерњи, а дјед је са својим пријатељима сједио пред читаоницом — остао сам сâм с дадиљом у кући по којој су већ поплутале модре млаке
Мој се дјед, мучен ишијасом, тада налазио на сумпорним купкама, а доначелник је био на неком увиђају у околици и враћао се лађом
Сјећам се да сам био сретан што ми дјед није у мјесту. И то не стога што је тиме мом дједу уштеђена једна мучна дужност, него стога што се на тај начин за
Веза с опћином и с мјесним угледницима био је Густе, чиновник у дједовој агенцији, онај исти на коме се дјед искаљивао због сталија и контрасталија. Ујутро га је сам шиљао тамо и грдио га што још не одлази.
елиптичне, а неке двостаничне, сличне осмицама — провиривала је ту и тамо од сунца пожутјела позадина јелове дашчице. Дјед је једном био рекао, кратко, ауторитативно, као што је већ говорио: „Ово ће требати да се поправи!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Он им каже шта је учинио и онда се разиђу сваки на своју страну. ПИЈЕВАЦ НА ДИВАНУ Био дјед и баба, па баба имала кокош, а дјед пијевца; па кокош баби снијела неколико јаја, а дјед видио у бабе јаја, па заиска
ПИЈЕВАЦ НА ДИВАНУ Био дјед и баба, па баба имала кокош, а дјед пијевца; па кокош баби снијела неколико јаја, а дјед видио у бабе јаја, па заиска у бабе два-три јаја да му даде.
ПИЈЕВАЦ НА ДИВАНУ Био дјед и баба, па баба имала кокош, а дјед пијевца; па кокош баби снијела неколико јаја, а дјед видио у бабе јаја, па заиска у бабе два-три јаја да му даде.
А баба му вели: — Не дам, бога ми, ниједнога; ето ти пијевца па га оћерај нек ти донесе јаја. А кад дјед чује, ишћера пијевца па га заћера преко поља. А пијевац помисли: „Куда ћу ја сад?
А баба то видје, па иска два-три дуката. А дјед јој рече: — Не дам, бога ми, ниједнога; нијеси ни ти мени дала јаја.
Ћипико, Иво - Пауци
Старац погледа у Петрову сестру. — Што ти урадиш, дједе! — изрече она, једнако у двоумици. — Мало је! — вели дјед, и претвара се као да о нечем мисли. —То вам је као да сте на путу нашли! — опази писар...
— Немам времена дангубити! — повика на њу, и жена, у страху, дрхтећом руком постави криж. Дјед, баба и сестра пођоше. Сестра и на улици још држи новац у руци.
Стара, гледајући у ватру, кашљуца, и премишљајући о Радиној љутини, паде јој на памет њен свекар, дјед његов, стари Раде што уби свога комшију, јер пребразди његову ораницу.
Зар да ме земља прокуне што је не осветих?... Та дјед мој уби свога комшију за саму једну бразду... а ја да је пустим... њу... ради које дјед ми бијаше главу заложио?...
Та дјед мој уби свога комшију за саму једну бразду... а ја да је пустим... њу... ради које дјед ми бијаше главу заложио?... Нећу је пустити без крви, нећу, бога ми! — изрече гласно. —Зар клапиш, Раде?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Који год би прут одабрао, тај би му се чинио исувише опасан. — Зар овај? А, не, не! Баш оваквим тукао ме је дјед Тодор. Боли као враг. Машио би се за други и одмах тргао руку. — Не, не, ни тај нећу!
То је понекад чинио само дјед, а добри стрико, ако би се кадгод и наљутио, тукао је прутом стари гуњ у коме није било дјечака, и карао га: — Ево
Ја зграбим кромпир, поиграм и таман да ћу с њим у уста, а дјед прутом — швиц, швиц по ногама! — Богами ћу и ја потражити прут, јер ти ћеш тако, поскакујући, изјести читав котао
„Репоње“се зачуђено згледаше. Стричев дјед Алекса гракну као врана: — Па мој унук сваки дан порани још прије сунца.
и још... Каквих ли смо се оно игара играли прије тридесет-четрдесет година, еј колару? — Руса и Турака! — ускликну дјед Алекса. — Сјећаш ли се, пољару, ти си био Осман-паша, а ја генерал Скобељев, па сам јуришао на Плевну и разбио ти нос.
— Ихај, кад ли се докопам свог унука! — ускликну Стричев дјед. — Немојте да то хватање прође без мене. — И мене да зовнете — викну колар.
— Охо-хо, већ ме сврби рука! — жестио се Стричев дјед. — Само да договор држимо у тајности. Растадоше се већ у сами мрак, тајанствени и ћутљиви, а већ сутрадан лукави
Тога јутра он је намјерно био поранио прије осталих и одмаглио од куће да га дјед Алекса не би повео у бербу дрењина, а кад се нашао пред Жујином тајном кућом, он сав претрну.
— Ја ћу онда, значи, морати понијети једне веће љестве, мердевине — повика Стричев дјед Алекса. — Шта, зар ти љествама млатиш свог унука? — упита кнез и погледа старца с великим дивљењем.
Јур... — још једном, у трку, продера се кнез, налети на грање над кујином кућом и с праском пропаде у јаму. Стричев дјед Алекса, који је трчао поред њега, преплашено викну: — Ехеј, погибе командант! Уловише команданта!
Уловише команданта! — Овамо љестве, жив сам! — кликтао је Ваљушко из рупе. Дјед Алекса брже-боље спусти љестве у јаму и весело загракта: — На сунце, команданте, да их похватамо! — Хватај, па млати!
— повика кнез Ваљушко искачући из јаме и рушећи се према логору попут усова. За њим је трчао дјед Алекса с љествама. У логору настаде гужва и кркљанац. Нападачи су већ грабили поједине дјечаке.