Матавуљ, Симо - УСКОК
Њеко закуца на Јанковијем вратима, и на питање: „Ко је?“ одазва се дјетињи глас: — Ја сам, твој ђак Милун! Јанко се насмија и отвори.
Не знам како да почнем!... Караћеш ме! — Молим те, Стане, не дјетињи! — рече драго љубазно и стави јој руке на рамена.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(тј. била набијена на колац). Губа га разгубала! Да бог да и моба божја, волови му не букали, коњи му не хрзали, дјетињи и од гусала глас му се у кући не чуо, ако бог да! — куне се непознат кривац кад се „чине амини“.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Има... једнога Бућка! Бистар дјетињи смијех као сребрно звонце. На бабиним сјетним очима одбљеснуо се златасти одраз осмјеха с њених уста.
Ћипико, Иво - Приповетке
дуго би пјевала на сав глас, осмјехивала се чобанчету и гледала у зањихалу се пучину, а вјетар јој размиче косу и носи дјетињи глас у пусти простор. У љето, чобанче би, по обичају, па жалу голо скакало и купало се.
Ви, наш пастир, па.... — и умукне, крене главом на страну, а без бркова обријано му лице уобличи се у пркошљиви дјетињи изражај. До часа настави блаже:— Ви сами знате пивали сте му жиће, који је оно стари чудотворац...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Вујо јаукну и изнемогло паде. — Идеш ли, роде? — викао је Реља поиздалека. — Идем, идем — чинило се старцу да чује дјетињи глас. — 'Ајде, роде, 'ајде!
Ћипико, Иво - Пауци
Брат и сестра наставише рад, а мајка им пригну се над огњиште. — Ко је то дошао? — зачу се танки, као дјетињи, глас с краја куће. Нико не одговори, ну онај глас наново се јави.
јужина једнако се простором размеће, носи до њих шум отворенога мора и на махове јаче звукове хармонике што се, к'о дјетињи јецаји, немоћно губе у мрачноме бучећем простору. — Добра вам ноћ! — шану она, заставши код врата своје куће.