Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
да неке године дјед рекне за ту исту башту да се црвени, и онда за ту годину тако и важи: сљез мора остати црвен. Дједов рођак Сава Дамјановић, негдашњи крадљивац ситне стоке, а под старост испичутура и причалица, и ненамјерно је знао да
Није га чак волио ни у руке узети бојећи се да га на неки начин не обесвети и не упрља. Дједов рођак Сава, стари лопов и никаква вјера, често би се око тога дохватио с дједом.
— У реду, побро, биће пажено ко очи у глави. Сат је био закључан у дједов сандук и на њега се брзо и заборавило, све док ја једног дана не доперјах из школе поносито се шепурећи: — Дједе, ја
Најређи дједов гост био је онај неуморни скитница, стари самарџија Петрак, али зато је дочекиван с највише радости, вике и пријатељско
Прима старац утјеху и мири се са животом, с тугом, са својом самоћом. Тога оскудног и никаквог прољећа, дједов рођак, „брат Сава“, пронесе по селу ону неслану причу како је брат Раде фантазирао, па се код млина, све насједећке,
Једне године, о Михољдану, нашој слави, нађоше се заједно код нас у гостима сликар брадоња, Петрак самарџија и дједов рођак Сава, некадашњи познати лопов из Лике.
— љубоморно шишти запостављени Ниџо. — Е, јест набавио кићеног синовца, нема шта. Поче најменик залазити и у дједов собичак, иако је то био кутак гдје је малоко имао посла и гдје се без велике потребе није завиривало.
Није он џабе био онај дједов „весели Ниџо“ од кога се уви јек очекивала само каква неподопштина и замешатељство које ни сам ђаво није кадар да
ту се нешто и потроши, нађе се чашица ракије, макар оне укопне, а опет, гдје ракија замирише, ту ти се часком створи и дједов „брат Сава“, стара лоповска перјаница од камене Лике.
И окрену дједов живот назад, пусти се трком у прошлост, сустижући двије дурашне дјечачине које грабе уз каменит пут према осамљеној
Тако је то било по дану, док прљи сунце и јесењи вјетар, а увече, кад старци одоше у дједов собичак, потрпан мраком и тишином, ту потече друга прича невесела тамна понорница чији се жубор само ноћу чује.
Свој завршни, славни сукоб, због кога се прочуо надалеко у нашем крају, дједов камарат извео је у сеоској биртији, оној преко пута основне школе.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Цикне један чворугав: Нану ли ти нанину, немаш слику - имаш рам! Зар те није, стоко, срам! — Кундак, шака - дједов крик. - Кроз копрену тамину крену даље скојевци. - А из гуња убога шушка дједу сличица Краља Петра Другога.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
и са ширином потеза пристао да му син узме за жену здраву дјевојку-љепотицу из пука у коју се био „смртно заљубио”. Дједов мудро-династички еугенетски рачун био је једна од користи тог посла.
То је бивало само у нарочито свечаним пригодама, кад се славио дједов начелнички јубилеј, о великим светковинама, или кад би у мјесто бануо какав високи гост.
И још у једној прилици: код смртног случаја у породици. Памтим, ту је био постављен одар покојне мајке, а касније дједов. Кад је умрла бака, био сам већ далеко у свијету. Једном је у нашу варошицу залутао неки надвојвода од царске куће.
Цонцерт цхампêтре; стално сам чуо из једне ћелије са дна себе, с неотупљеном оштрицом и прецизношћу интонације, онај дједов немоћни „... види се оно Цонцерт цхампêтре, али ипак!...
Само што је овај дједов монумент, за разлику од оних камених, био преносив. И то преносив на мазги. Практично. Да су се они генерали којом