Матавуљ, Симо - УСКОК
— На, ови час даћу је њеком, ако грдов не дође! Та пријетња сломи упорство Драгићево, те пољуби дједа и сједе му на кољено.
Ја ћу к њима с тобом, јер ја сам најмлађи од свијех домаћина. Само ме ти сачекај код Пура, док ја часком обиђем дједа Мргуда, стрика попа и стрика Стева Бајова. Изидоше заједно, па се расташе.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
негдашњи крадљивац ситне стоке, а под старост испичутура и причалица, и ненамјерно је знао да наједи мог доброг дједа. Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине: — Откуд лисица црвена кад је жута! — Хм, жута? — бечи се дјед.
простире се до Бихаћа, јер је чича неколико пута тамо лежао у апсу, али чак ни ти простори не могу да разувјере мог дједа. — Хм, Бихаћа! И други су људи лежали у бихаћкој „Кули“ па не веле да је лисица жута.
— Није тачно, вук није зелен. — Јесте, зелен је! — неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде. Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво.
Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандарми. Одсједи старина седам дана у среској „бувари“, а кад се врати, ублиједио и мучаљив, он ми навече
Туга да те ухвати. Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез.
То „гледање у сат“ за мог је дједа била једна исто тако тајанствена и помало натприродна умјешност као и гатање у длан.
Да жене не знају у сат и да то нису женска посла, то је за дједа било нешто што се само по себи разумије. Једне године и наша кућа доби сат.
Тако цијењену ствар у дјечје руке, то је за дједа био велик ризик. Сљедећег Михољдана побратим Петрак не појави се на нашој слави. Дјед се забрину.
Те јесени нико га под Грмечом није видио. На једноме мјесту дједа утјешише причом како је стари говорио да ће преко Уне, у Кауре, да тамо претреса и прави самаре.
Све је то био добар и занимљив свијет, али мене су ипак, највише привлачили гости мога дједа Раде. Био ти је међу њима пензионисани аустријски „фељбаба“ Вук Рашета, стари лопов Сава и доста некаквих косматих
печења и наш Жутија блажено лешкари крај гомиле костију, а старина Петрак већ се мота око разваљена самара и запиткује дједа: — Која ће оно година бити вашем Вранчићу? — А што ти сад то треба? — чуди се дјед. — Четврта, пета, не знам ни ја.
Охо, опет је почело некакво необично кошкање између дједа и самарџије! Дај да се прикучим ближе да ми штогод не измакне. Ево, већ се помињу и коњски табани, ту смо.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Мамицу ти четничку, гдје је слика Краљева!? виче тројка скојевска. - Затурила негдје се одговара дједа им. - Шкрипе шкриње, полице кревет срушен, проваљен, а климаве столице под чизмама крцкају.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . Са дједа-Мразом у руху сјајном шуму сам прошо стазицом тајном, видио кућу и прозор драг, пред прагом ловца старога траг.
То су опанци прошли старога дједа Вука; у школу, по снијегу првом, одвео — свог унука. А путем — трагова много, ко да им погоди број, прошао
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Они послаше њихова кнеза, а ми мојега покојнога дједа, било му је, кажу, деведесет и једна година, три мјесеца, двије недјеље и један дан.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Засебна преградица у мозгу чува ми једну издвојену слику — сјећање на дједа. Још сасвим нејак, преноћио сам уз њега једну ноћ.
— Вјерујем да би одрастао човјек могао лако заборавити физиономију судије који му изриче смртну казну, али слика дједа у спаваћици што пред лицем бизантинске иконице палцем десне ноге чеше лист лијеве, не заборавља се никада.
Наравно, о томе није никад пала ни једна једина отворена ријеч, али се осјећало да је то за дједа један од оних муклих болова који стално тиште и који трају читав живот, ако се никад и не спомињу.
с чаком некаквог тетка официра, и двороги шешир некаквог зета тајног савјетника, и знојем прогризени панама подузетог дједа скоројевића.
То је био знак да престаје поподневна сијеста. Дјевојци у кухињи он је био упозорење да за дједа припреми каву и чашу воде с мастиком, мени опомена да хитро спремим на мјесто забрањену књигу коју сам дотле кришом
према дједу, и извјесне солидарности с њом у некаквом уображаваном, прећутном али латентном распору између ње и дједа.
(Наравно, то није ишло без претходног дугог скањивања: једва се осмјелила да упита дједа за дозволу.) Тад се домаћице у мјесту стану натјецати у таквим позивима.
зачас све оно што нас је доцније морало тако дубоко да раздвоји, присјећат ћемо се Егидијева тромбона, и љутња мог дједа, и Аждрубалових несташлука, и безброја других ништавних појединости из којих је саткано наше заједничко дјетињство.
Баш „либералан фратар”, како су вас звали у нашој благоваоници. Сјећам се како сте се оних избора ангажирали за мог дједа, као либералног кандидата, и неприлика које сте због тога имали у самостану. Насмијао се.
Воља је за мене била нешто што припада у ред ствари мог дједа. А то већ а приори нисам волио. (Но нису ли нам можда жеље дане баш као казна зато што немамо воље?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Послије он ту остане цар, и од свога дједа отме царство. ЗАШТО КРАЉЕВИЋ МАРКО НИЈЕ БИО НА КОСОВУ У време Косовске битке пошао је и Марко да помогне кнезу
Па отале пође пјево, па хајде, хајде, док дође својој кући, па излети на панте, па зовну свога дједа: — Стери, дједо, кабаницу, да ти тресем дукате.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
„Зар ја да идем путем куд пролази проклети, куљави, паклени Џибо!“ Џибо, Џибовина, тако зове оца, а дједа зове Џибукардом. У парохији нити ће гдје ноћити нити шта окусити. Ни воде неће да се напије из туђе руке.
Ћипико, Иво - Пауци
— Слушај ме! — трже га из мисли газда. — Примакни се ближе да ти кажем што треба да радиш! Купи сестрин дио, и онај дједа му и бабе по мајци. —Немам, господару, новаца... —Чекај, будало! Не нагли!
Је ли поштено? Сјутрадан пошао је Петар у друго село да походи старце: дједа и бабу; истога дана пошао је и сестри. Опрезно, тек је натукнуо због чега је дошао и казао им да настајни четвртак,
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Дјечак је био сироче, без оца и матере, стриц га је отхранио и подигао уз помоћ дјечакова дједа и никад га није, колико се зна, истукао.
и неумољива пратња од очева, стричева, тетака, стрина, баба и дједова наоружана свим и свачим, почевши од љестава дједа Алексе па до куке за чупање сијена коју је једна бакица поносно носила на рамену.
— Ево је. Смотао сам ону стару од дједа Алексе. — Пуши ли? — Слабо. Прошупљена је — шану Стриц. — Подај Мачку да ти је поправи и окује жутим лимом —
— И велико дијете! Па да, тако је. Ја сам заиста сирото велико дијете, без оца и матере, без дједа и бабе. Добри мој дека, како ме је само цупкао на кољену и тепао ми: „Јаре моје мало, јаренце!
Ракијска боца шетала је од пољара до Стричева дједа и натраг, све док се, испражњена, није коначно смирила између двојице накићених старина.