Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Негдје дубоко запретана у дјетињем бићу лежи једна ћелија у којој тиња бесмртност. А одмах до ње, у непосредном сусједству, друга ћелија у којој дријема
Од његове смрти лежала је ту, у своме црном дрвеном сандучићу, сличном дјетињем лијесу. На једном од мојих истраживачких похода наиђем на њу. С неком зебњом отворим сандучић и узмем је међу руке.
озбиљности човјека, коју у дјетету разабирамо једнако непогрешиво као и клицу оне особене неозбиљности која не припада дјетињем добу него индивидууму и која никад неће преврети.