Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Иван сену оком. — Никад! — рече он. — Али ја велим: то ће бити! — Не могу! — Моћи ћеш, моћи! За љубав свога дјетета отац може!... Видиш, Лазо је добро дијете. Он њу воли. Грјехота је раставити оне што се воле!... А...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Онда му уједанпут сину нешто кроз главу. Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога дјетета из собе. Он клече на траву и узе се молити богу.
Рече женама да изиђу, а сам оста неко вријеме код дјетета. Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа. Гледао га је он дуго.
Попа штрецну као да га неко ножем удари. — Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта. — Е, — рече владика — ти си своме дјетету највише добру рад.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
узме бусен земље и баци га за њима изговарајући у себи три пута: „Колико ова земља далеко од неба, толико од мог дјетета свако зло и несрећа, поган и плач.
рецимо, мајка, када после купања извади дете из воде, „зграби шаком мало оне воде из корита, и дигне повисоко изнад дјетета, полије га три пута, цвркне устима и рекне: ,овлики ми нарастао!
6. ⁶ Назор, А., „Обичаји око рођења, спола, изгледа и судбине ђетета у Пољицама“ Работата на 13 конгрес на сојузот на фолклоритите на Југославија, Скопје 1968, с. 318; Лилек, Е.
4119; Беговић, Н., исто, с. 195. ¹⁵ Назор, А., „Обичаји око рођења, спола, изгледа и судбине ђетета у Пољицама“, Работата на 13 конгрес на сојузот на фолклористите на Југославија, Скопје 1958, с. 317.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Јанко никада до тада не виде љепшег и умнијег дјетета! Бјеше бјелолик, великих црнијех очију, лица достојна да буде углед каквом добром сликару за лик Јована Претече (као
И она викну Јанка, и потече му у сусрет с ријечима: — А ђе си нам, јадо? Жељни смо те сви, сви од најмањег дјетета до старог Мргуда!... Поп је отишао часком у село. Боже мој, колико се о теби говорило!
А сад да се лијепо поразговоримо као прави муж и жена, кад се тиче цпеће њихова дјетета, а вријеме је већ пошљедње да се ово тршава! Збори, дакле, слободно, само не срамоти...
Милићевић, Вук - Беспуће
Он се сјећаше ње као малог дјетета коју је касније заборавио; зачудио се кад ју је, послије толико година, поново спазио и нашао као израслу, витку
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Зар он чизме на ноге, нову кабаницу, а његов синчић ни пелена нема. Џаба вам га, нећу његовог дјетета, па бог! — Па што га не тужиш? — Тужите га ви. Ето вам дјетета па тужите. Зар он чизме на ноге . . .
Џаба вам га, нећу његовог дјетета, па бог! — Па што га не тужиш? — Тужите га ви. Ето вам дјетета па тужите. Зар он чизме на ноге . . .
огорчењу заборавља да је то и њезино дијете и тврдоглаво гура само једно те једно: — Нећу више и нећу, ето му његовог дјетета!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Ова друга жена није могла очима гледати тога дјетета, а ништа јој није било криво. Али кад се у некога усели зло, онда ту не помаже ништа.
Цару то буде врло жао, па намисли да се ради дјетета ожени поново, а та друга жена нека чува ово дијете у његову двору. Онда ућутка којекако дијете па оде у лов.
Али царици онемили и таки живот. „Што, помисли она, да поред мога дјетета и оно туђе дијете има свако добро?“ Зато намисли да сина у оца омрази, не би ли га отац како од куће отјерао.
Мајка је мајка, није јој лахко прегорети свог дјетета, ама опет вели: Своме га дајем, знам да ће му бити као и код мене.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Но, па ходи ближе! Не бојиш ме се ваљда?“ рече човјек расијано. Псето, и оно одигло њушку пут дјетета, раширило ноздрице, па махаше репом. „Не бојим те се!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
У цијелом Зврљеву не бијаше дјетета које не би имало биљега од Бакоњине руке, али и његово тијело, бјеше пуно можуља, ама се никад не утече оцу да га он
Јетрва пљуну за њом три пута, газећи пљувачку и мрмољећи њешто, па настаде око дјетета. Сутрадан рано, Чмањак изједе два попржена јаја и попи чашицу вина.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Ко није гледао жалост дјетета над разваљеном играчком? Превише твари, превише крпе, превише дрва, жељеза, пиловине — а мало душе.
од шишмиша, с длаком крастаче, коријеном траве-обезнанке, и три листа траве од непомисли, седам капи крви од некрштена дјетета). А онда је дошло оно најузбудљивије: из угла је дохватио трсковачу с дршком од јелењег рога (знао сам!
Лежао је непомичан. Његови су се удови каткад покретали без његове воље, несувисло, као код ситног дјетета. Али због тог стања као да није много трпио. На махове је чак изгледао задовољан њиме.
Школске теке и сликовнице дјетета умрлог у спазмусима менингитиса у неком мемљивом заводу деценијама чаме заковане у сандучићима, у прашини и паучини
Оне обично немају свој прави моменат, своје најбоље доба: ту љепота прати своју жртву од кољевке до гроба: од лијепа дјетета бива лијеп младић, па лијеп човјек, па лијеп старац, па најзад — лијеп мртвац.
и спознао много шта од онога што нам остаје као праобразац за читав живот: најзад, ту се промитарио из безазленог дјетета у самозаљубљеног, прилично антипатичног, и — бар интимно, у скровитој дубини душе — до сржи поквареног младића.
) Послије сам се често испитивао (јер у томе сам уочавао процес ишчахуравања из болећиве мислености дјетета у неразмишљену саможивост младог човјека) кад је заправо престала та стална тежња према мајчином гробу и како то да су
Његова озбиљност није имала ништа од оне стармале, несимпатичне озбиљности дјетета: то је био заметак будуће озбиљности човјека, коју у дјетету разабирамо једнако непогрешиво као и клицу оне особене
Од некадашњег дјетета у мени није било преостало готово ништа. Са задовољством сам откривао како сваким даном попуштају везе које су ме
сједим на шареном сагу дјечјих маштања и слушам басне о мудрим животињама које знају људски говор, а имају меки глас дјетета и разборито срце старца.
Све је било моје: и радост и бол, опсјена и разочарање. Познајем глад дјетета, и тугу блудне ситости, цик лудог срца у јутра крвава и повијање душе у мутне сутоне.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Ова друга жена није могла очима гледати тога дјетета, а ништа јој није било криво. Али кад се у некога усели зло, онда ту не помаже ништа.
— И ти, попе, с богом! — рече му дијете. Пошто се поп одмаче од дјетета, предомисли се, па ће му довикнути: — Не било ти, дијете, оно што ти рекох! — Ни теби, попе, оно што ја теби рекох!
Ћипико, Иво - Приповетке
Умрло јој дијете у путу, а она иде даље, да у туђему свијету потражи свога човјека. Жао јој дјетета и мучи је мисао што ће он рећи, — може је замрзити и помислити да га у путу није пазила.
Паде јој на памет оно нејачи које је предала жени старога рибара, а са ,зебњом и страховањем сјећа се дјетета од сисе што је у кући у зипци остало; и све упорније та је брига заокупља, па жели да се чим прво кући поврати.
Ћипико, Иво - Пауци
Гледај, ишаране стијене, гледај, залеђене комаде: изгледају као глава цуре, дјетета, живине... чујеш ли како вода доље отиче? Чудо! Нико не може да ње... До салеђена снијега може се.
Са јачањем дјетета у Радину душу увлачила се постепено брига за свакидашње потребе живота — забринуо се и живље се доима кућних и пољских
—Што је корист кад немам порода? — одговори она, очито том мишљу заокупљена. — Ах, назвати се мајком твога дјетета, Раде! — И, изнебуха, ухвати га за главу и прислони је на своја њедра... и љуби га гдје дохвати ... — Раде, опрости!
За њим ходало је нешто женских и сила дјечурлије. Кад избише на чистину, изнад села, сребрни криж у рукама дјетета засја на сунцу. Младић га испрати очима, док тамо при мору не замаче између мрких маслина.